pregleda

Boba Blagojević - SABRANA DELA 1-3 (retko!)


Cena:
4.490 din (Predmet je prodat)
Stanje: Nekorišćen
Garancija: Ne
Isporuka: Pošta
Lično preuzimanje
Plaćanje: Tekući račun (pre slanja)
Lično
Grad: Novi Sad,
Novi Sad
Prodavac

alenemigrant (2326)

PREMIUM član
Član je postao Premium jer:
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.

100% pozitivnih ocena

Pozitivne: 4809

  Pošalji poruku

Svi predmeti člana


Kupindo zaštita

ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2002
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Boba Blagojević - SABRANA DELA 1-3 (u zaštitnoj kutiji, tvrd povez s omotom, nekorišćeno)
1. Sve zveri što su s tobom (pripovetke)
2. Skerletna luda : prva knjiga koja se zove i druga knjiga (roman)
3. Putnica : dva detinjstva (roman)

Autor - osoba Blagojević, Boba
Naslov Sve zveri što su s tobom : pripovetke / Boba Blagojević ; [priredio Predrag Bajčetić]
Vrsta građe kratka proza ; odrasli, opšte (lepa književnost)
Jezik srpski
Godina 2002
Izdanje 2. izd.
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Altera ; Sremski Karlovci ; Novi Sad : Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića ; Brčko : McMilan, 2002 (Beograd : Altera)
Fizički opis 156 str. : autorova slika ; 21 cm
Drugi autori - osoba Bajčetić, Predrag
Zbirka Sabrana dela Bobe Blagojević ; knj. 1
Sadržaj Puž (7-24); Ovca (25-30); Veverica (31-47); Lisica (49-80); Bubašvaba (81-91); Pas (93-103); Mačka (105-116); Crv (117-119). O delu Bobe Blagojević (121-129); Napomene (131-156).
ISBN 86-81459-42-2 (karton sa omotom)
Napomene Tiraž 1.000
O delu Bobe Blagojević: str. 123-129
Napomene: str. 133-156.
Predmetne odrednice Blagojević, Boba, 1947-2000

Naslov Skerletna luda : prva knjiga koja se zove i druga knjiga / Boba Blagojević ; [priredio Predrag Bajčetić]
Vrsta građe roman ; odrasli, opšte (lepa književnost)
Godina 2002
Izdanje 2. izd.
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Altera ; Sremski Karlovci ; Novi Sad : Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića ; Brčko : McMilan, 2002 (Beograd : Altera)
Fizički opis 403 str. : fotogr. ; 21 cm
Drugi autori - osoba Bajčetić, Predrag = Bajčetić, Predrag
Zbirka Sabrana dela Bobe Blagojević ; ǂknj. ǂ2
ISBN 86-81459-46-5 (karton sa omotom)
Napomene: str. 379-402
Beleška o autoru: str. 403.

Naslov Putnica : dva detinjstva / Boba Blagojević ; [priredio Predrag Bajčetić]
Vrsta građe roman ; odrasli, opšte (lepa književnost)
Godina 2002
Izdanje Posthumno izd.
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Altera ; Sremski Karlovci ; Novi Sad : Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića ; Brčko : McMilan, 2002 (Beograd : Altera)
Fizički opis 385 str. : fotogr. ; 21 cm
Drugi autori - osoba Bajčetić, Predrag = Bajčetić, Predrag
Zbirka Sabrana dela Bobe Blagojević ; ǂknj. ǂ3
ISBN 86-81459-43-0 (karton sa omotom)
Napomene: str. 381-384
Beleška o piscu: str. 385.

