Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Knjiga je upotrebljiva,u dobrom stanju,iz kompleta.Oseća se blagi miris podruma.Spoljni omot na dva mesta malo okrzan u uglovima(kao na slici).
,,Острво је роман босанскохерцеговачког писца Меше Селимовића објављен 1974 . По својој проблематици, Острво је сажет приказ онога што је већ речено у романима Дервиш и Смрт и Тврђава .

Меша Селимовић (1910 – 1982)
Антрополошки песимиста у босанскохерцеговачкој књижевности био је Меша Селимовић . Његово мање познато прозно дело, малог обима, али ипак пуно усамљености, меланхолије и немира, је роман Острво . Састоји се од осамнаест засебних целина. Свако заглавље се може схватити као посебна кратка прича. Свако у себи носи неки догађај, неку лекцију, углавном о самоћи и отуђењу. Ово су варијације на тему обичног живота двоје обичних људи, а говоре о моралним и егзистенцијалним проблемима, о љубави , мржњи, равнодушности, етици , животу, старости, смрти . Свака целина је један аспект, једна могућност људског живота, живота два главна лика и свих осталих.

Радња романа Острво смештена је у савремено доба, када је Селимовић живео и радио. У средишту читљивог, али веома непријатног и на крају крајње тужног текста је остарели брачни пар; Катарина и Иван Марић у старости се повлаче у самоћу, у изолацију неименованог острва, које никада није било њихово, коме никада неће припадати. Ово двоје неостварених, разочараних, а у међувремену депресивних људи који једва подносе једно друго, више прижељкују нестанак другог него сопствену смрт, а притом се баш тога ужасавају, јер су изгубили све и зависе од супружника. Њихова два одрасла сина остала су у граду, обоје добростојећи и успешни у послу, али отуђени од родитеља и супруга, заробљени у потпуно бесмисленим браковима.

Роман је анксиозни компендијум субјективних незадовољстава, разноликих патологија и застрашујућих брачних односа у којима живе Марићи, њихови синови, али и острвска комшиница, супруга имућног фармацеута Ружића. Селимовићеви ликови, по инерцији или страху од непознатог, одлучују да остану у лошој вези, чак и када им се пружи прилика за потпунију и можда срећнију везу. Њихов старији син, заљубљен у колегиницу на послу, одлучује да лакше умре него да се разведе, жена фармацеута неће ићи са младићем којег воли, већ пристаје на потпуно апсурдну ситуацију, предајући се затвору у патријаршијском мужевљевом двору.

Ова Селимовићева егзистенцијална драма не говори о добровољној изолацији, већ о самоћи у пару иу породици, међу блиским људима, о поражавајућем осјећају напуштености, невољености, искључености. Селимовић у овом роману представља, додуше кроз приповетке, своју животну филозофију.

Роман Острво је по својој проблематици сажет приказ онога што је већ речено у романима Дервиш и Смрт и Тврђава . Катарина и Иван Марић личе на Ахмета и Тијану, али у поодмаклим годинама. Иван у себи носи сумње и страхове Ахмета Нурудина из романа Дервиш и смрт, док је Катарина хришћанка попут Тијане из романа Тврђава. "