Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

У овом ради се говори о једном од најзначајнијих албанских књижевника
прве половине двадесетог века, о Милошу Николићу, који је своје радове најчешће потписивао псеудонимом Миђени. Милош Николић је рођен у православној српској породици за време Отоманске империје у селу Врака код Скадра 1911. године. Школовао се на српском језику, од основне школе, преко гимназије до богословије. Будући да је рано остао без родитеља и старатеља, постао је стипендиста југословенске владе. Писао је за време школовања прве своје текстове на српском и руском језику. Касније, читав свој књижевни корпус, и поезију и прозу, објављивао је искључиво на албанском језику. На српскохрватском језику му је у два наврата, у Приштини и Београду објављивана поезија, а ове године по први пут ће бити објављена књига његових кртких прича које смо превели са албанског на српски језик, поводом осамдесете годишњице од његове смрти.
Милош Ђорђев (Ђоков) Николић је рођен у многочланој породици оца
Ђорђа Николића и мајке Софије Атанаса Кокошевића у Враки код Скадра,
октобра месеца 1911. године. Скадарска Малесија и њена околина у време
његовог рођења припадала је још увек Отоманској империји. Врака је тада била село насељено искључиво српским и црногорским становништвом
православне вероисповести, а у њиховом окружењу живело је већинско католичко и муслиманско становништво.
Малог Милоша, још у раном детињству, погодили су велики породични
губици. У кратком временском периоду, пре његовог пунолетства, до његове петнаесте године, поумирали су му родитељи и старији брат Никола, а нешто касније и бака Стака која је отхранила читаву породицу свог покојног сина Ђорђа.
Милош је своје школовање започео у Скадру. Наставу је слушао у
српској основној школи на свом матерњем српском језику. Уосталом у кући Николића се говорило српским језиком (Bala, 1977: 11). Даље школовање наставио је у Бару. У Бару ће становати код своје старије сестре и ту завршити још два разреда ниже грађанске школе. Касније добија стипендију и одлази на школовање у Битољ. У Битољу је уписао гимназију и у том граду завршио прва два разреда. Желео је да настави даље школовање у гимназији и тако се припреми за студије књижевности, али због недостатка средстава бива приморан да школовање настави у православној Богословији у Битољу.
Године 1926. завршио је полуматуру у Битољу. Исте те године му се
упокојила баба Стака, две године пре тога умире, прво, отац Ђорђе (1924) пабрат Никола (1925) у својој двадесет петој години. Милош ће у Богословијиу Битољу бити од 1928. до1932. године. Те године ће завршити Богословију и вратити се прво неко време код своје старије сестре у Бар, а потом у свој родни крај, у село Враку код Скадра.
Милош Николић је најбоље оцене у Богословији имао управо из језика, и то не само из класичних него и из живих језика. Учио је латински
и грчки, руски и француски. Његови биографи истичу да је добро познавао поред српског (матерњег) и албанског (који је научио у детињству) још и руски, француски, италијански, македонски и бугарски.
Сачувана су сведочења његових школских другова и Николићеве
родбине, његових сестара, пре свих сестре Олге, да је прве своје стихове писао на српском језику (Bala, 1977: 26). Понешто од тога, кажу његови проучаваоци, професор Каплан Буровић, на пример, је и објавио на свом матерњем српском језику. И сам писац говорио је у више наврата да често оно што напише на српском касније преводи на албански језик, а дела која напише на албанском потом преводи на српски језиk.
Његово књижевно дело дуго ће остати расуто по разним листовима и
часописима. Због своје сатиричности и оштре критике друштва, због перманентног указивања на социјалне неправде и неједнакости у Албанији и отворено критиковање државног врха, уредници су нерадо објављивали
његове текстове. Сигурно је у томе да његовo дело буде маргинализовано
утицало и његово етничко порекло. Своје српско-македонско порекло прикривао је надимком Миђени али му то, очигледно, није много помогло. Али, помогла му је подршка његових пријатеља, књижевника и људи који су делили напредне идеје тога времена, о људској и социјалној једнакости за које се Милош бeскoмпрoмиснo борио до свог упокојења.
