Godina izdanja: 2010
ISBN: 978-86-86525-26-0
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Naslov: Kod duše: u potrazi za karakterom i pozvanjem
Autor: Džejms Hilman

Originalni naslov: James Hillman – The Soul`s Code

Izdavač: Fedon, Beograd
Prevod: Mirjana Sovrović
Jezik: b.c.h.s./srpski
Godina izdanja: 2010

Pismo: latinica
Žanr: psihologija

ISBN: 978-86-86525-26-0

POVEZ: broširano, sa zaštitnim omotom
Br. str.: 450
Fizički opis: 24 cm
Masa (u gr): 750

knjiga je potpuno nova - moja ocjena 5*

[kategorizacija stanja:

5*- potpuno nova knjiga, neotvorena (od 2000. nadalje)
5 - netaknuta, a može biti i starije izdanje
4 - vidljivi vanjski znaci korišćenja, ali knjiga u dobrom stanju
3 - oštećena izvana (korica), unutra bez oštećenja
2 - oštećena izvana, oštećena iznutra - podvlačena grafitnom olovkom ili pohabane stranice
1 - knjiga oštećena izvana i iznutra, podvlačena hemijskom, flomasterima ili bojama, ali čitljiva

- za svaku karakteristiku/oštećenje koje nije obuhvaćeno prethodnim pišem dodatnu napomenu ili ukazujem na fotografiju]

DODATNO UZ KNJIGU:

Nevolje s dušom su što je ili ima previše ili je nema dovoljno. Previše duše čini nas osetljivijima, ali i neotpornijima. Nedovoljno duše lišava nas „nepotrebnih” dilema, ali je izvesno da u suočavanju sa sobom – a to se, pre ili kasnije, mora dogoditi – tako obezdušeni, nećemo proći dobro. No, ako uspemo da unekoliko promenimo perspektivu, duša će nam se pojaviti ne kao ono što izvodi iz ravnoteže, već kao ravnoteža sama. To traganje za perspektivom, tu neprestanu brigu o duši, jedan od najoriginalnijih psihologa XX veka, Džemjs Hilman, nazvaće kôdom duše. U istoimenoj knjizi iz 1996. godine, remek-delu arhetipske psihologije, uvodi nas Hilman u sasvim nesvakidašnju igru kojoj daje ime „teorija žira“.

Žir kao metafora života koji je svijen u sebi samom, koji svoje mogućnosti razvija iz sebe onako kako se ogromni hrast razvija iz malenog žira, ili, prema jednoj slavnoj Hegelovoj formulaciji, „hrast se već nalazi u žiru“, žir, dakle, kao metafora nije nov izum. Ali u rukama majstora i te kako je delotvorna bez obzira na poreklo i opasnosti koje takva metafora nosi. S jedne strane poreklo metafore je organsko: žir je nesumnjiva tvar. Ono, međutim, što se događa s žirom daleko je od puke „organicističke“ predstave. Žir se pojavjuje i kao mitski simbol i kao oblik. Zato Hilman, izučavajući afičke mitove posvećene hrastu, može da napiše sledeću rečenicu koja kao da je urezana u hrastovu koru: „Hrast – onako drevan, ogroman, lep i čvrst – posebno je mudar. Njegov žir u svom majušnom jezgru sabira – zgusnto – sve znanje drveta, baš kao što i beskonačni odredi premudrih anđela mogu plesati na vrhu igle. Nevidljivim bićima potreban je minimum prostora. Nekima se, međutim, oni mogu obratiti jasno i glasno; tada to čine iz dubine hrastova“. Duša je – kada se metafora zaokruži, ili ispuni sadržinom – žir. U njoj se nalazi čitav život. Ali da bismo naučili da je čitamo, moramo naučiti jezik duše. Moramo, hilmanovski rečeno, da provalimo kôd duše. Ova knjiga nas, utoliko, uči jednom jeziku koji, u osnovi, svako može da nauči, ali ga, tome nasuprot, zna žalosno mali broj ljudi.

***
Traganje za skrivenim dajmonom

Džejms Hilman, utemeljitelj arhetipske psihologije, u knjizi „Kôd duše“, oslanjajući se na biografske činjenice i autobiografske iskaze izuzetnih ličnosti (Darvin, Fokner, Bergman, Hitler, Kazan, Golda Meir, Ela Ficdžerald i desetine drugih) o svom detinjstvu, roditeljima, prijateljima ili važnim događajima, nastoji da odgonetne šta je to što formira njihov karakter i određuje njihovu životnu putanju.

