pregleda

DŽEJ TI LIROJ - SARA


Cena:
290 din
Želi ovaj predmet: 4
Stanje: Polovan bez oštećenja
Garancija: Ne
Isporuka: AKS
BEX
City Express
Pošta
DExpress
Post Express
Lično preuzimanje
Plaćanje: Tekući račun (pre slanja)
PostNet (pre slanja)
Ostalo (pre slanja)
Lično
Grad: Beograd-Stari grad,
Beograd-Stari grad
Prodavac

DjepetoPinokijevCale (4499)

PREMIUM član
Član je postao Premium jer:
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.

100% pozitivnih ocena

Pozitivne: 7578

  Pošalji poruku

Svi predmeti člana


Kupindo zaštita

Godina izdanja: 2003
ISBN: 86-83897-08-7
Jezik: Srpski
Autor: Strani

DŽEJ TI LIROJ

SARA

Prevod - O. J. Mašić

Izdavač - Rende, Beograd

Godina - 2003

156 strana

20 cm

ISBN - 86-83897-08-7

Povez - Broširan

Stanje - Kao na slici, prvih 20 strana je ispadalo, zalepljene su ali postoji mogućnost da opet ispadnu, tekst bez podvlačenja


`Ponekad, kad mi je dlan položen iznad srca nekog od Puinih tipova, mogu da osetim da se moja vidovitost javlja. Stiže mi kao maglovito osećanje, kao kad pokušavaš da prizoveš neki određeni miris iz detinjstva. Osećam koji položaj vole, da li žele da budu ispljeskani i izgrđeni jer su bili nevaljali, ili koje psovke žele da im stenjem u uvo.

Pu je prestala da dovodi svoje mušterije da svedoče pred Le Lupom, pošto je dovela jednog kamiondžiju koji je vozio osamnaestotočkaš pun ugljenih briketa kingsford, a on dao prilog i završio kod mene. Dok sam pritiskao dlan na njegovo znojavo čelo, iznenada sam video bljeskove žudnje, koja je bila tako mračna i izopačena, da sam samo mogao da se stresem i zadrhtim. Svi su shvatili moje drhtanje kao znak božanskog odobravanja, a Le Lup mi je malo kasnije šapnuo na uvo da ovo moram češće da izvodim. Kako nikada nisam radio ništa drugo osim što sam ležao tamo i povremeno padao u san, moj ispad je izazvao još veću odanost i obožavanje. Ali Pu je znala zašto drhtim. Videla je kako buljim u debele otiske prstiju na njenom vratu i u samrtno bledilo koje je još uvek imala na licu. Pu je predvidela šta će joj učiniti. Iskoristila je svoju vidovitost i saznala da će, zbog odsustva iznenađenja u njenim očima i nedostatka otpora, njegovo interesovanje opasti a stisak popustiti. Ona je bila prva koja nije završila u jarku kraj puta sa licem prema dole. Kako nije bio u stanju da je zadavi, pukao je i počeo da rida, a Pu je uspela da ga ubedi da sve to ispriča Le Lupu, naravno ne pominjući mrtva tela. Bila je prava vidovita kamenjarka sa parkinga, i ako je iko zasluživao pažnju medija to je bila ona.

Znao sam da je Pu verovala da je kamiondžija firme Kingsford bio suviše mračan da bi ga preobratila bilo koja vatrena, bogobojažljiva pobožnost, ali toliko uzdrman zbog Puinog odsustva straha i svoje posledične impotencije, da je, kad su stigli do Le Lupa, i kad je čuo druge kamiondžije kako pričaju o tome da će svi ići da posete sveticu zaštitnicu kamiondžija, pomislio kako možda sada ima šansu da umoli da ponovo bude onaj stari, vešti ubica.

Kad sam sklonio ruku sa njegove glave, Pu i ja smo samo zurili jedno u drugo u tišini. Nešto se desilo između nas, kao kad naletiš na nekoga dok masturbira u klozetu. Postao sam deo nečeg intimnog. Moje telo je osetilo strah koji je nju učinio neosetljivom. Isto tako, mogao sam osetiti da ona sada zna nešto o meni. Nešto tajno. Pu mi je svečano klimnula glavom, kao da priznaje poraz, ali se podrugljivo nasmejala i namignula, nagovestivši da će sledeći put ona biti ta koja će mene poniziti.

`Danas ćeš da hodaš po vodi`, dovikuje Le Lup, kao da se to podrazumeva, visoko sa merdevina, dok menja jedan reflektor pre nego što otvorimo za jutarnju službu.
`Nikad ranije nisam to radila`, kažem.
`Pa, siguran sam da je i Isus bio nervozan prvi put.` Smeje se osorno, bez radosti, i baca sprženu crvenu sijalicu pored mene.
`Konvoj baptističkih kamiondžija sa severa dolazi da te vidi. Jenki-baptisti!` Pljune i pljuvačka pada pored sijalice. `Ali, imaju kintu`, kaže u pola glasa dok se spušta niz merdevine, `pa ćemo da im priredimo čudo...`

Ne mogu a da ne buljim u njegove ogromne šake kojima čvrsto steže merdevine, onako kako sam video da steže jednu svoju devojku za zglobove i odvlači je u drugu prostoriju.

`Idi se obuci. U onu roze stvarčicu koju sam ti kupio. Moramo da se bacimo na predstavu.` Pljesne rukama i ja skačem. Čuo sam takvo pljeskanje praćeno vriskom devojaka, koje je odvlačio u drugu prostoriju. Čuo sam ih kako mole, izvinjavaju se i kunu da se to, ma šta bilo, više nikada neće ponoviti.

