Godina izdanja: 2019
ISBN: 978-86-6173-064-1
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Dobro očuvano.

Autor - osoba Krasznahorkai, László, 1954- = Krasnahorkai, Laslo, 1954-
Naslov Ide svet / Laslo Krasnahorkai ; preveo s mađarskog Marko Čudić
Jedinstveni naslov ǂMegy ǂa világ. srpski jezik
Vrsta građe kratka proza
Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost)
Jezik srpski
Godina 2019
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rende, 2019 (Beograd : `3D+`)
Fizički opis 301 str. ; 21 cm
Drugi autori - osoba Čudić, Marko, 1978- (prevodilac) (autor dodatnog teksta)
Zbirka ǂEdicija ǂLedolomac / Rende, Beograd
(broš.)
Napomene Prevod dela: Megy a világ / Krasznahorkai László
Tiraž 1.000
Na koricama beleška o autoru s njegovom slikom
Napomene: str. 293-296.


„Ide svet“ je zbirka koja sadrži 21 kratku priču. Priče sakupljene u ovoj knjizi odvijaju se na najrazličitijim stranama sveta i u najrazličitijim istorijski epohama, radnje su smeštene ili u sadašnjost ili u sasvim blisku prošlost. Glavni junaci su ljudi koji imaju velika očekivanja i želje, neprestano maštaju o odlasku, i napuštanju svoje svakodnevnice, ali zapravo nemaju hrabrosti da bilo šta promene u svojim trivijalnim životima, i oni se u stvari ne mrdaju s mesta, a svet ide dalje, kako i sam naslov zbirke sugeriše.

Ukorenjenost se neretko posmatra kao plemenita stvar. A pod tim se ponajviše podrazumeva privrženost onome čemu pripadamo. Sasvim je svejedno da li je to pripadnost određenoj naciji ili ljubav prema mestu u kom živimo. Bezbroj puta citirani Šantićevi stihovi o „suncu tuđeg neba“ postali su obavezni deo ovakvog lamentiranja (mala, ali možda potrebna digresija: Šantić ove stihove piše ožalošćen odlaskom Bošnjaka u Tursku posle austrijske aneksije, danas gotovo nezamisliva ljubav prema drugom narodu na Balkanu). Suština je, da skratimo čitavu stvar, mišljenje da čovek jedino može da se u potpunosti ostvari u okruženju koje mu je blisko i nazovimo ga – prirodno. Da li je to baš tako, to je već drugo pitanje. Istorija naše civilizacije nam govori sasvim suprotnu stvar. Najpre, istorija svih naroda je priča o beskrajnim selidbama. Oduvek se tražilo, a i uvek će se (možda nam to najbolje svedoči emigrantska kriza u današnjici) tražiti mesto za bolji život. Države, a pogotovo mesta na kojima ljudi obitavaju, nisu nepromenjiva kategorija. Očas se struktura stanovništva promeni i pretvori u nešto sasvim drugo, evo još jednog, nama najbližeg primera – Kosova. Čak i ukorenjivanje na određenom mestu ne menja stvar. Da bi se jedno društvo valjano razvilo neophodna je neprestana cirkulacija stanovništva. Pogledajmo samo našu istoriju. Pismenost, umetnost i industrijski razvoj su uvek donosili ljudi koji su dolazili sa strane. Evo, samo primera radi, malo imena. Dositej Obradović, Joakim Vujić, Đorđe Vajfert, Ignjat Bajloni, Nikolaj Krasnov… Sve su to ljudi koji su došli sa „strane“ i izmenili svet u kom živimo. Poenta je, da konačno pređemo na stvar, u novim iskustvima koje nas obogaćuju i čine društvo boljim. Ukoliko to ne postoji, a evo još jednog primera – Srbije tokom devedesetih, sledi neminovna stagnacija. Ali da se vratimo na stvar. Razvoj jednom društvu, koliko god to zvučalo čudno, donose avanturisti i nepostojani ljudi. Oni istražuju nova prostranstva, donose tehnološka otkrića i razvijaju umetnost. Oni ljudi koji su zatvoreni u svom svetu to ne čine. Njima je dovoljna njihova prćija – ono sveprisutno: kakvo je takvo je, ali je moje. Ipak, i još jednom, da li je to baš tako? I da li se u toj ukorenjenosti krije nešto sasvim drugo? Da li je to pre svega posledica neznanja? Ili, pak, neuspeha promene posle koje preostaje samo prihvatanje čamotnog života? O svemu tome je Laslo Krasnahorkai napisao izuzetnu zbirku priča.
