pregleda

Vida Ognjenović PUTOVANJE U PUTOPIS


Cena:
250 din (Predmet je prodat)
Stanje: Polovan bez oštećenja
Garancija: Ne
Isporuka: Pošta
Post Express
Lično preuzimanje
Organizovani transport: 120 din
Plaćanje: Tekući račun (pre slanja)
PostNet (pre slanja)
Lično
Grad: Smederevska Palanka,
Smederevska Palanka

Zbog obustave rada službenika u pojedinim poštanskim poslovnicama, pošiljke koje se šalju putem Pošte i Post Expressa možda neće biti isporučene u predviđenom roku.

Prodavac

Anarh (5975)

PREMIUM član
Član je postao Premium jer:
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.

100% pozitivnih ocena

Pozitivne: 9296

  Pošalji poruku

Svi predmeti člana


Kupindo zaštita

ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2004.
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Gradska narodna biblioteka `Žarko Zrenjanin` 2004.
153 strane, tvrd povez.

Veoma lepo očuvana.

Mihajlo Pantić
DVA DNA
A povodom knjige Vide Ognjenović Putovanje u putopis (2004)

Koga još zanima šta je neko, bilo ko, doživeo putujući u Pariz, u Japan, u Mongoliju, u Srpsku Crnju ili u Belu Palanku? Hoću da kažem kako je putopis kao književni žanr izgleda zauvek izgubio svoju nekadašnju najvažniju osobinu, a možda i ključni razlog svog nastanka – da nam opiše čudesa koje je pretpostavljeni neko, a ne mi, doživeo na putovanju. Taj pretpostavljeni neko, ko je, recimo, prvi video slona, ili okusio bananu, mora da je samo usled te prvine izgledao neobično važan i značajan svojim savremenicima, kojima je, opet, na osnovu onoga što im je putnik ispripovedao, ostajala samo mogućnost da maštaju. Ali, sve se promenilo, svi smo videli slonove i piramide, svi smo bili na Marsu, banane su se smučile čak i deci, pa se promenio i putopis, tačnije, ta je forma mahom prestala da nas obaveštava o viđenom, i počela da nam pripoveda o mišljenom, sve više relativizujući odnos fikcije i realiteta. Pa ako za memoare, recimo, važi pravilo da su najbolji ukoliko su malo izmišljeni, pa se više i ne zna šta je cela istina, slično bi se moglo reći i za putopise – najbolji su kada uopšte ne govore o putovanju, jer se, i to je već neko rekao, mogu pisati, a da čovek nije ni maknuo iz Kenigsberga ili iz Bele Palanke. Ne znam otkuda mi baš ta Bela Palanka, kad može i Bijelo Polje, uvek kad prođem kroz taj grad pomislim, bože, kako li to izgleda – živeti u Bijelom Polju? Mora da je kao i drugde, što bi rekao Aleksandar Tišma, sivilo svakodnevice, pusta biblioteka, političke tribine, život bez čuda, dosadan TV program. Pa valjda zato i putujemo, da se makar i na kratko krenemo i razmrdamo, i otud kamo smo se zaputili što pre ubegnemo nazad, pre nego što prestane čarolija puta i pre nego se uverimo da smo, ma gde otišli, uvek negde tu, u sebi, i da se iz sebe ne može nikuda, osim na onu stranu, ali se tamo nikome ne žuri...
Kako, dakle, danas, pisati, putopis?
Knjiga Vide Ognjenović Putovanje u putopis jedan je od upravo takvih novih putopisa, koji gotovo i da ne govori o putovanju, a i kada to čini, čini to uslovno, jer mu joj od putovanja važnija druga vrsta svedočenja. Dobro, može se uzeti da je svaka čovekova radnja vrsta putovanja, makar se odmah mislilo na putovanje kroz vreme, prema cilju kojem niko ne teži niti se kome žuri, međutim, i pisanje je putovanje, i čitanje je putovanje, i to vrlo naročito putovanje, i mišljenje je putovanje, pa je i sama ljubav, i ona nestvarna i neostvarena (a opis jedne takve krije se i u knjizi Vide Ognjenović) i ona stvarna i dogođena, takođe nekakvo putovanje, nekakva transformacija, u sebi, u drugome, u vremenu, u prostoru. U slučaju Putovanja u putopis Vide Ognjenović posebno su važne te kategorije drugog i drugosti; knjiga duboko lična, ali ne i solipsistična, već stalno okrenuta nekom i nečem: drugom svetu, drugoj kulturi, drugoj tradiciji, drugim piscima, i, posebno, prijateljima; cela ta knjiga je, u jednom svom sloju, stalno zazivanje prijatelja i prijateljstava, pohvala poverenju među ljudima i, u isti mah, pohvala čitanju, književnosti, umetnosti, teatru, duhu, sve to iz neke gospodske otmenosti koja je, koliko urođena, toliko i negovana, manir koji uspeva da ne bude manir, već da ima životnu punoću i autentičnost.