`Idemo!` Još jednom pljesne rukama i ja ponovo skačem. Skliznem sa kreveta i idem ka garderobi koju je izgradio za mene.

Čekao sam da spusti ruke na mene. Pružao sam mu zglobove da ih zgrabi i odvuče me u drugu prostoriju. Čak sam namerno prosuo čeri-kolu na svoju belu kecelju. Znao sam da je išibao Pu, zato što je suviše brzo pocepala čarape koje joj je kupio. Seo sam na ivicu kreveta i gledao kako mu lice poprima boju repe, a šake se otvaraju i zatvaraju, kao ulovljene ribe koje se bore za vazduh. Samo sam sedeo i čekao. Baš kao što sam radio sa Sarom. Kada bi došla kući, nakon što je nije bilo po nedelju ili više dana, i pošto bi samo uletela i ni reč mi ne bi rekla, ja bih otišao do njenog kofera i izvadio neku stvar koja joj je bila važna, i onda bih je uništio. Položio bih je tako da je ona vidi, isečenu i krvavu od kečapa iz jednog od njenih paketića. Sedeo bih i čekao da ona primeti. Takođe bih pored sebe stavio kaiš.

Le Lup je samo krkljao i kašljucao kao da je usisivač koji je nečim zapušen.

`Ovo je puno koštalo, je l` da?`, rekao sam, pokušavajući da zvučim što je moguće bezbrižnije, i uzdržavajući se od izvinjavanja .
`Umm!`, zagunđao je.
`Jesi li ljut na mene?`, pitao sam, najsladunjavijim mogućim glasom.

Le Lup je stajao ukočeno, okrenuvši mi leđa. Stisnuo je pesnice i ja sam ostao bez daha dok se polako okretao na petama ka meni.

`Kaži Pu da dovuče svoje dupe ovamo, čim stigne.` Kiselo mi se nasmejao, a brazde duž njegovih usta izgledale su kao duboki, prazni kanjoni.

Kasnije tog dana čuo sam kako udara Pu jer je suviše glasno zatvorila vrata.
Posle toga, nisam ga više nikad namerno provocirao.

Sunce tek što je zašlo, Le Lup završava sa svojom, baptistima prilagođenom propovedi, a ja se pojavljujem iz svog skrovišta od gustog sloja grančica kukute, smreke i mirte. Le Lup je sakrio svoja trik-svetla ispod zovinog, lovorovog i vrbinog grmlja, pa tako crvena, sablasna izmaglica prekriva tamnu vodu ispred mene. Otprilike dvadesetak Jenki-kamiondžija stoji na suprotnoj obali, čvrsto stežući Biblije u jednoj ruci i falsifikovane putne naloge u drugoj.

Stela i Petunija su pored mene. One preziru Jenki-kamiondžije, koji žele da postanu baptisti, isto koliko i bilo ko od naroda iz Tri štake, a pored toga su i dobro upoznate s činjenicom da se upuštaju u sitni greh obmane, iz komercijalnih razloga.

`Nije mnogo drugačije nego kad kažeš tipu da svršavaš tako da ti oči ispadaju!`, primetila je Petunija.

Le Lup je dodao: `Natprirodne pojave nikad se ne dešavaju gore na severu, jer Jenkijima nije ostalo mesta ni u srcima, ni u mislima, ni na njihovoj zemlji na kojem bi moglo niknuti čudo Gospodnje.`

Svi su žustro klimali glavama, odobravajući.

`Zato su se svi sjatili ovde dole, da maznu naše božansko prikazanje`, prasnuo je Lajmon.
`Pa, ovde ima dovoljno čudesnih pojava da ih možemo podeliti čak i sa Jenkijima`, rekao je Le Lup tapšući se po novčaniku.

I kad su ti Jenkiji sedeli u restoranu, niko im nije skrenuo pažnju na nove jelovnike, sa utrostručenim cenama. I niko nije ponudio Jenkijima suznih očiju krišku limuna ili blagosloven sprej za lečenje izmaglice u upaljenim očima, osim uz malu, pristojnu nadoknadu, koja niti je bila mala, niti ljubazno data.

Dok buljim u Jenki-kamiondžije u redu na drugoj strani močvare, primećujem da svi mahnito trljaju vlažne oči. Ali, ko bi znao da kaže da li je to zbog vatrenog nadahnuća od Le Lupovog govora, ili zbog otvorenog džaka punog sveže isečenog divljeg luka, koji leži sakriven u mekoj travi iza njih?

Iz publike dopiru uzdasi dok ulazim u njihov vidokrug.

Le Lup je konačno odlučio da me obuče u divni, mali, nemački drindl koji se slaže sa crvenim, plišanim mašnama u mojoj kosi. Meri Grejs mi je sredila lice, koristeći svoje nove `Meri Kej` kozmetičke proizvode. Osetio sam ponos, kakav mora da oseća kamiondžija kad uzima devicu, dok sam gledao kako prsti Meri Grejs ostavljaju otiske na površini netaknutog pudera u prahu, pošto je bacila zaštitnu foliju na pod.

Le Lup poziva kamiondžije da bace teško kamenje vezano najlonom za pecanje u vodu, kako bi se uverili da nema skrivene platforme ispod površine vode.

Kamenje pljuska, bačeno u različite dubine. Svi gledamo u tišini kako se navoji odmotavaju za kamenjem, dok se kalem ne istroši.

