ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1984
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Alfred Adler KOMPLET ODABRANA DELA 1-6

Matica srpska Novi Sad i Prosveta Beograd, 1984. godine, tvrd platneni povez, suvi žig, obeleživač za stranice.
Knjige su odlično očuvane.

01. INDIVIDUALNA PSIHOLOGIJA
02. O NERVOZNOM KARAKTERU
03. SMISAO ŽIVOTA
04. POZNAVANJE ŽIVOTA
05. PSIHOLOGIJA DETETA
06. POZNAVANJE ČOVEKA

Alfred Adler (1870 - 1937), austrijski lekar i psihijatar, osnivač škole individualne psihologije.
Njegov naglasak na važnosti osećanja pripadnosti, porodične konstelacije i redosleda rođenja izdvaja ga od Frojda i drugih članova Bečkog kruga. On je predložio da doprinos drugima (društveni interes ili Gemeinschaftsgefuhl) predstavlja način na koji pojedinac oseća smisao vrednosti i pripadnosti porodici i društvu. Njegov raniji rad se fokusirao na inferiornost, kompleks inferiornosti, izolacioni element koji igra ključnu ulogu u razvoju ličnosti.
Alfred Adler je ljudsko biće posmatrao kao individualnu celinu i zato je svoju psihologiju nazvao „individualna psihologija“.
Bio je prvi koji je istakao važnost socijalnog elementa u procesu ponovnog prilagođavanja pojedinca i preneo psihijatriju u zajednicu.
Dva pojma zauzimaju ključno mesto u Adlerovoj teoriji: težnja za superiornošću i osećanje inferiornosti.
Adler je smatrao da postoji jedna motivaciona sila ili težnja koja determiniše ponašanje čoveka. On tu motivacionu silu naziva težnja za superiornošću. Adlerova upotreba ovog termina ima korene u filozofiji Fridriha Ničea, koji govori o volji za moć kao glavnim motivom u životu čoveka. Adler kasnije sve više govori o težnji za superiornošću kao o bolesnoj i neurotičnoj težnji. Uzrok nastanaka ove težnje je osećanje inferiornosti. Drugim rečima, čovek kompenzuje ili prevazilazi osećanje inferiornosti razvijanjem težnje za superiornošću.
Osećanje inferiornosti imaju svi ljudi, u većoj ili manjoj meri, s tim što Adler razlikuje dve vrste inferiornosti. Jedna je organska inferiornost. Naime, činjenica je da kod svakog čoveka postoje organi koji su slabije ili jače razvijeni. Takođe, neki ljudi mogu imati bolest, fizičku manu ili nedostatak: srčane smetnje, slabe bubrege ili pluća, dijabetes, astmu, slab vid ili sluh, slabu muskulaturu, razne vrste telesnih deformiteta, urođenu sklonost ka gojaznosti, niskom rastu itd. Prema Adleru, čovek na organsku inferiornost reaguje kompenzacijom i to na sledeći način: inferioran organ ojača, ili postane uvećan, ili osoba psihološki kompenzuje organski problem razvijanjem određene veštine ili određenog tipa ličnosti. Postoji veliki broj ljudi koji uspešno kompenzuju organsku inferiornost. Takođe postoji i određen broj ljudi koji u tome ne uspeju i koji usled toga postaju duboko očajni.
Druga vrsta inferiornosti je psihološka inferiornost, koja je češća od organske. Čovek može biti uveren da je bezvredniji od drugih, koji ga nadmašuju svojim mogućnostima ili postignućima. Npr, neki ljudi su neuspešni u školi ili sportu; neki su odbačeni od društva; neke ljude ismevaju zbog njihovog izgleda. Sa druge strane, osećanje inferiornosti može proizići i iz uzrasta. Tako se dete oseća inferiorno ili manje vredno u odnosu na odrasle. Kao i kod organske inferiornosti, i kod psihološke neke osobe uspešno ostvare kompenzaciju, a neke ne. Razlika između organske i psihološke inferiornosti je u tome što psihološka ne mora odgovarati stvarnosti.
Osoba koju preplavi osećanje inferiornosti može razviti kompleks inferiornosti. Takva osoba postaje stidljiva, plašljiva, nesigurna, neodlučna, pokorna itd. Ona takođe može početi da manipuliše drugim ljudima stalno ponavljajući kako je nesigurna u sebe, kako je u podređenom položaju, kako je manje vredna itd.
Postoji i drugi način na koji ljudi reaguju na inferiornost pored kompenzacije i kompleksa inferiornosti: to je razvijanje kompleksa superiornosti. Pod time se podrazumeva da osoba prikriva osećanje inferiornosti pretvaranjem da je superiorna. Ako je neka osoba bezvredna, jedini način da se oseća vrednom je da kod drugih izazove osećanje bezvrednosti. Dobri primeri za to su hvalisavci, siledžije, ljudi na ne previše važnom položaju i dr. Drastičniji primeri su osobe koje se osećaju moćno nakon izvršenja ubistva, osobe koje vređaju na polnoj, rasnoj, etničkoj, verskoj i drugoj osnovi.
Za Alfreda Adlera svaka ličnost se vodi jednim osnovnim ciljem koji oblikuje čitav njen život, stvarajući njen karakterističan životni stil. Taj osnovni cilj može biti zdrav ili neurotičan. Zdrav cilj za Adlera podrazumeva okrenutost ka zajednici, razvijeno osećanje za druge i aktivnost u korist zajednice. Neurotična ličnost je, sa druge strane, usmerena na sebe samu i sledi fiktivni, neostvarivi cilj. U osnovi tog cilja je želja za savršenstvom i težnja za superiornošću. Razvijajući osećanje za zajednicu čovek na zdrav način kompenzuje osećanje inferiornosti, dostižući zrelost kroz rad, saradnju i prijateljstvo. Neuspeh u prevazilaženju osećanja inferiornosti vodi u neurozu.

Pored toga, Adler u svojoj teoriji razlikuje četiri osnovna psihološka tipa ili životna stila:
Prvi je dominirajući. Takve osobe su agresivne i sklone da dominiraju drugima. Imaju mnogo energije. Teže ličnoj moći i spremne su da sklone svakog ko im se nađe na putu.
Drugi tip je oslanjajući. Ovakve osobe se oslanjaju na druge kako bi izašle na kraj sa životnim teškoćama. Imaju malo energije i zavisne su od drugih.
Treći tip je izbegavajući. To su osobe lišene energije koje izbegavaju život i druge ljude, težeći da se zatvore u svoj svet.
Četvrti tip je društveno koristan. To je zdrava ličnost koja ima energije i koja je usmerena ka društvu, a ne ka sebi.

Prema njegovom mišljenju, životni stil se formira veoma rano, otprilike do pete godine života. Prema Adleru, tri situacije u detinjstvu najviše doprinose razvitku lažnog životnog cilja.
Prvu odlikuju organska inferiornost i rane bolesti.
Drugu odlikuje razmaženost. Razmaženo dete ne uči da se stara o sebi, i kasnije otkriva svoju inferiornost. Pošto njegove želje roditelji momentalno izvršavaju, ono će i od drugih očekivati isto, usled čega će nailaziti na otpor i neprijateljstvo.
Treću odlikuje zanemarivanje. Zanemareno dete razvija osećanje inferiornosti jer sa njim roditelji postupaju kao sa bezvrednim, te razvija nepoverenje i postaje nesposobna da voli.

# 555