pregleda

Šopska ambasada Ivan Ivanović


Cena:
1.500 din
Želi ovaj predmet: 1
Stanje: Polovan bez oštećenja
Garancija: Ne
Isporuka: Pošta
Lično preuzimanje
Plaćanje: Tekući račun (pre slanja)
Lično
Grad: Novi Beograd,
Beograd-Novi Beograd
Prodavac

bakeja (5131)

97,73% pozitivnih ocena

Pozitivne: 9690

  Pošalji poruku

Svi predmeti člana


Kupindo zaštita

ISBN: Ostalo
Godina izdanja: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Šopska ambasada Ivan Ivanović
Beograd 1979g, izdavač autor
mek povez
76 strana
veoma solidno očuvana
tiraš 1000 primeraka, svi su numerisani
ovo je primerak broj 509
.....
Zbirka pripovedaka Ivana Ivanovića.
Ivan Ivanović je u literaturu ušao 1972. godine romanom Crveni kralj. Komunistička vlast je roman zabranila, pisca osudila na zatvor i otpustila ga s posla kao moralno i politički nepodobnog da vaspitava omladinu. Sedamdesetih i osamdesetih godina biva suočen sa velikim problemima oko izdavanja svojih romana, da bi tek krajem devedesetih njegova dela dobila na značaju i konačno bio priznat kao značajan srpski savremeni pisac.
................
БИБЛИОГРАФСКЕ БЕЛЕШКЕ 1
Целокупан свој књижевни опус поделио сам у три циклуса: 1. СЕВЕР - ЈУГ; 2. СРБИЈА НА ЈУГУ и 3. АНТРОПОЛОШКИ ЦИКЛУС.

Први циклус садржи десет књига, од којих су две књиге новела и осам романа. На овом циклусу сам радио тридесет година, од 1961. до 1991. године.
Прва књига новела, под насловом ШОПСКА АМБАСАДА састоји се из седам новела. Друга књига, под насловом КОЗЈА КРВ, садржи шест новела. На овим новелама сам радио од 1961. до 1980. године. Прву новелу, `Медвед у Јужној Србији`, завршио сам 1961. године у завичајном Житном Потоку, последњу новелу, `Холанђанин луталица`, написао сам 1980. године у Сремчици, где сам се настанио после изгона из Топлице.
Ових тринаест новела представљају мој избор за који држим да може достојно да ме репрезентује пред читаоцем. Обе књиге су објављене у Стубовима културе власника Предрага Марковића, прва 1996. друга 1997. године. Као једна књига, под насловом НОВЕЛЕ, објављена је 1997. године.
У књигама, новеле намерно нисам поређао хронолошким редом како су настајале, јер сам се бојао да прва фаза мог стваралаштва неће бити интересантна за читаоца. Те прве новеле су више важне за евентуалне изучаваоце мог дела, и из њих се виде утицаји кроз које сам прошао, као и моје сазревање и раст као приповедача. Све друге приче које нису ушле у овај избор, а објављене су по листовима и часописима, не сматрам важним.
Први пут сам књигу новела, под насловом ШОПСКА АМБАСАДА, понудио издавачу 1975. године. У ту књигу је ушло десет наслова из садашњих књига, и још две приче које сам накнадно одбацио. Те године је био завршен судски процес против мене као писца `Црвеног краља`, ослобађајућом пресудом. За моје ослобођење веома се заложила књижевничка организација, на чијем челу је тада био књижевни критичар Петар Џаџић, уједно и главни уредник београдске Просвете. То је био разлог да рукопис понудим Просвети. У то време прозу су у Просвети уређивали Момчило Миланков, Светлана Велмар Јанковић и Видосав Стевановић. Од овог последњег сам сазнао да су сва три уредника написала рецензије о мојој књизи и да су све рецензије позитивне. Редакција је препоручила Издавачком савету књигу за објављивање.
Пошто је ипак било неких недоумица, уредници су ме позвали на разговор у Просвету. Отишао сам уверен да сам постао Просветин писац. У редакцији сам затекао тада младог писца Миленка Вучетића, који је такође био позван на разговор, а кога сам био упознао у Јежу. Уредници су од нас тражили, мада не ултимативно, да избацимо неке приче из књига. Од мене су затражили да изоставим две краће приче, управо оне које сам касније изоставио из избора. (У психози у којој сам се тада налазио у вези са суђењима, нисам много радио на саставу књиге, него сам једноставно покупио објављене приче.) Стекао сам утисак да су све троје уредника веома добронамерни према мени и да ме саветују у најбољој намери. Како сам и сâм знао да су те две приче слабе, прихватио сам сугестију уредника. Слично су тражили и од Миленка Вучетића. И он је прихватио сугестију уредника. Из Просвете сам отишао још више уверен да је дошао крај мојим књижевним мукама и да ћу се укључити у нормалан књижевни живот.
Али, ускоро сам добио писмо од Просвете у којем ме Редакција обавештава да `Шопска амбасада` није ушла у издавачки план за 1975. годину. Писмо је написала (или бар потписала) Светлана Велмар Јанковић. Писмо је било доста нејасно: књига није примљена, није ни одбијена! Кад сам се обратио уредници за објашњење, добио сам одговор да је редакција прозе предложила моју књигу, али да је интервенисао главни уредник Просвете и да редакција ту ништа није могла. Шта ми је друго преостало него да се обратим главном уреднику Просвете Петру Џаџићу. Написао сам скрушено и уљудно писмо колико сам могао. Како ми је само бесно одговорио комунистички уредник Просвете, уједно председник Удружења књижевника Србије. Зар ти је мало што ниси отишао у затвор, него још хоћеш да ти се и књиге штампају!
Тај став, који је био став политичког руководства Србије, постао је трајан и у складу је са пресудом Врховног суда `Црвеном краљу`. У Просвету никако нисам могао да уђем, а покушавао сам још неколико пута.
И наредне две године добијао сам слична писма од Просвете, наводно пребацују књигу у план за идућу годину. У међувремену су побркали наслов, па су ме обавештавали да моја књига `Шпанска амбасада` (!) није одбијена, али није ни примљена. Тако је књига прича Миленка Вучетића, с којим сам био на овом пријатељском разговору у Просвети, штампана исте године, а моја тек после двадесет две године и то код другог издавача.
Ова књига је преведена на бугарски језик и објављена у издавачкој кући Балкани у Софији 2006. године, у преводу Ганча Савова и Александре Ливен.