`Gospodo, kao što možete da vidite...`, najavljuje Le Lup.
`Tamo dole nema platforme`, jedan od severnjaka potvrđuje i svi mrmljaju slažući se.
`Možda bi ta mala trebalo da nosi pojas za spasavanje`, neko drugi među njima kaže.
`To bi upropastilo celu zabavu...`, uzvraća neko gunđajući.

Lajmon pritiska play na kasetofonu i prolama se Aleluja, Hvaljen Jehova!, što je znak na koji treba da podignem ruke, ispružim ih i pustim Stelu i Petuniju da me podignu u vazduh.

Klatim se na svojim bosim nogama i mrdam prstima kao u vatrenom, verskom zanosu, što ima i drugu svrhu: da potvrdi kako nema nikakvih montiranih splavova ili platformi ispod mojih stopala.

Muzika se stišava i Le Lup počinje da čita iz Biblije.

Hodaću, kažem sam sebi i stavljam nožne prste u tamnu, hladnu vodu.

`Šta god da radiš, samo nastavi da se krećeš`, Petunija i Stela mi šapuću na uši.
`Nastavi da se krećeš`, savetovao mi je i Le Lup. `Ako potoneš, niko neće krenuti za tobom...`

Buljim u muškarce sa druge strane močvare. Raširili su ruke prema meni, kao očevi koji ohrabruju svoje dete da napravi prve korake u njihovim rukama.
Telo mi se nekontrolisano trza, zbog nejasnog sećanja da sam i ja jednom napravio te korake u nečijim rukama.

Puštam ruke koje su me držale, pravim jedan veliki korak dalje u hladnu, smrdljivu vodu, i polako počinjem da tonem.

`Hodaj ka meni, hodaj ka meni`, čujem jeku ispod hvale Isusu.

Brzo pravim još jedan klimavi korak dalje, a voda mi se penje do članaka. Visoko podižem stopalo, ponovo zakoračim... i čujem uzdahe kad počnem da tonem i panika kreće da me hvata.

`Nastavi da se krećeš!`, čujem iza sebe.

Roj komaraca mi zuji u ušima a uzbuđenje kamiondžija raste, kao i voda koja mi je do kolena.

Jedan kamiondžija na oko petsto-šesto metara udaljenosti čučne i još više raširi ruke prema meni.

Podižem svoje golo desno stopalo i pravim još jedan korak.

Klima glavom i toplo mi se smeši, kao da mi snagom volje daje sirovu odlučnost da stignem do njega.

Nastavljam levim stopalom i, na sopstveno iznenađenje, plutam. Osećam meki oblak ispod sebe. Pravim drugi korak, i već hodam. Hodam po vodi. I idem ka njemu, čoveku koji me prstima poziva.

Muzika gruva glasnije dok hodam preko vodene površine. Neke kamiondžije mašu svojim Biblijama, a neke putnim nalozima. Svi navijaju.

Njegove oči su kestenjaste kao savitljiva, glatka brestova kora. Nalazim se na sto pedeset metara ispred raširenih ruku čoveka koji čuči, i samo me Le Lupovo glasno pročišćavanje grla zadržava da se zapucam ka njemu i bacim mu se u zagrljaj.

Koračam, pomerajući se stalno unapred, graciozno kako smo ranije vežbali kod Le Lupa.

Još dva koraka i biću u njegovim rukama, i ništa više neće biti važno. Oprostiću mu dugo odsustvo i neću ga čak ni pitati zašto je otišao, da li je ikada pomislio na mene, ili da li sam mu nedostajao kao što je on meni.

Slavlje mase zamaskirano je mojim srcem, koje stremi ka njemu svom svojom snagom. Pravim još jedan korak ka suvoj zemlji i on je ispred mene. Le Lup glasno viče:

`Aleluja!` Širim ruke ka čoveku, kad se on iznenada podigne i okrene od mene da bi se rukovao sa nekim kamiondžijom. `Ovu si izgubio, drugar!`, kaže. `Sad mi duguješ dvesta dolara!` Podiže visoko ruku i dlanom pljeska druge podignute ruke pa urliče:

`Aleluja!` i `Carski, jebote!`

Guraju mi u ruke knjige putnih naloga. `Vozio sam cele noći bez odmora. Molim te, blagoslovi ovu falsifikovanu knjigu putnih naloga!`, moli jedan kamiondžija na kolenima.

`I moju!`, dodaje drugi.
`Gospodo!` prodere se Le Lup i trenutno ućutka masu. `Možete biti primljeni kod Svete Sare pozadi u crkvi.` Crkva je bila Le Lupova štala, očišćena od krzna i vlažnog životinjskog mirisa. Po drvenom podu rasuta je piljevina, a uvozni mirisi goreli su na malim drvenim držačima za tamjan. Satenski čaršafi sa dezenom zebre zamenjeni su posteljinom prikladnijom za sveticu. Čak je i trodimenzionalna papina slika sklonjena uz Le Lupova promrmljana izvinjenja. `Suviše zbunjujuće za razne hristoljubive frakcije`, objasnio je.

Lajmon me umotava u veliki peškir i odnosi me od mase. Gledam za čovekom preko svog ramena i vidim ga kako uzima novac iz ruke drugog.

`Uspela si, dušo`, mumla mi Lajmon u uvo i klekne da bi nežno obrisao moja stopala. Njegovi prsti prijatno klize preko mojih prstiju na nogama i skidaju komadiće tresetne mahovine, koja je omogućila moje hodanje po vodi. Po prvi put mi nije muka do tačke povraćanja od njegovog jakog smrada na divlji, crni i beli luk.

