pregleda

Bodljikavo prase-DZULIJAN BARNS


Cena:
1.000 din
Želi ovaj predmet: 2
Stanje: Polovan bez oštećenja
Garancija: Ne
Isporuka: Pošta
Post Express
Lično preuzimanje
Plaćanje: Tekući račun (pre slanja)
Lično
Grad: Beograd-Čukarica,
Beograd-Čukarica
Prodavac

brzi70 (6496)

PREMIUM član
Član je postao Premium jer:
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.

100% pozitivnih ocena

Pozitivne: 19925

  Pošalji poruku

Svi predmeti člana


Kupindo zaštita

ISBN: Ostalo
Godina izdanja: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Nezavisni, Novi Sad 1999;
meki povez
preveo: Zoran Paunović
Roman The Porcupine (1992; srpsko izdanje: Bodljikavo prase, takođe je sasvim neobičan, odvažan i vrlo `neengleski` pokušaj da se, romanesknim sredstvima, prodre u zbivanja i stanje duhova onkraj `gvozdene zavese`, onda kada je ta zavesa već pala, da bi u prašini koju je taj tresak podigao Istok za mnoge evropske Zapadnjake postao još nerazumljiviji i protivrečniji, još manje vidljiv, još neuklopljiviji u racionalističke sheme starog `slobodnog sveta`. `Bodljikavo prase` je, naime, knjiga o `tranzicionom` društvenom vakuumu, o pometnji vrednosti, o pokušaju da se na ruševinama komunističkog totalitarizma izgradi nešto nalik na moderno društvo (ili jednostavno - na društvo...). U `jednoj od prvih romanesknih studija evropskog pejzaža nakon rušenja Berlinskog zida` (Zoran Paunović), Barns sučeljava lik ostarelog, svrgnutog boljševičkog diktatora Stoja Petkanova s novim, mladim i ambicioznim državnim tužiocem Petrom Solinskim, koji u ime nadobudnog postkomunističkog režima vodi sudski proces protiv Petkanova. Ovaj, pak - tvrdokorni, prgavi starac! - ni ne pomišlja da se preda: iako priprost, bahat, pun beslovesnih dijalektičko-materijalističkih fraza s famoznog Kratkog kursa SKP(b), bivši samodržac vešto usmerava unapred izgubljeni proces tamo gde više niko od elite Novog Društva ne želi da zaviruje: u njihovu zajedničku prošlost... Diktator dobro zna da su (skoro) svi ti ljudi do juče služili njemu i za to uživali privilegije, i da Sistem nije mogao da opstaje sam od sebe ili samo zato što je gerontokratski Politbiro to tako hteo...

Džulijan Barns u priču uvodi i niz drugih likova, od navalentnih predstavnika novih vlasti koji grozničavo zahtevaju da se tiranin osudi, preko ostarelih vernika Progresivne Ideologije kojima je preostala još samo gorčina poraza, ali i nepokolebljiva vera u Čudo koje oni i dalje radije zovu Istorijska Neminovnost, do grupe mladih ljudi koja prati TV prenos suđenja bivšem Velikom Vođi nervirajući se zbog, parafrazirano, kontra-bodrijarovske neprozirnosti zla: ispostavlja se da je diktatoru, čije su ruke krvave do lakata (što `cela zemlja zna`), gotovo nemoguće suditi po kriterijumima `formalnog prava`, jer nizašta nema dokaza, nema tragova, dosijei su izgoreli, mrtva usta ne govore etc. Umesto očekivane katarze, proces se svodi na cepidlačenje i teranje maka na konac oko sasvim beznačajnih grehova, a Petkanov, zapravo, dobija još jednu šansu da, poslednji put, šoumenski izigrava Mučenika i heroja Klasne Borbe. Pravo je, dakle, nemoćno, Pravda neuhvatljiva, Osveta nečasna i necivilizovana, Istina svima znana a `papirološki` nedokaziva...