БЕЛЕШКЕ УЗ НОВЕЛЕ У КЊИЗИ `ШОПСКА АМБАСАДА` (1976)

Шопска амбасада

Ову новелу сам написао 1973. године у Београду, али сам мотив за њу донео из Куршумлије. Тамо сам се, са супругом и малим дететом, обрео 1965. године, кад смо се нас двоје запослили у Гимназији и Економској школи. Највећа приватна кућа у то време у овом градићу у Горњој Топлици била је она коју су саградила три брата досељеника из Пусте Реке на узвишењу изнад железничке станице. Мештани су браћу звали Шоповима, а кућу су прозвали Шопска амбасада. Била је то троспратница, сваком брату по спрат. Три брата - три спрата! Ми смо код њих често навраћали већ по самој етничкој линији. Кад су после студентске ´68. донете такозване Смернице, у којима се тражило развлашћење нових богаташа који су до иметка дошли мимо рада, у Топлици су на удар дошла шопска браћа. Локална власт је управо њих одабрала да би извршила налог из Смерница и на тај начин се опрала. Поред толиких локалних моћних профитера, директора лопова, привилегованих функционера, које су студенти с правом назвали црвеном буржоазијом, за одстрел су одређена три грађевинара који су своју троспратницу подигли марљивим радом.
`Шопска амбасада` је свакако моја најпознатија новела . Први пут је објављена у Малој хумористичкој библиотеци Јежа 1975. године. Ову библиотеку је уређивао Алексије Марјановић (Алек Марјано) и излазила је најпре као литерарни додатак листа, а потом засебно, као књиге. Таман је био дошао ред на `Шопску амбасаду` да буде објављена као посебна књига, уредник библиотеке је смењен. Алек Марјано је објавио афоризам Неки више воле да отворе Сајам него књигу! - а те године је Сајам књига отворио Едвард Кардељ! Не само да је смењен уредник, него је и библиотека укинута.
Касније су направљена још два издања, 1979. и 1994. године, оба у Алтери.
За `Шопску амбасаду` су се нарочито заинтересовали глумци. Тако је ова новела играна као монодрама у Народном позоришту у Нишу и у Југословенском драмском позоришту у Београду. У Нишу је извођач био глумац Сима Ерчевић. Колико знам, није имао нарочитог успеха, власти у Јужној Србији су му правиле сталне сметње, па је представу одиграо највише десет пута. У Београду `Шопску амбасаду` играо је глумац Никола Симић и она је била на репертоару Југословенског драмског позоришта више од деценије. Никола је одиграо представу око петсто пута, које у ЈДП, које на гостовањима.
Интересантно је да Никола Симић није са представом учествовао на фестивалима. Разлог је био тај што му је из власти сугерисано да то не чини, јер је постојала бојазан да на смотрама добије награду публике.
`Шопска амбасада` је изведена и као радио драма на Радио Новом Саду.