Uzvraćam mu dodir. Puštam svoje prste da prolaze kroz oštru, hrapavu površinu njegove kratko ošišane kose. Ispušta prigušeni jecaj, prestaje da se pomera i pritiska svoje ruke na moje listove. Pomeram prste duž njegovih ramena i uz napete kao strune i do krajnosti istegnute tetive, dok spušta vrat na moje butine. Ruke mu drhte i on podiže pogled ka meni, stidljiv i pun suza.

`Tako davno je bilo...`, šapuće.
`Znam. I žao mi je što sam te ostavila`, kažem i milujem ga po obrazu.
`Vas dve zaljubljene ptičice, bolje da krenete`, šapuće Pu iza nas, ` pre nego što on vidi...`, pokazuje na Le Lupa iza sebe.
`Pu, nisam znala da si ovde`, kažem iznenađen.
`Obično nemamo ovoliko svete vatre do Festivala divljeg luka`, Pu mi namiguje, a Lajmon se tiho iskrada napolje. `Nisam mogla ovo da propustim. Hajde da te vratim.` Pu me zagrli i vodi kroz močvarno zemljište do Le Lupovog Trans Am-a.
`Pu, zaista mi je žao što je sve ovo otišlo isuviše...` Iznenada osećam snažnu želju da je uhvatim za ruku, ali ona je drži pod košuljom i igra se nekakvom ogrlicom.
`Oh, nemoj da se brineš`, kaže ona. `Stvari nekako uvek dođu na svoje mesto.` Smeje se i ja mislim da sam uhvatio tračak vešto sakrivenog neprijateljstva ispod njenog širokog keza. Pu izvlači ruku iz košulje i tapše moju.
`Oh, reko` da ti pokažem...` Poseže za kragnom. `Imam nešto što bi` volela da pogledaš.` Polako izvlači kožnu tračicu. `Vidi ovo.` Prvo mislim da je to zečija šapa bez krzna, a onda izoštravam pogled i vidim da je to kost rakunovog penisa.
`Zar nije sjajna?!`, kaže Pu, ljuljajući je ispred mene.

Moja prva misao je da je i ona zaradila jednu. Gled mora da je nekako čuo za njenu slavu i nagradio je. `I ti je imaš?`, pitam.

`Pardon?`, kaže i podiže glavu.
`Uf, gde si je nabavila?`, pokušavam da zvučim blago.
`Našla sam je.` Osmeh joj se širi.

Instinktivno, ruka mi traži kost rakunovog penisa oko vrata, a onda vidim sebe kako je bacam kroz prozor u...

`Stvarno smešno`, smeje se Pu za nijansu preglasno.

Klimam glavom, kao da znam šta je tako smešno i tupo se smeškam.

`Le Lup pušta da smrdljivi kupus raste oko kuće cele zime, pošto on prirodno daje više toplote od kozje zadnjice u leji sa feferonama... topi sneg sasvim fino, pa ne moram lopatom...`

Osećam oštricu straha kako mi mili uz kičmu.

`Ali kad dođe lepo vreme tera me da ga mačetom sečem pre nego što smrad postane gori od smrada na farmi svinja u avgustu.`

Dok Pu nastavlja da melje, ja klimam, kao lutka sa glavom na federu.

`I tako, dok sam kasapila lišće` - Pu seče rukom vazduh - `našla sam ovu ogrlicu u smrdljivom grmlju. Tamo pozadi, iza prozora, i znaš šta, baš blizu tvog kreveta?`
`Jesi li mu je pokazala?`, pitam, pokušavajući da i dalje zvučim nonšalantno.
`Oh, tvoja stopala krvare...`, kaže pokazujući na njih.

Pogledam ih i klimnem glavom. ` Nisam primetila.`

`To je sve zbog biljki iz močvare. One jedu meso. Zato su ovde bačena mnoga tela.` Pu sleže ramenima. `U tim močvarama` - pokazuje na mesto gde sam baš izveo čudo - `plutaš na mahovini, kao da se ljuljaš u mreži, dok te biljke fino i polako grickaju...`
`Jesi li mu je pokazala?`, ponavljam, između plitkih udisaja.
`Ne. Zar bi trebalo? Šta to znači?` Pu sužava svoje večito otečene oči i gleda me.

Buljim u male ugrize na svojim stopalima. `To samo znači, da sam nekad radila za nekog drugog.`

`Raspitivala sam se malo unaokolo.`
`Šta s` čula?`
`Samo... ništa. Ne pitam svakog. Samo nisam imala predstavu kome bi mogla da pripadaš...` Pu trepće očima. `Za koga si radila?`
`Samo za nekoga za koga sada ne radim`, kažem, okrećem se ka prozoru i vidim Le Lupa kako ide prema kolima.
`Uh... Gledaj` - Pu me hvata za ruku - `ja te ne mrzim, okej? Ne pokušavam da ti smestim. Možemo da radimo zajedno, a?`

Gledam je i klimam glavom dok Le Lup otvara vrata.

`Kakav šou, jebote!`, kaže i penje se na mesto vozača, a Pu neprimetno uvlači kost rakunovog penisa pod svoju košulju. `Ti Jenkiji bacaju lovu k`o da su upravo videli raj!` Prebacuje ruku preko Pu i miluje me po glavi. Pu se nakašljava.
`Biljke su pokušale da je pojedu`, kaže Pu i pokazuje na moja krvava stopala.
`Aaa, imamo nove rane Hristove! Ovo prejebava čak i suze od luka, zar ne!` Le Lup se smeje i mi odlazimo.`


Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

J. T. LeRoy Sarah

Lično preuzimanje je moguće na 2 načina:

1. Svakog dana, bilo kad, na mojoj adresi sa Limunda/Kupinda.

2. Svakog radnog dana posle 15h na Zelenom vencu ili Trgu kod sata.

Šaljem u inostranstvo, primam uplate preko servisao kao što su Pay Pal, RIA, Western Union (otvoren sam i za druge mogućnosti, javite se pre kupovine i dogovorićemo se).