Savremena zvanična, akademska, pozitivistička, redukcionistička, racionalistička i materijalistička psihologija pristupa razvoju ličnosti tako što ga svodi na uticaj nasleđa i sredine. Trećeg nema. Hilman oštro kritikuje kako precenjvanje moći biološkog nasleđa (svaku osobinu određuje jedan gen!), tako i mistifikaciju tobož fatalnog uticaja sredine, posebno roditelja, na razvoj osobe. Stereotip o svemoćnom, sveobuhvatnom i dalekosežnom uticaju majke postalo je opšte mesto psihologije (razvojne, kliničke) , kao i mnogih biografskih studija, zapravo, mitologizovanih životopisa slavnih ljudi.
Ya svoje originalno i smelo istraživanje „ trećeg činioca“ razvoja, on kao model uzima visokoobdarene, poznate ličnosti (filozofe, naučnike, slikare, muzičare, toreadore, pevače, režisere, pisce), kao neku vrstu uveličavajućeg stakla, da bi tako lakše otkrio te iste relevantne činioce i kod sasvim „prosečnih“ i „običnih“, kod kojih su oni slabije vidljivi. Hilmana, dakle, ne zanimaju poznate ličnosti zbog njih samih, zbog njihove popularnosti, slave, već prevashodno kao korisno sredstvo da se lakše otkrije anđeo čuvar ili dajmon koji potajno oblikuje svako ljudsko biće.
Glavna teza ove knjige može se formulisati kao tvrdnja da svaki pojedinac, ma koliko njegov život izgledao siv, ubog i banalan ima svog genija, predstavu srca koja mu daje pravac i smisao u životu. Teroija žira tvrdi: „Svaki je život oblikovan po jednoj predstavi, jedinstvenoj i neponovljivoj, koja je bit tog života i koja ga poziva izvesnoj sudbini. Kao snaga sudbine, ta predstava ponaša se na način ličnog dajmona, vodiča koji ide uz nas i koji se seća našeg pozvanja“ (Hilman, „Kôd duše“, str.69).

U ovoj lucidnoj i uzbudljivoj knjizi, Hilman istražuje to, nama nevidljivo a moćno, jezgro ličnosti što iz duboke senke određuje našu sudbinu, ono majušno zrnce koje on naziva žirom, kao i drugim, arhaičnim imenima (karakter, pozivanje, arhetipska predstava, dajmon, genius...). Ali, ko je taj zagonetni dajmon/žir, šta on čini i kako ga možemo prepoznati?

Žir ili dajmon je nepoaziv, nemerljiv, nesaznatljiv, neljudski, nematerijalan, a o njemu se može smisleno govoriti samo u predstavama, slikama, metaforama, simbolima, paradoksima. Dajmon je tajnovito, mitsko, božansko, besmrtno biće koje nas svojom nadljudskom silom snažno pokreće, nemilosrdno nagoni na aktivnost i uporno, nekad i tvrdoglavo, beskompromisno, usmerava. Taj unutrašnji glas, svojim tihim ali upornim šapatom upozorava, čuva, spasava i upravlja našim najvažnijim, sudbinskim životnim odlukama.

Ali, ako dajmon nastoji da ostvari, našoj volji uprkos, svoj tajni naum, te ako je celokupna životna priča pojedinca određena već na rođenju, gde je onda tu čovekova sloboda? Misliti, međutim, da on već na početku života određuje sve što će se dogoditi, pa čak i smrti čas, predstavlja zabludu i precenjvanje moći dajmona! Njegova moć je ograničena samo na izbor pozvanja, na osoben način života konkretne osobe. Dajmon, „lični, internalizovani oblik mojre“, samo je jedan od činilaca naše životne sudbine koju on ne određuje u potpunosti. On, veliki Hilman, „raspolaže samo delom našeg života: podstiče ga, ali ga ne poseduje“. Fatalizam, pasivno predavanje neumitnoj sudbini, nešto je sasvim drugo od verovanja u grčke Mojre koje određuju tek konture naše sudbine, ali ne strogo deterministički i ne detaljno.

Prevod ovog dela, napisanog leksički bogatim, slikovitim jezikom i raskošnim i temperamentnim književnim stilom, zahteva ne samo odlično poznavanje arhetipske psihologije, nego i posebna prevodilačka znanja i umeća. Prevodilac Mirjana Sovrović načinila je pravi podvig jer je Hilmana ne samo valjano i pouzdano prevela, nego ga je maštovito i duhovito prepevala na srpski jezik.

Prof. Žarko Trebješanin

***

Psihologija / duhovni život / duša / metafora žira / teorija žira / arhetipska psihologija / ravnoteža / dohovni mir / psihoterapija /

***
UNOS: 201116
Šifra: