ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1979
Oblast: Biologija
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Vuk Karadžić 1979 254 strane

očuvanost 4

Centralna teza

Dokins ne tvrdi da su ljudi sebični, već da su geni „sebični” u metaforičkom smislu:
oni se ponašaju tako da maksimizuju sopstveno preživljavanje i umnožavanje, koristeći organizme (tela) kao „vozila”.

Struktura i ključne ideje po temama

1. Geni kao jedinice selekcije

Prirodna selekcija deluje na gene, ne na vrste ili pojedince.

Organizmi su privremeni „nosači” gena.

Dugovečni su geni, kratkovečna su tela.

2. Altruizam i srodnička selekcija

Naizgled altruistično ponašanje (npr. žrtvovanje za druge) može biti genetski korisno.

Srodnička selekcija: pomažući rođacima, gen pomaže sopstvenim kopijama.

Uveden je pojam inkluzivne podobnosti (inclusive fitness).

3. Recipročni altruizam

Altruizam može postojati i među nesrodnim jedinkama ako se uzajamno vraća usluga.

Evoluciona stabilnost saradnje objašnjava se kroz teoriju igara (npr. „zatvorenikova dilema”).

4. Sukob i saradnja

Priroda nije samo arena sukoba, već i sofisticiranih oblika saradnje.

Stabilne strategije nastaju kada su dugoročno korisne za gene.

5. Seksualna selekcija i polni konflikti

Razlike u strategijama mužjaka i ženki objašnjavaju se različitim ulaganjima u potomstvo.

Sukobi interesa između polova mogu biti evolutivno stabilni.

6. Meme – kulturni analog gena

Dokins uvodi pojam mema: jedinice kulturne evolucije (ideje, melodije, običaji).

Memi se šire imitacijom, slično kao što se geni šire reprodukcijom.

Kultura podleže selekciji analognoj biološkoj.

Stil i metod

Pisano jasno i argumentovano, sa metaforama i primerima iz biologije.

Knjiga kombinuje strogu nauku i filozofsku refleksiju o prirodi života.

Značaj knjige

Jedno od najuticajnijih dela XX veka u biologiji.

Popularizovala je gen-centrični pogled na evoluciju.

Uvela pojam mema, koji je snažno uticao na humanističke i društvene nauke.

Često pogrešno tumačena kao opravdanje sebičnosti — što autor izričito odbacuje.

Sebični gen objašnjava evoluciju kroz gene kao osnovne jedinice selekcije, pokazuje kako altruizam i saradnja mogu nastati iz „sebičnih” genetskih interesa i uvodi pojam mema kao kulturnog analoga gena. Knjiga naglašava da biološka objašnjenja ne propisuju moralno ponašanje.

1. Zašto postoje ljudi?

Dokins postavlja fundamentalno pitanje: zašto postojimo u obliku u kojem postojimo.
On postavlja temelje za genocentričan pogled na evoluciju i objašnjava da se prirodna selekcija može razumeti samo ako se fokus pomeri sa vrste ili jedinke na gene.

2. Replikatori

U ovom poglavlju autor uvodi koncept replikatora – entiteta koji replicira i prenosi informacije.
Geni su najuspešniji replikatori jer:

traju dugo,

precizno se kopiraju,

proizvode efekte koji im pomažu da se šire.

3. Besmrtne kalemove

Geni su predstavljeni kao potencijalno besmrtni, dok su organizmi samo privremeni.
Telo je „vozilo“ ili „mašina za preživljavanje gena“.
Smrt jedinke ne znači smrt gena.

4. Genska mašina

Razvija se metafora organizma kao mašine koju koriste geni.
Ponašanje organizma je rezultat genetskih interesa, ali nije svesno planirano.

Naglasak je na programiranju, a ne na nameri.

5. Agresija: Stabilnost i sebična mašina

Analiza agresije kroz evoluciono stabilne strategije (ESS).

Dokins koristi teoriju igara da objasni:

zašto se agresija javlja,

zašto nije uvek maksimalna,

kako se stabilizuje ravnoteža između borbe i povlačenja.

6. Genetsko umeće

Altruizam među rođacima je u centru.

Objašnjeni su Hamiltonovo pravilo i koncept inkluzivne sposobnosti:

gen se „isplati“ ako pomaže rođacima koji nose iste gene.

7. Planiranje porodice

Bavi se reproduktivnim strategijama:

broj potomaka,

roditeljsko ulaganje,

razlike između polova.

Pokazuje kako geni „odlučuju“ između količine i kvaliteta potomstva.

8. Bitka generacija

Analiza sukoba interesa između roditelja i potomstva.
Potomstvo teži ka više resursa nego što je optimalno da roditelji daju.

Sukob je genetski zasnovan, ali se izražava kroz ponašanje.

9. Bitka polova

Razmatra se seksualni konflikt:

različite strategije mužjaka i ženki,

udvaranje, vernost, poligamija.

Razlike nastaju zbog nejednakog ulaganja u potomstvo.

10. Ti češeš moja leđa, ja ću jahati na tvoja

Poglavlje o recipročnom altruizmu.

Saradnja između nepovezanih jedinki može nastati ako:

se pamti prethodno ponašanje,

postoji reciprocitet.

Dokins koristi „dilemu zatvorenika“ kao model.

11. Memovi: Novi replikatori

Jedno od najpoznatijih poglavlja.

Uvodi se koncept memova – kulturnih replikatora:

ideje,

običaji,

melodije,

verovanja.

Kultura evoluira analogno biologiji, ali po sopstvenim pravilima.

12. Dobri momci završavaju prvi

Analizira kako „dobre“ (kooperativne) strategije mogu pobediti sebične.
Pokazuje da saradnja nije suprotnost evoluciji, već njen proizvod.
Naglašava stabilnost dugoročne saradnje.

13. Dugi domet gena

Geni deluju ne samo kroz telo, već i kroz okolinu.
Uvod u ideju proširenog fenotipa (kasnije razvijena u posebnoj knjizi).
Primeri: dabrove brane, ponašanje parazita.

Završna poruka

Dokins naglašava:

da biološka objašnjenja nisu moralne norme,

da ljudi, zahvaljujući kulturi i svesti, mogu da prevaziđu genetske impulse,

da razumevanje evolucije povećava, a ne smanjuje, ljudsku odgovornost.


Knjiga Sebični gen predstavlja genocentričan pogled na evoluciju, u kojoj su geni osnovne jedinice prirodne selekcije, a organizmi njihovo sredstvo za preživljavanje. Dokins objašnjava altruizam, agresiju i saradnju kroz srodničku i recipročnu selekciju, koristeći modele teorije igara. Poseban doprinos je koncept mema kao kulturnog replikatora. Autor naglašava da biološki determinizam ne znači moralni determinizam.