Dvadeset priča u zbirci „Ide svet“ nam donosi raznolike sudbine. Čovek koji začetak svoje tuge smešta u duboku mađarsku provinciju u kojoj je u detinjstvu video skelet ogromnog kita, prevodilac koji lutajući Šangajem iznenada otkriva smisao svog života, mladić koji odlučuje da ostavi svoj dotadašnji život u kamenolomu, turista na Gangu, psihijatrijski slučaj kojem je fiksacija život Jurija Gagarina, sveštenik koji „obesvećuje“ crkvu u kojoj je služio – samo su neke od priča iz ove izuzetne zbirke. Sve njih povezuje isto iskustvo. I ista želja. To je potreba za begom, koju najbolje izražava jedan junak iz ove zbirke: „Ostavio bih sve, sva brda i doline, sve staze i bogaze, sve kreje u bašti, ostavio sve i svja, nebo i zemlju, proleće i jesen (…)“
Literarni genij Lasla Krasnahorkaia je nešto što se retko viđa. To je na prvom mestu neverovatna jezička umešnost sjedinjena sa željom za eksperimentom. U slučaju ove zbirke su to gigantske rečenice. Konkretno: priče ili ogromni pasusi ispisani u samo jednoj rečenici. Ono što naizgled deluje nemoguće za čitanje (zamislite samo rečenicu koja se proteže na deset stranica) je u stvari prava literarna poslastica. Krasnahorkai svojim blistavim stilom, sjajnim psihološkim uvidima i ništa manje dobrim opservacijama o svetu u kom živimo, stvara zbirku koja je istinsko remek-delo.
Laslo Krasnahorkai je jedan od najznačajnijih savremenih evropskih književnih stvaralaca. Rođen je u mađarskom gradu Đula. Završava studije prava i mađarskog jezika. Debituje 1985. godine sa romanom „Satantango“. Sledi niz uspešnih romana, zbirki priča i knjiga eseja. Krasnahorkai je i poznat kao filmski stvaralac. Sa čuvenim mađarskim režiserom Belom Tarom je snimio niz filmova („Satantango“ i „Torinski konj“ su najpoznatiji). Jedinstveni stil i teme sa kojima se Krasnohorkai uhvatio ukoštac mu donose pohvale kritike, ali i niz priznanja. Među njima je i internacionalna Bukerova nagrada. Na srpskom su objavljeni njegovi romani „Satantango“ (Dereta) i „Melanholija otpora“ (Plato), kao i ova zbirka priča u izuzetnom prevodu Marka Čudića.
„Nije došao kraj istorije i nije došao kraj ničemu; mi se više ne možemo uljuljkivati u iluziji da se sa nama bilo šta završava. Samo nastavljamo nešto i nekako ga održavamo, nešto se nastavlja i nešto se održava“, piše Krasnahorkai u ovoj zbirci i na najbolji način opisuje vreme u kom živimo. Vreme u kom je, da se vratimo na početak teksta, skoro ukinuta mogućnost bega. Otkriti nešto novo je nemoguće. Nemoguće je i pobeći. Pipci krajnje globalizovanog sveta će nas svugde stići. Sve je suštinski isto, svugde svetle iste neonske reklame. I svugde je isti užas. Onaj koji nosimo u sebi. Laslo Krasnahorkai ga maestralno opisuje. To je splin, zasićenost svime, ponajviše onim u šta smo se pretvorili. Junaci ove zbirke su uhvaćeni u trenu u kojem pokušavaju da pobegnu od tog užasa: „Odavde se mora otići, jer ovo nije mesto na kojem se može postojati i na kojem vredi ostajati, jer ovo je mesto iz kojeg se, zbog njegove nesnosne, nepodnošljive, hladne, sumorne, puste i smrtonosne teskobe mora pobeći (...)“ Te pokušaje bega, dok svet ide, Laslo Krasnahorkai opisuje, bez preterivanja, genijalno. „Ide svet“ je zbirka očaravajućih pripovesti, ispisanih čudesnim jezikom i stilom koji izaziva istinsko divljenje.

