Roman koji razotkriva koliko smo slepi i kada gledamo
Roman „Slepilo“, najčitanije i jedno od najpotresnijih dela nobelovca Žozea Saramaga, predstavlja snažnu alegoriju o ljudskoj prirodi, društvu i krhkosti civilizacije. U svetu pogođenom neobjašnjivom epidemijom „belog slepila“, ljudi iznenada gube sposobnost da vide — ali tek tada počinje pravo razotkrivanje onoga što jesu.
Kako se slepilo širi, institucije se urušavaju, zakoni prestaju da važe, a moralne norme se raspadaju. Ljudi zatvoreni u karantinu bore se za goli opstanak, a strah, sebičnost i nasilje izlaze na površinu. U tom haosu, Saramago neumoljivo pokazuje koliko je tanka linija između civilizacije i varvarstva.
Iako mračan, roman nije lišen duboke humanosti. Kroz lik žene koja jedina zadržava vid, autor postavlja pitanje odgovornosti, saosećanja i ličnog izbora u svetu koji je izgubio orijentire. Slepilo postaje metafora — ne fizičkog gubitka vida, već nesposobnosti da vidimo istinu, nepravdu i sopstvenu odgovornost.
Saramago kroz ovu priču stvara i snažnu kritiku autoritarnih sistema, mase koja slepo prati vođe i društava koja pristaju na gubitak slobode zarad prividne sigurnosti. U tradiciji velikih alegorijskih dela poput Kamijeve „Kuge“, Goldingovog „Gospodara muva“