Početkom XX veka Isidora Sekulić pisala je svoja Pisma iz Norveške (1914), jednu od najznačajnijih knjiga srpske putopisne proze. Početkom XXI veka Vida Ognjenović, idući Isidorinim tragom, ne piše samo izveštaje o tome kako Norveška izgleda posle devedeset godina, već piše i putopis putopisa, bolje reći, na poseban način “upisuje” se u Isidorin tekst. U vremenima kada je putopis, videli smo, postao gotovo izlišna književna forma, jer svi su već svugde bili, i svi su već sve videli, i svi su već sve opisali, Vida Ognjenović doseća se da je palimpsest mogući ključ odgovora na pitanje: čemu putopis u vreme digitalne kamere? Pri tom, Putovanje u putopis je tek uslovno knjiga o tome šta je sve moguće videti kroz prozor voza koji prolazi snežnim predelom, i o tome kako Norvežani slave svoje praznike.
U svojoj verziji knjige o Hiperborejcima, o svetu čija kultura nastaje kao ekvivalencija ili nadoknađivanje manjka svetlosti, za razliku od mediteranskih kultura koje nastaju apsorbujući višak svetlosti, Vida Ognjenović svoje pripovedanje organizuje kao pribiranje najrazličitijih mogućih asocijacija i reminscencija posredno ili neposredno poteklih iz promenjenih životnih okolnosti. Došavši u Norvešku Vida Ognjenović odjednom sebe zatiče u potrebi da sačini gotovo nehotičnu rekapitulaciju, pri čemu se onda ta severna zemlja nužno i neizbežno stavlja u poredbeni odnos sa južnom zemljom iz koje se došlo, i, premda se u knjizi ta komparativna relacija više podrazumeva nego što se o njoj eksplicitno govori, stalno se u pripovedanju promišljaju razlike među narodima i kulturama, kao i razlike među ljudima, u duhu Isidorine rečenice-pitanja “Kako je daleko od čoveka do čoveka” koju je Vida Ognjenović svojevremeno uzela za naslov jedne svoje drame. Putovanje u putopis se, tako, postavlja kao knjiga sa najmanje dva dna, dok se u jednoj ravni čita kao ispovest o “svemu što se događa” (detinjstvo, nedavna prošlost, rad u pozorištu, osnivanje kulturnog centa u Oslu, putovanje Isidorinim stazama...) u drugoj se rekonstruiše i gotovo na romaneskni način tumači istorija jednog intenzivnog, a zatomnjenog ljudskog, paraerotskog odnosa, u kojem je recenzija jedne knjige samo vrh ledenog brega (Jovan Skerlić – Isidora Sekulić), gde se, između ostalog, pripoveda i o ličnoj istoriji otkrivanja, višekratnog čitanja, slojevitog dešifrovanja (u smislu nedogođene, a željene romanse) i, najzad, neposrednog doživljavanja i sameravanja Isidorine knjige, pri čemu putopis prestaje da bude samo izveštaj, i postaje metaputopis, metemputopis, put u drugog, ponavljanje i oživljanje pređenog unutrašnjeg puta.
Konačno, Putovanje u putopis je, pre i posle svega, knjiga jedne posebne usredsređenosti na život u mnogim njegovim oblicima, i knjiga duboke odanosti za Isidoru Sekulić. Ta knjiga se čita kao uzbudljiv epistolarno-putopisni roman, ispisan sa namerom da nas podseti na to da život u književnosti ne treba izmišljati, treba ga samo videti iz pravog ugla, u stvarnoj ili mogućoj Hiperboreji, sasvim svejedno.

VAŽNO OBAVEŠTENJE: Pošiljke kasne zbog štrajka u Pošti.
Sa drugim kuirirskim službama nemam dobrih iskustava u svom gradu, zbog čega i u uslovina kupovine piše da je ovo jedini vid slanja koji nudim!


Do 14. decembra 2019. Pošta naplaćuje dopunske markice u iznosu od 10 dinara.

Kada je o prodaji knjiga reč, pod `organizovanim transportom` smatram preporučenu tiskovinu. To je najpovoljniji načina slanja, knjiga obično stiže na kućnu adresu za dan-dva; ali poštar ne zove primaoca telefonom. (Prilkom kupovine se čekira `Pošta` ili `Organizovani transport`). Paket kao običnu tiskovinu ne šaljem jer nemam dokaz o slanju.

Prema novom cenovniku, poštarina za preporučenu tiskovinu sada iznosi (u zagradama su raniji iznosi koji i dalje pišu kod „organizovanog transporta“):
101-250 g – 92 (ranije 76 dinara)
251-500 g – 120 (ranije 99 dinara)
501-1000g – 130 (ranije 106 dinara)
1001-2000 g – 158 (ranije 129 dinara)
Za veće težine poštarina je do 190 dinara.
Promenjene su i cene paketskih usluga.

Lično preuzimanje se odnosi na preuzimanje u Smederevskoj Palanci.

Molim kupce iz inostranstva da me pre kupovine kontaktiraju porukom kako bismo se dogovorili oko uslova uplaćivanja i slanja. Ovo je veoma bitno, između ostalog, i zbog toga što su poštarine Pošte Srbije visoke i za zemlje u okruženju jer se pošiljke šalju isključivo avionom.

Besplatna poštarina se ne odnosi na slanje u inostranstvo.

Pogledajte i ponudu na:

https://www.kupindo.com/Clan/StefanijaK/SpisakPredmeta

Ukoliko i tamo nešto pronađete, platićete preko istog računa i uštedeti na poštarini.


Predmet: 36804187
Gradska narodna biblioteka `Žarko Zrenjanin` 2004.
153 strane, tvrd povez.

Veoma lepo očuvana.

Mihajlo Pantić
DVA DNA
A povodom knjige Vide Ognjenović Putovanje u putopis (2004)