Кучка и њени синови

Ову новелу сам написао у Куршумлији 1969. године. Најпре сам је скицирао као кратку причу, а потом је проширио у новелу. У њој се осећа утицај Фокнера. Новела говори о пропадању предратне грађанске класе.
Кад су органи Службе државне безбедности извршили претрес у мом стану у Куршумлији, по забрани `Црвеног краља`, пронашли су краћу верзију новеле и она је била један од доказних материјала за моју антикомунистичку делатност на суђењима од 1972. до 1975. године.
Новела је објављена у Савременику 1973. године, који је уређивао Предраг Палавестра. Колико знам, наишла је на леп пријем код пробирљиве читалачке публике овог у оно време престижног књижевног часописа.
Како су се у новели препознали неки куршумлијски политички руководиоци, у овом топличком градићу покренута је хајка и против ње, као и на `Црвеног краља`. Ипак, на суду њихова кривична пријава није прошла, али је судија Окружног суда у Прокупљу који ми је судио уврстио и њу у доказни материјал моје антикомунистичке делатности.


Холанђанин луталица

Ову новелу сам написао 1980. године и то је последња новела у циклусу СЕВЕР - ЈУГ. Догађај који је описан у новели истинит је и одиграо се у Житном Потоку, где сам једног лета проводио одмор. И нехотице сам био судеоник тог догађаја. Иначе, ја сам у селу био под сталном присмотром Службе државне безбедности и сви људи са којима сам контактирао привођени су у службу на информативне разговоре. Тако је саслушаван шеф Месне канцеларије с којим сам играо шах, мој шаховски партнер још из гимназијских дана. Кад сам, на молбу студентске организације, одржао у селу једно предавање из књижевности, Савез комуниста је повео против студената праву хајку што су омогућили `државном непријатељу број 1 за Јужну Србију` да говори пред народом. Том приоликом смењено је месно омладинско руководство. Та иста СДБ је саслушавала једног Холанђанина, новинара који је правио репортажу о српском селу, пријатеља Југославије, кад је залутао у Житни Поток, јер јој је деловао као сумњиво лице! Ја сам тај догађај преточио у фарсу.
Новела је објављена у новом Савременику (уредник Срба Игњатовић)), а потом као књига у Малој библиотеци Алтере. Емитована је као радио драма на Радио Београду.

Гаринча

Ову новелу сам написао 1972. године у Куршумлији. Догађај је истинит, десио се у чистки везаној за Александра Ранковића 1966. године. Девојка описана у новели је страдала само зато што јој је отац радио у Удби, развлашћеној по смени Ранковића. Та жена (у међувремену се удала и настанила у Прокупљу) испричала ми је своју страдалачку повест коју сам ја преточио у причу.
Новелу сам слао на разне, углавном анонимне, конкурсе, али нигде није прошла. Објављена је 1974. године у Књижевној речи, у којој је прозу уређивао Видосав Стевановић. Касније је увршћена у једну антологију српске сатире.

Лопта је округла

Ову новелу написао сам у Куршумлији 1969. године. То је, заправо, био додатак `Црвеном краљу`, други део романа. Касније сам, на наговор Слободана Машића, одустао од тог додатка, па је тако настала засебна новела.
Новела као целина први пут је објављена у збирци новела из 1976. године. Један одломак из ње штампан је 1969. године у часопису Стиг, који је излазио у Малом Црнићу. Касније је тај текст прештампао Иван Растегорац у Књижевној речи, у оквиру своје колумне о спорту.




Вампир

Ову новелу сам написао 1976. године у Београду на подстицај тадашњег главног уредника Јежа Банета Јовановића. Пре тога сам у Јежу објављивао у наставцима роман `Југовац`, али је Бане Јовановић на многобројне оптужбе из Јужне Србије морао да прекине то објављивање. Ваљда да би ме обештетио, предложио ми је да напишем `нешто неутрално`. Баш у то време на друмовима Србије појављивао се некакав фантом који је лудом вожњом доводио милицију до очаја и ја сам искористио тај мотив.