Tokom tri i po decenije stvaralačkog rada Boba Blagojević je objavila dve knjige: zbirku priča „Sve zveri što su s tobom“ (1975), za koji je dobila Nolitovu nagradu i roman „Skerletna luda, prva knjiga koja se zove i druga knjiga“ (1991). Svedena biografija na omotu prve knjige glasi: „Rođena 8, januara 1947. godine u Beogradu. Živela u Beogradu, Londonu i Oslu. Studirala pozorišnu i filmsku režiju.“ Poštujući lapidarnost, suprug Predrag Bajčetić dopisao je za drugo izdanje: „Preminula u Beogradu 21. marta 2000. godine. Pepeo njen položen je u Drinu.“ Opaska u romanu Putnica: dva detinjstva: „Moj život obuhvata i sve priče koje sam čula“ zaokružuje portret.
Sve zveri što su s tobom jeste zbirka od osam priča, čiji naslovi: Puž, Ovca, Veverica, Lisica, Bubašvaba, Pas, Mačka, Crv, imenuju životinju sa kojom se lik poistovećuje, ili u koju se preobražava. Naslov zbirke tajanstveno prikuplja priče u celinu citatom iz Postanja, VIII, 17: „Sve zvjeri što su s tobom od svakoga tijela, ptice i stoku u što god gmiže po zemlji, izvedi sa sobom, neka se raziđu po zemlji, i neka se plode i množe na zemlji.“
Granica
„A gde je granica, ono mesto gde se sve pretapa i za koje se ne zna čije je?“ (80)
„Veruju da postoje granice tela, granice predmeta, da se može tačno odrediti dokle se šta prostire.“ (98)
Obični ljudi u običnim situacijama: dečak igra fudbal na igralištu, domaćica sedi između četiri zida kuhinje, mlada žena živi jednoličnim podstanarskim životom, devojčica u nedeljnoj šetnji na selu sa roditeljima. Svi sa teškoćama u odnosima, progonjeni nelagodom i bolom pretvorenim u psihičku tišinu umesto u ranu. I svi satiru svoj život u bezglavoj i nepokretnoj pasivnosti. Šteta koja im je naneta, u uobrazilji je poreknuta i poništena. Žive u inverziji: obnavljaju, čuvaju i oživljavaju objekte. Podređivanjem i pročišćenjem, kao dokazom odanosti (Andacht), sopstveno telo stavljaju u službu mišljenja nepromenljivog. Shvaćena kao samo-osećanje, samo-utonulost, samo-kažnjavanje, samo-umrtvljavanje, odanost ih, umesto do nepromenljivog, dovede do svesti o neprekidnoj neadekvatnosti prema vlastitoj transcendentnoj meri.
Uvek susret sa Realnim bude okidač - žena ubije puža, druga žena zadavi mačku, devojčica pristane da se njeno jagnje zakolje, ljubavi umru, partneri odu, ostane promašen susret i kolaps svakog smisla. Apsolutno bez pukotine, Realno samo jeste pukotina koju je nemoguće simbolizovati. Nije skriveno, već je isključeno iz Simboličkog. Kako se Realno nepogrešivo vraća na svoje mesto, nelagodu zbog onoga što nepojmljivo i neprikazivo zjapi usred Simboličkog, likovi ospoljavaju životinjom: sa zaklanom ovcom roditelji pojedu i detinje uverenje da je svet dobro mesto; nesposoban da podnese ženin odlazak, čovek njenog mačka dresurom pretvara u psa:
„Moja žena je imala mačka. Mrzeo sam ga priznajem. Kada je moja žena otišla, samo se jedne noći bez pozdrava spustila niz oluk i nestala, mačak je ostao da živi sa mnom“ (98); dečak vidi kako žena, koju otac dovodi umesto majke, trajno remeti bliskost između njega i oca, i postaje veverica, „krcajući među zubima“ i „rušeći udarcima svog malog brzog jezika“ zidove njihovog doma; jedna bolesna i nepokretna žena mržnjom prema majci, ćerci i sopstvenoj bespomoćnosti, polomi mački vrat, nesvesna da to čini: „Shvatila sam, skočila sam samoj sebi za vrat“ (116).
Svakodnevica i banalnost u prozi Bobe Blagojević preteći su. Najbliže okruženje otkriva se kao mesto ugroženosti, detinjstvo je „doba koje čovek ne razume“, a zrelost „naša naviknutost, ili otupelost, u odnosu na prvo, suštinsko razumevanje sveta“, kada „bezimeni strah polako stiče imena (uvek je jedan strah, a imena mnogo), i to se zove odrastanje.“ Priče žanrovski postaju priče mržnje, priče otvorene rane, priče autopsije, literatura koja se piše post mortem. Likovi ostvaruju sebe u jednosti sa samim sobom, ne begom od stvarnosti, već njenim prekoračenjem. Postaju životinja, Drugo, intermeco, međuigra, želja koja je napustila društveno polje i kojoj ništa ne nedostaje, fluks koji prevazilazi brane i ne označava više nikakvo Ja. Neopaženi, neprimetni, nevidljivi, diskretno prisutni, utonuli u unutrašnjost koja štiti od haosa, napuštenosti i štete, likovi nalaze mirnu sabranost, prihvatanje, bliskost i blagost. Sabranost znači prestanak neposrednih reakcija što ih svet podstiče. Tada se iz unutrašnjosti otvara nebrojivo mnogo spoljašnjosti, i prostor za druga postajanja, za „druge istovremene mogućnosti, koje nisu regresije, već kreativne involucije: stvara se telo bez organa, nastanjeno mnoštvima, stavljeno u tokove i direktne odnose sa drugim telima i stvarima. Metamorfoza likovima donese spas od teskobe usled suočenja sa prazninom Drugog. Postavši puž, dečak nađe zaklon od jake, a razorne majčine ljubavi:
Pržila sam mu džigericu na plotni, jelo koje je zdravo, a koje on inače mrzi, silom sam mu morala ubacivati komade u usta (18);
žena pronađe slobodu i samostalnost postavši bubašvaba nestala u napuklini kuhinje:
njihovo ujednačeno disanje otkrivalo mi je koliko su svi oni ustvari sebični i da ne mare mnogo za mene (81);
Umesto da nesebično volim, kao što sam do tada činila, mrzela sam svom snagom i bila sam svesna svoje mržnje – a niko ništa nije primetio. Oni nikad stvarno nisu osetili koliko sam ih volela, kao što nisu ni osetili kad sam počela da ih mrzim. (87);
devojka vidi lisca u susedu koji se ubio, da bi se i sama na kraju pretvorila u lisicu i otrčala u šumu:
Još traje. Živi u meni taj trenutak slobode i otkucava mi vreme“ (79); starac primećuje da umire zahvaljujući misli koja ga obaveštava o njemu samom, gaseći se i sama, da bi na kraju pravo na govor preuzeo crv: „šta je ovo? Ima svega. Od čega da počnem? Hvala, hvala. Šta je sa očima? Meko, meko. Važno je da misao živi i dalje, mala misao, i da u mraku jede (119).
Priču nikada ne priča onaj ko se preobrazio, već posmatrač koji je postao to što jeste preobražajem Drugog. U šta se mi preobražavamo čitajući priče? Okolina reaguje nesabrano, postajanje bližnjeg životinjom ne spada u registar očekivanih reakcija. Preobraženi postaju nosioci antisocijalne psihičke moći, nalaze se u ne-strukturi, gde dvosmislenim, neartikulisanim statusom podsećaju na opasnost i moć nereda, izopštenosti i nesređenih oblasti duha. Postajanje životinjom raslojava antropocentrizam filozofskog mišljenja, postajanje nevidljivim problematizuje najelementarnije pojmove entiteta, i omogućuje da se suština „stvari po sebi“ sretne sa svojom spoljašnjošću, usled čega istinski početak dolazi tek na kraju. Pozicionirni u telesnosti, oslobođeni seksualnosti, identiteta, koherentne subjektivnosti i strukture stabilnih jedinstava, metamorfozirani likovi prizivaju pojmove postajanja, mnoštva, permutacije, transformacije, transmutacije, sledeći želju koja ne predstavlja Realno, jer njena funkcija nije označiteljska, ona proizvodi i sama je realna, ona je nomadska, krivudava, kreativna, nerepetitivna, proliferativna, nepredvidiva. Neutralizuje se i humanizuje polna specifičnost, pitanje postajanja postaje opšteljudski fenomen, odredbena karakteristika samoga života, manevar koji zamračuje jednu od glavnih odlika falocentričnog mišljenja – pretpostavku o dve polne simetrije, pod jednom jedinstvenom normom. Subjekt pronalazi svoja vlastita znanja i objašnjenja samih sebe i sveta, izvan režima ogledala i dvojnika, izvan pojmova označavanja i subjektivizacije, izvan četiri velike iluzije reprezentacije: identiteta, opozicije, analogije i sličnosti. Postajanja životinjom mnogo su više od pripitomljavanja, utilizacije, imitacije. Ona povezuju neopažljivo (anorgansko), nerazaznatljivo (neoznačeno) i bezlično (asubjektivno) načelom – biti kao ceo svet. Postajati ceo svet znači načiniti svet postajanjem, stvoriti svet koji može da prekrije prvi, poput prozirnosti. Svet Bobe Blagojević ne funkcioniše na isključivanju, binarnostima i razgraničavanjima koja blokiraju utopijsko-emancipatorski momenat. Granice postoje, ali samo kao efekat. Tela su porozna, istovremeno i od materije i od diskursa, koji normalizuje i koji je uvek opresivan. Ispod plana mogućeg ukazuje se drugi plan, plan preobražaja, koji nije suprotan prvom, već je njegova dopuna, sa kojom se stapa u jedno. Faktografsko se pretapa u fikcionalno, normalno u nenormalno, obično u neobično, čisto u nečisto (opasno), ja u Drugog (životinju).
Nastali ne iz sebe, već tako što su pozvani, imenovani, diskurzivno konstituisani, altiserovski rečeno interpelirani (Mogu da kažem ja samo ako mi se neko obratio), ženski likovi potrebe, želje i zahteve posmatraju iz Drugog. Majka, ćerka, supruga, voljena žena, manje su imenovanja, a više zapovesti, prisilni obrasci života koje ne biramo, hiperbolizacija društvenih normi i ideala koje niko ne doseže. Ako je identifikacija znak odanosti i privrženosti, kakav je odnos između identifikacije i želje? Želja da se zna, želja da se kaže, želja da se govori, želja da se misli i predstavlja, podupire proces postajanja subjektom. Važno je naglasiti da rizomatsko mišljenje proizvodi postajanje, ne bivstvovanje, i da javljanje vlastitog identiteta zahteva zakon koji sakati, dok ugoda traži zaziranje u kome je identitet odsutan. Kao apriorni uslov mišljenja, želja je eksces samog procesa mišljenja, a shvatanje subjekta kao isprepletenosti volje i želje je prvi korak u procesu ponovnog promišljanja temelja subjektivnosti. A šta kada želimo ono što je nemislivo?
Zazorno
„Ima nekih postojanja koja se ne oslanjaju na želju jer želja uvek pripada objektima.
Ta se postojanja zasnivaju na izuzimanju.“
Da li to kod vas nešto zaudara? (66) Ova soba znate, to ste vi u stvari, prljavi ste, ali uredni. Pa ta vaša bluza, vidite i sami, neoprana, znojava – ali sveže ispeglana (67). Kako je moguće da vi stavljate zaredom danima sloj po sloj šminke, ne umivajući se i ne skidajući staru, a da se ponovo, nepogrešivo iza svega toga pomalja vaš detinjasti izraz (69). Sve na svom mestu, a sve prljavo. Prljava, prljava, ali tajno, da to niko ne vidi (72).