Laslo Krasnahorkai (mađ. Krasznahorkai László; Đula, 5. januar 1954) mađarski je književnik i scenarista. Poznat je po teškim i zahtevnim romanima, često nazivanim postmodernim, sa distopijskim i melanholičnim temama. Nekoliko njegovih dela, posebno njegovi romani Satantango (Sátántangó, 1985) i Melanholija otpora (Az ellenállás melankóliája, 1989), pretvoreni su u igrane filmove mađarskog filmskog reditelja Bele Tara. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 2025.
Biografija
Rani život i obrazovanje
Laslo Krasnahorkaije rođen u Đuli u Mađarskoj 5. januara 1954. u jevrejskoj porodici srednje klase po očevoj strani. Njegov otac György Krasznahorkai je bio advokat, a njegova majka Júlia Pálinkás administrator socijalnog osiguranja.
Laslo Krasnahorkai je 1972. godine završio srednju školu „Erkel Ferenc“ gde je specijalizirao latinski jezik. Od 1973. do 1976. studirao je pravo na Univerzitetu „Jožef Atila“ (od 1999. Univerzitet u Segedinu ), a od 1976. do 1978. na Univerzitetu Eötvös Loránd (ELTE) u Budimpešti.[5] Od 1978. do 1983. studirao je mađarski jezik i književnost na ELTE-u, diplomirao je tezu o radu i iskustvima pisca i novinara Šandora Maraija (1900–1989) nakon što je pobegao od komunističkog režima 1948. (Marai je živeo u egzilu u Italiji, a kasnije u San Dijegu, Kalifornija). Tokom perioda studija, Krasnahorkai je radio u izdavačkoj kompaniji Gondolat Könyvkiadó.
Karijera pisca
Od završetka univerzitetskih studija, Laslo Krasnahorkai se izjašnjava kao samostalni autor. Godine 1985. njegov debitantski roman Satantango postigao je uspeh i odmah je gurnut u prvi plan mađarskog književnog života. Knjiga je distopijski roman smeštena u njegovu domovinu Mađarsku i smatra se njegovim najpoznatijim delom. Dobio je nagradu za najbolju prevedenu knjigu na engleskom 2013. Prvi put je putovao izvan komunističke Mađarske 1987. godine, provevši godinu dana u Zapadnom Berlinu kao primalac DAAD stipendije. Od raspada Sovjetskog bloka, živeo je na raznim lokacijama. 1990. godine, po prvi put, mogao je da provede značajan period u istočnoj Aziji. Oslonio se na svoja iskustva u Mongoliji i Kini u pisanju Zarobljenika iz Urge i Razaranja i Tuge ispod nebesa. Više puta se vraćao u Kinu.
Njegov roman Melanholija otpora dobio je 1993. nemačku nagradu Bestenliste za najbolje književno delo godine. Godine 1996. bio je gost Wissenschaftskolleg-u Berlinu. Dok je dovršavao roman Rat i rat, putovao je mnogo po Evropi. Američki pesnik Alen Ginzberg bio je od velike pomoći u dovršavanju dela; Krasnahorkai je neko vreme boravio u Ginzbergovom stanu u Njujorku i opisao je pesnikov prijateljski savet kao vredan u oživljavanju knjige.
Tokom 1996, 2000. i 2005. proveo je šest meseci u Kjotu. Njegov dodir sa estetikom i teorijom književnosti Dalekog istoka rezultirao je značajnim promenama u njegovom stilu pisanja i raspoređenim temama. Često se vraćao i u Nemačku i u Mađarsku, ali je takođe proveo neko vreme u nekoliko drugih zemalja, uključujući Sjedinjene Države, Španiju, Grčku i Japan, koje su pružile inspiraciju za njegov roman Seiobo járt odalent, koji je osvojio Nagrada za najbolju prevedenu knjigu u 2014.
