Godina izdanja: 2010
ISBN: 978-86-86653-37-6
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Pun naziv: „Psihologija ličnih konstrukata: uvod u teoriju i terapiju” – Dušan Stojnov
Izdavač: Psihopolis institut (Beograd)
Pismo: Latinica
Broj strana: 226
Povez: Broš
Visina: 20 cm
Stanje: NOVA
Napomene: sa malom posvetom

Unutar psihologije ličnosti, teorija ličnih konstrukata (PCT) ili psihologija ličnih konstrukata (PCP) je teorija ličnosti i kognicije koju je razvio američki psiholog Džordž Keli pedesetih godina XX veka. Teorija se bavi psihološkim razlozima za ljudske postupke. Keli je predložio da se pojedinci mogu psihološki procenjivati prema polovima sličnosti i različitosti, koje je nazvao ličnim konstrukcijama (šeme ili načini gledanja na svet). Ova teorija se od strane nekih psihologa smatra pretečom teorijama kognitivne terapije.

Iz teorije je Keli razvio pristup psihoterapiji, kao i tehniku koja se zove intervju pomoću repertoarskog mrežnog testa, a koja je pacijentima pomagala da analiziraju sopstvene lične konstrukte uz minimalnu intervenciju terapeuta. Kasnije je ova tehnika prilagođena za različite upotrebe unutar organizacija, uključujući donošenje odluka i tumačenje tuđih pogleda na svet. Britanski savet za psihoterapiju svrstava PCP terapiju u iskustvenu podgrupu konstruktivističke škole.

Glavna postavka PCP teorije jeste da se jedinstveni psihološki procesi pojedinca usmeravaju načinom na koji on predviđa događaje. Keli je verovao da su anticipacija i predviđanje glavni pokretači ljudskog uma. „Svaki čovek je, na svoj način, naučnik“, govorio je Keli: ljudi neprestano grade i usavršavaju teorije i modele o tome kako svet funkcioniše, kako bi mogli da predvide buduće događaje. Ljudi to počinju da rade od rođenja (na primer, dete otkrije da ako zaplače, majka će doći do njega) i nastavljaju da usavršavaju svoje teorije tokom života.

Keli je predložio da je svaki konstrukt bipolaran, određujući kako su dve stvari međusobno slične (nalaze se na istom polu), a različite od treće. Oni se mogu širiti novim idejama. Kasniji istraživači su sugerisali da konstrukti ne moraju biti bipolarni. Ljudi grade teorije – često i stereotipe – o drugim ljudima i pokušavaju da ih kontrolišu ili da im nameću sopstvene teorije kako bi bolje predvideli njihova dela. Svi ovi modeli proizilaze iz sistema konstrukata. Konstrukt ima dva krajnja pola, kao što je „srećan–tužan“, a ljudi obično svrstavaju stvari na jednu ili drugu stranu ili negde između.

Svaka osoba, skup osoba, događaj ili okolnost može se prilično precizno opisati skupom konstrukata koji se na njih primenjuju i pozicijom tog predmeta unutar raspona svakog konstrukta. Na primer, Fred može osećati da nije ni srećan ni tužan, već negde između. Međutim, oseća da je pametniji nego što je glup. Beba može imati preverbani konstrukt o tome koje ponašanje dovodi majku do nje. Konstrukti se mogu primeniti na sve čemu ljudi posvećuju pažnju, a oni snažno utiču i na to na šta će ljudi uopšte obratiti pažnju. Ljudi mogu oblikovati stvarnost konstruisanjem različitih konstrukata. Zato određivanje sistema konstrukata neke osobe mnogo doprinosi razumevanju te osobe, posebno osnovnih konstrukata koji predstavljaju njihova jaka i nepromenljiva uverenja i predstavu o sebi.

Keli nije koristio pojam nesvesnog; umesto toga, predložio je koncept „nivoa svesnosti“ da bi objasnio zašto ljudi rade ono što rade. On je identifikovao „konstruisanje“ kao najviši nivo, a „preverbalni“ kao najniži nivo svesti. Neki psiholozi su predložili da PCT nije psihološka teorija, već metateorija, jer je u pitanju teorija o teorijama.

Keli je verovao u neinvazivan, nedirektivan pristup psihoterapiji. Umesto da terapeut tumači psihu osobe, što bi značilo nametanje sopstvenih konstrukata pacijentu, terapeut treba da deluje kao facilitator koji pomaže pacijentu da pronađe sopstvene konstrukte. Ponašanje pacijenta se tada objašnjava načinima na koje selektivno posmatra svet, deluje na njega i ažurira svoj sistem konstrukata radi povećanja predvidljivosti. Da bi pomogao pacijentu da pronađe sopstvene konstrukte, Keli je razvio tehniku intervjua pomoću repertoarske mreže.

Keli je izričito tvrdio da je zadatak svake individue u razumevanju sopstvene psihologije da dovede u red činjenice sopstvenog iskustva. Potom, kao i naučnik, pojedinac treba da testira tačnost tog znanja kroz dela koja predlažu konstrukti. Ako rezultati tih dela odgovaraju predviđanjima, onda je konstrukcija iskustva bila uspešna. Ako nisu, tada se konstrukt može modifikovati: ili tumačenje, ili predviđanje, ili oboje. Ovaj metod otkrivanja i ispravljanja konstrukata grubo je analogan naučnom metodu kojim se moderne nauke koriste u otkrivanju istina o univerzumu.








{KTJ30.018}
tags: psihoterapija