Predstavama o nečistoći članovima zajednice nameće se sistem pravila i vrednosti, koja daju smisao iskustvu. Preuveličavanjem razlike između unutra i spolja, gore-dole, muškog-ženskog, za-protiv, stvara se privid reda, koji se strukturira jakim binarizovanjem. Gde je nečistoća, tu je i sistem. Julija Kristeva raspravu o nečistoći premešta iz antropološkog i sociološkog u psihološki i subjektivni registar i otvara prostor za odgovor na pitanje – zašto se plašimo nečistoće i zašto nam se nečistoća gadi? Definisan i određen ne samo prividom unutrašnje kompaktnosti, već i relacionim vezama sa drugim (slikama i entitetima drugih subjekata u društvenom Imaginarnom i Simboličkom prostoru) i Drugim (Zakonom, odnosno Simboličkim i jezičkim), subjekt prvu predstavu o sopstvenom identitetu stiče preko slike tela. Od faze ogledala do čistog, ispravnog, pokornog, poslušnog društvenog tela, subjekt se proizvodi odbacivanjem.
Termin abject – zazorno/zazirati, kod Julije Kristeve označava ono što je konsitutivno za subjekt time što je suprotno od Ja. Kako „subjekt može skliznuti u haos iz koga je formiran“, zazorno garantuje subjektu postojanje i opstojanje pozivajući ga na stalnu restrukturaciju. „Ja“ nisam, već razdvajam, odbijam, zazirem – naglašava neesencijalistički karakter subjekta, čime subjekt postaje stalno samopotvrđujući, subjekt u samodokazivanju, subjekt-u-procesu. Moj osećaj celine, moje čisto, odgovarajuće, poslušno, zakonom-obavezano telo, ne sme nositi nikakav trag svog duga prirodi. Takođe telo, sada već subjekt, u stanje van/presimboličkog užasa nerazlučivosti i neizrecivosti nikako ne sme da se vrati. Kako je zazorno uvek već-unutar (sa)znanja o subjektu, i kako se od zazornog ne može pobeći, subjekt sluti postojanje zazornog uvek negde na granici subjektnosti i u tom užasu opstaje. Simbolizacija zazornog pomaže subjektu da se suoči sa svojom željom za zazornim, koje preti i fascinira. Govoriti o zazornom znači osigurati istovremeno i distancu i razliku od njega: imenovanjem uspostavlja se distanca, koja po strani drži opasnosti od apsorpcije koje zazorno donosi. Ipak, ispod beskrajnih pokušaja simbolizovanja, zazorno ostaje i otkriva subjekt kao iluziju, kao laž, kao želju, kao što je lažan i iluzoran beskrajno željeni Falus, na kome orodnjeni subjekt počiva.
Za Žaka Lakana telo jeste imaginarna formacija. Proizvodnja opaženog ili vizuelnog tela može biti očuvana u svojoj fantazamskoj celovitosti samo ako se podvrgne jeziku i obeležavanju polnom razlikom. Samo u zoni imenovanja čovek može očuvati objekte kao donekle postojane. Imati ime znači dobiti položaj u Simboličkom, u idealizovanom području srodstva, u skupu odnosa koji su strukturirani kaznama i tabuima, kojima upravlja Zakon Oca i zabrana rodoskvrnuća. Integritet takvog tela ne čini prirodna granica, niti organski telos, već Zakon Oca koji deluje kroz ime. U tom smislu, Zakon Oca proizvodi više verzija telesnog identiteta; ime koje ustanovljuje rod i srodstvo, funkcioniše kao performativ koji je politički investiran i koji u isti mah investira politiku.
Kako se dogodi greška pa zastrašujuće, zazorne, odbačene identifikacije postanu za subjekt konstitutivne? Kako u Zakonu Oca imenom predstaviti isključeno iz označitelja i područja telesne čitljivosti? Postaneš ljigav puž, smrdljiva lisica, pas iako si zapravo mačka, halapljiva veverica ili oprezna bubašvaba, budeš blatnjav, dlakav, nepoverljiv, nedostupan, živiš u šumi, u rupi nameštaja, u glavi mrtvaca pošto si crv, skačeš sa grane na granu, a rođen si da hodaš, laješ iako ti je mjauk prirodan, tučeš mačku dok ne počne da laje, pojedeš ovcu ljubimicu, oglođeš joj kosti i gledaš raširenu kožu, smrskaš puža kamenom, posmatraš sluzavu fleku, slomiš ćerkinoj mački vrat tako što ga uvrneš nekoliko puta. Uradiš to kada ti zavisnost, koja je uslov tvoje mogućnosti, postane nepodnošljiva. Boba Blagojević razobličava eksploataciju i zloupotrebu emotivne privrženosti i razotkriva dinamiku potčinjavanja, podređivanja i subjektivizacije u najbliskijem porodičnom okruženju. Likovi njenih priča ne pristaju na potiskivanje koje biva poreknuto, usled čega represija postane željena, a slika stvarnosti zauvek krivotvorena. Prestavši da žele uslove vlastite potčinjenosti kako bi opstali, likovi iskoče iz dotadašnjeg tela, subjektnosti i ljudskosti u status životinje, pokazujući kako je moć koja se sprovodi nad njima ništa manje ona moć koju oni i prihvataju da se sprovodi, jer moć ne samo da radi na subjektu, već u tranzitivnom smislu inicira njegovo postojanje. Tela, koja su do skoro bila subjekti, istovremeno i od materije i od diskursa (koji normalizuje i koji je uvek opresivan), izgrađena u nebrojenom nizu poziva i odziva, prepoznavanja i neprepoznavanja, napuštaju simboličku prekodiranost, performativ zamenjuju otelovljenjem, oslobađaju iz vlastitih zazornih dubina potisnutu agonalnost i životinju koja jesu.
Melanholija
„Ako je muškarac na vrhu ontološke hijerahije, ako je žena njegova bedna ili iskvarena kopija, a životinja bedna ili iskvarena kopija kako žene tako i muškarca, onda između ta tri bića još postoji sličnost.“
Platon je bio shvatanja da su žena i životinja nešto na šta se spada: ako se ne ovlada žudnjama, znacima materijalnosti duše, onda duši (podrazumeva se da je duša muška) preti opasnost da se vrati kao žena, a na kraju i kao životinja. Međutim, između stvarnosti koja ih neurotizuje, i nesvesnog koje ih plaši, likovi preobraženi u životinje u pričama Bobe Blagojević odbijaju ljudsku normalnost zasnovanu na veri da je manjkava stvarnost jedino stvarna i da ničeg normalnijeg nema od zakinute želje. Oni znaju da je stvarnost učinak želje koja ju je poželela i koja ju je proizvela. Želja proizvodi samu sebe i nikada joj ništa ne nedostaje. Stvarnost nije gomila nemogućnosti, načelo ugode je jedino načelo stvarnosti. Likovi grle život jednom proizvodnom snagom, koja proizvodi objekte, koje žele i sebi daju. Majka koja preteranom brigom i kontrolom zatrpava nesposobnost stvarne emocije prema sinu, iscrpljena tim odnosom, kada joj sin nestane razmišlja:
„Zar je moguće da sam nekada osećala, pa zaboravila kako je važna boja krila jedne nepoznate bubice? Zar je moguće da to sad ponovo osećam?“ (21); žena se oslobađa svoje neadekvatnosti tako što dopušta svojoj životinji da je povede: „Glas prerasta u lajanje. Žena se pretvara u lisicu, trči puteljkom i nestaje u šumi“ (80); majka i supruga uspostavi odnos sa svojim unutrašnjim svetom tako što zagrli bubašvabu: „Uzjahala sam je i pošle smo zajedno (90);
Danima ih sad posmatram iz svoje pukotine i rešavam se da li da ponovo izađem i da im se pridružim. Iz mog sadašnjeg položaja dobro vidim stvari koje ranije nisam zapažala. Oni su daleko bespomoćniji nego što sam pretpostavljala i mnogo nesrećniji. Šetnje su im besciljne i korak težak. Svaka i najmanja sloboda im je strogo ograničena zidom. Pogled im je ukočen i ne dopire daleko. Oni ne vide ni deo onoga što im je pruženo. Samo im glas ponekad zaluta po mračnim pukotinama i vraća se obogaćen, ali oni toga nisu svesni (91).
Ako izopačenik teži da napravi prestup prkoseći čistom zakonu, a da se ne stavi u službu uživanja Drugog, tada je zazorno srodno perverziji jer izvrće i iskrivljuje sve zabrane. Zazorno je i ’moćno’ u meri u kojoj omogućuje neiskaziv višak u jeziku i Simboličkom i stvara mogućnost bivanja u atmosferi neproduktivnog uživanja. Odbacivši telo i subjektnost, likovi priča Bobe Blagojević otresaju vlastitu melanholiju, koja je reaktivna, a ne endogena, i psihološki je produkt određenih oblika društvenog poretka, tačnije posledica nepriznatog i neožaljenog gubitka. Preobražajem u životinju, likovi prestaju da psihički investiraju u izgubljeni objekat/Drugog, odbacuju identifikaciju koja ponavlja idealizaciju i njenu suštinsku nenastanjivost. Ostvaruju san o sebi kao Drugom bez porekla, što znači bez obaveze fiksiranja u čvrstom konceptu identiteta. Oslobađaju se straha od bezobličnosti i vlastitog iščezavanja. Postaju želja kojoj ništa ne nedostaje, fluks koji prekoračuje brane i koji više ne označava nikakvo ja. Napuštaju nesabranost spoljašnjosti, pronalaze utonulost, unutrašnjost stvorenu melodijskom linijom koja štiti od haosa, napuštenosti i štete. Postaju čovek koji se smanjuje, koji prolazi kroz kraljevstva prirode, klizi između molekula, neopažen, neprimetan, nevidljiv, diskretno prisutan, dok ne postane nepronalažljiva partikula koja eliminiše sve što prevazilazi trenutak. Prihvataju da pojava koju izvode nije istina njih, jer ono što se izvodi prikriva i poriče ono što ostaje neprozirno, nemislivo, neizrecivo. Preobražajem proizvode sebe kao slobodno, neodgovorno, usamljeno biće, sposobno da kaže i učini nešto u sopstveno ime, ne tražeći dozvolu. Kreću u divlje prostore van Simboličkog da otkriju Drugog koji ih skriva od njih samih. Pokazuju da je najistinskiji humani melanholik životinja.
Zaključak
U najširem smislu, cilj rada bio je skretanje pažnje na značaj i vrednost samosvojne, slojevite, izražajne i lapidarne proze Bobe Blagojević, koja u kontekstu ženskog autorstva u srpskoj književnosti u drugoj polovini 20. veka nije pročitana u meri koju zaslužuje. U užem smislu, vitalnost i živost navedene proze pokazala se u njenom susretu sa savremenim teorijama. Fokus istraživanja jeste odnos želje i društvenog polja u zbirci priča Sve zveri što su s tobom (1975). Analitičko polje u radu predstavlja analiza fenomena granice, zazornog i melanholije, kao konstitutivnih principa u formiranju ženskih likova u pričama. Bobu Blagojević zanimaju krizni trenuci, kada usled nemoći Simboličkog da kontroliše Imaginarno, svakodnevno i banalno postaju preteći, a centar i stožer za biće se prazne.33 Tada libidinalni nalog podriva prividni red spoljašnjeg sveta i nastaje mogućnost za metamorfoze, granične situacije, zazornost, nomadske identitete, koji desetetizuju kvaziestetsko, desimbolizuju sablasno, ogoljuju entropijski sloj kolektivno nesvesnog, i sa odbačenom ljudskom kožom sa sebe kidaju svako simboličko prekodiranje. U radu se pokazuje utopijsko-emancipatorski i po Zakon Oca subverzivni potencijal navedenih metamorfoza, budući da se likovi otvaraju za izgubljena postajanja, izvan principa podređivanja, nužnosti, svojine, prisvajanja i svake transcedencije.
MG68 (K)


