Godina izdanja: 2000-2022
ISBN: 978-86-521-3688-9
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Izdavač: Laguna, Beograd
Format: 13x20 cm
Broj strana: 472, 512, 360, 504
Pismo: Latinica
Povez: Mek
Godina izdanja: 12. septembar 2020, 8. maj 2021, 20. novembar 2021, 22. septembar 2022.
978-86-521-3688-9, 978-86-521-4058-9, 978-86-521-4306-1, 978-86-521-4486-0
Prevodilac: Drinka Gojković, Spomenka Krajčević i Tijana Tropin, Bojana Denić, Biljana Pajić

Iz života Gezine Krespal

„Jedan od deset najvažnijih romana 20. veka.“ – Literaturhaus

„Svaki dan u sadašnjici čuva, pomoću sećanja, dane ili jedan dan iz prošlosti.“ – Uve Jonzon

Gezina Krespal, rođena 1933. u gradiću Jerihovu na severu Nemačke, već šestu godinu živi na Menhetnu zaposlena kao prevoditeljka u velikoj banci. Detinjstvo je provela pod nacizmom, mladost u Istočnoj Nemačkoj, iskusila je život u Zapadnoj Nemačkoj i odbacila ga, a u Njujork je stigla s jednim ciljem: da zarađuje dovoljno za podizanje maloletne ćerke Mari. Obeležena svojom prošlošću, mlada Nemica ne može da se prilagodi američkom svetu sa istom lakoćom kao i njena desetogodišnja ćerka. Živost Gezininih utisaka, njeno opsesivno gomilanje informacija iz Njujork tajmsa čine je svedokom američke istorije šezdesetih, obeležene Vijetnamskim ratom, rasnim pitanjem i svakodnevnim nasiljem kojim je preplavljena crna hronika. Paralelno s tim, Gezina pokušava da rekonstruiše svoju traumatičnu prošlost u Nemačkoj između tridesetih i pedesetih.
Podeljen na poglavlja koja su posvećena svakom danu u godini – od 21. avgusta 1967. do 20. avgusta 1968. – roman uspeva da probije vremensku barijeru formirajući kolektivni prostor koji presecaju mnogobrojne tenzije: ulice i kancelarije Velike Jabuke prepliću se sa vijetnamskom džunglom, svakodnevno čitanje Njujork tajmsa paralelno prate priče o provincijalnom Jerihovu Gezininog detinjstva obeleženom prihvatanjem nacizma i kasnijim prilagođavanjem dogmatskom socijalizmu. Uvodeći nas u skrivene prostore Gezininih najintimnijih misli i njenog živopisnog jezika, Jonzon nam svojim umećem pripovedanja dočarava hrabar i nezaboravan ženski lik, koji je istovremeno lucidan i nemoćan svedok katastrofe ljudske istorije.

Koliko puta će još nada sebi graditi temelj od samog racionalnog kamena, a iracionalnim zidovima izdvajati prostor u kome se kasnije udobno nastanjuje razočaranje. Zašto nas ponavljanje ne čini vatrostalnim.

Nemačka imigrantkinja Gezina Krespal, koja živi u Njujorku sa maloletnom ćerkom Mari, zaposlena je kao prevoditeljka u jednoj međunarodnoj banci. U dnevniku koji započinje 21. avgusta 1967. i završava 20. avgusta 1968. mlada Nemica beleži utiske iz svakodnevnog života u Americi, uključujući i aktuelne političke događaje o kojima se informiše čitajući Njujork tajms. Istovremeno, ona pokušava da rekonstruiše svoju traumatičnu prošlost u nemačkoj pokrajini Maklenburg – Zapadna Pomeranija u vreme nacionalsocijalizma, Drugog svetskog rata, dolaska Sovjeta i Nemačke Demokratske Republike.
Tako je sastavljena simfonija 20. veka, u kojoj se spajaju glasovi prošlosti i istorije u nastajanju. U varijaciji tonova i stilova smenjuju se doslovni citati iz Njujork tajmsa, Gezinini dijalozi sa Mari, autentični dokumenti poput spiskova za streljanje, dijalozi u kurzivu sa mrtvima ili odsutnima, Gezinin dnevnik beležen na magnetofonskoj traci...
U drugom tomu Jonzonovog romana, horskog dela koje je obeležilo savremenu književnost kao malo koje drugo, izdvaja se nezaboravni solo Gezinine majke nastradale u Kristalnoj noći – tragične figure koja oličava sudbinu cele jedne generacije.

Praško proleće odigrava se u Evropi 1968, dok u Americi protesti protiv rata u Vijetnamu i atentat na Roberta Kenedija potresaju javnost. A u razgovorima Gezine Krespal i njene „američke“ ćerke Mari svedočimo događajima iz 1947. u pokrajini Meklenburg u Istočnoj Nemačkoj, mestu porekla i preispitivanja prošlosti. Prisustvujemo preobražaju posleratne Nemačke: dok duh vremena „evoluira“ i ljudi teže da mu se prilagode ne bi li preživeli u novim uslovima, sukobi Gezininog oca, gradonačelnika Jerihova, s meštanima, ali i sa sovjetskim komandantom, zaoštravaju se, što konačno dovodi do njegovog hapšenja i odvođenja u logor. Gezini je bitno da svojoj kćerki konačno objasni „Ruse“ – da kod nje rasprši predrasude o komunističkom „svetu zlih“, koje joj je usadila američka škola – jer će i sama Gezina u ne tako dalekoj budućnosti prihvatiti radno mesto u oblasti kojom oni gospodare. Ali priče iz jerihovske prošlosti pogodnije su za to da potvrde Marin pogled na svet, o čemu Gezina u jednom razgovoru s mrtvima polemiše, pretpostavljajući da će njena kćerka od opisa sigurno iskoristiti „ono pogrešno“. Iako joj ne preostaje ništa nego da ispriča „nenašminkanu“ priču o tome kako su se stvari zaista zbile, ta zbivanja postaju još tragičnija u jednom svetu gde dvadeset godina kasnije nasilje i dalje zauzima centralno mesto i gde prošlost ostaje zauvek neprozirna, baš kao i sadašnjost, u kojoj nagomilavanje protivrečnih informacija samo pojačava neizvesnost i teskobu.

Početak je leta 1968. i pod užarenim suncem Njujorka sijaju i blede dani i sećanja Gezine Krespal. Stotine likova koji naseljavaju ovu veliku sagu sada odzvanjaju u uhu čitaoca kao poznate note, ali Gezinina životna istorija malo-pomalo postaje mrtvačnica. Otkako joj je Kristalna noć donela majčino samoubistvo, sve neprirodne smrti bliskih osoba vezane su za istoriju epohe. A u ovom četvrtom i poslednjem tomu sage, koji je pisca koštao deceniju mukotrpnog rada, Gezina planira diskretno putovanje u Prag živo se prisećajući nemirnih školskih dana u Nemačkoj Demokratskoj Republici. U međuvremenu, Mari brzo raste i preispituje istoriju iz koje potiče. Ovi veoma gusti poslednji meseci vuku nas, u prašini događaja, do šokantne represije Praškog proleća.

„Evropski modernisti su koristili roman kao sredstvo za mapiranje velegradskog iskustva. Od Džejmsa Džojsa i ovekovečenja ’dragog, prljavog Dablina’ u Uliksu, preko urbanog peana Deblinovog Berlin Aleksanderplaca, do elegije Roberta Muzila o carskom Beču u Čoveku bez osobina, grad više nije bio samo dekorativni okvir, već idealna posuda za svest. Svaki dan u godini Uvea Jonzona, veliki roman o emigrantkinji iz Istočne Nemačke i njenoj desetogodišnjoj ćerki koje se kreću Njujorkom, prirodni je naslednik ove tradicije.“ – Dastin Ilingvort, Atlantic

„Jonzonovo pisanje je neljudsko, božansko u svojoj neizmernosti.“ – Bookforum

Uve Joznon (1934–1984) odrastao je u gradiću Anklam u nemačkoj pokrajini Meklenburg-Pomeranija. Pri kraju Drugog svetskog rata njegov otac, koji se priključio Nacističkoj partiji 1940, nestao je u sovjetskom logoru: zvanično je proglašen mrtvim 1948. Jonzon je ostao u Istočnoj Nemačkoj sve dok njegova majka nije 1956. prešla na Zapad, posle čega nije mogao da dobije zaposlenje. Iste godine, ubrzo po objavljivanju prvog romana Nagađanja o Jakovu u Zapadnoj Nemačkoj, Jonzon zauvek napušta Istok i prelazi u Zapadni Berlin. Ubrzo će mu biti objavljeni romani Treća knjiga o Ahimu, Odsustvo i Dva shvatanja. Postao je i član čuvene Grupe 47. Od 1966. do 1968. živeo je sa ženom i ćerkom u Njujorku, gde je priredio antologiju posleratne nemačke književnosti za srednjoškolce. U utorak, 18. aprila 1967. u 17.30, kao što je kasnije zabeležio, video je Gezinu Krespal, svog književnog lika iz ranijih dela, kako hoda južnom stranom Četrdeset druge ulice od Četvrte do Šeste avenije pokraj parka Brajant; pitao ju je šta radi u Njujorku i ubedio ju je da mu dopusti da sledeći roman posveti godini dana u njenom životu. Svaki dan u godini objavljen je u četiri knjige, i to 1970, 1971, 1974. i 1983. godine, i odmah je bio priznat kao jedan od velikih romana stoleća. Jonzon je 1974. napustio Nemačku i izolovao se u engleskom gradiću Širnesu na moru, gde se borio da završi svoj magnum opus uprkos zdravstvenim i privatnim problemima. Ubrzo po objavljivanju 4. dela, krajem februara 1984. umro je u 49 godini u svojoj kući. Njegovo telo pronađeno je tek nedeljama kasnije.

MG32