Медвед у Јужној Србији

Ова новела, из фокнеријанског периода мог стварања, коначно уобличена 1963. године у Александровцу Жупском, где сам био професор у Економској школи, настала је на рушевинама истоименог романа који сам писао за време студија и који сам спалио. Уврстио сам је у књигу да би се видео мој развојни пут од митолошког до критичког реализма. Ставио сам је на крај књиге бојећи се да се неће допасти читаоцу мојих хемингвејевских романа, чији је главни представник `Црвени краљ`.


БЕЛЕШКЕ УЗ НОВЕЛЕ У КЊИЗИ `КОЗЈА КРВ` (1997)

Друга књига новела, са насловом `Козја крв`, везана је за моју алтернативну делатност. Наиме, пошто сам био изопштен из друштвеног и књижевног живота, практично забрањени писац коме су сва државна врата затворена, није ми ништа друго преостало него да се илегално бавим књижевношћу. Пошто су се око Јежа окупљали писци слични мени, неприхваћени од државе и без могућности пролаза, договорили смо се да покушамо да оснујемо алтернативну издавачку кућу којом ће руководити сами писци и која ће бити независна од државе, односно комунистичке партије. Тако је настала прва независна књижевна заједница у комунизму, ЗАПИС, а ја сам био један од њених утемељивача и оснивача, јер сам био најугроженији. Срећна околност је била што се нашао један храбри директор штампарије Просвета, Миодраг Петровић, који је прихватио нашу идеју да нам о трошку штампарије објави шест књига. То прво коло Записа ја сам изабрао и уредио (писци Иван Ивановић, Растко Закић, Жика Лазић, Алек Марјано, Богдан Шеклер и Спасоје Шејић), али га је потписао Тоде Чолак, јер сам ја важио за дисидента чије име је на црној листи и није упутно да будем главни уредник. Државни писци и медији су Записове књиге дочекали на нож, проглашени смо уљезима који су искористили слободу и демократију самоуправног социјализма да промовишу своје антикомунистичке идеје. У таквим околностима регистровани Запис су искористили скрибенти, чије књиге нису могле да прођу у државним предузећима не што су политички неприхватљиве него што су лоше. Они су донели паре у Запис и преузели у њему контролу. Ко има пара тај добије књигу! То је учинило да угледни писци напусте Запис, а ногу смо повукли Спасоје Шејић и ја. Кад сам видео куда иде Запис, одлучио сам да се повучем, иако сам био његов инспиратор и творац. Такав Запис је трајао још неколико година и објавио велики број незапажених књига. Проглашен је књижевним гробљем! То гробље комунистима није сметало. Чак им је било аргумент да се у Југославији не гуше стваралачке слободе! Проблем је настао кад су се у Запис инфилтрирали неки отпадници од комунизма (Вук Драшковић, Војислав Шешељ...). Драшковић је објавио у Запису своје прве две књиге, романе `Судија` и `Нож`. Тад је дртжава реаговала и укинула прву независну издавачку кућу у Југославији.
Али, историјски гледано, Запис је победио. Читава данашња књижевна делатност је у ствари наставак рада Записа. Писац постаје онај ко донесе капитал! Збогом литературо!
Ми писци који смо напустили Запис покушали смо да формирамо нову издавачку кућу на политичкој платформи изворног Записа. Међутим, СУП Србије је одбио да нас региструје. Одлучили смо да рукописе објављујемо илегално, уз сав ризик да нас прогласе групом за подривање система. Тако је настала Алтера. У једној приватној штампарији, чији је власник био Сава Тодоров, објавили смо три свеске: ту је била моја новела `Козја крв`, роман Спасоја Шејића `Живот у два филма` и збирка песама Драгољуба Игњатовића `Сонети и катрени`. (Игњатовић је пре тога био на робији због својих политичких ставова.) Нажалост, услед Игњатовићевог некоректног односа према штампару, који је штампајући нас ризиковао да остане без дозволе за рад, тај наш подухват је пропао.
Када је изашао нови закон о издавачкој делатности, којим је предвиђено формирање издавачких задруга, поново смо покушали да се региструјемо. По том закону за издавачку делатност више није био надлежан СУП него општински органи, уз претходну сагласност Заједнице за културу. Ми ту сагласност нисмо могли да добијемо у општинама Звездара и Земун, где смо је тражили по месту становања. У Земуну председник Заједнице је био књижевник и критичар Остоја Кисић, који је рекао да се ради о групи познатих непријатеља самоуправног социјализма на челу са Иваном Ивановићем. Ипак, успели смо да се региструјемо у Општини Стари град. У легалној Алтери објавили смо десетак књига, од којих је велики успех имала `Антологија српске удворичке поезије` Маринка Арсића Ивкова. Ту бих додао превод Милована Ђиласа Милтоновог `Изгубљеног раја` и `Одабрана дела` Драгише Васића. Нажалост, и ова Алтера је пропала кад смо за директора добили једног морално сумњивог типа који нас је опљачкао. Ни данас нисам начисто да ли нам га је Удба подметнула или смо просто били баксузи.