Kao način slanja stavio sam samo Poštu i Postexpress jer sam s njima najviše sarađivao i vrlo sam zadovoljan, ali na Vaš zahtev mogu da šaljem i drugim službama.

Besplatna dostava na knjigama koje su obeležene tako se odnosi samo na slanje preporučenom tiskovinom.

Predmet: 55751999
DŽEJ TI LIROJ

SARA

Prevod - O. J. Mašić

Izdavač - Rende, Beograd

Godina - 2003

156 strana

20 cm

ISBN - 86-83897-08-7

Povez - Broširan

Stanje - Kao na slici, prvih 20 strana je ispadalo, zalepljene su ali postoji mogućnost da opet ispadnu, tekst bez podvlačenja


`Ponekad, kad mi je dlan položen iznad srca nekog od Puinih tipova, mogu da osetim da se moja vidovitost javlja. Stiže mi kao maglovito osećanje, kao kad pokušavaš da prizoveš neki određeni miris iz detinjstva. Osećam koji položaj vole, da li žele da budu ispljeskani i izgrđeni jer su bili nevaljali, ili koje psovke žele da im stenjem u uvo.

Pu je prestala da dovodi svoje mušterije da svedoče pred Le Lupom, pošto je dovela jednog kamiondžiju koji je vozio osamnaestotočkaš pun ugljenih briketa kingsford, a on dao prilog i završio kod mene. Dok sam pritiskao dlan na njegovo znojavo čelo, iznenada sam video bljeskove žudnje, koja je bila tako mračna i izopačena, da sam samo mogao da se stresem i zadrhtim. Svi su shvatili moje drhtanje kao znak božanskog odobravanja, a Le Lup mi je malo kasnije šapnuo na uvo da ovo moram češće da izvodim. Kako nikada nisam radio ništa drugo osim što sam ležao tamo i povremeno padao u san, moj ispad je izazvao još veću odanost i obožavanje. Ali Pu je znala zašto drhtim. Videla je kako buljim u debele otiske prstiju na njenom vratu i u samrtno bledilo koje je još uvek imala na licu. Pu je predvidela šta će joj učiniti. Iskoristila je svoju vidovitost i saznala da će, zbog odsustva iznenađenja u njenim očima i nedostatka otpora, njegovo interesovanje opasti a stisak popustiti. Ona je bila prva koja nije završila u jarku kraj puta sa licem prema dole. Kako nije bio u stanju da je zadavi, pukao je i počeo da rida, a Pu je uspela da ga ubedi da sve to ispriča Le Lupu, naravno ne pominjući mrtva tela. Bila je prava vidovita kamenjarka sa parkinga, i ako je iko zasluživao pažnju medija to je bila ona.

Znao sam da je Pu verovala da je kamiondžija firme Kingsford bio suviše mračan da bi ga preobratila bilo koja vatrena, bogobojažljiva pobožnost, ali toliko uzdrman zbog Puinog odsustva straha i svoje posledične impotencije, da je, kad su stigli do Le Lupa, i kad je čuo druge kamiondžije kako pričaju o tome da će svi ići da posete sveticu zaštitnicu kamiondžija, pomislio kako možda sada ima šansu da umoli da ponovo bude onaj stari, vešti ubica.

Kad sam sklonio ruku sa njegove glave, Pu i ja smo samo zurili jedno u drugo u tišini. Nešto se desilo između nas, kao kad naletiš na nekoga dok masturbira u klozetu. Postao sam deo nečeg intimnog. Moje telo je osetilo strah koji je nju učinio neosetljivom. Isto tako, mogao sam osetiti da ona sada zna nešto o meni. Nešto tajno. Pu mi je svečano klimnula glavom, kao da priznaje poraz, ali se podrugljivo nasmejala i namignula, nagovestivši da će sledeći put ona biti ta koja će mene poniziti.

`Danas ćeš da hodaš po vodi`, dovikuje Le Lup, kao da se to podrazumeva, visoko sa merdevina, dok menja jedan reflektor pre nego što otvorimo za jutarnju službu.
`Nikad ranije nisam to radila`, kažem.
`Pa, siguran sam da je i Isus bio nervozan prvi put.` Smeje se osorno, bez radosti, i baca sprženu crvenu sijalicu pored mene.
`Konvoj baptističkih kamiondžija sa severa dolazi da te vidi. Jenki-baptisti!` Pljune i pljuvačka pada pored sijalice. `Ali, imaju kintu`, kaže u pola glasa dok se spušta niz merdevine, `pa ćemo da im priredimo čudo...`

Ne mogu a da ne buljim u njegove ogromne šake kojima čvrsto steže merdevine, onako kako sam video da steže jednu svoju devojku za zglobove i odvlači je u drugu prostoriju.

`Idi se obuci. U onu roze stvarčicu koju sam ti kupio. Moramo da se bacimo na predstavu.` Pljesne rukama i ja skačem. Čuo sam takvo pljeskanje praćeno vriskom devojaka, koje je odvlačio u drugu prostoriju. Čuo sam ih kako mole, izvinjavaju se i kunu da se to, ma šta bilo, više nikada neće ponoviti.

`Idemo!` Još jednom pljesne rukama i ja ponovo skačem. Skliznem sa kreveta i idem ka garderobi koju je izgradio za mene.

