Godina izdanja: 2023
Autor: Domaći
Oblast: Fizika
ISBN: ISBN-978-86-82798-02-6
Jezik: Srpski

Милан В. Абрамовић, Гравитација, Београд: Институт за јавну политику, 2023.

Када се приказује, објашњава нека идеја или теорија, боље је од било које интерпретације навести речи њеног аутора, тј. чути како он сам о томе говори. У „Гравитацији“ се веома често цитирају мисли научника и филозофа, при чему се наводе не само њихова имена и називи дела, већ и одговарајуће место, тј. страна, или је описано где се тај исказ може наћи (у предговору, фусноти, у факсимилу писма доступног на интернету,...). Читаоцу је тако пружена могућност не само да провери аутентичност онога што је речено, већ и да се боље упозна са датим проблемом с обзиром на контекст исказане мисли или идеје.

Наведимо један пример: Ајнштајн каже (у „Гравитацији“ је наведено тачно порекло исказа): „ Физички објекти нису у простору...’празан простор’ нема смисла“. Треба обратити пажњу да Ајнштајн – празан простор – пише са знацима навода.

У општој теорији релативности небеска тела не само да обликују простор, већ га и генеришу, тј. производе или стварају. Без тела нема простора.

Како би нагласио да простор опште теорије релативности није еуклидски, Ајнштајн каже да је он искривљен. У ствари, он је искривљен у релативном смислу, тј. у односу на еуклидски простор и у њему се сва тела крећу по геодезицима, најкраћим растојањем између две тачке.

Простор је тако модификован или уобличен да не утиче на тела, и она у њему мењају своје положаје по инерцији. Не постоји дејство гравитационих сила. У Ајнштајновој теорији силе су „укинуте“, како се о томе изразио Бертранд Расел. Осим тога, искривњеност простора није стационарна: другачија ће бити у било ком каснијем тренутку услед промењене дистрибуције космичких објеката у току времена.

Јасно је да ако празан простор не постоји, oнда тврдња о брзини светлости у вакууму нема смисла. Ајнштајн пише: „Пре свега сасвим уклонимо нејасну реч ’простор’, о којој, руку на срце, немамо ни најблеђег појма”, али касније ипак тврди: „Простор је тродимензионални континуум“.

Према Њутновој механици, кретање честице у гравитационом пољу једнозначно је одређено силама које делују, као и њеним стањем кретања. У општој теорији релативности орбита уочене честице зависи од простора, чија генеза и модификација су последица расподеле и величине маса свемирских објеката, као и положаја и брзине те честице. Тако, за два веома блиска тела једнаких маса, ако имају брзине истог правца и смера, али различитог модула или интензитета, простор ће бити различито искривљен, и она ће имати трајекторије другачијег облика. Такође, на основу еквивалентности гравитационог поља и убрзаних референтних система (једног од два постулата опште теорије релативности), могуће је простор исправити, испеглати.

Говорећи о проблему простора у физици, Ајнштајн хвали „велико сазнање Х. А. Лоренца“ и констатује: „Поља су физичка стања простора“...

У „Гравитацији“ је посебна пажња посвећена проблему етра под насловом Actio in distans (дејсво на даљину). Такође се о проблему етра у оптици, у вези пропагације или ширења светлости, наводе мишљења Хајгенса, Хука, Њутна, Фарадеја, Максвела, Лоренца и Ајнштајна.

Да би се решио неки задатак или проблем физичке механике, а небеска механика је њен део, најчешће није потребно владати неким посебним математичким апаратом или формализмом, али се често за њега захтева концентрација или усредсређеност, умно напрезање и суптилно логичко мишљење. Међутим, ова особина нашег интелекта постоји потенцијално и, вероватно, ни једна друга област природних наука не може у тој мери да га подстакне и развије као што то она чини, та најстарија област или дисциплина физике.

„Гравитација“ почиње задацима, има их 31, а преузети су из књиге: И. Е. Иродов, Зборних задач по общей физике. За разлику од ове збирке, где су наведени само крајњи резултати, у „Гравитацији“ су дата потпуна решења. Компендијум или кратак извод из уџбеничке литературе дат је тамо где је, према мишљењу аутора, то било потребно.

У наставку књиге детаљно је приказано Њутново дело Philosophiae naturalis principia mathematica (Математички принципи природне филозофије); оно је веома тешко за разумевање – опште је мишљење да је то књига са седам печата. (Превод је штампан у Новом Саду 2011.) Њутн каже да је писао за математичаре, тако да се у њој многи ставови претпостављају као познати, па су докази екстремно скраћени. Сам закон универзалне гравитације изведен је у трећој књизи у седмој пропозицији или теореми. Да би било сасвим јасно како је доказан овај закон, у „Гравитацији“ је проширено и продубљено стандардно знање аналитичке геометрије... Тако се до закона опште гравитације долази корак по корак, тј. све је јасно показано, ништа се не подразумева, нигде се не каже „лако је видети“ или „лако је показати“, или „када се све узме у обзир, следи...“ Осим тога није потребно знање више математике да би се схватили и други докази. Сви докази су „геометријски“, „Гравитација“ верно следи Њутнова извођења. Такође је детаљно описано како је Кеплер одредио облик Земљине и Марсове орбите, затим како је пронашао закон површина и, касније, свој трећи закон.

Као посебно поглавље књиге представљена је историја небеске механике кроз биографије научника који су допринели настанку Њутнове теорије гравитације. То су Галилеј, Кеплер, Декарт, Хајгенс, Хук, Халеј и, наравно, Исак Њутн. Приказана је и историјска епоха, духовна клима у којој су настала епохална дела ових аутора. Ови корифеји науке својим астрономским, механичким, филозофским и математичким делима су најзаслужнији за формирање новог разумевања света, с њима почиње образованост модерног доба...

У „Гравитацији“ је дато и решење тзв. гравитационог парадокса!

Даље се говори О три корекције Њутновог закона универзалне гравитације, а у Напомени о орбитама планета. Наиме, орбите или трајекторије планета нису елипсе, као што наводи или како гласи први Кеплеров закон, већ ротирајуће елипсе или розете. Ове криве у општем случају нису затворене. Међутим, Њутнов закон опште гравитације изведен је или доказан под претпоставком да су путање планета елипсе. Отуда и долази до стварног одступања кретања планета од овог закона... Ова одступања нису велика, у ствари веома су мала. За Меркур измерено померање перихела износи 43 лучне секунде у сто година, што је око 60 пута мање нпр. од угла под којим видимо Месец.

Принципи су полазни и основни ставови неке науке. Такав је нпр. Лајбницов закон континуитета: Natura non facit saltus (Природа не чини скокове). Међутим, у микросвету није могуће истовремено прецизно одредити положај и брзину неке честице, и зато је, према речима Нилса Бора, било „неопходно напустити принципе природне филозофије“... Рађала се нова физика!

О свему овоме што је речено и о многим другим темама може се много детаљније читати у „Гравитацији“.