Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Sidarta – Herman Hesse: 112 str. 920 din.
Herman Hese
Sidarta
SADRŽAJ
PRVI DEO
3
SIN BRAMANA
11
KOD SAMANA
20
GOTAMA
29
BUDJENJE
33
Drugi deo
KAMALA
46
KOD LJUDI DETINJEG UMA
54
SANSARA
63
NA RECI
73
SPLAVAR
86
SIN
102
GOVINDA
SIN BRAMANA
U senci kuće, na sunčanoj rečnoj obali kraj čunova, u senci
smokvinih stabala stasao je Sidarta, prelepi sin bramana, mladi
soko, zajedno sa Govindom, svojim prijateljem. Sunce je
opalilo njegova svetla pleća na obali reke, kada se kupao,
obavljao sveta pranja, prinosio svete žrtve. Senke su se slivale
u njegove rne oči u mangoovom lugu za vreme dečačkih igara,
kada je slušao majčinu pesmu, kada je prinosio svete žrtve,
slušao učenje svoga oca, učenjaka, u razgovoru
sa mudracima. Odavno je Sidarta učestvovao u razgovorima
mudraca, učio se sa Govindom govorništvu, učio se sa
Govindom veštini razmišljanja, podvrgavao meditacijama.
Umeo je da nečujno izgovori om, reč nad rečima, da je
izgovara u sebi sa udahom, da je izgovara iz sebe sa izdahom,
sabrane duše, čela ovenčana sjajem bistroumna duha. U biti
svoga bića već je znao za atman, nerazrušiv, sjedinjen sa
svemirom.
Radost bi zaigrala u srcu njegovog oca zbog sina, sklonog
učenju, žednog znanja, kad bi video da on izrasta u velikog
mudraca i sveštenika, u velikana među bramanima.
Milina bi zaigrala u nedrima njegove majke kad bi ugledala
kako seda i kako ustaje snažni lepi vitkonogi Sidarta, kako je
pozdravlja savršeno uglađeno.
Ljubav bi se rađala u srcima mladih bramanskih kćeri kada bi
Sidarta prolazio ulicama grada, svetla čela, kraljevska pogleda,
uzanih bedara.
Ali, više od svih njih voleo ga je Govinda, njegov prijatelj, sin
bramana. Voleo je Sidartin pogled i njegov umiljat glas, voleo
je njegov hod i savršeni sklad njegovih pokreta, voleo je sve
što je Sidarta činio i rekao, a najviše je voleo njegov duh,
njegove uzvišene, vatrene misli, žarku volju, njegovu
obdarenost.
Govinda je znao da Sidarta neće biti običan braman, lenj
obredni činovnik, gramzivi prodavac vradžbina, sujetan, jalov
besednik, da neće biti zao, podmukao sveštenik, niti pitoma,
glupava ovca među brojnim stadom. Ne, on to neće biti, a ni
sam Govinda nije želeo da postane takav, da bude braman
kakvih ima na desetine hiljada. Želeo je da bude sledbenik
Sidarte, voljenog, uzvišenog. I ako bi Sidarta jednom postao
bog, ako bi jednom ušao među ozarene, Govinda će ga slediti,
kao njegov prijatelj, pratilac, kao njegov sluga, kopljonoša,
njegova senka.
Svi su voleli Sidartu, svima je on bio radost, svima uživanje.
Ali, Sidarta sam sebi nije bio radost, nije uživao u sebi.
Promičući ružičastim stazama smokvika, sedeći u plavičastoj
senci u lugu razmišljanja, perući svoje telo pri svakodnevnom
pokajničkom kupanju, prinoseći žrtvu u dubokoj senci
mangoove šume, savršeno skladnih pokreta, voljen od svih,
svima radost, on ipak nije u svom srcu nosio radost. Snovi i
nemirne misli dolazili su mu iz rečnih voda, iz svetlucanja
noćnih zvezda, iz rastopljenih sunčevih zraka, nadirali su snovi
i nespokojstvo duše iz žrtvenog dima, iz daha stihova Rigvede, iz odlomaka učenja starih bramana.
Sidarta je u sebi počeo da pothranjuje nezadovoljstvo. Da oseća
da ga ljubav oca, ljubav majke, pa i ljubav njegovog prijatelja,
Govinde, neće uvek i za sva vremena usrećiti, utoliti, zasititi i
zadovoljiti. Počeo je da naslućuje da su mu prečasni otac i
ostali njegovi učitelji, mudri bramani, već saopštili veći i
najbolji deo svoje mudrosti, da su svoje obilje već ulili u
posudu njegovog uma punog iščekivanja, a ta posuda nije bila
puna, duh nije bio zadovoljan, duša nije bila spokojna, srce se
nije stišalo. Sveta pranja su bila dobra, ali ona su bila samo
voda, nisu mogla da speru greh, nisu lečila žeđ duha, nisu
mogla da razreše pritisak u srcu.