Godina izdanja: 2021
ISBN: 978-86-521-4082-4
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Izdavač: Laguna, Beograd
Format: 13x20 cm
Broj strana: 360
Pismo: Latinica
Povez: Mek
Godina izdanja: 9. jun 2021.

Čovek iz nehata je priča o Beograđaninu koji uporno beži od sukoba sa ocem, od Majčice Es, a ponajviše od sebe. Mada raspet između zgražavanja i čežnje, ipak se svima neprekidno vraća. Na letu iz Njujorka ka očevoj samrtničkoj postelji upoznaje hroničnog nomada nalik sebi. Poslednja stanica tragikomične odiseje ova dva bića izbačena iz ravnoteže jeste Srbija na početku milenijuma.
Treći roman Gorana Gocića govori o sećanjima s kojima živimo i osećanjima od kojih umiremo, o američkim gazdama i ruskim bludnicama. Baš na jubilej sedam vekova Božanstvene komedije, u Čoveku iz nehata zatičemo paket aranžman kroz pakao, čistilište i raj tranzicije, koja nikako da se okonča.
Stilski briljantan, ali nezavršen dijalog sa ocem i otadžbinom istovremeno je mudra i apsurdna, putena i pronicljiva, zabavna i potresna, ukratko najbolja Gocićeva knjiga.

Dobri sinovi i loši očevi – osvrt na roman „Čovek iz nehata“
„Promašio sam zemlju. Promašio sam profesiju. Promašio sam dimenziju. Promašio sam život.“
Zastala mi je na trenutak knedla u grlu kada sam na samom početku priče pročitala reči koje izgovara Bratac Britanac, junak romana Gorana Gocića „Čovek iz nehata“. Ili su to bile moje reči? Više nisam bila sigurna ko ih je izgovorio. Prepoznala sam se u njima i prelomile su me. Osetila sam kako se tanki šavovi kidaju i iz tog nastalog ponora tišina ispušta krik.
Bratac Britanac je jedan obično-neobičan junak, izgubljen u sopstvenim traganjima, po kojima je Goran Gocić poznat. Mučenik. Čovek raspet na golgoti sopstvenih lutanja, komplikovanih osećanja. Podeljen ili preciznije raspolućen onim što mu život u tuđini nije pružio. Povređen prazninom i brazdama koje je tegoban gastarbajterski staž ostavio u njegovoj duši.
Njegov saputnik i sapatnik Vuk Grgurević, čovek je pragmatičan i sušta suprotnost Bratcu. Okićen imenom koje je referenca na sremsku Srbiju i onih koji su branili granice Marije Terezije, Vuk Grgurević je u isto vreme i personifikacija Srbije devedesetih godina. One brutalne, kriminogene, crnoberzijanske Majčice Es, koja je tone i guši se u sopstvenom glibu.
Njih dvojica, dva slučajna prognanika koje je surova Majčica Es zaboravila, koja ih se odrekla i prepustila sudbini, ispovedaju se jedan drugom tokom leta od Njujorka do Beograda. Jedan putujući ka ocu, od koga je čitavog života bežao. Ne želeći da se poredi sa njim, zadržavajući za sebe svu dubinu unutrašnjih sukoba, svu težinu borbe koja ga lomi, on prikazuje sebe hotimično kao vagabunda, probisveta i čoveka sa margine. Tu svoju Majčicu Es on van njenih granica duboko prezire, mrzi i proklinje. Ali joj se, poput biblijskog bludnog sina, vraća u zagrljaj, nadajući se da će ono od čega je pobegao ispariti poput magle u oblacima iznad nje.
Dva brodolomca duše, o koje su udarale bure i šibale ih svojom nemilosrdnom rukom, postaju dva pobratima koji međusobnim priznanjima otkrivaju šta ih mori. Po tome mogu da se prepoznaju povratnici. Oni su izgubljeni u sadašnjosti protkanoj traganjem za odgovorima; prošlosti koju ne mogu da prebole i koja je teška poput vodeničkog kamena okačenog o njihove vratove i vuče ih ka dnu; i konačno budućnosti koja je neizvesna, za koju ne znaju kuda će ih odvesti.
Kako je priča odmicala, od sredine ka početku, ređale su se, poput filmskih sekvenci, scene protkane snažnim emocijama i rečenicama koje imaju snagu tornada. Prepliću se kroz taj dirljivi kovitlac tuga i sreća, radost i neverica, prezir i ljubav. Jesu li njih dvojica bili dobri sinovi, jesu li postali dobri očevi? Ko su? Kakvi su u očima svojih umirućih očeva, a kakvi u očima svoje dece?
Pitanja koja postavljaju sebi ogledalo su jednog urušenog sistema koji su ostavili za sobom. Jesu li dovoljni voleli? I kakve su bile ljubavi od kojih su bežali, ali kojima su čeznuli da se vrate? Nadali su se da će toplina njihovih žena biti dovoljna da ih načini makar malo boljim ljudima, makar malo manje prognanicima, makar malo manje ostavljenim, zaboravljenim, zarobljenim u nepostojećem čardaku ni na nebu ni na zemlji. Da će osetiti kako makar malo više pripadaju, kako njihovo nigdevanje nije zauvek, kako je njihova samoća prolazna, kako se sve može preboleti.
Bratac Britanac, bežeći od očevih prekora i nerazumevanja, rastrzan u tuđini tiho pati, preispitujući se da li je mogao drugačije i da li je želeo da bude drugačiji. On se ne miri sa sudbinom, ne miri s Majčicom Es koja ga je izbrisala sa spiska i koja se pretvara da je nevidljiv, da ne postoji, da ga nema. Ona se ophodi prema njemu poput zle maćehe iz bajki. Ali za njom junak ipak pati i sanja da joj se vrati, koliko god da ga je povredila i razbila mu iluzije. Možda snovi mogu postati stvarnost, možda java nije ono isto crnilo od koga je pobegao?
Vuk Grgurević je Bratčev antipod. Bratčeva introspekcija pretvara se u Vukovu otvorenost; ovde se ogoljava jedna samo naizgled plitka i površna, a u stvari veoma kompleksna ličnost. Ona na duši nosi teške ožiljke sistema koji ga je naterao da, poput buntovnika, ali sa razlogom, svoj put krči pesnicama i oružjem.
Roman „Čovek iz nehata“ je značajno drugačija od prethodna dva romana koje je Goran Gocić napisao, jer je njim vešto napravio zaokret u načinu pripovedanja i uneo svežinu u stil. Ispod naizgled pitke priče i radnje koja je konzistentna krije se oštri i gorki cinizam, ogledan u čudnoj ljubavi prema Majčici Es. Junaci, naizgled sušte suprotnosti, ipak su jedno: dve strane jedne medalje, odrazi koji se preklapaju kao u ogledalu.
Sačuvao je Goran u ovom romanu ono zbog čega ga kao pisca izuzetno cenim i volim. To je snaga njegovog lirskog izraza, lepota u njegovim rečenicama, poetski dah u prozi surove tematike. Prisutna je moć da štedeći reči, u rečenicama koje su jasne i koncizne, kaže mnogo, terajući čitaoce da se zamisle, da zarone u dubinu bića i preispitaju svoj život, svoje porodične odnose, da tragaju za onim odgovorima od kojih beže, sa kojima nemaju snage da se suoče. Da se, kada se bura emocija stiša, pronađu i otkriju svoju prirodu i biće, baš onakve kakvi jesu, bez ulepšavanja i prikrivanja.
„Čovek iz nehata“ je protkan specifičnom protestantskom, pragmatičnom i svedenom filozofijom. Sačuvao je Goran i ono po čemu je kao književnik prepoznatljiv, a to je tema lutanja i traganja za suštastvenošću, koja se prepliće sa samo naizgled grubim, muškim dijalozima. A opet, stvorio je priču potpuno drugačiju od drugih: bez hladnoće koja je karakteristična za njegovu „Poslednju stanicu Britaniju“, prožetu dubinom emocionalne inteligencije po kojoj je poznat „Tai“.
Zato nije teško odgovoriti na jedno jednostavno pitanje, može li se biti čovek iz – nehata? To može biti svako od nas. Ovo je priča u kojoj se, nezavisno od pola, starosne dobi i životnog (ne)iskustva može prepoznati svako.
Autor: Jelena Nedeljković

