ISBN: Ostalo
Godina izdanja: K44 / St
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!


Se­ti­mo se sa­mo ko­li­ko bi bi­lo ču­de­sno i po­mi­sli­ti da čvr­sto uko­re­nje­na bilj­ka ose­ća i mi­sli i da bi u ne­mo­guć­no­sti da se po­me­ri, mo­ra­la mir­no da če­ka ne­ki bol ko­ji mo­že da pred­vi­di, ali od ko­ga ne mo­že ni­ka­ko da se oču­va; ili, kad bi­smo za­mi­sli­li da bilj­ka ima ra­zum i slo­bod­nu vo­lju, dok je u isto vre­me već una­pred is­klju­če­no da bi ika­da tu svo­ju vo­lju mo­gla i upo­tre­bi­ti.

Pro­šlo je osam de­ce­ni­ja od ka­da se pr­vi put po­ja­vi­la knji­ga Po­zna­va­nje čo­ve­ka i se­dam­de­set pet go­di­na od smr­ti Al­fre­da Adle­ra. Ova knjiga na­sta­la je kao zbir pre­da­va­nja odr­ža­nih u Be­ču, pred pu­bli­kom ko­ja se su­sre­la sa no­vim po­gle­dom na sa­mu srž ljud­skog bi­ća. Adler je je­dan od pr­vih psi­ho­lo­ga ko­ji je is­ti­cao po­tre­bu, raz­li­ku i zna­čaj me­đu­ljud­skih od­no­sa, kao i so­ci­jal­nih či­ni­la­ca ko­ji uče­stvu­ju u for­mi­ra­nju lič­no­sti. Sva­ki po­je­di­nac kao sve­sno, od­go­vor­no, ra­zum­no, a dru­štve­no bi­će – so­ci­jal­no for­mi­ra­no, mo­ra i mo­že da ob­li­ku­je svo­ju sud­bi­nu.

Uticaj Po­zna­va­nja čo­ve­ka na psi­ho­lo­gi­ju i da­nas je ne­mer­ljiv. Pre­ko so­ci­jal­ne psi­ho­a­na­li­ze pa do hu­ma­ni­stič­ke, eg­zin­sten­ci­jal­ne i per­so­na­li­stič­ke psi­ho­lo­gi­je, osta­vlja ve­li­ki uti­caj i ne­iz­bri­siv trag.

Ob­li­ko­va­nje lič­no­sti i in­ter­per­so­nal­ni od­no­si stva­ra­ju mo­guć­nost za iz­grad­nju sve­ta ko­ji nam je neo­p­ho­dan.

Ne­ve­ro­vat­no, ali isti­ni­to je da je ova knji­ga su­per­i­or­ni­ja u od­no­su na ve­ći­nu knji­ga po­pu­lar­ne psi­ho­lo­gi­je ko­je se da­nas ob­ja­vlju­ju. Nje­go­va hu­ma­na i objek­tiv­na vi­zi­ja re­ša­va­nja psi­ho­lo­ških pro­ble­ma omo­gu­ća­va shva­ta­nje sve­ta i kre­a­tiv­nost ko­ja se na­la­zi u po­je­di­nač­noj lič­no­sti sprem­noj da se oslo­bo­di.

U sve­tu ko­ji nas okru­žu­je – ova­kav na­čin raz­mi­šlja­nja, ob­ja­šnje­nja i uputsta­va mo­žda nam je po­treb­ni­ji ne­go ikad ra­ni­je.



Alfred Adler (nem. Alfred Adler; Beč, 7. februar 1870 — Aberdin, 28. maj 1937) je bio austrijski lekar i psihijatar, osnivač škole individualne psihologije.


Alfred Adler je rođen 1870. godine u Beču kao treće dete jevrejskog trgovca žitaricama. Kao dete oboleo je od rahitisa i nije mogao da se kreće do svoje četvrte godine. U petoj godini zamalo nije umro od zapaljenja pluća. Tada je odlučio da postane lekar.

Godine 1895. diplomirao je medicinu na Bečkom univerzitetu. Nakon objavljivanja spisa o organskoj inferiornosti 1907. godine, koji su bili u skladu sa shvatanjima psihoanalize, na poziv Sigmunda Frojda pridružio se grupi psihijatara okupljenih oko njega. Međutim, nakon što je Adler objavio spise o agresivnom instinktu i dečjem osećanju inferiornosti, dolazi do razlaza sa Frojdom. Adler je sa onima koji su ga podržavali napustio Bečko psihoanalitičko društvo i 1911. godine osnovao Društvo slobodne psihoanalize, koje je naredne godine promenilo naziv u Društvo individualne psihologije.

