ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2013
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Plato
Laszlo
384 str

Savremeni pisac Laslo Krasnahorkai srpskim čitaocima do sada malo poznat autor, spada u red najznačajnijih i najprevođenijih mađarskih prozaista. Za njegovo stvaralaštvo je karakteristična apokaliptična ironijsko-parodijska slika savremene Mađarske i savremenog sveta. Melanholija otpora, njegov drugi po redu roman, donosi neobičnu priču smeštenu u gradić u mađarskom Alfeldu (deo Panonske nizije) gde dolazi cirkus sa ogromnim prepariranim kitom. Uskoro će se, međutim, ispostaviti da su i cirkus i kit zapravo samo fasada i izgovor Knezu, jezivom „biću iz senke” da podbuni rulju, koja će u ime nekakvog „ponovnog uspostavljanja Celine” početi da ruši sve pred sobom. Situaciju opšte panike i pometnje koristi robustna i ambiciozna gospođa Ester da prigrabi poluge gradske vlasti. Ovaj roman Lasla Krasnahorkaija uvodi čitaoca u mračne dubine jednog u svakom smislu opustošenog sveta u kojem više ne važi svakodnevna logika i u kojem se sve uobičajene zamisli o životu nemilice ruše.

Posle „super uspeha evropske tourneye” putujuća cirkuska trupa pristiže u panonsku varoš, obećavajući meštanima „fantastičnu atrakciu” – „najvećeg sveckog džinovskog kita”. Truplo levijaltana će se ubrzo ispostaviti tek kulisom u programu koji će, posredstvom sablasno neme rulje, sprovesti Knez, entitet „nevidljive nakaznosti”. U stanju opšte pometnje, straha i rasapa militatntno drusna gospođa Ester vidi priliku za preuzimanje kormila novog poretka u gradu, a njen suprug, „najrazočaraniji čovek od svih”, razlog za prekid višegodišnje samoizolacije. U nežnom srcu romana, „sa neizlečivom lepotom ličnog kosmosa u duši”, stoji Janoš Valuška, „zarobljenik zvezdanog neba u čijoj strahovitoj daljini” knez-miškinovskim očima traži „žmirkave iskrice”. A sve je okovala apokaliptična, permanentna stud, koja, čini se, ni snegu ne dopušta da zabeli.
SatanTango

84
Budući da putnički voz koji spaja mrazom okovana naselja južnog
Alfelda od reke Tise pa skoro sve do samog podnožja Karpata, uprkos
nejasnim objašnjenjima železničara koji se zbunjeno šetkao gore-dole po
šinama, kao i sve odlučnijim obećanjima šefa stanice koji je s vremena na
vreme nervozno istrčavao na peron, ipak nije stigao („Tja, šta ćeš, ovaj je
kanda opet ispario ” – odmahnuo je rukom železničar sa zlurado kiselim
izrazom lica), vanredna kompozicija, sastavljena samo od dva, specijalno
za ovakve, takozvane „posebne situacije” predviđena razdrndana vagona
sa drvenim klupama, kao i jedne odavno zastarele, bolesne lokomotive
model 424, krenula je sa dobrih sat i po vremena zakašnjenja u odnosu
na za nju naravno sasvim neobavezujući, a i inače u najboljem slučaju tek
približni red vožnje, ne bi li na taj način meštani, koji su vest o nedolasku
uzalud očekivanog putničkog voza iz pravca zapada primili sa priličnom
ravnodušnošću i kolebljivom pomirenošću, ipak nekako prešli preostalih
pedesetak kilometara trase i stigli na odredište Sve ovo, razume se, nikoga
više zapravo nije ni iznenadilo, s obzirom na to da se uticaj vladajućih
okolnosti osećao u železničkom saobraćaju kao i u svemu ostalom: sistem
uvreženih navika doveden je u pitanje, rutinu svakodnevice razbila je
nezaustavljivo rastuća pometnja, budućnost je postala podla, prošlost
nedostupna, a funkcionisanje svakodnevnog života nepredvidljivo, sve do
krajnje pomirenosti sa situacijom, kada više ništa nije nezamislivo, ni to
da se više nikada nijedna vrata ne otvore, ni to da žito krene da urasta u
zemlju, jer samo su simptomi ovog sverazjedajućeg zla bili uočljivi, dok mu
je uzrok ostao nepojaman i neuhvatljiv, pa stoga i nije bilo druge nego žilavo
se baciti na sve što se još ščepati može, što su ljudi upravo sada i činili, na
seoskoj stanici, jurišajući na od mraza gotovo zamandaljena vrata vagona, u
opravdanoj nadi da će im zapasti neko od prilično ograničenog broja mesta
za sedenje na povratku iz uobičajene zimske posete rodbini, poštenog
udela u ovoj nepotrebnoj borbi (jer, kao što se ubrzo ispostavilo, niko nije
ostao da stoji) imala je i gospođa Pflaum, i nakon što je, odgurnuvši one što
su stajali ispred nje, a zadržavši, za svoju sitnu konstituciju iznenađujućom
snagom, one što su se valjali iza nje, najzad uspela da se izbori za sedište
pored prozora, okrenuto suprotno od smera kretanja voza, dugo nije
uspevala da razdvoji svoju ogorčenost izazvanu prizorom malopređašnjeg
nemilosrdnog gurkanja od onog osećanja na granici srdžbe i strepnje,
prouzrokovanog saznanjem da njena karta za prvu klasu ovde više ništa ne
vredi, te da će biti prinuđena da se sa onim jednim i jedinim suštinskim
pitanjem današnjih, uostalom sve riskantnijih putovanja, da li će uopšte stići
kući, suoči usred ovog prodornog smrada kobasica s belim lukom, rakije
voćare i jeftinog duvana, unutar ovog gotovo pretećeg prstena sačinjenog
od „ordinarnih seljačina” što bez prestanka urlaju i podriguju