Козја крв

Ову новелу сам написао 1972. године у Куршумлији, а објавио је као рукопис 1981. године у Београду.
У новели се говори о недозвољеној љубави гимназијалке и професора.
Постојала је краћа верзија новеле под насловом `Швејка` (јунакиња приче). Ту верзију сам слао на разне конкурсе, као и `Гаринчу`, без икаквог успеха. У то време један број крушевачке Багдале донео је репрезентативну панораму стваралаштва у провинцији. Избор су сачиниле локалне редакције из појединих градова, а при Багдали је формирана централна редакција. Та редакција је прихватила све рукописе локалних редакција, само је одбацила моју `Швејку`, коју је послала прокупачка редакција. Централној редакцији се прича учинила политички неподобном и одбила је да је штампа.
Онда сам случајно срео у Београду колегу са Светске књижевности Душана Пувачића, који је био секретар Савременика. У разговору сам му се пожалио на живот у провинцији и на немогућност објављивања. Испричао сам му за судбину `Швејке` у Багдали и дао му рукопис. Пувачић је `Швејку` одмах објавио у Савременику, прича је имала много успеха и извесно је да ме је она увела у књижевност. После тога дошао је `Црвени краљ`.

Џика из Џигољ

Ову новелу сам написао 1975. године у Београду и она представља пандан `Шопској амбасади`. Мотив је, такође, из стварности: радило се о једном келнеру из Прокупља, који се преко ноћи обогатио као приватни угоститељ уз помоћ локалне власти. Обе приче су, као и `Аризани`, написане на шопском дијалекту.
Новела је објављена у Савременику 1978. године у једном избору савремене српске прозе. У глумачком свету била је одмах запажена. Професор из Ваљева Бошко Милосављевић је начинио драматизацију и поставио је на сцену ваљевског аматерског позоришта. Представа је била лепо примљена од ваљевске публике.
Новела је као монодрама изведена на Радију Нови Сад и на Телевизији Београд. На телевизији је `Џику...` играо глумац Жика Миленковић.
Интересантан је случај са покушајем постављања представе у Београду. Монодраму је режирао редитељ Радослав Златан Дорић, а играо је глумац Радисав Рака Радојковић. Премијера је одржана у тек отвореном позоришту Звездара театар у Дому културе Вук Караџић на Звездари. На премијери су били сви директори радних организација са Звездаре и сложили су се да је представа подобна да се игра у њиховим радним колективима. У изгледу је био добар посао и велики број представа. Међутим, одмах после премијере представа је скинута са репертоара! Наводно су стигла писма оних директора да таква представа не одговара радничкој класи. У ствари, радило се о истом тексту, написаном у Социјалистичком савезу, који су директори само потписали. Колико смо успели да сазнамо, представа је скинута на притисак топличког лобија на Звездари, где су се настанили борци из Топлице. Од шока који је том приликом доживео, глумац Рака Радојковић се није опоравио и више никад није играо `Џику...`.



Шећер дете

Ову новелу сам написао у Београду 1973. године. На новелама сам највише радио у периоду док сам био под осудом, јер нисам имао нерава за веће форме. Тек кад сам ослобођен од оптужбе, могао сам да наставим са романом.
Новела је пандан причи `Кучка и њени синови` и има за циљ да изрази колективну свест паланке. Обе новеле су фокнеријанске. Мотив је био из прокупачке Гимназије из времена кад сам био њен ђак. Постојала је једна гимназијалка са надимком Шећер дете. Новела је објављена у Савременику и није изазвала никакво узнемирење.