Predmet: 69294857
Boba Blagojević - SABRANA DELA 1-3 (u zaštitnoj kutiji, tvrd povez s omotom, nekorišćeno)
1. Sve zveri što su s tobom (pripovetke)
2. Skerletna luda : prva knjiga koja se zove i druga knjiga (roman)
3. Putnica : dva detinjstva (roman)

Autor - osoba Blagojević, Boba
Naslov Sve zveri što su s tobom : pripovetke / Boba Blagojević ; [priredio Predrag Bajčetić]
Vrsta građe kratka proza ; odrasli, opšte (lepa književnost)
Jezik srpski
Godina 2002
Izdanje 2. izd.
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Altera ; Sremski Karlovci ; Novi Sad : Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića ; Brčko : McMilan, 2002 (Beograd : Altera)
Fizički opis 156 str. : autorova slika ; 21 cm
Drugi autori - osoba Bajčetić, Predrag
Zbirka Sabrana dela Bobe Blagojević ; knj. 1
Sadržaj Puž (7-24); Ovca (25-30); Veverica (31-47); Lisica (49-80); Bubašvaba (81-91); Pas (93-103); Mačka (105-116); Crv (117-119). O delu Bobe Blagojević (121-129); Napomene (131-156).
ISBN 86-81459-42-2 (karton sa omotom)
Napomene Tiraž 1.000
O delu Bobe Blagojević: str. 123-129
Napomene: str. 133-156.
Predmetne odrednice Blagojević, Boba, 1947-2000

