ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2002
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Čarobnjakov šegrt – Evald Flisar: 200 str. 1400 din.
`Ti me tražiš, a ja te nađem.`
1
Na kraju klisure mi je Ali pokazao jedan od snežnih mostova, po kojima je čuven Kašmir.
Svake zime sneg zaveje udoljice i rečna korita i kad po vrhu zamrzne, voda iskopa prolaz po
dnu, pa se sliva kroz nevidljiva, nečujna, a po površini možeš ići po snegu sjedne strane na drugu.
Kasno u proleće, kad sneg počne da kopni, postaje prodor vode sve veći a snežni most, koji se uspinje
nad njim, sve tanji. Na kraju u njemu zevne raspuklina. Dok nije preširoka, možeš je preskočiti, a pri
kraju jula je to već opasno. Krajem septembra, pre naleta nove zime, niko se ne usuđuje na trošne
strukture.
Jesam li stigao prekasno? Moj put mi se iznenada otkrio u obliku simboličnog skoka preko
rapukline u snežnom mostu i život mi se otkrio u duhu kao večna serija takvih pokušaja, zaleta
sjedne strane na drugu, padova u dubinu, ponovnih skokova, traženja novih mostova, onakvih gde rupa
u sredini nije preširoka i gde ću imati bar malo nade da se ne sunovratira.
Šta je bilo na drugoj strani?
Deo mene samog koji je intelektualno vaspitanje odgumulo od mene? Nagonski, intuitivni deo,
koji me je pratio tokom života kao senka mojih racionalnih činova, nikad daleko, a nikad dovoljno
blizu da bi se dotakao?
Već dugo sam slutio da imam dvojnika, s kojim sam bio blizak u detinjstvu. Ništa nismo skrivali
jedan pred drugim. Onda, ne znam kad i zašto, između nas se pojavilo nepoverenje. Okolina u kojoj
smo učili i rasli se postavila na stranu mog intelektualnog ja i nagonski deo se (zatomljen u školi, na
univerzitetu, u društvenoj realnosti) osramoćen povukao.
Nastanio se u dimenziji bivstvovanja, koju intelektualni ja nije hteo da prizna kao ravnopravnu
jer je bila neprotumačljiva i nenaučna, iako se stalno potvrđivala u iskustvu života. Senoviti, nagonski
dvojnik me je pratio kao verna žena koja zna da će mužu dosaditi besplodno životarenje u svetu
racionalnih koncepcija i da će, uz osećaj krivice i u strahu daje možda već zakasnio, doći daje traži.
Kad sam se s Alijem penjao prema pećini Amarnat, u mene se ušuljalo osećanje da se po
suprotnom obronku uspinje neko ko mi je strašno poznat. Zagledao sam se na onu stranu i učinilo mi
se da se na grbači grivastog, kratkonogog ponija uspinje prema vrhovima moj potisnuti dvojnik bez
koga je život postao tako nepraktičan i nesnosan. A predugo sam odgađao; mostovi, koji bi nas inače
brzo zbližili, istopili su se. Sad je između nas zjapila praznina, koju moj nespretni, provera-vajući
intelekt ne bi mogao da preskoči bez katastrofalnog pada u tamu i tuđilo. Zato sam došao u ove
planine: da nađem čoveka, koji bi znao i hteo da mi pokaže kako da izbegnem katastrofu. Jer, osećao
sam da moram taj skok da učinim. Sad ili nikad.
Već pre polaska sam znao da idem da tražim tog čoveka, a tek ovde putem metaforične podobe
snežnih mostova mi se razotkrivalo šta radim u himalajskim gorama mesec dana pre dolaska zime.
Svrhu puta mije čudesno raskrio legendarni kraj Šivinog sveta, koji je iznad granice drveća postajao
sve nestvarniji, gotovo sanjarski svojom tihom, pretečom lepotom.
Ispod nas je zablistalo sivo-zeleno jezero Šešnag čameći u senci tri snežna vrha. `Ovamo,
Sahibe, - zamahnuo je Ali prema njemu -`hladna voda, zdrava voda, ovde Sahib mora da se okupa!`
Sahib je odvratio da ga ledeno kupanje nimalo ne privlači. U istom trenu mije sinulo da ću morati da
se odviknem od običaja mekušca; preobraženje duha je nemoguće bez preobražaja tela.
Naišli smo na grupu hodočasnika, koji su se obliveni suncem odmarali na stenama pored staze.