Бели анђео из Милешеве

Ову новелу сам написао у Куршумлији 1972. године, пре објављивања `Црвеног краља`. Новела је, као и роман, шездесетосмашка, што ће рећи писана са левих позиција. Радило се о краху једног провинцијског директора, припадника црвене буржоазије, у сукобу са левичарским покретом 1968. године.
Одломак из новеле објављен је 1975. године у `Зборнику радова наставника и студената Катедре за општу књижевност Филолошког факултета у Београду`. Рекао сам да сам ја на тој Катедри дипломирао. Како сам у то време био под осудом, неки чланови редакције `Зборника...` су били против мог увршћавања у избор, јер сам као осуђеник могао да искомпромитујем јубилеј Катедре. Комунистичке власти су ме осудиле и отпустиле трајно с посла, а неки редактори `Зборника...` хтели су да се не зна да сам ја дипломирао на њиховој Катедри. На срећу, код других чланова редакције преовладало је мишљење да судови не могу да одређују ко је писац. Овде морам да кажем да ме за све време суђења и прогона мој Факултет није узео у заштиту, што му, свакако, не служи на част.
У редакцији Просвете (која ми је одбила књигу) закључено је да сам са овом новелом нашао свој оригинални пут у српској књижевности.
`Бели аанђео...` је у целини први пут објављен у часопису Ток у Прокупљу 1987. године, у условима потпуно промењеним, у време пропадања комунизма. Било је то моје прво објављивање у Топлици после егзодуса 1972. године. Још да кажем да је уредник Тока био Воја Красић, који ми је затражио прилог за препорођени Ток.

Између оца и ујака

Ову новелу сам написао у Александровцу Жупском, али сам је довео у коначан облик у Житном Потоку 1963. године, за време летњег школског распуста. Новела је представљала прво поглавље мог другог неуспелог романа `Млади песник`. Наиме, после краха мог првог студентског романа у Београду, ја сам у Александровцу успео да напишем још један неуспели роман, овога пута професорски. Радило се о мом покушају да направим Портрет уметника у младости (Џојс). Међутим, у то време нисам био способан за такав потхват. (Пола века касније успећу да направим свој Портрет уметника у старости!) На рушевинама овога романа, остале су две новеле, које сам тада насловио са `Икаров лет` и `Икаров пад`. Требало је да то буде целовита књига.
Одломак из `Икаровог лета` објавио сам у Лесковцу у часопису Наше стварање 1967. тгодине, под насловом који је дала редакција (Николај Тимченко?) `Између оца и ујака`. Требало је да новела буде објављена у још два наставка, али сам се у међувремену замерио главном уреднику часописа, Томиславу Н. Цветковићу, јер нисам приказао неку његову књигу онако како је он желео, па је стигла казна у виду обуставе даљег излажења мог текста.
`Икаров лет` сам објавио као књигу у Прокупљу маја 1968. године у едицији Драинац. Била је то прва моја објављена књига. Садржински гледано она је изузетно важна у мом опусу, јер га је наговестила. Позадину збивања у новели чини грађански рат, сукоб старог и новог, симболизован у лицу оца и ујака. Дечак Икар, разапет између њих, одбацује обе опције и покушава да нађе свој пут. Политички гледано, у овој новели сам поставио основу свог будућег прилажења нашој стварности: ни старо, ни ново, него треће. На моју срећу, вероватно захваљујући свом имплицитном фокнеријанском стилу, новела је остала политички непрочитана. Да јесте, случај `Црвени краљ` би био раније отворен.

Повратак у завичај

Ову новелу завршио сам у Сибници 1964. године, где сам провео једну школску годину радећи у основној школи, између Александровца и Куршумлије. Новела је представљала завршни део романа `Млади песник` и првобитни наслов јој је био `Икаров пад`. Од средишњег дела романа, који се бави судбином песника Икара у Београду, нисам успео ништа да направим, па сам га уништио, као и први роман. За разлику од `Икаровог лета`, `Икаров пад` је написан експлицитним џојсовским стилом, чиме је просто позвао на политичко читање.
Кад сам компоновао књигу о Икару за објављивање у Драинцу, у њој су биле обе ове новеле. Међутим, редакција, на челу са главним уредником Благојем Глозићем, пронашла је да је друга новела. која говори о повратку песника у завичај, политички неприхватљива и одбила је да је штампа. После дужег колебања, на самом почетку каријере, морао сам да прихватим крњу књигу, у противном је не би ни било.
Но, редакција ми није вратила рукопис, једини који сам имао. Узалуд сам трагао за њим, будући да у почетничком неискуству нисам имао копију. Рукопис `Икаровог пада` је једноставно нестао из редакције, рачунао сам да је трајно изгубљен и био сам се помирио са тим.
Међутим, крајем осамдесетих година, кад је југословенски комунизам почео да пада, изненада сам дошао до рукописа. Тад сам имао књижевно вече у Прокупљу, прво после изгнанства. На вече је, на опште изненађење, дошао и Окружни јавни тужилац Прокупља Мило Бојовић, који је написао оптужницу против аутора `Црвеног краља`. Дошао је да ми врати материјале, који су били похрањени у његовој тужилачкој фијоци. На моје запрепашћење, у тужиочевој фасцикли била је и новела `Икаров пад`, нестала пре двадесет година. Тако је ова новела сачувана у Удби и Тужилаштву и ја овим органима гоњења могу да будем захвалан на томе.
Како је на вече дошао и уредник новопокренутог часописа Преображења у Нишу, да ми затражи прилог за часопис, ја сам му пружио рукопис `Икаровог пада`, који ми је вратио тужилац. Једино сам променио наслов у садашњи, `Повратак у завичај`. Новела је ускоро објављена у поменутом часопису.
Кад сам за Стубове културе и Предрага Марковића сакупио новеле за Сабрана дела, рачунао сам да књигу треба да завршим новелама о Икару.

