Godina izdanja: 2013
ISBN: 978-86-916563-0-0
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Opančarima i Opancima Dragiša Čolić *6833*03-2023
Zabranjeno za one koji ne govore ružne reči, ne psuju i za mlađe od 18 godina
U mom selu ima jedan opančar. Što on pravi dobre opanke! Obuješ ih, popenješ se na soliter i skočiš sa desetog sprata – ti se razbiješ ko....., a opancima ništa!
Izdavač: autorsko izdanje Dragiša Čolić Beograd 2013.g ISBN 978-86-916563-0-0
Tvrd povez, 440 strana,latinica,ilustrovana,format 24.cm, težina 900.grama,tiraž 500.
stanje: nekorišteno - novo✔️

U mom selu ima jedan opančar. Što on pravi dobre opanke! Obuješ ih, popenješ se na soliter i skočiš sa desetog sprata – ti se razbiješ ko....., a opancima ništa!
Ova knjiga je nastala slučajno, kao zbirka zapisa, pisanih onako, s brda s dola – kako padne. Spadam u one koji, kad nemaju šta da rade, moraju nešto da rade. Kad sam počeo ovo da pišem, nisam imao pojma da će iz toga ispasti knjiga. Povremeno sam onima koji su me pitali šta to radim, davao da pročitaju to što sam napisao. Jedan od njih, Milorad Jeftić, čije mišljenje posebno cenim – kaže da je prva dva poglavlja pročitao do kraja, a bilo je to u vreme bombardovanja, rekao mi je: „Znaš, ima nečeg u tome. Neobično je. Pisao si o strašno ozbiljnim stvarima na strašno neozbiljan način.“
Beleška autora o knjizi
Pošto spadam u one koji kad nemaju šta da rade moraju nešto da rade, počeo sam da zapisujem svoje opservacije o događajima i ljudima koji nas okružuju, onako za sebe, bez pretenzija da to i objavljujem. Mišljenja onih kojima sam davao da to čitaju bila su različita. Od pohvala, do onih koji su mi govorili – najebaćeš! A od svih, najviše mi se svidelo mišljenje mog prijatelja Milorada Jevtića, koji je rekao – Ne znam šta da mislim o tome. Pišeš o strašno ozbiljnim stvarima na strašno neozbiljan način. Meni se to dopalo, pa sam nastavio da pišem u tom stilu, a uz to, bio sam uobrazio da bi to neko hteo i da objavi.
Da skratim priču, ni od koga nisam dobio odgovor. Čak ni ono kurtoazno – hvala nismo zainteresovani ili hvala – ne dopada nam se. Iz toga sam izvukao određene zaključke – izdavači to i ne čitaju, verovatno zato što dosta toga dobijaju od zaludnih ljudi, pa ne žele da gube vreme, a oni drugi – kojima sam se obraćao za podršku, ne odgovaraju iz nekih drugih, svojih razloga. Možda i zbog toga što u sebi priznaju da je to što ja radim onako usput iz zezanja ozbiljnije od onoga što oni rade u vidu zanimanja. Shvatam ih, teška su vremena, nije lako stalno smišljati nešto novo. Nama, koji to radimo iz hobija je lakše – jedna knjiga i dosta. Što bi jedan moj prijatelj rekao, doduše ne za pisanje već za one stvari – Ja sam to probao, video sam da znam i više me ne interesuje.
Jedino se nisam obraćao Predsedniku Vlade. On bi me možda čak i primio, ali na žalost nismo iz istog žanra – niti sam uvoznik banana, niti sam voditeljka, a ne znam ni da pevam.
Bilo kako bilo, odlučili smo – ja i moja supruga. čiju sam podršku od početka imao, da prvu knjigu objavim sam, kao autor.
Tako je nastala prva knjiga iz ove biblioteke – „O OPANČARIMA I OPANCIMA“. A da bismo i drugima, koji su prošli ili će tek prolaziti kroz slična iskustva pomogli, odlučili smo da otvorimo ovaj sajt i da tu objavljujemo tekstove pisaca naivaca. Ne mora to da bude knjiga, dovoljno je da bude kraći prilog, na primer, kao što je ovaj dole o opančarima i opancima. A ne mora da bude čak ni to – može da bude kratka crtica, anegdota, vic, ilustracija i slično. Time se istovremeno postaje i član biblioteke. Članske karte za sada ne delimo, ali radimo na tome, tako da ćete tada time moći i da se zakitite, što bi rekao počasni inspirator pok. Dr (za humor) Zoran Radmilović.
Napomena autora
Ako za ovu knjigu dobijem NIN-ovu nagradu, odričem se novčanog dela - na ravnopravne delove, u korist zaposlenih u Narodnoj banci Srbije, koji i dalje o trošku poreskih obveznika letuju u Vrnjačkoj Banji i u korist sindikata javnih preduzeća, koji takođe o našem trošku redovno održavaju zabavno-rekreativne aktivnosti po Zlatiboru i ostalim planinama. Njih, očigledno, još niko nije obavestio da je komunizam ukinut. Solidarišem se s njima i po pitanju podele akcija javnih preduzeća – što da ih dele sa ostalom rajom, kad je obrnuto lepše.
Plakete se ne odričem – čuvaću je za uspomenu na vreme kad sam čitao NIN.