Naslov Skerletna luda : prva knjiga koja se zove i druga knjiga / Boba Blagojević ; [priredio Predrag Bajčetić]
Vrsta građe roman ; odrasli, opšte (lepa književnost)
Godina 2002
Izdanje 2. izd.
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Altera ; Sremski Karlovci ; Novi Sad : Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića ; Brčko : McMilan, 2002 (Beograd : Altera)
Fizički opis 403 str. : fotogr. ; 21 cm
Drugi autori - osoba Bajčetić, Predrag = Bajčetić, Predrag
Zbirka Sabrana dela Bobe Blagojević ; ǂknj. ǂ2
ISBN 86-81459-46-5 (karton sa omotom)
Napomene: str. 379-402
Beleška o autoru: str. 403.

Naslov Putnica : dva detinjstva / Boba Blagojević ; [priredio Predrag Bajčetić]
Vrsta građe roman ; odrasli, opšte (lepa književnost)
Godina 2002
Izdanje Posthumno izd.
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Altera ; Sremski Karlovci ; Novi Sad : Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića ; Brčko : McMilan, 2002 (Beograd : Altera)
Fizički opis 385 str. : fotogr. ; 21 cm
Drugi autori - osoba Bajčetić, Predrag = Bajčetić, Predrag
Zbirka Sabrana dela Bobe Blagojević ; ǂknj. ǂ3
ISBN 86-81459-43-0 (karton sa omotom)
Napomene: str. 381-384
Beleška o piscu: str. 385.