Čekao sam da spusti ruke na mene. Pružao sam mu zglobove da ih zgrabi i odvuče me u drugu prostoriju. Čak sam namerno prosuo čeri-kolu na svoju belu kecelju. Znao sam da je išibao Pu, zato što je suviše brzo pocepala čarape koje joj je kupio. Seo sam na ivicu kreveta i gledao kako mu lice poprima boju repe, a šake se otvaraju i zatvaraju, kao ulovljene ribe koje se bore za vazduh. Samo sam sedeo i čekao. Baš kao što sam radio sa Sarom. Kada bi došla kući, nakon što je nije bilo po nedelju ili više dana, i pošto bi samo uletela i ni reč mi ne bi rekla, ja bih otišao do njenog kofera i izvadio neku stvar koja joj je bila važna, i onda bih je uništio. Položio bih je tako da je ona vidi, isečenu i krvavu od kečapa iz jednog od njenih paketića. Sedeo bih i čekao da ona primeti. Takođe bih pored sebe stavio kaiš.

Le Lup je samo krkljao i kašljucao kao da je usisivač koji je nečim zapušen.

`Ovo je puno koštalo, je l` da?`, rekao sam, pokušavajući da zvučim što je moguće bezbrižnije, i uzdržavajući se od izvinjavanja .
`Umm!`, zagunđao je.
`Jesi li ljut na mene?`, pitao sam, najsladunjavijim mogućim glasom.

Le Lup je stajao ukočeno, okrenuvši mi leđa. Stisnuo je pesnice i ja sam ostao bez daha dok se polako okretao na petama ka meni.

`Kaži Pu da dovuče svoje dupe ovamo, čim stigne.` Kiselo mi se nasmejao, a brazde duž njegovih usta izgledale su kao duboki, prazni kanjoni.

Kasnije tog dana čuo sam kako udara Pu jer je suviše glasno zatvorila vrata.
Posle toga, nisam ga više nikad namerno provocirao.

Sunce tek što je zašlo, Le Lup završava sa svojom, baptistima prilagođenom propovedi, a ja se pojavljujem iz svog skrovišta od gustog sloja grančica kukute, smreke i mirte. Le Lup je sakrio svoja trik-svetla ispod zovinog, lovorovog i vrbinog grmlja, pa tako crvena, sablasna izmaglica prekriva tamnu vodu ispred mene. Otprilike dvadesetak Jenki-kamiondžija stoji na suprotnoj obali, čvrsto stežući Biblije u jednoj ruci i falsifikovane putne naloge u drugoj.

Stela i Petunija su pored mene. One preziru Jenki-kamiondžije, koji žele da postanu baptisti, isto koliko i bilo ko od naroda iz Tri štake, a pored toga su i dobro upoznate s činjenicom da se upuštaju u sitni greh obmane, iz komercijalnih razloga.

`Nije mnogo drugačije nego kad kažeš tipu da svršavaš tako da ti oči ispadaju!`, primetila je Petunija.

Le Lup je dodao: `Natprirodne pojave nikad se ne dešavaju gore na severu, jer Jenkijima nije ostalo mesta ni u srcima, ni u mislima, ni na njihovoj zemlji na kojem bi moglo niknuti čudo Gospodnje.`

Svi su žustro klimali glavama, odobravajući.

`Zato su se svi sjatili ovde dole, da maznu naše božansko prikazanje`, prasnuo je Lajmon.
`Pa, ovde ima dovoljno čudesnih pojava da ih možemo podeliti čak i sa Jenkijima`, rekao je Le Lup tapšući se po novčaniku.

I kad su ti Jenkiji sedeli u restoranu, niko im nije skrenuo pažnju na nove jelovnike, sa utrostručenim cenama. I niko nije ponudio Jenkijima suznih očiju krišku limuna ili blagosloven sprej za lečenje izmaglice u upaljenim očima, osim uz malu, pristojnu nadoknadu, koja niti je bila mala, niti ljubazno data.

Dok buljim u Jenki-kamiondžije u redu na drugoj strani močvare, primećujem da svi mahnito trljaju vlažne oči. Ali, ko bi znao da kaže da li je to zbog vatrenog nadahnuća od Le Lupovog govora, ili zbog otvorenog džaka punog sveže isečenog divljeg luka, koji leži sakriven u mekoj travi iza njih?

Iz publike dopiru uzdasi dok ulazim u njihov vidokrug.

Le Lup je konačno odlučio da me obuče u divni, mali, nemački drindl koji se slaže sa crvenim, plišanim mašnama u mojoj kosi. Meri Grejs mi je sredila lice, koristeći svoje nove `Meri Kej` kozmetičke proizvode. Osetio sam ponos, kakav mora da oseća kamiondžija kad uzima devicu, dok sam gledao kako prsti Meri Grejs ostavljaju otiske na površini netaknutog pudera u prahu, pošto je bacila zaštitnu foliju na pod.

Le Lup poziva kamiondžije da bace teško kamenje vezano najlonom za pecanje u vodu, kako bi se uverili da nema skrivene platforme ispod površine vode.

Kamenje pljuska, bačeno u različite dubine. Svi gledamo u tišini kako se navoji odmotavaju za kamenjem, dok se kalem ne istroši.

`Gospodo, kao što možete da vidite...`, najavljuje Le Lup.
`Tamo dole nema platforme`, jedan od severnjaka potvrđuje i svi mrmljaju slažući se.
`Možda bi ta mala trebalo da nosi pojas za spasavanje`, neko drugi među njima kaže.
`To bi upropastilo celu zabavu...`, uzvraća neko gunđajući.