Ali im je dobacio nekoliko kašmirskih reči, koje su izazvale smeh i čuđenje. Kad smo već prošli, čuo
sam da mi se podrugljivo podsmevaju. Ali se okrenuo prema meni: `Sahib je zakasnio, u pećini nema
više lingama. Sahib je morao da krene na hodočašće pre mesec dana.`
Znao sam to. Znao sam da neću videti falusni ledeni stalagmit, koji se svako leto tajanstveno
pojavi u Armanskoj pećini i raste i sahne od mene do uštapa te postiže naj veći uspon u vreme
avgustovskog punog meseca. Tada se u pećini i ispred nje okupi gomila hodočasnika. Dopešače i
dojašu na magarcima, mulama i ponijima u uskom redu, koji se vijuga po kamenitim obroncima poput
zmije, simbola hinduske opsedhutosti svime što je povezano sa Šivom, tim strašnim bogom koji
stvara i razara. Svake godine dolaze hodočasnici. Razgledaju čarobni ledeni stup, polože ispred
njega darove i cveće, nauživaju se ekstaze, koji bar delimično prouzrokuje nedostatak kiseonika
(pećina leži četiri hiljade metara iznad mora) i pijani od božanskog doživljaja vraćaju se zatim
vapijući na sav glas: `Džaj Šiva Šankar.` Vraćaju se putem po kome se zmija hodočasnika još napinje
uzbrdo mimo logorišta od prethodne noći, koja su posuta izmetom, mimo trupala magaraca i ponija,
koji su klonuli ili skliznuli preko ivice pećine.
Znao sam da sam stigao suviše kasno da bih doživeo ekstazu, ali to mi nije smetalo. Radovao
sam se tišini, samoći. Na put me nije odvela želja da se bacim na tlo ispred izdanka leda. Šiva je za
mene bio samo koncepcija iako primamljiva, ipak udaljena kao sneg na planinskim grebenima,
upotrebljiva samo kao metaforično sredstvo očiglednog prikaza duhovnih stanja i namena. Uzrok
mog hodočašća je bio drugačiji. Saznao sam da ću kod pećine naći samotnog mudraca, kome sam do-
lazio u nadi da će mi dozvoliti da budem u njegovoj blizini i pomoći mi, prema sopstvenom shvatanju,
da prevazidem prazninu preko snežnog mosta moje duševnosti.
Moj konjovodac to nije znao. Za njega sam bio radoznalac, posmatrač planina. I dobro je da je
bilo tako. Najzad i čovek, kome sam odlazio, nije znao da sam na putu. Iako u to nisam bio ubeden
jer, poziv, onaj promukli glas, koji me je dozivao iz snova na budnost i javu, počeo je u visinama da
zvuči vrlo razgovetno.
2
Preko Mahagunskog prevoja stigli smo do visoravni, koja leži četiri hiljade metara iznad
morske površine. Znao sam da će mi se gradske navike osvetiti u planini, ali sve do prevoja nisam
osetio ništa osim vrtoglavice i bolova u napinjućim se plućima. Ali, kad smo se po strmom obronku
uputili prema senovitoj visoravni Pančtarni, po kojoj je strujao hladan vetar, sivkaste stene i
granulirane planine su se iznenadnim udarom zavrtele i potonule u tamu.
Kad sam otvorio oči, iznad mene se nadvilo Alijevo zabrinuto i zlurado lice: zabrinut zato jer
je znao da će sa mnom imati neprijatnosti, a zlurad jer je u mojoj slabosti otkrio priliku da se sveti
za ulizištvo, kojim se čitavo vreme odazivao na moju malorečivost. Sad mi je sinulo u glavi. Sad može
da me pokrade. S ponijima da se vrati u Pehalgam. Ili da me kamenom udari po glavi.
A to je bila samo munjevita misao, koja je naglo potonula u osećanje malaksalosti. Na obrazu sam osetio nešto lepljivo što puzi, pa sam ispružio jezik i liznuo krv. Kad sam se u nesvesti srušio s
ponija, udario sam glavom o ivicu stene. Puzeći vlagu sam osećao i u kosi, na desnoj strani lobanje.
Četvoronoške sam se odvukao do potoka i zamočio glavu u plitku vodu, koja je prskala po kamenitom
rečnom koritu. Gledao sam kako tamni od isprane krvi. Ledena hladnoća me je zapljuskivala po
obrazima i otrzala iz nesvesti. Ali je raširio vreću za spavanje i ja sam se drhtureći uvukao u nju.
`Čaj` - slabašno sam zagrcao - `čaj`.
Bez oklevanja Ali je iz prtljaga izvukao plinski plamenik i limeni lončić zahitio vodu iz potoka i
pristavio; izvesno vreme se mučio šibicama, koje mu je vetar stalno gasio, a konačno je shvatio da
mora vetru da okrene leda.