Tokom Prvog svetskog rata služio je kao lekar u Austrougarskoj armiji. Nakon rata bio je uključen u različite projekte. Godine 1926. održao je predavanje u SAD i prihvatio mesto profesora na Medicinskom koledžu na Long Ajlandu. Godinu dana posle dolaska nacista na vlast Adler i njegova porodica zauvek napuštaju Beč.

Alfred Adler je umro od srčanog udara 1937. godine u Aberdinu, gde je trebalo da održi seriju predavanja.

Teorija
Težnja za superiornošću i osećanje inferiornosti
Dva pojma zauzimaju ključno mesto u Adlerovoj teoriji: težnja za superiornošću i osećanje inferiornosti.

Adler je smatrao da postoji jedna motivaciona sila ili težnja koja determiniše ponašanje čoveka. On tu motivacionu silu naziva težnja za superiornošću. Adlerova upotreba ovog termina ima korene u filozofiji Fridriha Ničea, koji govori o volji za moć kao glavnim motivom u životu čoveka. Adler kasnije sve više govori o težnji za superiornošću kao o bolesnoj i neurotičnoj težnji. Uzrok nastanaka ove težnje je osećanje inferiornosti. Drugim rečima, čovek kompenzuje ili prevazilazi osećanje inferiornosti razvijanjem težnje za superiornošću.

Osećanje inferiornosti imaju svi ljudi, u većoj ili manjoj meri. Adler razlikuje dve vrste inferiornosti. Jedna je organska inferiornost. Naime, činjenica je da kod svakog čoveka postoje organi koji su slabije ili jače razvijeni. Takođe, neki ljudi mogu imati bolest, fizičku manu ili nedostatak: srčane smetnje, slabe bubrege ili pluća, dijabetes, astmu, slab vid ili sluh, slabu muskulaturu, razne vrste telesnih deformiteta, urođenu sklonost ka gojaznosti, niskom rastu itd. Prema Adleru, čovek na organsku inferiornost reaguje kompenzacijom i to na sledeći način: inferioran organ ojača, ili postane uvećan, ili osoba psihološki kompenzuje organski problem razvijanjem određene veštine ili određenog tipa ličnosti. Postoji veliki broj ljudi koji uspešno kompenzuju organsku inferiornost. Takođe postoji i određen broj ljudi koji u tome ne uspeju i koji usled toga postaju duboko očajni.

Druga vrsta inferiornosti je psihološka inferiornost, koja je češća od organske. Čovek može biti uveren da je bezvredniji od drugih, koji ga nadmašuju svojim mogućnostima ili postignućima. Npr, neki ljudi su neuspešni u školi ili sportu; neki su odbačeni od društva; neke ljude ismevaju zbog njihovog izgleda. Sa druge strane, osećanje inferiornosti može proizići i iz uzrasta. Tako se dete oseća inferiorno ili manje vredno u odnosu na odrasle. Kao i kod organske inferiornosti, i kod psihološke neke osobe uspešno ostvare kompenzaciju, a neke ne. Razlika između organske i psihološke inferiornosti je u tome što psihološka ne mora odgovarati stvarnosti.

Osoba koju preplavi osećanje inferiornosti može razviti kompleks inferiornosti. Takva osoba postaje stidljiva, plašljiva, nesigurna, neodlučna, pokorna itd. Ona takođe može početi da manipuliše drugim ljudim stalno ponavljajući kako je nesigurna u sebe, kako je u podređenom položaju, kako je manje vredna itd.

Postoji i drugi način na koji ljudi reaguju na inferiornost pored kompenzacije i kompleksa inferiornosti: to je razvijanje kompleksa superiornosti. Pod time se podrazumeva da osoba prikriva osećanje inferiornosti pretvaranjem da je superiorna. Ako je neka osoba bezvredna, jedini način da se oseća vrednom je da kod drugih izazove osećanje bezvrednosti. Dobri primeri za to su hvalisavci, siledžije, ljudi na ne previše važnom položaju i dr. Drastričniji primeri su osobe koje se osećaju moćno nakon izvršenja ubistva, osobe koje vređaju na polnoj, rasnoj, etničkoj, verskoj i drugoj osnovi.