Lajmon pritiska play na kasetofonu i prolama se Aleluja, Hvaljen Jehova!, što je znak na koji treba da podignem ruke, ispružim ih i pustim Stelu i Petuniju da me podignu u vazduh.

Klatim se na svojim bosim nogama i mrdam prstima kao u vatrenom, verskom zanosu, što ima i drugu svrhu: da potvrdi kako nema nikakvih montiranih splavova ili platformi ispod mojih stopala.

Muzika se stišava i Le Lup počinje da čita iz Biblije.

Hodaću, kažem sam sebi i stavljam nožne prste u tamnu, hladnu vodu.

`Šta god da radiš, samo nastavi da se krećeš`, Petunija i Stela mi šapuću na uši.
`Nastavi da se krećeš`, savetovao mi je i Le Lup. `Ako potoneš, niko neće krenuti za tobom...`

Buljim u muškarce sa druge strane močvare. Raširili su ruke prema meni, kao očevi koji ohrabruju svoje dete da napravi prve korake u njihovim rukama.
Telo mi se nekontrolisano trza, zbog nejasnog sećanja da sam i ja jednom napravio te korake u nečijim rukama.

Puštam ruke koje su me držale, pravim jedan veliki korak dalje u hladnu, smrdljivu vodu, i polako počinjem da tonem.

`Hodaj ka meni, hodaj ka meni`, čujem jeku ispod hvale Isusu.

Brzo pravim još jedan klimavi korak dalje, a voda mi se penje do članaka. Visoko podižem stopalo, ponovo zakoračim... i čujem uzdahe kad počnem da tonem i panika kreće da me hvata.

`Nastavi da se krećeš!`, čujem iza sebe.

Roj komaraca mi zuji u ušima a uzbuđenje kamiondžija raste, kao i voda koja mi je do kolena.

Jedan kamiondžija na oko petsto-šesto metara udaljenosti čučne i još više raširi ruke prema meni.

Podižem svoje golo desno stopalo i pravim još jedan korak.

Klima glavom i toplo mi se smeši, kao da mi snagom volje daje sirovu odlučnost da stignem do njega.

Nastavljam levim stopalom i, na sopstveno iznenađenje, plutam. Osećam meki oblak ispod sebe. Pravim drugi korak, i već hodam. Hodam po vodi. I idem ka njemu, čoveku koji me prstima poziva.

Muzika gruva glasnije dok hodam preko vodene površine. Neke kamiondžije mašu svojim Biblijama, a neke putnim nalozima. Svi navijaju.

Njegove oči su kestenjaste kao savitljiva, glatka brestova kora. Nalazim se na sto pedeset metara ispred raširenih ruku čoveka koji čuči, i samo me Le Lupovo glasno pročišćavanje grla zadržava da se zapucam ka njemu i bacim mu se u zagrljaj.

Koračam, pomerajući se stalno unapred, graciozno kako smo ranije vežbali kod Le Lupa.

Još dva koraka i biću u njegovim rukama, i ništa više neće biti važno. Oprostiću mu dugo odsustvo i neću ga čak ni pitati zašto je otišao, da li je ikada pomislio na mene, ili da li sam mu nedostajao kao što je on meni.

Slavlje mase zamaskirano je mojim srcem, koje stremi ka njemu svom svojom snagom. Pravim još jedan korak ka suvoj zemlji i on je ispred mene. Le Lup glasno viče:

`Aleluja!` Širim ruke ka čoveku, kad se on iznenada podigne i okrene od mene da bi se rukovao sa nekim kamiondžijom. `Ovu si izgubio, drugar!`, kaže. `Sad mi duguješ dvesta dolara!` Podiže visoko ruku i dlanom pljeska druge podignute ruke pa urliče:

`Aleluja!` i `Carski, jebote!`

Guraju mi u ruke knjige putnih naloga. `Vozio sam cele noći bez odmora. Molim te, blagoslovi ovu falsifikovanu knjigu putnih naloga!`, moli jedan kamiondžija na kolenima.

`I moju!`, dodaje drugi.
`Gospodo!` prodere se Le Lup i trenutno ućutka masu. `Možete biti primljeni kod Svete Sare pozadi u crkvi.` Crkva je bila Le Lupova štala, očišćena od krzna i vlažnog životinjskog mirisa. Po drvenom podu rasuta je piljevina, a uvozni mirisi goreli su na malim drvenim držačima za tamjan. Satenski čaršafi sa dezenom zebre zamenjeni su posteljinom prikladnijom za sveticu. Čak je i trodimenzionalna papina slika sklonjena uz Le Lupova promrmljana izvinjenja. `Suviše zbunjujuće za razne hristoljubive frakcije`, objasnio je.

Lajmon me umotava u veliki peškir i odnosi me od mase. Gledam za čovekom preko svog ramena i vidim ga kako uzima novac iz ruke drugog.

`Uspela si, dušo`, mumla mi Lajmon u uvo i klekne da bi nežno obrisao moja stopala. Njegovi prsti prijatno klize preko mojih prstiju na nogama i skidaju komadiće tresetne mahovine, koja je omogućila moje hodanje po vodi. Po prvi put mi nije muka do tačke povraćanja od njegovog jakog smrada na divlji, crni i beli luk.

Uzvraćam mu dodir. Puštam svoje prste da prolaze kroz oštru, hrapavu površinu njegove kratko ošišane kose. Ispušta prigušeni jecaj, prestaje da se pomera i pritiska svoje ruke na moje listove. Pomeram prste duž njegovih ramena i uz napete kao strune i do krajnosti istegnute tetive, dok spušta vrat na moje butine. Ruke mu drhte i on podiže pogled ka meni, stidljiv i pun suza.