NE ŠALJEM POUZEĆEM
U inostransvo šaljem ako se dogovorimo oko načina uplate
Zbog mojih zdravstvenih problema, i još nekih razloga O B A V E Z N O me konsultujte P R E kupovine mojih predmeta...

LICNO PREUZIMANJE I S K L J U C I V O na mojoj adresi (blok 23 Nbgd) sa kupinda i to samo RADNIM DANIMA od 16h do 18h, i Subotom od 16h do 20h ...INTERFON RADI...pre dolaska MOLIM VAS da me kontaktirate telefonom, za slučaj - ne tako redak - da nemogu knjigu dovoljno brzo da pronađem...tj. da dođete, a ja knjigu još nisam uspeo da pronađem... što je stvarno bez veze...
Molim Vas da ne zakazujete preuzimanje na drugim lokacijama..

PREDMETE (KNJIGE) SALJEM OBAVEZNO KAO PREPORUCENU TISKOVINU (pošiljku)
POSLE UPLATE (cena plus postarina) na moj račun
----------------
poštarina je uvek 130 dinara za jednu knjigu, i 150 dinara za LP ploču, ukoliko vam ne javim drukčije
BESPLATNA POŠTARINA SE ODNOSI SAMO NA PREDMETE ISPOD ČIJE GLAVNE SLIKE STOJI CRVENI KAJRON SA NATPISOM BESPLATNA POŠTARINA
Besplatna dostava se odnosi samo na teritoriju Srbije
Besplatna dostava znači da mi novac uplaćujete unapred, a ja, po uplati šaljem predmet kao običnu pošiljku (bez broja za praćenje)... ako želite da pošaljem kao preporučenu tiskovinu dodajte 50 dinara na cenu knjige..

Predmet: 61905485
Šopska ambasada Ivan Ivanović
Beograd 1979g, izdavač autor
mek povez
76 strana
veoma solidno očuvana
tiraš 1000 primeraka, svi su numerisani
ovo je primerak broj 509
.....
Zbirka pripovedaka Ivana Ivanovića.
Ivan Ivanović je u literaturu ušao 1972. godine romanom Crveni kralj. Komunistička vlast je roman zabranila, pisca osudila na zatvor i otpustila ga s posla kao moralno i politički nepodobnog da vaspitava omladinu. Sedamdesetih i osamdesetih godina biva suočen sa velikim problemima oko izdavanja svojih romana, da bi tek krajem devedesetih njegova dela dobila na značaju i konačno bio priznat kao značajan srpski savremeni pisac.
................
БИБЛИОГРАФСКЕ БЕЛЕШКЕ 1
Целокупан свој књижевни опус поделио сам у три циклуса: 1. СЕВЕР - ЈУГ; 2. СРБИЈА НА ЈУГУ и 3. АНТРОПОЛОШКИ ЦИКЛУС.