Životni stil
Za Alfreda Adlera svaka ličnost se vodi jednim osnovnim ciljem koji oblikuje čitav njen život, stvarajući njen karakterističan životni stil. Taj osnovni cilj može biti zdrav ili neurotičan. Zdrav cilj za Adlera podrazumeva okrenutost ka zajednici, razvijeno osećanje za druge i aktivnost u korist zajednice. Neurotična ličnost je, sa druge strane, usmerena na sebe samu i sledi fiktivni, neostvarivi cilj. U osnovi tog cilja je želja za savršenstvom i težnja za superiornošću. Razvijajući osećanje za zajednicu čovek na zdrav način kompenzuje osećanje inferiornosti, dostižući zrelost kroz rad, saradnju i prijateljstvo. Neuspeh u prevazilaženju osećanja inferiornosti vodi u neurozu.

Adler u svojoj teoriji razlikuje četiri osnovna psihološka tipa ili životna stila:

Prvi je dominirajući. Takve osobe su agresivne i sklone da dominiraju drugima. Imaju mnogo energije. Teže ličnoj moći i spremne su da sklone svakog ko im se nađe na putu.

Drugi tip je oslanjajući. Ovakve osobe se oslanjaju na druge kako bi izašle na kraj sa životnim teškoćama. Imaju malo energije i zavisne su od drugih.

Treći tip je izbegavajući. To su osobe lišene energije koje izbegavaju život i druge ljude, težeći da se zatvore u svoj svet.

Četvrti tip je društveno koristan. To je zdrava ličnost koja ima energije i koja je usmerena ka društvu, a ne ka sebi.

Životni stil se formira veoma rano, otprilike do pete godine života. Prema Adleru, tri situacije u detinjstvu najviše doprinose razvitku lažnog životnog cilja.

Prvu odlikuju organska inferiornost i rane bolesti.

Drugu odlikuje razmaženost. Razmaženo dete ne uči da se stara o sebi, i kasnije otkriva svoju inferiornost. Pošto njegove želje roditelji momentalno izvršavaju, ono će i od drugih očekivati isto, usled čega će nailaziti na otpor i neprijateljstvo.

Treću odlikuje zanemarivanje. Zanemareno dete razvija osećanje inferiornosti jer sa njim roditelji postupaju kao sa bezvrednim, te razvija nepoverenje i postaje nesposobna da voli.

Red rođenja
Za razliku od ostalih teoretičara ličnosti koji su naglašavali samo uticaj roditelja na rano detinjstvo, Adler je govorio o uticaju braće i sestara na formiranje ličnosti. Ovo je verovatno najpoznatiji deo Adlerove teorije ličnosti.

Jedino dete. Ima više izgleda da bude razmaženo. Ka njemu je usmerena sva pažnja roditelja.

Prvorođeno dete. Počinje život kao jedino dete, da bi zatim bilo „svrgnuto sa prestola“ drugim. Često prerano sazrevaju. Konzervativnija su od drugih.

Drugorođeno dete. Nadmeće se sa prvorođenim i pokušava da ga nadmaši.

Najmlađe dete. Često je razmaženo. Ono jedino ne biva „svrgnuto sa prestola“ u višečlanoj porodici. Međutim, najmlađe dete se može osećati inferiornim budući da je okruženo starijom braćom i sestrama, koji su superiorniji.

Teleologija i holizam
Za razliku od Frojda, za Adlera ličnost nije jednostavni proizvod prošlosti, već da je okrenuta budućnosti. Na ovakav Adlerov stav presudan uticaj izvršila je knjiga Hansa Vajningera (Hans Vaininger) Filozofija „Kao da`. Naš životni stil je određen onim što želimo da postignemo i čemu težimo. Takvo viđenje je teleološko, nasuprot kauzalnom koje je zastupao Frojd. Adler takođe smatra da čoveka treba posmatrati kao celinu, a ne kao prost zbir sastavnih delova. Na ovakav njegov pristup, koji se naziva holizam, uticao je južnoafrički filozof i državnik Džen Smats (Jan Smuts).

Knjige
Studija o manjoj vrednosti organa (1907)
O nervoznom karakteru (1912)
Lečenje i vaspitanje (1913)
Teorija i praksa individualne psihologije (1920)
Poznavanje ljudi (1927)
Tehnika individualne psihologije (1928)
Poznavanje života (1929)
Problem homoseksualnosti (1930)
Religija i individualna psihologija (1933)