Goran Gocić je novinar, urednik, filmski autor, prevodilac, književnik i akademski profesor. Njegove je radove objavilo ili emitovalo tridesetak medijskih kuća na dvanaest jezika, između ostalih dnevnici Borba, Politika i Independent; televizijske stanice RTS i Kanal 4; magazini Ekran, Sight & Sound i International Film Guide.
Radio je kao urednik u više medija (Dnevni telegraf, Plejboj, Bi-Bi-Si monitoring). Tokom rata za jugoslovensko nasleđe nastupao je na globalnim televizijskim stanicama BBC World i News 24 kao politički komentator, ali je specijalizovan za pitanja kulture o kojoj kontinuirano objavljuje tekstove tri decenije.
Gocić je diplomirao engleski jezik i književnost (Filološki fakultet u Beogradu, 1991), a magistrirao medije i komunikacije (Londonska škola ekonomije i političkih nauka, 1999). Napisao je eseje za dvadeset dva zbornika (Od humanizma do meta- post- i transhumanizma, Peter Verlag, 2016; Degradirana moć: Mediji i kosovska kriza, Pluto Press, 2000, objavljen na engleskom, norveškom i srpskom, itd.).
Napisao je i četiri studije. To su Endi Vorhol i strategije popa (Prometej, 1997), Želimir Žilnik: Iznad crvene prašine (Institut za film 2003, koautor, objavljena na srpskom, engleskom i španskom jeziku), Kako ubiti Betovena: Bolest u zagrljaju kulture (Zavod za udžbenike, u štampi) i Emir Kusturica: Kult margine (Wallflower Press, 2001, objavljena na engleskom, srpskom i kineskom). Najuspešnija je ova potonja, koju je dvonedeljnik Observer izabrao među pet filmskih knjiga godine u Velikoj Britaniji. Knjiga Kult margine postala je akademski hit, može se naći u bibliotekama širom sveta i jedna je od najcitiranijih akademskih studija koju je napisao neki domaći autor.
Učestvovao je na desetak dokumentarnih filmova u raznim svojstvima, najčešće ispred kamere. Najznačajniji od njih je Prokleti stranci (Velika Britanija, 2000), rađen za ugledni serijal Kanala 4 specijalizovan za istraživačko novinarstvo, u kojem je radio kao reporter i snimatelj. Film je osvojio televizijsku nagradu Prix Europa Special Commendation (2001). U dokumentarcu Balkanski dnevnik: Bugarska (Bugarska/Srbija, 2010) debituje u ulozi scenariste i reditelja.
Dobitnik je dve Borbine nagrade za esej o društvu (1996. i 1997), nagrade „Dušan Stojanović“ za publikaciju iz oblasti filmologije (2002/2003). Njegov prvi roman Tai (Geopoetika, 2013, objavljen na srpskom, engleskom i makedonskom) otvorio je novu paradigmu u pripovedaštvu, postao bestseler i osvojio četiri nacionalne nagrade, uključujući nagradu „Miloš Crnjanski“ (2011/2013) i Ninovu nagradu za roman godine (2014) te ušao u širi izbor za međunarodnu Dablinovu nagradu (2015).
MG76