Iako je baštinik drugačije tradicije, Barns se uspešno uhvatio u koštac s temom s kojom se muče i batrgaju i oni koji su proživeli decenije u `društvu večite bolje budućnosti`; to što imena likova i toponimi zvuče tako `bugarski` nije slučajno: Barns je pratio promene u Bugarskoj poznih osamdesetih i ranih devedesetih iz neposredne blizine, proboravio je dosta vremena u toj zemlji istražujući na terenu mehanizme spektakularnih društvenih preloma. To mu je svakako olakšalo uvid u probleme koji se, gledano s Britanskog ostrva, čine tako dalekim i egzotičnim, ali takvo je putešestvije, u najboljem slučaju, građa za pristojnu novinsku reportažu. Za roman je potrebno mnogo više, i tu dolazi do izražaja Barnsova opsednutost istorijom i smisao za povezivanje individualno-psiholoških karakteristika svojih likova s duhom mesta i vremena. Ipak, u romanu se ne spominju toponimi Sofija ili Bugarska, jer se Barnsova priča može odigravati, s izvesnim varijacijama, u bilo kom postkomunističkom poretku. Osim onog koji berićetno vlada zapadno od Bugarske, u nesrećnoj zemlji koja se u svoje Petkanove blentavo zaljubila kao u nacionalne oslobodioce...

Malkolm Bredberi (Malcolm Bradbury), još jedan nemilosrdni ostrvski cinik - ovde neprevođen i nedovoljno poznat - napisao je nekoliko razgaljujućih satiričnih romana o bizarnoj, bogu-iza-leđa smeštenoj (jugo)istočnoevropskoj (post)komunističkoj državici Slaka. Barnsova analiza stanja duhova u tom delu sveta fino korespondira sa nemilosrdnom, superiornom i demaskirajućom Bredberijevom sprdnjom. I jedna i druga, pak, isuviše dobro korespondiraju s našom stvarnošću.

A za Bugare ćemo lako. Njihov Veliki Vođa postoji još samo u romanima.
OČUVAN

Licno preuzimanje je moguce u Zarkovu kada vam odgovara i jednom nedeljno u gradu.Obicno je to sredom ili mozda cetvrtakom oko 12-12 30 na Terazijama Uz prethodan dogovor..Saljem iskljucivo postom.Druge kurirske službe ne koristim.

Predmet: 58205847
Nezavisni, Novi Sad 1999;
meki povez
preveo: Zoran Paunović
Roman The Porcupine (1992; srpsko izdanje: Bodljikavo prase, takođe je sasvim neobičan, odvažan i vrlo `neengleski` pokušaj da se, romanesknim sredstvima, prodre u zbivanja i stanje duhova onkraj `gvozdene zavese`, onda kada je ta zavesa već pala, da bi u prašini koju je taj tresak podigao Istok za mnoge evropske Zapadnjake postao još nerazumljiviji i protivrečniji, još manje vidljiv, još neuklopljiviji u racionalističke sheme starog `slobodnog sveta`. `Bodljikavo prase` je, naime, knjiga o `tranzicionom` društvenom vakuumu, o pometnji vrednosti, o pokušaju da se na ruševinama komunističkog totalitarizma izgradi nešto nalik na moderno društvo (ili jednostavno - na društvo...). U `jednoj od prvih romanesknih studija evropskog pejzaža nakon rušenja Berlinskog zida` (Zoran Paunović), Barns sučeljava lik ostarelog, svrgnutog boljševičkog diktatora Stoja Petkanova s novim, mladim i ambicioznim državnim tužiocem Petrom Solinskim, koji u ime nadobudnog postkomunističkog režima vodi sudski proces protiv Petkanova. Ovaj, pak - tvrdokorni, prgavi starac! - ni ne pomišlja da se preda: iako priprost, bahat, pun beslovesnih dijalektičko-materijalističkih fraza s famoznog Kratkog kursa SKP(b), bivši samodržac vešto usmerava unapred izgubljeni proces tamo gde više niko od elite Novog Društva ne želi da zaviruje: u njihovu zajedničku prošlost... Diktator dobro zna da su (skoro) svi ti ljudi do juče služili njemu i za to uživali privilegije, i da Sistem nije mogao da opstaje sam od sebe ili samo zato što je gerontokratski Politbiro to tako hteo...