Koga još zanima šta je neko, bilo ko, doživeo putujući u Pariz, u Japan, u Mongoliju, u Srpsku Crnju ili u Belu Palanku? Hoću da kažem kako je putopis kao književni žanr izgleda zauvek izgubio svoju nekadašnju najvažniju osobinu, a možda i ključni razlog svog nastanka – da nam opiše čudesa koje je pretpostavljeni neko, a ne mi, doživeo na putovanju. Taj pretpostavljeni neko, ko je, recimo, prvi video slona, ili okusio bananu, mora da je samo usled te prvine izgledao neobično važan i značajan svojim savremenicima, kojima je, opet, na osnovu onoga što im je putnik ispripovedao, ostajala samo mogućnost da maštaju. Ali, sve se promenilo, svi smo videli slonove i piramide, svi smo bili na Marsu, banane su se smučile čak i deci, pa se promenio i putopis, tačnije, ta je forma mahom prestala da nas obaveštava o viđenom, i počela da nam pripoveda o mišljenom, sve više relativizujući odnos fikcije i realiteta. Pa ako za memoare, recimo, važi pravilo da su najbolji ukoliko su malo izmišljeni, pa se više i ne zna šta je cela istina, slično bi se moglo reći i za putopise – najbolji su kada uopšte ne govore o putovanju, jer se, i to je već neko rekao, mogu pisati, a da čovek nije ni maknuo iz Kenigsberga ili iz Bele Palanke. Ne znam otkuda mi baš ta Bela Palanka, kad može i Bijelo Polje, uvek kad prođem kroz taj grad pomislim, bože, kako li to izgleda – živeti u Bijelom Polju? Mora da je kao i drugde, što bi rekao Aleksandar Tišma, sivilo svakodnevice, pusta biblioteka, političke tribine, život bez čuda, dosadan TV program. Pa valjda zato i putujemo, da se makar i na kratko krenemo i razmrdamo, i otud kamo smo se zaputili što pre ubegnemo nazad, pre nego što prestane čarolija puta i pre nego se uverimo da smo, ma gde otišli, uvek negde tu, u sebi, i da se iz sebe ne može nikuda, osim na onu stranu, ali se tamo nikome ne žuri...
Kako, dakle, danas, pisati, putopis?
Knjiga Vide Ognjenović Putovanje u putopis jedan je od upravo takvih novih putopisa, koji gotovo i da ne govori o putovanju, a i kada to čini, čini to uslovno, jer mu joj od putovanja važnija druga vrsta svedočenja. Dobro, može se uzeti da je svaka čovekova radnja vrsta putovanja, makar se odmah mislilo na putovanje kroz vreme, prema cilju kojem niko ne teži niti se kome žuri, međutim, i pisanje je putovanje, i čitanje je putovanje, i to vrlo naročito putovanje, i mišljenje je putovanje, pa je i sama ljubav, i ona nestvarna i neostvarena (a opis jedne takve krije se i u knjizi Vide Ognjenović) i ona stvarna i dogođena, takođe nekakvo putovanje, nekakva transformacija, u sebi, u drugome, u vremenu, u prostoru. U slučaju Putovanja u putopis Vide Ognjenović posebno su važne te kategorije drugog i drugosti; knjiga duboko lična, ali ne i solipsistična, već stalno okrenuta nekom i nečem: drugom svetu, drugoj kulturi, drugoj tradiciji, drugim piscima, i, posebno, prijateljima; cela ta knjiga je, u jednom svom sloju, stalno zazivanje prijatelja i prijateljstava, pohvala poverenju među ljudima i, u isti mah, pohvala čitanju, književnosti, umetnosti, teatru, duhu, sve to iz neke gospodske otmenosti koja je, koliko urođena, toliko i negovana, manir koji uspeva da ne bude manir, već da ima životnu punoću i autentičnost.
Početkom XX veka Isidora Sekulić pisala je svoja Pisma iz Norveške (1914), jednu od najznačajnijih knjiga srpske putopisne proze. Početkom XXI veka Vida Ognjenović, idući Isidorinim tragom, ne piše samo izveštaje o tome kako Norveška izgleda posle devedeset godina, već piše i putopis putopisa, bolje reći, na poseban način “upisuje” se u Isidorin tekst. U vremenima kada je putopis, videli smo, postao gotovo izlišna književna forma, jer svi su već svugde bili, i svi su već sve videli, i svi su već sve opisali, Vida Ognjenović doseća se da je palimpsest mogući ključ odgovora na pitanje: čemu putopis u vreme digitalne kamere? Pri tom, Putovanje u putopis je tek uslovno knjiga o tome šta je sve moguće videti kroz prozor voza koji prolazi snežnim predelom, i o tome kako Norvežani slave svoje praznike.
U svojoj verziji knjige o Hiperborejcima, o svetu čija kultura nastaje kao ekvivalencija ili nadoknađivanje manjka svetlosti, za razliku od mediteranskih kultura koje nastaju apsorbujući višak svetlosti, Vida Ognjenović svoje pripovedanje organizuje kao pribiranje najrazličitijih mogućih asocijacija i reminscencija posredno ili neposredno poteklih iz promenjenih životnih okolnosti. Došavši u Norvešku Vida Ognjenović odjednom sebe zatiče u potrebi da sačini gotovo nehotičnu rekapitulaciju, pri čemu se onda ta severna zemlja nužno i neizbežno stavlja u poredbeni odnos sa južnom zemljom iz koje se došlo, i, premda se u knjizi ta komparativna relacija više podrazumeva nego što se o njoj eksplicitno govori, stalno se u pripovedanju promišljaju razlike među narodima i kulturama, kao i razlike među ljudima, u duhu Isidorine rečenice-pitanja “Kako je daleko od čoveka do čoveka” koju je Vida Ognjenović svojevremeno uzela za naslov jedne svoje drame. Putovanje u putopis se, tako, postavlja kao knjiga sa najmanje dva dna, dok se u jednoj ravni čita kao ispovest o “svemu što se događa” (detinjstvo, nedavna prošlost, rad u pozorištu, osnivanje kulturnog centa u Oslu, putovanje Isidorinim stazama...) u drugoj se rekonstruiše i gotovo na romaneskni način tumači istorija jednog intenzivnog, a zatomnjenog ljudskog, paraerotskog odnosa, u kojem je recenzija jedne knjige samo vrh ledenog brega (Jovan Skerlić – Isidora Sekulić), gde se, između ostalog, pripoveda i o ličnoj istoriji otkrivanja, višekratnog čitanja, slojevitog dešifrovanja (u smislu nedogođene, a željene romanse) i, najzad, neposrednog doživljavanja i sameravanja Isidorine knjige, pri čemu putopis prestaje da bude samo izveštaj, i postaje metaputopis, metemputopis, put u drugog, ponavljanje i oživljanje pređenog unutrašnjeg puta.
Konačno, Putovanje u putopis je, pre i posle svega, knjiga jedne posebne usredsređenosti na život u mnogim njegovim oblicima, i knjiga duboke odanosti za Isidoru Sekulić. Ta knjiga se čita kao uzbudljiv epistolarno-putopisni roman, ispisan sa namerom da nas podseti na to da život u književnosti ne treba izmišljati, treba ga samo videti iz pravog ugla, u stvarnoj ili mogućoj Hiperboreji, sasvim svejedno.
36804187 Vida Ognjenović PUTOVANJE U PUTOPIS

LimundoGrad koristi kolačiće u statističke i marketinške svrhe. Nastavkom korišćenja sajta smatramo da ste pristali na upotrebu kolačića. Više informacija.