Tokom tri i po decenije stvaralačkog rada Boba Blagojević je objavila dve knjige: zbirku priča „Sve zveri što su s tobom“ (1975), za koji je dobila Nolitovu nagradu i roman „Skerletna luda, prva knjiga koja se zove i druga knjiga“ (1991). Svedena biografija na omotu prve knjige glasi: „Rođena 8, januara 1947. godine u Beogradu. Živela u Beogradu, Londonu i Oslu. Studirala pozorišnu i filmsku režiju.“ Poštujući lapidarnost, suprug Predrag Bajčetić dopisao je za drugo izdanje: „Preminula u Beogradu 21. marta 2000. godine. Pepeo njen položen je u Drinu.“ Opaska u romanu Putnica: dva detinjstva: „Moj život obuhvata i sve priče koje sam čula“ zaokružuje portret.
Sve zveri što su s tobom jeste zbirka od osam priča, čiji naslovi: Puž, Ovca, Veverica, Lisica, Bubašvaba, Pas, Mačka, Crv, imenuju životinju sa kojom se lik poistovećuje, ili u koju se preobražava. Naslov zbirke tajanstveno prikuplja priče u celinu citatom iz Postanja, VIII, 17: „Sve zvjeri što su s tobom od svakoga tijela, ptice i stoku u što god gmiže po zemlji, izvedi sa sobom, neka se raziđu po zemlji, i neka se plode i množe na zemlji.“
Granica
„A gde je granica, ono mesto gde se sve pretapa i za koje se ne zna čije je?“ (80)
„Veruju da postoje granice tela, granice predmeta, da se može tačno odrediti dokle se šta prostire.“ (98)
Obični ljudi u običnim situacijama: dečak igra fudbal na igralištu, domaćica sedi između četiri zida kuhinje, mlada žena živi jednoličnim podstanarskim životom, devojčica u nedeljnoj šetnji na selu sa roditeljima. Svi sa teškoćama u odnosima, progonjeni nelagodom i bolom pretvorenim u psihičku tišinu umesto u ranu. I svi satiru svoj život u bezglavoj i nepokretnoj pasivnosti. Šteta koja im je naneta, u uobrazilji je poreknuta i poništena. Žive u inverziji: obnavljaju, čuvaju i oživljavaju objekte. Podređivanjem i pročišćenjem, kao dokazom odanosti (Andacht), sopstveno telo stavljaju u službu mišljenja nepromenljivog. Shvaćena kao samo-osećanje, samo-utonulost, samo-kažnjavanje, samo-umrtvljavanje, odanost ih, umesto do nepromenljivog, dovede do svesti o neprekidnoj neadekvatnosti prema vlastitoj transcendentnoj meri.
Uvek susret sa Realnim bude okidač - žena ubije puža, druga žena zadavi mačku, devojčica pristane da se njeno jagnje zakolje, ljubavi umru, partneri odu, ostane promašen susret i kolaps svakog smisla. Apsolutno bez pukotine, Realno samo jeste pukotina koju je nemoguće simbolizovati. Nije skriveno, već je isključeno iz Simboličkog. Kako se Realno nepogrešivo vraća na svoje mesto, nelagodu zbog onoga što nepojmljivo i neprikazivo zjapi usred Simboličkog, likovi ospoljavaju životinjom: sa zaklanom ovcom roditelji pojedu i detinje uverenje da je svet dobro mesto; nesposoban da podnese ženin odlazak, čovek njenog mačka dresurom pretvara u psa:
„Moja žena je imala mačka. Mrzeo sam ga priznajem. Kada je moja žena otišla, samo se jedne noći bez pozdrava spustila niz oluk i nestala, mačak je ostao da živi sa mnom“ (98); dečak vidi kako žena, koju otac dovodi umesto majke, trajno remeti bliskost između njega i oca, i postaje veverica, „krcajući među zubima“ i „rušeći udarcima svog malog brzog jezika“ zidove njihovog doma; jedna bolesna i nepokretna žena mržnjom prema majci, ćerci i sopstvenoj bespomoćnosti, polomi mački vrat, nesvesna da to čini: „Shvatila sam, skočila sam samoj sebi za vrat“ (116).
Svakodnevica i banalnost u prozi Bobe Blagojević preteći su. Najbliže okruženje otkriva se kao mesto ugroženosti, detinjstvo je „doba koje čovek ne razume“, a zrelost „naša naviknutost, ili otupelost, u odnosu na prvo, suštinsko razumevanje sveta“, kada „bezimeni strah polako stiče imena (uvek je jedan strah, a imena mnogo), i to se zove odrastanje.“ Priče žanrovski postaju priče mržnje, priče otvorene rane, priče autopsije, literatura koja se piše post mortem. Likovi ostvaruju sebe u jednosti sa samim sobom, ne begom od stvarnosti, već njenim prekoračenjem. Postaju životinja, Drugo, intermeco, međuigra, želja koja je napustila društveno polje i kojoj ništa ne nedostaje, fluks koji prevazilazi brane i ne označava više nikakvo Ja. Neopaženi, neprimetni, nevidljivi, diskretno prisutni, utonuli u unutrašnjost koja štiti od haosa, napuštenosti i štete, likovi nalaze mirnu sabranost, prihvatanje, bliskost i blagost. Sabranost znači prestanak neposrednih reakcija što ih svet podstiče. Tada se iz unutrašnjosti otvara nebrojivo mnogo spoljašnjosti, i prostor za druga postajanja, za „druge istovremene mogućnosti, koje nisu regresije, već kreativne involucije: stvara se telo bez organa, nastanjeno mnoštvima, stavljeno u tokove i direktne odnose sa drugim telima i stvarima. Metamorfoza likovima donese spas od teskobe usled suočenja sa prazninom Drugog. Postavši puž, dečak nađe zaklon od jake, a razorne majčine ljubavi:
Pržila sam mu džigericu na plotni, jelo koje je zdravo, a koje on inače mrzi, silom sam mu morala ubacivati komade u usta (18);
žena pronađe slobodu i samostalnost postavši bubašvaba nestala u napuklini kuhinje:
njihovo ujednačeno disanje otkrivalo mi je koliko su svi oni ustvari sebični i da ne mare mnogo za mene (81);
Umesto da nesebično volim, kao što sam do tada činila, mrzela sam svom snagom i bila sam svesna svoje mržnje – a niko ništa nije primetio. Oni nikad stvarno nisu osetili koliko sam ih volela, kao što nisu ni osetili kad sam počela da ih mrzim. (87);
devojka vidi lisca u susedu koji se ubio, da bi se i sama na kraju pretvorila u lisicu i otrčala u šumu:
Još traje. Živi u meni taj trenutak slobode i otkucava mi vreme“ (79); starac primećuje da umire zahvaljujući misli koja ga obaveštava o njemu samom, gaseći se i sama, da bi na kraju pravo na govor preuzeo crv: „šta je ovo? Ima svega. Od čega da počnem? Hvala, hvala. Šta je sa očima? Meko, meko. Važno je da misao živi i dalje, mala misao, i da u mraku jede (119).