Buljio samu sivo-beličaste obronke planina, koji su opasivali visoravan. Uhvatio me je strah da
neću moći dalje. Imao sam uobičajene simptome visinske bolesti: vrtoglavicu, šum u ušima,
zaduvanost, bolove u prednjem delu glave, srce mi je divljački tuklo, povraćalo mi se, žedneo sam
užasno. Moj uspon je bio prebrz. Trebalo je da dozvolim telu da se polako privikava. Kajao sam se
zbog glupe žurbe, ali bilo je prekasno.
Posmatrao sam turobno povijene ponije koji su drhtali na oštrom vetru, uskraćeni za pašu na
goloj visoravni. Gledao sam Alija koji je čučao kod plinskog plamenika čekajući da voda zaklokoće u
loncu. Za njega to nije bio prvi put do pećine. Pre polaska se pohvalio da je odveo tamo već hiljade
hodočanika. A većinu, naglasio je, radi obrednog razgledavanja ledenog lingama. Kraj septembra je
za njega već kasno.
`Sahib neće ići dalje?` Nasmehnuo se kad mije doneo čaj. Oslonio sam se na lakat i srkao
gledajući po visoravni licem prema vetru, koji je mirisao na sneg. Kad se šum u ušima ublažio, opet
sam u naletima vetra čuo onaj daleki prozukli zov; poziv, koji je ujedno postao upozorenje. Znao sam
da više ne mogu nazad jer sam već bio predaleko od početka. Nikad u životu još nisam bio tako blizu
cilja, za koji sam slutio daje cilj svih mojih napora. Konjovodac se najverovatnije radovao mogućnosti
da se vrati u Pahalgam dan ili dva pre dogovorenog vremena jer kad mi se vratila snaga i kad sam
rekao da idemo dalje, lice mu je prekrila senka ljutnje.
`Sahib je zakasnio`, - ubedljivoje uzviknuo spremajući opremu - `nema više lingama u pećini,
Sahib je morao doći u avgustu, sad se ne isplati, sve je prazno, sve tiho; ako Sahib nastavlja dalje,
još će se više razboleti!`
Hladno sam mu predložio da se okrene i vrati nazad, a ja ću već sam naći pećinu. Ove reći su ga
bacile nazad u poslušnost, koja je bila karakteristična za njega. Njegov trenutak likovanja nije bio
duži od moje slabosti; to me je naučilo da prema njemu ne smem da budem suviše popustljiv.
Nasred visoravni smo naleteli na stršeci kostur ponija, koji je poginuo tokom avgustovskog
hodočašća. Ovo nije bio milostiv put za životinje, a posebno za ponije, kojima je potrebna redovna
ispaša; mule bi bile primerenije, iako su tvrdoglavije i samo prutom se nagone preko Mahagunskog
prelaza. `Svake godine ginu poniji`, - tužio se Ali -`svake godine, a onda ih oglodu jasrebovi.` I naš
teretni poni se najednom zaustavio i nije hteo protiv naleta vetra, koji je fijukao; Ali je morao da ga
rastovari i tera dalje udarcima nogu.
Nedugo nakon toga i ja sam razjahao jer se staza opet ustremila u kamenite obronke i vijugala
se, uzana i smrtno opasna, između pećina sve više i više. Zaduvanost se polako vraćala, a u glavi sam
opet osećao dodir nesvestice, opet mi je uzburkano srce paralo strah da ću pasti zanemogao i viseći
nad provalijom.
Pred očima mi je počelo da se magli. `Odmor` - prodahtao sam - kratak odmor, odmor.` I
spustio sam se na zemlju uz silovit šum u ušima, na ivici svesti, na ivici provalije.
Sunce je zalazilo. Mlaz je dobijao ukus nečeg čeličnog i davećeg. `Sahibe`, vikao je Ali negde
iznad mene - `ovde se ne možemo odmarati. Konji će se okliznuti i pašče u provaliju.` Čuo sam kako ih
napola vuče, a napola gura uz strminu. Zvuči su se ubrzo utišali. Ležao sam na kamenitoj litici, tresući
se, izložen lakomim senkama sutona, više kandidat za bolničku postelju nego za napore psihofizičkog preobražaja.
