Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Retko

Kao na slikama
očuvano

ima mali pečat prethodnog vlasnika

Ilija A. Pržić
1933


Ilija Pržić (Požarevac, 18. februar 1899 – Beograd, između 27. oktobra i 18. novembra 1944) bio je srpski i jugoslovenski pravnik, doktor pravnih nauka, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beograd, član Rotari kluba nosilac Ordena Jugoslovenske krune IV reda. Streljan je od novih komunističkih vlasti nakon oslobođenja Beograda, a njegovo ime je objavljeno na spisku 105 streljanih u listu Politika.

Biografija[uredi | uredi izvor]
Obrazovanje i akademska karijera[uredi | uredi izvor]
Rođen je 18. februara 1899. godine u Požarevcu, kao sin Aleksandra Pržića. Osnovnu školu i pet razreda gimnazije je završio u Leskovcu, kada mu je školovanje prekinuto usled Prvog svetskog rata. Nakon rata je sa odličnim uspehom završio Drugu mušku gimnaziju u Beogradu.

Diplomirao je 1923. godine na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, a tokom studija je nagrađivan za svetosavske temate (studentske radove). Tu je upisao doktorski tečaj na javnopravnoj i ekonomsko-finansijskoj grupi. Za doktorske studije je dobio stipendiju francuske vlade, tako da je školsku 1924/1925. godinu proveo u Bordou i Parizi.[1] Doktorirao je sa odlikom 1932. godine na temu zaštite manjina.

Za asistenta na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu je izabran 1920. godine, još tokom studija. Radio je honorarno na usaglašavanju pravne terminologije novih zakona u Ministarstvu unutrašnjih dela Kraljevine Jugoslavije.

U zvanje docenta na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu izabran je 1933. godine, a presudnu ulogu u izboru imao je Živojin Perić kao član komisije. Vanredni profesor je postao 20. novembra 1937. godine. Predavao je državno i međunarodno pravo, međunarodno javno pravo, a kasnije i kanonsko pravo.

Bio je član brojnih stručnih udruženja, poput Udruženja pravnika Kraljevine Jugoslavije, kao i jedan od osnivača i sekretar Jugoslovenskog udruženja za međunarodno pravo. Važio je za izuzetnog eksperta u oblasti vazduhoplovnog prava. Mnoge stručne radove je objavio u Letopisu Matice srpske i Srpskom književnom glasniku.

Na predlog ministra pravde, odlikovan je Ordenom Jugoslovenske krune IV reda 1935. godine.

Drugi svetski rat[uredi | uredi izvor]
U vreme okupacije, Pržić se javio na konkurs za izbor u nastavničko zvanje i nastavio da predaje na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Ovo ga je koštalo života. Uhapšen je samo tri dana nakon oslobođenja Beograda, tačnije 23. oktobra 1944. godine u kući u Hadži-Melentijevoj ulici br. 40.[2] O njegovoj sudbini porodica nije znala ništa sve do 27. novembra 1944. godine, kada je na naslovnoj strani lista Politika objavljen saopštenje Vojnog suda Prvog korpusa Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije o suđenju ratnim zločincima i spisak sa imenima 105 streljanih, koji su označeni kao narodni neprijatelji.[3]

Vojislav Pržić, Ilijin brat i predratni oficir Jugoslovenske vojske, takođe je uhapšen od agenata OZNE, jer iako je prihvatio da ide na Sremski front, nije želeo da ponovo polaže vojničku zakletvu. Kasnije je osuđen na zatvorsku kaznu sa prinudnim radom.

Porodica Pržić je 1947. godine prisilno iseljena iz Beograda za samo 24 sata, te odlazi u Vukovar. Preko nekih ličnih poznanstava uspeli su da dođu do Moše Pijade, koji im je napisao ceduljicu sa dozvolom za povratak.[2] Međutim, u njihovu kuću je bilo useljeno pet partizanskih porodica, tako da su na raspolaganju imali podrum i vešernicu.

Dela[uredi | uredi izvor]
Osnovi vazduhoplovnog prava;
Država i pravo u delu Leona Digija, Novi Sad 1929;
Poslovnik Narodne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca - sa objašnjenjima iz parlamentarne prakse i zakonskim odredbama, Beograd 1934;
Novo međunarodno pravo, Beograd 1934;
Državno i međunarodno pravo, Beograd 1934;
Crkveno pravo, 1937. i 1939;
Spoljna politika Srbije 1804-1914, Beograd 1939.


Развој међународнога права узео је нарочито велике размере после Светскога рата. Уговорима о миру 1919. и 1920. године створеи је низ нових међународноправних установа, којима се ново доба из основа разликује од међународног уређења пре 1914 године. Друштво народа са свима новим установама, између којих нарочито место заузимају Стални суд међународне правде и Међународна организација рада, својим радом и развојем дали су сасвим нов изглед међународном праву. У низу ових нових међународноправних установа, створених после 1918. године, једно од највиднијих места заузима заштита мањина. Замишљена као једно решење начела народности, тачније као коректив за образовање нових држава по овом начелу у крајевима настањеним са неколико народности и вера, измешаних тако да се не би могла повући никаква граница између разних народности, заштита мањина је остварена после рата као једна регионална установа међународнога права. Творци заштите мањина стварањем ове установе пренели су на правни терен политичко питање мањина. Но како су разграничењем држава после рата у многим државама источне и средње Европе остале знатне масе мањина, питање мањина је и даље претстављало жив политички значај. Сав значај овога питања види се најбоље по томе што је оно изазвало веома замашну књижевност, која по свом обиму није надмашена литературом ни по ком другом питању међународнога права. 1928 године објавио је Јакоб Робинзон једну библиографију мањинског питања, коју је сам састављач означио непотпуном, и ако је обухватила преко 250 страна великог формата. Прелиставајући ову књигу, која треба да претставља „општи део“ библиографије по овом питању, стиче се утисак о интересовању које је ово питање побудило после Светскога рата. Оно је обрађивано и са социалног и моралног и политичког и правног гледишта; њиме су се бавили многи конгреси и разна удружења; за проучавање питања мањина основано је неколико института и покренуто неколико часописа. За нашу државу, која је Сен-Жерменским уговором примила обавезу заштите мањина, питање мањина има знатног интереса као део позитивнога права. Отуда је и у нас посвећена велика пажња овом питању, како у стручној правној тако и у политичкој књижевности...

rotari klub rotarijanac rotarijanci istorija prava kraljevina jugoslavija kraljevine jugoslavije pravnici klasici prava