Počevši od 1985. godine, renomirani reditelj i autorov dobar prijatelj Bela Tar snimao je filmove skoro isključivo zasnovane na delima Krasnahorkaia, uključujući Satantango i Werckmeister harmóniák (Verkmajsterove harmonije) Laslo Krasnahorkai je rekao da će film Torinski konj iz 2011. biti njihova poslednja saradnja.
Krasnahorkai je dobio međunarodno priznanje kritičara. Suzan Sontag ga je opisala kao „savremenog mađarskog majstora apokalipse koji inspiriše poređenje sa Gogoljem i Melvilom“. V. G. Zebald je primetio: „Univerzalnost Krasnahorkaijeve vizije parira onoj Gogoljevih Mrtvih duša i daleko prevazilazi sve manje brige savremenog pisanja.“ Godine 2015. dobio je Međunarodnu Buker nagradu, prvi mađarski autor koji je nagrađen tom nagradom.
Komitet Švedske akademije nauka je 2025. godine dodelio Krasnahorkaju Nobelovu nagradu za književnost.
Lični život
Nakon što je nekoliko godina boravio u Berlinu, u Nemačkoj, gde je šest meseci bio gostujući profesor S. Fišera na Slobodnom univerzitetu u Berlinu, Krasnahorkai boravi „kao pustinjak u brdima Sentlaslo“ u Mađarskoj. Nakon razvoda od svoje prve žene Anikó Pelyhe, sa kojom se oženio 1990. godine, oženio se po drugi put 1997. godine. Dóra Kopcsányi, druga žena je sinolog i grafički dizajner. Ima troje dece: Katu, Agnes i Emu.
Počasti i nagrade
Krasnahorkai je nagrađen brojnim književnim nagradama, među kojima su najviša nagrada mađarske države, Košutova nagrada i Međunarodna Buker nagrada za svoje delo prevedeno na engleski jezik.
2025: Nobelova nagrada za književnost
2022: Nagrada Milovan Vidaković
2021: Austrijska državna nagrada za evropsku književnost
2020: Literature.gr Phrase of the Year Prize 2018
2019: Nacionalna književna nagrada za prevodnu književnost (SAD) za Povratak kući Barona Venkhajma
2017: Aegon Art Award za Povratak kući barona Venkhajma (Mađarska)
2015: Međunarodna Buker nagrada
2015: Dorothy and Lewis B. Cullman Centar za naučnike i pisce iz Njujorške javne biblioteke
2014: Vilenica Prize (Međunarodni književni festival Vilenica, Slovenija)
2014: Nagrada za najbolju prevedenu knjigu – dobitnik Ottilie Mulzet za prevod romana Seiobo járt odalent. Prvi autor koji je osvojio dve BTBA nagrade
2014: Američka nagrada za životni doprinos međunarodnom pisanju
2013: Nagrada za najbolju prevedenu knjigu - dobitnik Đorđe Sirteš za prevod romana Satantango
2012: Prima Primissima Prize (Budimpešta, Mađarska)
2010: Brücke-Berlin Prize (Berlin, Nemačka) za Seiobo járt odalent
2010: Spycher-Prize (Leuk, Švajcarska) za njegov kompletan rad, ali posebno za From the North a Mountain
2009: Nagrada Društva književnika (Budimpešta, Mađarska)
2008: Nagrada za mađarsko nasleđe (Budimpešta, Mađarska)
2004: Košutova nagrada (Mađarska)
2003: Nagrada Soroš fondacije
2002: Laureat Republike Mađarske (Magyar Köztársaság Babérkoszorúja)
1998: Nagrada Marai Šandor (Mađarsko Ministarstvo prosvete i kulture)
1993: Nagrada Krudi Giula (Mađarska)
1993: Bestenliste-Nagrada (Baden-Baden, Nemačka) za Melanholiju otpora
1992: Nagrada Deri Tibor (Mađarska)