Ali se vratio i pomogao mi da se dignem na noge. Dozvolio sam mu da me uhvati ispod ruke i
napola me vuče, a napola podupire uzbrdo odmarajući se u svakoj okuci. `Nije više daleko`, - govorio
je i njegov glas je zvonio u vetru kao da dolazi iza dalekih gora - `još malo, još malo, zašto se Sahib
ne potrudi?`
Opet je koristio trenutak moje slabosti da se pravi važan, da prevazide beznačajnost, koju je
svaki dan doživljavao u ulozi konjovodca. A ovog puta nisam osećao netrpeljivost prema njemu nego
pre drugarstvo jer je osećanje beznačajnosti iznenada prelilo i mene. Rodilo se iz dimenzija kraja,
koji mi se otkrio u krutosti svoje uzvišenosti; tako jednostavno po svom sadržaju: uskipeli vrhovi,
mračna dolina, ponor, sunce, senkc; tako nestvarna i božanska daje moja zaduvana ljudska telesnost
bila više na njoj nego u njoj: poput prsta kad dotakne fotografiju i ne može da prodre u sliku preko
koje klizi. To je svet Šive, božji svet udaljen uprkos blizine, nedohvatljiv uprkos fizičke prisutnosti.
U udaljenosti planina smo bili svi, ja, Ali i tri ponija samo izmoždene mušice, koje su puzale preko
platna grandiozne slike prirode u galeriji postojećeg. Stigli smo do ponija, koji su se drhtureći u
vetru pribili zajedno. Ispod nas se otvorila duga dolina, toliko uska da se sunce u njoj ne zadržava
duže od dva sata na dan, od ivice do ivice pokrivena prljavo-riđkastim snegom. Bogzna zašto je čak i
sneg u toj zatvorenoj dolini navukao zaštitnu boju okoline. Kad smo se spustili u nju i odjahali njome
dok je zvižduk vetra ostao u obroncima, obavila nas je duboka tišina: tu i tamo samo udar kopita o
kamen, šuštavi topot po snegu, šuplji otkucaji srca, koji su zevali krv u lov na kisconik. Rečno korito
nalevo je pokrivao led, mestimično napuknut. Daleko napred i nazad je sunce pozlaćivalo vrhove.
Konačno smo tom hladnom alejom stigli do mesta, gde su se ispred nas pojavili masivni
piramidalni obronci planine Amamat, preteče u sopstvenoj scnki, mnogo strmiji nego što sam ja
zamišljao, posuti stenjem. Gore, visoko, vrlo visoko su mračno zjapila usta svete pećine. `Onamo,
Sahibe`, - likujući je pokazao Ali kao da sebi pripisuje zaslugu za to čudo prirode.
3.
Bio sam na cilju. A nešto nije bilo u redu: usta pećine su zjapila gotovo u podsmehu. Sjahao sam
i uputio se uzbrdo. `Sahibe`, - zadržavao me Ali - `tamo dole, pogledajte, sveti potok Amarvati,
tamo se hodočasnici okupaju pre nego što se upute u pećinu!` Odgurnuo sam ga i počeo da se penjem
prema ulazu. Osećao sam da će uskoro zanoćiti i sve potonuti u mrak.
Ispod svoda sam stupio u vlažnu unutrašnjost, u kojoj je kapalo. Zapahnula me je memljiva
hladnoća. Prvih nekoliko trenutaka nisam video ništa. Zatim su se iz tame polako izljuštili obrisi jame,
koja je četrdeset metara široka, trideset metara visoka i trideset metara duga. Strmom stazom
sam dospeo do gvozdene ograde iza koje sam primetio obrise nekakve gomile. Naslutio sam daje to
uvelo cvece, koje su hodočasnici mesec dana ranije naslagali na mesto gde se (ili bi se) pojavio
stalagmit leda. Otišao sam nazad na dno pećine, koja je bila zastrta otpacima. Tišina me je na kraju
uverila da u pećini nema nikog drugog.
Vratio sam se u umiruću svetlost dana. U grlu me je davilo. Gde je čovek koga sam tražio?
Nema ga ovde. Ovde ne bi mogao da živi, u ovoj divljoj praznini. Predstavljao sam sebi, ne znam
zašto, da u blizini pećine leži naselje ili neki manastir. Saznao sam u Londonu, raspitao se u Delhiju,
raspitao se u Singapuru i deset ljudi mi je garantovalo da ću čoveka, koga tražim, naći samo u
Amamatskoj pećini, nigde drugde. Deset ljudi, rekao sam sebi, ne može da laže. Deset ljudi ne može
da laže. A nešto je bilo jasno: pogrešio sam ja. Došao sam nizašta. Daleko ni zbog čega.
Skliznuo sam se na mokri pod i naslonio na stenu. Suze su lile iz mene kao iz uvredenog deteta.
Čiji je bio klik, za koji sam mislio da me poziva u ovu pećinu? Da li mi se začeo u bludnom duhu kao
opravdanje za put, koji bi mi se inače učinio prenapomim i preglupim?