Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Vrlo dobro očuvana, 170 strana, izdanje Algoritam Zemun 2006. Detaljniji opis:

Jovan Mirić ispisuje zapise o svakodnevnici, devedesetim godinama i ne tako davnoj prošlosti. Ovom knjigom, omogućio je veliki užitak čitaocima, i postavio teško dostižan zadatak pred domaće autore.
Moralne dileme svakodnevnice u ovoj knjizi čitaju se kao štivo nekog bestselera. Opisujući promene u Srbiji i svetu autor nalazi primere koji su deo savremenog života – npr. u opisu promene percepcije sveta iskoristio je promenu imena pasa - nekada Zeljov, sedamdesetih Džeki, a danas – Milan!?
Stranice koje je su ispisane o devedesetim godinama predstavljaju uzorni napor da se piše o narodu iz koga se potiče. To nije lak stav, jer zahteva i čojstvo i junaštvo. Posebno analizuje podvornički stav Srba koji misle da na taj način postaju „dobre duše“, ne uviđajući u takvom stavu svoju oholost.
Povratkom u ne tako davnu prošlost nalazi još ubedljivije primere prečesto ispoljavana (srpske) naivnosti prema Autoritetu. Neki od tih zapisa su duboko potresni, a pisac ovih redova je pred uvodom prva od tri zapisa o nedoslednosti ostao zapitan – da li je moguće da ljudska duša pristaje na takve obrte?
Autor je u ovoj knjizi usresređen, kristalno jasne misli, izlažući suštinu bez lutanja. Uspeva da načini simbiozu besprekorne logike i izlaganja koje se netremice prati, i u koje može da se uroni (doslovno) u svakoj prilici. Držao se kratke forme u izlaganju, što je samo plus kod savremenog čitaoca koji teško da bi smogao snage za dugotrajnije udubljivanje. Zapisi su koncipirani tako da otvaraju temu, nude dilemu, a onda sporije ili brže osvetljavaju rešenje, koje sa poslednjim redovima ponekad ima i snagu otkrivenja.
Racionalno pronicanje u suštinu stvari za autora predstavlja obavezu, čak i na teme za koje se odvajkada kaže da se o njima ne raspravlja. Kao primer, navodim ubedljiva crtica o ukusima – dinja i lubenica!? – što ma kako u tekstu koji upravo čitate bizarno zvučalo, u ovoj knjizi besprekorno funkcioniše. Možda je upravo ova crtica najbolji primer autorovog stava da nema teme o kojoj se ne može raspravljati. Možda samo – ne ume.