Прозни радови Милоша Николића нису до сада превођени на српски језик, колико је нама познато. У овој књизи под насловом ,,Лепота која
убија“ наћи ће се двадесет и пет његових кратких прича и цртица објављених на албанском језику у другој књизи изабраних дела ,,Прозë“ у Приштини 1980. године. Превели смо са албанског на српски језик кратке приче и
цртице које је Милош називао новелицама, објављеним у поменутој књизи,
од 7. до 82. и две цртице са 161–162. и са 168–169. странице (Migjeni, 1977).
Тумачи књижевности и књижевни критичари који су писали о прозним
радовима овог писца углавном његове прозне творевине деле у три групе. У
прву групу сврставају Милошеве радове који су у ствари алегорично симболичка казивања у којима нема конкретних људских ликова као носилаца
казивања, као у причама; ,,Напаћени Сократ или задовољна свиња“, ,,Или...
или...“, ,,Самоубиство једног врапца“ и друге. У другу групу сврстане су
кратке приче, не дуже од две-три странице текста, у којима Милош пише о
људима које је свакодневно сретао у својој околини. О својим сиромашним
ђацима, деци просјацима, беспосленим радницима, пролетерима, сиромашним сељацима и слично.
Омиљена тема нашег писца јесу казивања о сиромашнима и гладнима, о социјалној раслојености и неједнакости, као што пише у причама:
,,Забрањена јабука“, ,,Један рефрен мога града“, ,,Бог ти дао“ и још неке.
Посебно треба поменути антологијску причу ,,Лепота која убија“ чија се
радња одвија у једном завејаном хладном планинском селу. У том селу у
једној сиромашној колибици сиромашни сељаци уступају место јединој
крави хранитељици да се угреје поред огњишта како се не би смрзла, али се
због тога смрзава малишан жртвован ради спаса осталих чланова породице. Његова крв је претворена у ледене кристале, у црвене рубине, од којих треба направити, како саркастично каже Милош, накит за неког богаташа, а
залеђено дете као статуу треба поставити на главном градском тргу и посветити је неком властодршцу или посланику заслужном за овакво стање у
друштву.
Веома су потресне и цртице о деци просјацима ,,Један рефрен мога
града“ и ,,У цркви“. У првој, малог просјака крвнички удара неки господин зато што се усудио да га моли за милостињу, а у другој, малог просјака
који је бежећи од полицајца, који га прогони, склониште налази у цркви. На
придику месног фратра о томе да не треба красти, просјак излази из цркве
псујући свештеника говорећи себи у браду – Што ми не рече нешто о томе
како да преживим. О томе изгледа нико не зна ништа, а ја само желим да
преживим.
Мотив сиромаштва и људи који пате у материјалној и духовној беди
обрађен је и у причама ,,Бог ти дао“ и ,,Мали Љуљи“. Нарочито су потресне
слике малог дечака Љуљија који полубос по снегу и леду долази у школу.
Који се због тога стиди и сусрета са својим школским друговима и сусрета
са својим учитељем. Казивање се завршава страховањем Малог Љуљија да
разјапљене чељусти његових ципела које асоцирају на распукле толумбе не
прогутају и самог учитеља.
Николић је писао и о животу жене и о њеном положају у друштву у
времену у којем је живео наш писац. Овде пре свега треба поменути казивања: ,,Хајдучки пољубац“, ,,Трешње“ и причу ,,Желите ли ћумура, господине“.
Фабула ових трију прича одвија се, такође, у селима и варошима северне Албаније, негде у Малесорским планинама. Прича ,,Хајдучки пољубац“ је романтична легенда у којој су главни ликови млада девојка Диља и
Хајдук (цуб) ком је једне хладне зиме уточиште пружила Диљина породица.
У приповеци ,,Трешње“ скициран је портрет младе горштакиње која
покушава да колико - толико утоли глад, будући да проје већ одавно нема,
руменим зрелим трешњама, које су јој због трудноће сада недоступне. Младој невести не жели да помогне ни њена свекрва, због крутих патријархалних обичаја, а млада се у тим тренуцима порађа у свеопштој беди на олтар
приноси још једну жртву, своје новорођенче, које чека будући живот у беди
и сиромаштву, живот какав живе његови родитељи.
Језик Милошевих прозних казивања јесте албански стандардни књижевни језик натруњен бројним особинама народних северних гегских говора скадарске Малесије. Употреба дијалектизама преузетих из северноалбанских народних говора представљала је значајан проблем и преводиоцу ових
текстова и поред тога што му је од албанских говора најбоље био познат
управо тај гегски дијалекат