Džulijan Barns u priču uvodi i niz drugih likova, od navalentnih predstavnika novih vlasti koji grozničavo zahtevaju da se tiranin osudi, preko ostarelih vernika Progresivne Ideologije kojima je preostala još samo gorčina poraza, ali i nepokolebljiva vera u Čudo koje oni i dalje radije zovu Istorijska Neminovnost, do grupe mladih ljudi koja prati TV prenos suđenja bivšem Velikom Vođi nervirajući se zbog, parafrazirano, kontra-bodrijarovske neprozirnosti zla: ispostavlja se da je diktatoru, čije su ruke krvave do lakata (što `cela zemlja zna`), gotovo nemoguće suditi po kriterijumima `formalnog prava`, jer nizašta nema dokaza, nema tragova, dosijei su izgoreli, mrtva usta ne govore etc. Umesto očekivane katarze, proces se svodi na cepidlačenje i teranje maka na konac oko sasvim beznačajnih grehova, a Petkanov, zapravo, dobija još jednu šansu da, poslednji put, šoumenski izigrava Mučenika i heroja Klasne Borbe. Pravo je, dakle, nemoćno, Pravda neuhvatljiva, Osveta nečasna i necivilizovana, Istina svima znana a `papirološki` nedokaziva...

Iako je baštinik drugačije tradicije, Barns se uspešno uhvatio u koštac s temom s kojom se muče i batrgaju i oni koji su proživeli decenije u `društvu večite bolje budućnosti`; to što imena likova i toponimi zvuče tako `bugarski` nije slučajno: Barns je pratio promene u Bugarskoj poznih osamdesetih i ranih devedesetih iz neposredne blizine, proboravio je dosta vremena u toj zemlji istražujući na terenu mehanizme spektakularnih društvenih preloma. To mu je svakako olakšalo uvid u probleme koji se, gledano s Britanskog ostrva, čine tako dalekim i egzotičnim, ali takvo je putešestvije, u najboljem slučaju, građa za pristojnu novinsku reportažu. Za roman je potrebno mnogo više, i tu dolazi do izražaja Barnsova opsednutost istorijom i smisao za povezivanje individualno-psiholoških karakteristika svojih likova s duhom mesta i vremena. Ipak, u romanu se ne spominju toponimi Sofija ili Bugarska, jer se Barnsova priča može odigravati, s izvesnim varijacijama, u bilo kom postkomunističkom poretku. Osim onog koji berićetno vlada zapadno od Bugarske, u nesrećnoj zemlji koja se u svoje Petkanove blentavo zaljubila kao u nacionalne oslobodioce...

Malkolm Bredberi (Malcolm Bradbury), još jedan nemilosrdni ostrvski cinik - ovde neprevođen i nedovoljno poznat - napisao je nekoliko razgaljujućih satiričnih romana o bizarnoj, bogu-iza-leđa smeštenoj (jugo)istočnoevropskoj (post)komunističkoj državici Slaka. Barnsova analiza stanja duhova u tom delu sveta fino korespondira sa nemilosrdnom, superiornom i demaskirajućom Bredberijevom sprdnjom. I jedna i druga, pak, isuviše dobro korespondiraju s našom stvarnošću.

A za Bugare ćemo lako. Njihov Veliki Vođa postoji još samo u romanima.
OČUVAN
58205847 Bodljikavo prase-DZULIJAN BARNS

LimundoGrad koristi kolačiće u statističke i marketinške svrhe. Nastavkom korišćenja sajta smatramo da ste pristali na upotrebu kolačića. Više informacija.