`Tako davno je bilo...`, šapuće.
`Znam. I žao mi je što sam te ostavila`, kažem i milujem ga po obrazu.
`Vas dve zaljubljene ptičice, bolje da krenete`, šapuće Pu iza nas, ` pre nego što on vidi...`, pokazuje na Le Lupa iza sebe.
`Pu, nisam znala da si ovde`, kažem iznenađen.
`Obično nemamo ovoliko svete vatre do Festivala divljeg luka`, Pu mi namiguje, a Lajmon se tiho iskrada napolje. `Nisam mogla ovo da propustim. Hajde da te vratim.` Pu me zagrli i vodi kroz močvarno zemljište do Le Lupovog Trans Am-a.
`Pu, zaista mi je žao što je sve ovo otišlo isuviše...` Iznenada osećam snažnu želju da je uhvatim za ruku, ali ona je drži pod košuljom i igra se nekakvom ogrlicom.
`Oh, nemoj da se brineš`, kaže ona. `Stvari nekako uvek dođu na svoje mesto.` Smeje se i ja mislim da sam uhvatio tračak vešto sakrivenog neprijateljstva ispod njenog širokog keza. Pu izvlači ruku iz košulje i tapše moju.
`Oh, reko` da ti pokažem...` Poseže za kragnom. `Imam nešto što bi` volela da pogledaš.` Polako izvlači kožnu tračicu. `Vidi ovo.` Prvo mislim da je to zečija šapa bez krzna, a onda izoštravam pogled i vidim da je to kost rakunovog penisa.
`Zar nije sjajna?!`, kaže Pu, ljuljajući je ispred mene.

Moja prva misao je da je i ona zaradila jednu. Gled mora da je nekako čuo za njenu slavu i nagradio je. `I ti je imaš?`, pitam.

`Pardon?`, kaže i podiže glavu.
`Uf, gde si je nabavila?`, pokušavam da zvučim blago.
`Našla sam je.` Osmeh joj se širi.

Instinktivno, ruka mi traži kost rakunovog penisa oko vrata, a onda vidim sebe kako je bacam kroz prozor u...

`Stvarno smešno`, smeje se Pu za nijansu preglasno.

Klimam glavom, kao da znam šta je tako smešno i tupo se smeškam.

`Le Lup pušta da smrdljivi kupus raste oko kuće cele zime, pošto on prirodno daje više toplote od kozje zadnjice u leji sa feferonama... topi sneg sasvim fino, pa ne moram lopatom...`

Osećam oštricu straha kako mi mili uz kičmu.

`Ali kad dođe lepo vreme tera me da ga mačetom sečem pre nego što smrad postane gori od smrada na farmi svinja u avgustu.`

Dok Pu nastavlja da melje, ja klimam, kao lutka sa glavom na federu.

`I tako, dok sam kasapila lišće` - Pu seče rukom vazduh - `našla sam ovu ogrlicu u smrdljivom grmlju. Tamo pozadi, iza prozora, i znaš šta, baš blizu tvog kreveta?`
`Jesi li mu je pokazala?`, pitam, pokušavajući da i dalje zvučim nonšalantno.
`Oh, tvoja stopala krvare...`, kaže pokazujući na njih.

Pogledam ih i klimnem glavom. ` Nisam primetila.`

`To je sve zbog biljki iz močvare. One jedu meso. Zato su ovde bačena mnoga tela.` Pu sleže ramenima. `U tim močvarama` - pokazuje na mesto gde sam baš izveo čudo - `plutaš na mahovini, kao da se ljuljaš u mreži, dok te biljke fino i polako grickaju...`
`Jesi li mu je pokazala?`, ponavljam, između plitkih udisaja.
`Ne. Zar bi trebalo? Šta to znači?` Pu sužava svoje večito otečene oči i gleda me.

Buljim u male ugrize na svojim stopalima. `To samo znači, da sam nekad radila za nekog drugog.`

`Raspitivala sam se malo unaokolo.`
`Šta s` čula?`
`Samo... ništa. Ne pitam svakog. Samo nisam imala predstavu kome bi mogla da pripadaš...` Pu trepće očima. `Za koga si radila?`
`Samo za nekoga za koga sada ne radim`, kažem, okrećem se ka prozoru i vidim Le Lupa kako ide prema kolima.
`Uh... Gledaj` - Pu me hvata za ruku - `ja te ne mrzim, okej? Ne pokušavam da ti smestim. Možemo da radimo zajedno, a?`

Gledam je i klimam glavom dok Le Lup otvara vrata.

`Kakav šou, jebote!`, kaže i penje se na mesto vozača, a Pu neprimetno uvlači kost rakunovog penisa pod svoju košulju. `Ti Jenkiji bacaju lovu k`o da su upravo videli raj!` Prebacuje ruku preko Pu i miluje me po glavi. Pu se nakašljava.
`Biljke su pokušale da je pojedu`, kaže Pu i pokazuje na moja krvava stopala.
`Aaa, imamo nove rane Hristove! Ovo prejebava čak i suze od luka, zar ne!` Le Lup se smeje i mi odlazimo.`


Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

J. T. LeRoy Sarah
55751999 DŽEJ TI LIROJ  -  SARA

LimundoGrad koristi kolačiće u statističke i marketinške svrhe. Nastavkom korišćenja sajta smatramo da ste pristali na upotrebu kolačića. Više informacija.