1987–1988: DAAD Fellowship (Zapadni Berlin, Savezna Republika Nemačka)
1987: Nagrada Jožef Atila (Mađarska)
1987: Nagrada Mikes Kelemen Kör (Holandija)
Dela
Romani
1985: Satantango (Sátántangó)
1989: Melanholija otpora (Az ellenállás melankóliája)
1992: Zarobljenik iz Urge (Az urgai fogoly)
1999: Rat i rat (Háború és háború)
2004: Uništenje i tuga ispod nebesa (Rombolás és bánat az Ég alatt)
2008: Seiobo járt odalent
2016: Povratak kući barona Venkhajma (Báró Wenckheim hazatér)
2021: Herscht 07769
2021: Seiobo járt odalent
Novele
2003: Planina na sever, jezero na jug, putevi na zapad, reka na istok (Északról hegy, Délről tó, Nyugatról utak, Keletről folyó)
2009: Poslednji vuk (Az utolsó farkas)
2018: Aprómunka egy palotaért
2019: Mindig Homérosznak
Zbirke kratkih priča
1986: Odnosi milosti (Kegyelmi viszonyok))
2013: Svet ide dalje (Megy a világ).
Eseji, intervjui i drugi radovi
1993: Univerzalni Tezej (A Théseus-általános), tri izmišljena predavanja, uključen u The World Goes On
2001: Veče u šest: Neki besplatni govori na otvaranju izložbe (Este hat; néhány szabad megnyitás), eseji
2003: Krasnahorkai: Razgovori (Krasznahorkai Beszélgetések), intervjui
2010: Állatvanbent, zajedno sa Maksom Nojmanom, kolaž proze i slika
2012: On niti odgovara niti postavlja pitanja: Dvadeset pet razgovora na istu temu (Nem kérdez, nem válaszol. Huszonöt beszélgetés ugyanarról), intervjui.
2013: Muzika i književnost br. 2, specijalno izdanje časopisa sa tekstovima Krasnahorkaija i esejima o njegovom delu Bele Tara i Maksa Nojmana.[24]
2017: Projekat Menhetn, književni dnevnik sa fotografskim esejem
Kratke priče
1984: Priča o Bogdanoviču („El Bogdanovichtól“) u knjizi Tvoje kraljevstvo dođe: 19 kratkih priča 11 mađarskih autora (str. 64–79).
1986: Poslednji čamac („Az utolsó hajó“)) u knjizi Tvoje kraljevstvo dođe: 19 kratkih priča 11 mađarskih autora (str. 53–63).
1990: Najnovije, u Torinu („Legkésőbb Torinóban“), uključeno u The World Goes On
1998: Isaija je došao („Megjött Ézsaiás“), uključen u War & War
1999: Nemi do gluvih („Néma a süketnek“), uključeno u The Hungarian Quarterly (str. 49-55)
2001: Ne na Heraklitskom putu („Nem a hérakleitoszi úton“), uključeno u The World Goes On
2002: Svet ide dalje („Megy a világ előre“), uključen u The World Goes On .
2003: Sto ljudi sve ispričano („Talán száz ember összesen“), uključeno u The World Goes On
2005: Bolyongás állva, uključen u The World Goes On
2008: Spust na šumskom putu („Lefelé egy erdei úton“), uključen u The World Goes On
2009: A sebességről, uključen u The World Goes On
2010: Számla: Palma Vecchiónak, Velencébe, uključen u The World Goes On
2010: Nine Dragons Crosing, uključeno u The World Goes On
Scenariji za filmove
1988: Prokletstvo (Kárhozat), u režiji Bele Tara
1989: Poslednji čamac (Az utolsó hajó), u režiji Bele Tara
1994: Satantango (Sátántangó) režija Bela Tar
1997–2001: Verkmajsterske harmonije (Werckmeister harmóniák), u režiji Bele Tara
2007: Čovek iz Londona (A Londoni férfi), u režiji Bele Tara
2011: Torinski konj (A torinói ló), u režiji Bele Tara

MG P5 (N)