Autor: Domaći
Jezik: Srpski
ISBN: Ss
Godina izdanja: Ss

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!


Vojin Matić (1911– 1999) jedan od retkih kreativnih stvaralaca analitičara ovih prostora približava nas svetu i svet nama. Psihoanalitičar i dečiji terapeut, voleo je da slika i piše, govorio je sedam stranih jezika. Evropski edukovan intelektualac, psihoanalitički je istraživao folklorne običaje, narodne pesme, mitološke figure i narodna verovanja.

Biografija

Rođen je u Velikom Bečkereku, kao jedino dete u lekarskoj porodici. Rano detinjstvo su obeležile česte promene prebivalištva. Njegov otac je kao vojni lekar imao mnoge prekomande pa je porodica živela i u Mariboru, Pančevu, Beloj Palanci… Gimnaziju je završio u Bečkereku kao osrednji đak zato što je dobro učio samo predmete koje je voleo. Studirao je medicinu u Beču. Nakon susreta sa Dostojevskim, počeo je da rešava zagonetku psihološkog u čoveku. U Beču koji je u to vreme bio svetska psihoanalitička metropola, prvi put se sreo sa Frojdovom knjigom „Psihopatologija svakodnevnog života“. Sve te okolnosti uticale su na Matića da interesovanje u okviru medicine fokusira na psihoanalizu i da kasnije specijalizira psihijatriju.

Iako je rodonačelnik psihoanalize stanovao preko puta Matićevog bečkog prebivalištva, Vojinu nikada nije palo na pamet da potraži ili upozna Frojda, a to kasnije objašnjava vrstom gordosti iza koje je stajala potreba da sve u životu uradi sam. Studije je završio 1936. godine na medicinskom fakultetu u Beogradu. Matić je mnogo zavoleo Beograd, iako je u poređenju sa Bečom bio palanka. Odmah po završetku studija dobio je posao lekara volontera, kasnije lekara – nadničara bez ugovora, na Klinici za neuropsihijatriju. Kao lekar specijalizant upoznaje se sa dr. Verom Živković, kojom će se ubrzo i oženiti. Bila je starija od njega jedanaest godina. U knjizi „Moji životi“, govoreći o njoj, on pred čitaocem otvara sve dimenzije tog odnosa. Ne skriva svoje početno oklevanje da se veže za neku ženu plašeći se nepoznatog ali ne skriva ni prisutno osećanje „defektnosti“ zbog odsustva emocionalnog iskustva. On govori o Verinoj rešenosti da se sa njim zbliži i svom pasivnom prihvatanju da bude uveden u taj odnos i kasnije u brak. Ona ga je uvela u „pravo beogradsko visoko društvo“. Taj brak, u kome Vojin traži „oslonac, majku“, a ona „dete“ kojim će vladati traje kao sumorna simbioza skoro petnaest godina. Završava se drastično – Verinim samoubistvom: „Nisam se osećao kriv za Verinu smrt i bilo mi je teško što je sve moralo tako da se završi.“ U ovoj ispovesti, zreli Matić ne ulepšava sliku o sebi. Ne haje što ga čitalac na trenutak možda vidi kao slabu, malodušnu, nesigurnu ličnost, uplašenu pred životom, nespremnu da preuzme odgovornost. Život je tada prema njemu bio neprijateljski raspoložen i on se teško nosio sa tim.

Međutim, zdav i emocionalno živ čovek i posle najtežih trauma revitalizuje snagu ako okolnosti smekšaju i dopuste prostor za afirmaciju života. To se dogodilo sa Vojinom. Godine 1951. upoznao je Sonju, svoju buduću suprugu, studentkinju medicine, ovoga puta jedanaest godina mlađu od sebe. Nije se plašio vezivanja, nije se ustezao od inicijative za bliskošću. Venčali su se 1952. godine, 1953. dobili ćerku Nadu, a 1961. Milanu.

Psihijatrija, psihoanaliza, psihoanalitička psihoterapija i univerzitetska karijera

Bio je psihoterapeut, psihoanalitičar i paleopsiholog. To što je bio univerzitetski profesor za područje dečije psihoterapije, omogućilo mu je da svoj uticaj proširi i stvori profesionalnu „porodicu“ ne sopstvenih idolopoklonika, već poklonika specifičnog i revolucionarnog pristupa ovoj oblasti. Na studijama medicine u Beču (1929 – 1932) predavanja iz psihijatrije slušao je kod čuvenih profesora Juliusa Vagner – Jaugera, neuropsihijatra i Osvalda Švarca, docenta urologije (kao poštovalac i poznavalac psihoanalize nedeljom je za studente držao kurs o psihosomatskim oboljenjima, bračnim problemima i psihoanalizi). Uz atmosferu u Beču, koji je u to vreme već bio kolevka i centar evropske psihoanalize, već postojeća klica Matićevih interesovanja dobila je suštinsku podršku za orijentaciju ka grani medicine koja se bavi ljudskom psihom. Za prvo zaposlenje, izabrao je Kliniku za neuropsihijatriju kojom je rukovodio profesor Vujić i tu je završio specijalizaciju kod profesora Laze Stanojevića. Međutim, nezadovoljan je stavljanjem težišta na neurologiju, jer je u centru svojih interesovanja imao psihološku a ne fiziološku dimenziju ljudskog zdravlja, pa zbog toga paralelno postaje analizant Mikloša Šugara, člana bečkog i budimpeštanskog psihoanalitičkog društva.