ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1997
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Prvo izdanje. Spolja kao na slikama, unutra u čistom i urednom stanju.

Autor - osoba Salgó, Judit, 1941-1996 = Šalgo, Judita, 1941-1996
Naslov Put u Birobidžan / Judita Šalgo
Vrsta građe roman
Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost)
Jezik srpski
Godina 1997
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Stubovi kulture, 1997 (Sopot : Piramida)
Fizički opis 180 str. : autorova slika ; 21 cm
Drugi autori - osoba Pavković, Vasa, 1953- (autor dodatnog teksta)
Pavković, Vasa, 1953- (autor dodatnog teksta)
Zbirka ǂBiblioteka ǂPeščanik ; ǂknj. ǂ40
(Broš.)
Napomene Tiraž 1.000
Juditin put u Birobidžan / Vasa Pavković: str. 179-180
Beleška o autoru: str. [183].

Birobidžan je mesto gde bi se Jevreji mogli dobrovoljno doseliti, ili čak deportovati, i tako živeti udaljeni od onih koji ih, u najmanju ruku, ne žele za susede, zemljake, prijatelje, a u najgorem slučaju maštaju o njihovom istrebljenju. Sa druge strane, Birobidžan je „ženski kontinent”, ostrvo namenjeno aktivistkinjama koje žele da se emancipuju, izoluju iz patrijarhalne i konzervativne sredine, udalje od prostora koji im ne nudi ništa više osim obuke za život pristojne domaćice, uzorne supruge i dobre majke. Ipak, one koje najviše maštaju o Birobidžanu jesu žene obolele od sifilisa (luetičarke), a koje čekaju svoju Mesijanu da ih izbavi iz veneričnih bolnica i povede u njima nepoznatom pravcu, ka obećanoj zemlji.
Judita Šalgo uspela je ovu knjigu da u isti mah načini i romanom i antiromanom, i utopijom i distopijom, i štivom sa jevrejskom, ali i ženskom tematikom, i prvom pravom pričom o jednom nepravedno skrajnutom pesniku koji zamišlja idealnu zemlju i u nju – baš kao i protagonisti i protagonistkinje Puta u Birobidžan – veruje.


Judita Šalgo, novosadska spisateljica, rođena je kao Judita Manhajm u Novom Sadu u jevrejskoj porodici. Ta činjenica uticala je ne samo na njen život, budući da je kao većina Jevreja tokom Drugog svetskog rata, svojim gubicima „učestvovala u jevrejskoj sudbini”, nego se upisala i u njeno književno stvaralaštvo. Otac je mobilisan u radne jedinice i ubijen 1942, a majka je 1944. deportovana u logor Bergen Belzen. Pre nego što je odvedena, majka je trogodišnju Juditu, da bi je zaštitila, odvela u Mali Iđoš i poverila je na čuvanje jednoj ženi Mađarici koju do tada nije poznavala i koju je nadalje trebalo da zove „mama”. Otud je jezik koji je Judita Šalgo prvo naučila bio mađarski i tek kasnije, tokom školovanja, zamenjuje ga srpskim na kojem će biti napisana sva njena dela. Po završetku rata majka se ponovo udaje i Judita dobija prezime Šalgo („Ja…Judita Manhajm, adoptirana Šalgo”). Završila je studije Opšte književnosti u Beogradu i po povratku u Novi Sad udaje se za Zorana Mirkovića. Tokom svoje radne biografije Šalgo je promenila niz poslova. Radila je u Izdavačkom preduzeću Forum, na Tribini mladih, na Televiziji Vojvodina, u Nolitovoj knjižari, u Društvu književnika Vojvodine i naposletku u Matici srpskoj. Poslove je menjala najčešće pod pritiskom, nespremna na političke i umetničke kompromise.
Judita Šalgo je pisala poeziju, prozu, romane i eseje. Takođe prevodila je sa mađarskog i engleskog jezika.
Prvo značajno pojavljivanje Judite Šalgo na književnoj sceni desilo u okviru talasa neoavangarde koji je krajem 60-tih i početkom 70-tih uzdrmao novosadsku umetničku scenu. Centar okupljanja aktera eksperimentalne, ekscesne i subverzivne umetničke scene u Novom Sadu bila je Tribina mladih čiji je urednica u to vreme bila Judita Šalgo. Kada je nakon par godina nizom zabrana, smena pa čak i zatvorskih kazni došlo do ućutkivanja umetničkih praksi usmerenih na kritiku vladajuće kulturne paradigme i zvanične umetnosti, i Judita Šalgo biva smenjena. „Posle 1970, kao što je poznato, pogašena su mnoga svetla, zavrnute mnoge slavine sveže vode i štošta drugo. Novi Sad je postao vrlo miran grad, na Dunavu je pisalo „ne talasaj“, a na brodu izvučenom na suvo „Tribina mladih“. Brodska kuhinja je bila loša a posada se umnožavala.“ (Judita Šalgo, Hronika, str.136)
S druge strane, radikalne i kritičke prakse neoavangarde koje su u poeziji našle jedan od ključnih medija svog izražavanja na bitan način su uticale na oblikovanje pesničkog rukopisa Judite Šalgo. Njena druga pesnička zbirka 67 minuta naglas, objavljena 1980, zaokupljena eksperimentima u mediju jezika i teksta, napisana je u duhu neoavangardnih poetika,. Subvertirajući strogo utvrđeni žanrovski sistem, njena je poezija ispisana je u žanrovski hibridnim oblicima, kao partitura, često kao predložak za performativni javni nastup, neretko iskoračujući u naučni, teorijski, publicistički ili dnevnopolitički diskurs. Kroz metapoetske i metajezičke opservacije Šalgo propituje vlastiti pesnički identitet, status i smisao poezije, kao i instituciju književnost.
Tokom osamdesetih Šalgo se sve više okreće proznim oblicima, pripovetkama, esejima i romanu. To je vreme kad postmoderna nakon nasilnog utišavanja neoavangarde ovladava umetničkom scenom. Iako Judita Šalgo, „nije želela da pripadne nekom izmu i da postane ista“, postmoderni prosede, priznat ili nepriznat, saodređujući je u kontekstualnom polju u kojem nastaje njen tekst. No to nikako ne znači odustajanje od neoavangarde. U svojoj prozi Šalgo i dalje istražuje jezik i tekst i eksperimentiše unutar književne forme, ali su ova obeležja neoavangardnih poetičkih strategija dopunjena postmodernom dekonstrukcijom i parodijom umetničkih i društvenih konvencija. Neoavangardna fragmentacija narativa može se čitati kao postmoderna montaža potencijalnih značenja.
Književni opus Judite Šalgo, iako nevelik, svojom jedinstvenošću nezaobilazan je u pročavanju književnosti, a pre svega ženske književnosti, druge polovine 20. veka.
Pored niza eseja, pesama, priča i prevodau časopisima, posebno Poljima i Letopisu Matice srpske, objavila je zbirke pesama Obalom (1962), 67 minuta naglas (1980) i Život na stolu (1986), roman Trag kočenja (1987) i zbirku priča Dali postoji život (1995). Posthumno su objavljeni Jednojratni eseji (2000), i romani Put u Birobidžan (1997) i Kraj puta (2004).

MG44 (K)