Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Bora Cosic - Starost u Berlinu

Edicija `Apatridi`
Radio B92, Beograd, 1998.
Meki povez, 111 strana.
RETKO!


Бора Ћосић (Загреб, 5. април 1932) српски и хрватски је романописац есејиста и преводилац.[1] Рођен 1932. у Загребу, живео је у Београду од 1937. до 1992, када је прешао у Берлин. Написао је око 50 књига, као и неколико позоришних драма, које су са великим успехом игране у београдском Атељеу 212. За роман `Улога моје породице у светској револуцији` добио је за 1970. године (за 1969) НИН-ову награду за роман године.[2]
Биографија

Бора Ћосић, рођен 1932. у Загребу, 1937. са породицом пресељен у Београд. Ту је завршио средњу школу у Првој мушкој гимназији, студирао на одсеку филозофије Београдског универзитета. У младости је преводио руске футуристичке песнике, уређивао је лист `Млада култура` 1952, ревију `Данас` 1961-1963,[1] часопис `Рок` 1969-1970. Радио је као драматург и уметнички саветник у филмским предузећима `Славија`, 1958-1959, и `Авала`, 1962-1963. Сарађивао је на документарним филмовима, писао дијалог за игране филмове. Током боравка по Европи, поред целовитих књига објавио је више стотина текстова по новинама и часописима Немачке, Аустрије, Швајцарске, Италије, Холандије, Мађарске, Румуније, Русије, Пољске, Албаније. Учествовао је на више од две стотине читања у неколико европских земаља. Дао више од стотину интервјуа за различита гласила, штампу, радио и телевизију. Учествовао на књижевним конференцијама, фестивалима, симпозијумима, међународним састанцима и конгресима.[3]
Књижевно стваралаштво

Каријеру писца започиње романом Кућа лопова из 1956. године те затим објављује књиге есеја Видљиви и невидљиви човек, 1962, Содома и Гомора, 1963. године. Аутор је култног романа новије српске прозе, Улога моје породице у светској револуцији, 1969, смештеном у ратном и послератном Београду. Ћосић је истовремено наследник средњеевропске прозне традиције интелектуалног есејизма, као и један од последњих интелектуалаца који се емоционално искрено идентификовао са југословенском химером, с мешавином елегичности и мучног преиспитивања након њеног распада. По том роману је снимљен и истоимени филм.

Распад Југославије одвео је писца у добровољно изгнанство (најчешће борави у Ровињу и Берлину, док објављује у Хрватској).[4] Тај део његовог стваралаштва је обележен углавном есејистичким делима, међу којима се истичу Дневник апатрида, 1993, (опет једно поигравање с фиктивним идентитетом преко којег Ћосић износи ставове о савременој друственополитичкој стварности), Добра владавина, 1995, те Царинска декларација, 2000, полуаутобиографски текст натопљен промишљањима о пропалим јужнобалканским огледима и ауторовим помешаним осећањима према тој творевини. Написао је око 50 књига, издатих у Србији, Хрватској и Немачкој.[5]
Награде

1969: НИН-ова награда, за роман Улога моје породице у светској револуцији.[2]
2002: Награда за Европско разумевање, за аутобиографски есеј Царинска декларација.[6]
2008: Награда Албатрос Задужбине Гинтера Граса.[7]
2001: Награда Стефана Хеyма.[8]

Дела

Непотпун попис дела:

Кућа лопова, 1956.
Видљиви и невидљиви човек, 1962.
Содома и Гомора, 1963.
Приче о занатима, 1966.
Улога моје породице у светској револуцији, 1969.
Тутори, 1978.
Послови/сумње/снови Мирослава Крлеже, 1983.
Доктор Крлежа, 1988.
Расуло, 1991.
Дневник апатрида, 1993.
Добра владавина (и психопатологија њеног свакодневља), 1995.
Царинска декларација, 2000.
Поглед малоумног, 2001.
Ткање, 2001.
Нулта земља, 2002.
Иренина соба, (поезија), 2002.
Изгнаници, 2005.
Цонсул у Београду, 2007.
Пут на Аљаску, 2008.
Западно од раја, 2009.
Кратко детињство у Аграму, 2011.
Доручак код Мајестица, 2011.