ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1991
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Prosveta, 1991.
116 strana.

Veoma očuvana.


Danas, kad su ljudske slabosti isplivale na površinu i potopile sve što im se našlo na putu, Čudićeve “Ljudske slabosti” – ta divlja orgija ironije, groteske, sarkazma, rableovskog preterivanja i crnog humora – deluju kao usamljeno ostrvo normalnosti. Ponovno objavljivanje Čudićevog romana je još jedan dokaz da rukopisi ne gore, čak ni onda kad su sami pisci prinuđeni da finansiraju njihovo spaljivanje. Otkrijte da li ste slabi na “Ljudske slabosti”. Požurite, tužilac je već kupio svoj primerak. Kupovinom ovog i drugih izdanja Levog krila neposredno pomažete opstanak e-Novina.

Izdavačka kuća Levo krilo objavila je roman Predraga Čudića “Ljudske slabosti” kao prvu knjigu u ediciji Podzemna struja. Rukopis romana bio je završen 1972. godine, a ugledao je svetlost dana tek krajem 1978. godine u ediciji Nezavisna izdanja Slobodana Mašića. Međutim, uvek budni čuvari naše autoritarne stvarnosti (bez obzira na trenutni ideološki predznak) nisu dozvolili da knjiga bude predugo izložena svetlosti. U savršenom društvu, sačinjenom isključivo od ljudi posebnog kova i okova domaće proizvodnje, nije bilo mesta za “Ljudske slabosti”. Već 13. februara 1979. godine Okružni sud u Beogradu doneo je odluku da se Čudićev roman zabrani, a da autor i izdavač pomognu državi da se oslobodi ove opasne pošasti tako što će zajednički snositi troškove uništenja tiraža. Žalba nije pomogla, ni priloženo mišljenje Danila Kiša koji je “Ljudske slabosti” stavio u red romana kao što su Hakslijev “Vrli novi svet”, Orvelova “1984″ ili Zamjatinov “Mi”. Nije pomogla ni odbrana Oskara Daviča (za koga bi se teško moglo reći da je antikomunista), koji je uzaludno podsećao “da se satirična literatura uopšte, a u nju nesumnjivo spada i ova Čudićeva knjiga, ne piše zašećerenom svetom vodicom kojom plutaju po tri krepane muve na jedno umakanje pera u mastilo”. Bilo je očigledno da je Čudić prevršio meru dobrog palanačkog ukusa, pa su nadležni organi morali da reaguju i da pod hitno zaštite nevino građanstvo od književnog otrova “Ljudskih slabosti”. Knjiga je zabranjena sa obrazloženjem da se u njoj “iznose neistinite vesti i tvrđenja kojima bi se mogla uznemiriti javnost”.

Sa istorijske distance od 33 godine i 364 dana, teška srca moramo priznati da su tužilac Pantelija Jerinić i sudija Ilija Simić – bili u pravu. Zadatak dobre književnosti oduvek je bio da uznemirava javnost, da remeti miran san mrtvog mora, da nagriza buđavi malograđanski spokoj, a “Ljudske slabosti” i danas, četiri decenije nakon svog nastanka, nimalo ne liče na sedativ u štampanoj formi. A u društvu koje se temelji na opšteprihvaćenim lažima, svako ko o sveopštem simulakrumu progovori darovito, nesvakidašnje, svojim autentičnim glasom – automatski širi neistinite vesti i tvrđenja.Junak Čudićevog romana, neizvesni Vaskrsije Mudić (od junaka ovakvog imena ništa dobro se ne može očekivati), pred čitaocima otvara dušu, srce i ostale unutrašnje organe, i otkriva svoje najintimnije muke: deli sa nama snove o utopijskom društvu u kojem ćemo ukrstiti komarca i pčelu, pa će nam novostvoreni insekt ubrizgavati med direktno u krv; pokazuje nam posmrtnu prepisku sa radnikom koji je izvršio samoubistvo jer je bio gladan; predstavlja nam genijalne projekte reforme svega postojećeg kao što je revolucionisanje sahrane (što bi ujedno rešilo i nestašicu mesa na tržištu); pravi planove za džepnu revoluciju; pripoveda nam kratku istoriju nastanka i nestanka domaćeg feniksa; ispoveda nam tragikomičnu hroniku svog neuspelog samoubistva; priča o osnivačkoj skupštini Saveza žrtava zubobolje; predlaže da se Drugom svetskom ratu ispeva himna; objašnjava zašto je umiranje prirodnom smrću izraz privrženosti sistemu; raspravlja o večnim dilemama ljudskog postojanja kao što je, na primer – šta je veća strast: pušenje ili čačkanje nosa; izlaže svoju čuvenu teoriju rupe koja bi nam rešila gotovo sve životne probleme, samo kad bismo je prihvatili otvorenog srca i sproveli u praksi…

Nije nikakvo čudo što je delo koje se bavi ovakvim nepodopštinama, a još je i majstorski napisano, moralo da bude zabranjeno. Čudno je što nadležni organi nisu uhapsili i Vaskrsija Mudića, tog smetenjaka našeg doba, dalekog rođaka junaka “Zapisa iz podzemlja”, i osudili ga na dugogodišnju robiju koju bi izdržavao, na primer, kao sporedni lik u nekoj kalemarskoj kupusari našeg klasika iz Nejasne Poljane.

Danas, kad su ljudske slabosti isplivale na površinu i potopile sve što im se našlo na putu, Čudićeve “Ljudske slabosti” – ta divlja orgija ironije, groteske, sarkazma, rableovskog preterivanja i crnog humora – deluju kao usamljeno ostrvo normalnosti. Ponovno objavljivanje Čudićevog romana je još jedan dokaz da rukopisi ne gore, čak ni onda kad su sami pisci prinuđeni da finansiraju njihovo spaljivanje. Otkrijte da li ste slabi na “Ljudske slabosti”. Požurite, tužilac je već kupio svoj primerak.

s