Priču nikada ne priča onaj ko se preobrazio, već posmatrač koji je postao to što jeste preobražajem Drugog. U šta se mi preobražavamo čitajući priče? Okolina reaguje nesabrano, postajanje bližnjeg životinjom ne spada u registar očekivanih reakcija. Preobraženi postaju nosioci antisocijalne psihičke moći, nalaze se u ne-strukturi, gde dvosmislenim, neartikulisanim statusom podsećaju na opasnost i moć nereda, izopštenosti i nesređenih oblasti duha. Postajanje životinjom raslojava antropocentrizam filozofskog mišljenja, postajanje nevidljivim problematizuje najelementarnije pojmove entiteta, i omogućuje da se suština „stvari po sebi“ sretne sa svojom spoljašnjošću, usled čega istinski početak dolazi tek na kraju. Pozicionirni u telesnosti, oslobođeni seksualnosti, identiteta, koherentne subjektivnosti i strukture stabilnih jedinstava, metamorfozirani likovi prizivaju pojmove postajanja, mnoštva, permutacije, transformacije, transmutacije, sledeći želju koja ne predstavlja Realno, jer njena funkcija nije označiteljska, ona proizvodi i sama je realna, ona je nomadska, krivudava, kreativna, nerepetitivna, proliferativna, nepredvidiva. Neutralizuje se i humanizuje polna specifičnost, pitanje postajanja postaje opšteljudski fenomen, odredbena karakteristika samoga života, manevar koji zamračuje jednu od glavnih odlika falocentričnog mišljenja – pretpostavku o dve polne simetrije, pod jednom jedinstvenom normom. Subjekt pronalazi svoja vlastita znanja i objašnjenja samih sebe i sveta, izvan režima ogledala i dvojnika, izvan pojmova označavanja i subjektivizacije, izvan četiri velike iluzije reprezentacije: identiteta, opozicije, analogije i sličnosti. Postajanja životinjom mnogo su više od pripitomljavanja, utilizacije, imitacije. Ona povezuju neopažljivo (anorgansko), nerazaznatljivo (neoznačeno) i bezlično (asubjektivno) načelom – biti kao ceo svet. Postajati ceo svet znači načiniti svet postajanjem, stvoriti svet koji može da prekrije prvi, poput prozirnosti. Svet Bobe Blagojević ne funkcioniše na isključivanju, binarnostima i razgraničavanjima koja blokiraju utopijsko-emancipatorski momenat. Granice postoje, ali samo kao efekat. Tela su porozna, istovremeno i od materije i od diskursa, koji normalizuje i koji je uvek opresivan. Ispod plana mogućeg ukazuje se drugi plan, plan preobražaja, koji nije suprotan prvom, već je njegova dopuna, sa kojom se stapa u jedno. Faktografsko se pretapa u fikcionalno, normalno u nenormalno, obično u neobično, čisto u nečisto (opasno), ja u Drugog (životinju).
Nastali ne iz sebe, već tako što su pozvani, imenovani, diskurzivno konstituisani, altiserovski rečeno interpelirani (Mogu da kažem ja samo ako mi se neko obratio), ženski likovi potrebe, želje i zahteve posmatraju iz Drugog. Majka, ćerka, supruga, voljena žena, manje su imenovanja, a više zapovesti, prisilni obrasci života koje ne biramo, hiperbolizacija društvenih normi i ideala koje niko ne doseže. Ako je identifikacija znak odanosti i privrženosti, kakav je odnos između identifikacije i želje? Želja da se zna, želja da se kaže, želja da se govori, želja da se misli i predstavlja, podupire proces postajanja subjektom. Važno je naglasiti da rizomatsko mišljenje proizvodi postajanje, ne bivstvovanje, i da javljanje vlastitog identiteta zahteva zakon koji sakati, dok ugoda traži zaziranje u kome je identitet odsutan. Kao apriorni uslov mišljenja, želja je eksces samog procesa mišljenja, a shvatanje subjekta kao isprepletenosti volje i želje je prvi korak u procesu ponovnog promišljanja temelja subjektivnosti. A šta kada želimo ono što je nemislivo?
Zazorno
„Ima nekih postojanja koja se ne oslanjaju na želju jer želja uvek pripada objektima.
Ta se postojanja zasnivaju na izuzimanju.“
Da li to kod vas nešto zaudara? (66) Ova soba znate, to ste vi u stvari, prljavi ste, ali uredni. Pa ta vaša bluza, vidite i sami, neoprana, znojava – ali sveže ispeglana (67). Kako je moguće da vi stavljate zaredom danima sloj po sloj šminke, ne umivajući se i ne skidajući staru, a da se ponovo, nepogrešivo iza svega toga pomalja vaš detinjasti izraz (69). Sve na svom mestu, a sve prljavo. Prljava, prljava, ali tajno, da to niko ne vidi (72).
Predstavama o nečistoći članovima zajednice nameće se sistem pravila i vrednosti, koja daju smisao iskustvu. Preuveličavanjem razlike između unutra i spolja, gore-dole, muškog-ženskog, za-protiv, stvara se privid reda, koji se strukturira jakim binarizovanjem. Gde je nečistoća, tu je i sistem. Julija Kristeva raspravu o nečistoći premešta iz antropološkog i sociološkog u psihološki i subjektivni registar i otvara prostor za odgovor na pitanje – zašto se plašimo nečistoće i zašto nam se nečistoća gadi? Definisan i određen ne samo prividom unutrašnje kompaktnosti, već i relacionim vezama sa drugim (slikama i entitetima drugih subjekata u društvenom Imaginarnom i Simboličkom prostoru) i Drugim (Zakonom, odnosno Simboličkim i jezičkim), subjekt prvu predstavu o sopstvenom identitetu stiče preko slike tela. Od faze ogledala do čistog, ispravnog, pokornog, poslušnog društvenog tela, subjekt se proizvodi odbacivanjem.
Termin abject – zazorno/zazirati, kod Julije Kristeve označava ono što je konsitutivno za subjekt time što je suprotno od Ja. Kako „subjekt može skliznuti u haos iz koga je formiran“, zazorno garantuje subjektu postojanje i opstojanje pozivajući ga na stalnu restrukturaciju. „Ja“ nisam, već razdvajam, odbijam, zazirem – naglašava neesencijalistički karakter subjekta, čime subjekt postaje stalno samopotvrđujući, subjekt u samodokazivanju, subjekt-u-procesu. Moj osećaj celine, moje čisto, odgovarajuće, poslušno, zakonom-obavezano telo, ne sme nositi nikakav trag svog duga prirodi. Takođe telo, sada već subjekt, u stanje van/presimboličkog užasa nerazlučivosti i neizrecivosti nikako ne sme da se vrati. Kako je zazorno uvek već-unutar (sa)znanja o subjektu, i kako se od zazornog ne može pobeći, subjekt sluti postojanje zazornog uvek negde na granici subjektnosti i u tom užasu opstaje. Simbolizacija zazornog pomaže subjektu da se suoči sa svojom željom za zazornim, koje preti i fascinira. Govoriti o zazornom znači osigurati istovremeno i distancu i razliku od njega: imenovanjem uspostavlja se distanca, koja po strani drži opasnosti od apsorpcije koje zazorno donosi. Ipak, ispod beskrajnih pokušaja simbolizovanja, zazorno ostaje i otkriva subjekt kao iluziju, kao laž, kao želju, kao što je lažan i iluzoran beskrajno željeni Falus, na kome orodnjeni subjekt počiva.
Za Žaka Lakana telo jeste imaginarna formacija. Proizvodnja opaženog ili vizuelnog tela može biti očuvana u svojoj fantazamskoj celovitosti samo ako se podvrgne jeziku i obeležavanju polnom razlikom. Samo u zoni imenovanja čovek može očuvati objekte kao donekle postojane. Imati ime znači dobiti položaj u Simboličkom, u idealizovanom području srodstva, u skupu odnosa koji su strukturirani kaznama i tabuima, kojima upravlja Zakon Oca i zabrana rodoskvrnuća. Integritet takvog tela ne čini prirodna granica, niti organski telos, već Zakon Oca koji deluje kroz ime. U tom smislu, Zakon Oca proizvodi više verzija telesnog identiteta; ime koje ustanovljuje rod i srodstvo, funkcioniše kao performativ koji je politički investiran i koji u isti mah investira politiku.
Kako se dogodi greška pa zastrašujuće, zazorne, odbačene identifikacije postanu za subjekt konstitutivne? Kako u Zakonu Oca imenom predstaviti isključeno iz označitelja i područja telesne čitljivosti? Postaneš ljigav puž, smrdljiva lisica, pas iako si zapravo mačka, halapljiva veverica ili oprezna bubašvaba, budeš blatnjav, dlakav, nepoverljiv, nedostupan, živiš u šumi, u rupi nameštaja, u glavi mrtvaca pošto si crv, skačeš sa grane na granu, a rođen si da hodaš, laješ iako ti je mjauk prirodan, tučeš mačku dok ne počne da laje, pojedeš ovcu ljubimicu, oglođeš joj kosti i gledaš raširenu kožu, smrskaš puža kamenom, posmatraš sluzavu fleku, slomiš ćerkinoj mački vrat tako što ga uvrneš nekoliko puta. Uradiš to kada ti zavisnost, koja je uslov tvoje mogućnosti, postane nepodnošljiva. Boba Blagojević razobličava eksploataciju i zloupotrebu emotivne privrženosti i razotkriva dinamiku potčinjavanja, podređivanja i subjektivizacije u najbliskijem porodičnom okruženju. Likovi njenih priča ne pristaju na potiskivanje koje biva poreknuto, usled čega represija postane željena, a slika stvarnosti zauvek krivotvorena. Prestavši da žele uslove vlastite potčinjenosti kako bi opstali, likovi iskoče iz dotadašnjeg tela, subjektnosti i ljudskosti u status životinje, pokazujući kako je moć koja se sprovodi nad njima ništa manje ona moć koju oni i prihvataju da se sprovodi, jer moć ne samo da radi na subjektu, već u tranzitivnom smislu inicira njegovo postojanje. Tela, koja su do skoro bila subjekti, istovremeno i od materije i od diskursa (koji normalizuje i koji je uvek opresivan), izgrađena u nebrojenom nizu poziva i odziva, prepoznavanja i neprepoznavanja, napuštaju simboličku prekodiranost, performativ zamenjuju otelovljenjem, oslobađaju iz vlastitih zazornih dubina potisnutu agonalnost i životinju koja jesu.
Melanholija
„Ako je muškarac na vrhu ontološke hijerahije, ako je žena njegova bedna ili iskvarena kopija, a životinja bedna ili iskvarena kopija kako žene tako i muškarca, onda između ta tri bića još postoji sličnost.“
Platon je bio shvatanja da su žena i životinja nešto na šta se spada: ako se ne ovlada žudnjama, znacima materijalnosti duše, onda duši (podrazumeva se da je duša muška) preti opasnost da se vrati kao žena, a na kraju i kao životinja. Međutim, između stvarnosti koja ih neurotizuje, i nesvesnog koje ih plaši, likovi preobraženi u životinje u pričama Bobe Blagojević odbijaju ljudsku normalnost zasnovanu na veri da je manjkava stvarnost jedino stvarna i da ničeg normalnijeg nema od zakinute želje. Oni znaju da je stvarnost učinak želje koja ju je poželela i koja ju je proizvela. Želja proizvodi samu sebe i nikada joj ništa ne nedostaje. Stvarnost nije gomila nemogućnosti, načelo ugode je jedino načelo stvarnosti. Likovi grle život jednom proizvodnom snagom, koja proizvodi objekte, koje žele i sebi daju. Majka koja preteranom brigom i kontrolom zatrpava nesposobnost stvarne emocije prema sinu, iscrpljena tim odnosom, kada joj sin nestane razmišlja:
„Zar je moguće da sam nekada osećala, pa zaboravila kako je važna boja krila jedne nepoznate bubice? Zar je moguće da to sad ponovo osećam?“ (21); žena se oslobađa svoje neadekvatnosti tako što dopušta svojoj životinji da je povede: „Glas prerasta u lajanje. Žena se pretvara u lisicu, trči puteljkom i nestaje u šumi“ (80); majka i supruga uspostavi odnos sa svojim unutrašnjim svetom tako što zagrli bubašvabu: „Uzjahala sam je i pošle smo zajedno (90);
Danima ih sad posmatram iz svoje pukotine i rešavam se da li da ponovo izađem i da im se pridružim. Iz mog sadašnjeg položaja dobro vidim stvari koje ranije nisam zapažala. Oni su daleko bespomoćniji nego što sam pretpostavljala i mnogo nesrećniji. Šetnje su im besciljne i korak težak. Svaka i najmanja sloboda im je strogo ograničena zidom. Pogled im je ukočen i ne dopire daleko. Oni ne vide ni deo onoga što im je pruženo. Samo im glas ponekad zaluta po mračnim pukotinama i vraća se obogaćen, ali oni toga nisu svesni (91).
Ako izopačenik teži da napravi prestup prkoseći čistom zakonu, a da se ne stavi u službu uživanja Drugog, tada je zazorno srodno perverziji jer izvrće i iskrivljuje sve zabrane. Zazorno je i ’moćno’ u meri u kojoj omogućuje neiskaziv višak u jeziku i Simboličkom i stvara mogućnost bivanja u atmosferi neproduktivnog uživanja. Odbacivši telo i subjektnost, likovi priča Bobe Blagojević otresaju vlastitu melanholiju, koja je reaktivna, a ne endogena, i psihološki je produkt određenih oblika društvenog poretka, tačnije posledica nepriznatog i neožaljenog gubitka. Preobražajem u životinju, likovi prestaju da psihički investiraju u izgubljeni objekat/Drugog, odbacuju identifikaciju koja ponavlja idealizaciju i njenu suštinsku nenastanjivost. Ostvaruju san o sebi kao Drugom bez porekla, što znači bez obaveze fiksiranja u čvrstom konceptu identiteta. Oslobađaju se straha od bezobličnosti i vlastitog iščezavanja. Postaju želja kojoj ništa ne nedostaje, fluks koji prekoračuje brane i koji više ne označava nikakvo ja. Napuštaju nesabranost spoljašnjosti, pronalaze utonulost, unutrašnjost stvorenu melodijskom linijom koja štiti od haosa, napuštenosti i štete. Postaju čovek koji se smanjuje, koji prolazi kroz kraljevstva prirode, klizi između molekula, neopažen, neprimetan, nevidljiv, diskretno prisutan, dok ne postane nepronalažljiva partikula koja eliminiše sve što prevazilazi trenutak. Prihvataju da pojava koju izvode nije istina njih, jer ono što se izvodi prikriva i poriče ono što ostaje neprozirno, nemislivo, neizrecivo. Preobražajem proizvode sebe kao slobodno, neodgovorno, usamljeno biće, sposobno da kaže i učini nešto u sopstveno ime, ne tražeći dozvolu. Kreću u divlje prostore van Simboličkog da otkriju Drugog koji ih skriva od njih samih. Pokazuju da je najistinskiji humani melanholik životinja.
Zaključak
U najširem smislu, cilj rada bio je skretanje pažnje na značaj i vrednost samosvojne, slojevite, izražajne i lapidarne proze Bobe Blagojević, koja u kontekstu ženskog autorstva u srpskoj književnosti u drugoj polovini 20. veka nije pročitana u meri koju zaslužuje. U užem smislu, vitalnost i živost navedene proze pokazala se u njenom susretu sa savremenim teorijama. Fokus istraživanja jeste odnos želje i društvenog polja u zbirci priča Sve zveri što su s tobom (1975). Analitičko polje u radu predstavlja analiza fenomena granice, zazornog i melanholije, kao konstitutivnih principa u formiranju ženskih likova u pričama. Bobu Blagojević zanimaju krizni trenuci, kada usled nemoći Simboličkog da kontroliše Imaginarno, svakodnevno i banalno postaju preteći, a centar i stožer za biće se prazne.33 Tada libidinalni nalog podriva prividni red spoljašnjeg sveta i nastaje mogućnost za metamorfoze, granične situacije, zazornost, nomadske identitete, koji desetetizuju kvaziestetsko, desimbolizuju sablasno, ogoljuju entropijski sloj kolektivno nesvesnog, i sa odbačenom ljudskom kožom sa sebe kidaju svako simboličko prekodiranje. U radu se pokazuje utopijsko-emancipatorski i po Zakon Oca subverzivni potencijal navedenih metamorfoza, budući da se likovi otvaraju za izgubljena postajanja, izvan principa podređivanja, nužnosti, svojine, prisvajanja i svake transcedencije.
MG68 (K)
69294857 Boba Blagojević - SABRANA DELA 1-3 (retko!)

LimundoGrad koristi kolačiće u statističke i marketinške svrhe. Nastavkom korišćenja sajta smatramo da ste pristali na upotrebu kolačića. Više informacija.