Први циклус садржи десет књига, од којих су две књиге новела и осам романа. На овом циклусу сам радио тридесет година, од 1961. до 1991. године.
Прва књига новела, под насловом ШОПСКА АМБАСАДА састоји се из седам новела. Друга књига, под насловом КОЗЈА КРВ, садржи шест новела. На овим новелама сам радио од 1961. до 1980. године. Прву новелу, `Медвед у Јужној Србији`, завршио сам 1961. године у завичајном Житном Потоку, последњу новелу, `Холанђанин луталица`, написао сам 1980. године у Сремчици, где сам се настанио после изгона из Топлице.
Ових тринаест новела представљају мој избор за који држим да може достојно да ме репрезентује пред читаоцем. Обе књиге су објављене у Стубовима културе власника Предрага Марковића, прва 1996. друга 1997. године. Као једна књига, под насловом НОВЕЛЕ, објављена је 1997. године.
У књигама, новеле намерно нисам поређао хронолошким редом како су настајале, јер сам се бојао да прва фаза мог стваралаштва неће бити интересантна за читаоца. Те прве новеле су више важне за евентуалне изучаваоце мог дела, и из њих се виде утицаји кроз које сам прошао, као и моје сазревање и раст као приповедача. Све друге приче које нису ушле у овај избор, а објављене су по листовима и часописима, не сматрам важним.
Први пут сам књигу новела, под насловом ШОПСКА АМБАСАДА, понудио издавачу 1975. године. У ту књигу је ушло десет наслова из садашњих књига, и још две приче које сам накнадно одбацио. Те године је био завршен судски процес против мене као писца `Црвеног краља`, ослобађајућом пресудом. За моје ослобођење веома се заложила књижевничка организација, на чијем челу је тада био књижевни критичар Петар Џаџић, уједно и главни уредник београдске Просвете. То је био разлог да рукопис понудим Просвети. У то време прозу су у Просвети уређивали Момчило Миланков, Светлана Велмар Јанковић и Видосав Стевановић. Од овог последњег сам сазнао да су сва три уредника написала рецензије о мојој књизи и да су све рецензије позитивне. Редакција је препоручила Издавачком савету књигу за објављивање.
Пошто је ипак било неких недоумица, уредници су ме позвали на разговор у Просвету. Отишао сам уверен да сам постао Просветин писац. У редакцији сам затекао тада младог писца Миленка Вучетића, који је такође био позван на разговор, а кога сам био упознао у Јежу. Уредници су од нас тражили, мада не ултимативно, да избацимо неке приче из књига. Од мене су затражили да изоставим две краће приче, управо оне које сам касније изоставио из избора. (У психози у којој сам се тада налазио у вези са суђењима, нисам много радио на саставу књиге, него сам једноставно покупио објављене приче.) Стекао сам утисак да су све троје уредника веома добронамерни према мени и да ме саветују у најбољој намери. Како сам и сâм знао да су те две приче слабе, прихватио сам сугестију уредника. Слично су тражили и од Миленка Вучетића. И он је прихватио сугестију уредника. Из Просвете сам отишао још више уверен да је дошао крај мојим књижевним мукама и да ћу се укључити у нормалан књижевни живот.
Али, ускоро сам добио писмо од Просвете у којем ме Редакција обавештава да `Шопска амбасада` није ушла у издавачки план за 1975. годину. Писмо је написала (или бар потписала) Светлана Велмар Јанковић. Писмо је било доста нејасно: књига није примљена, није ни одбијена! Кад сам се обратио уредници за објашњење, добио сам одговор да је редакција прозе предложила моју књигу, али да је интервенисао главни уредник Просвете и да редакција ту ништа није могла. Шта ми је друго преостало него да се обратим главном уреднику Просвете Петру Џаџићу. Написао сам скрушено и уљудно писмо колико сам могао. Како ми је само бесно одговорио комунистички уредник Просвете, уједно председник Удружења књижевника Србије. Зар ти је мало што ниси отишао у затвор, него још хоћеш да ти се и књиге штампају!
Тај став, који је био став политичког руководства Србије, постао је трајан и у складу је са пресудом Врховног суда `Црвеном краљу`. У Просвету никако нисам могао да уђем, а покушавао сам још неколико пута.
И наредне две године добијао сам слична писма од Просвете, наводно пребацују књигу у план за идућу годину. У међувремену су побркали наслов, па су ме обавештавали да моја књига `Шпанска амбасада` (!) није одбијена, али није ни примљена. Тако је књига прича Миленка Вучетића, с којим сам био на овом пријатељском разговору у Просвети, штампана исте године, а моја тек после двадесет две године и то код другог издавача.
Ова књига је преведена на бугарски језик и објављена у издавачкој кући Балкани у Софији 2006. године, у преводу Ганча Савова и Александре Ливен.


БЕЛЕШКЕ УЗ НОВЕЛЕ У КЊИЗИ `ШОПСКА АМБАСАДА` (1976)

Шопска амбасада

Ову новелу сам написао 1973. године у Београду, али сам мотив за њу донео из Куршумлије. Тамо сам се, са супругом и малим дететом, обрео 1965. године, кад смо се нас двоје запослили у Гимназији и Економској школи. Највећа приватна кућа у то време у овом градићу у Горњој Топлици била је она коју су саградила три брата досељеника из Пусте Реке на узвишењу изнад железничке станице. Мештани су браћу звали Шоповима, а кућу су прозвали Шопска амбасада. Била је то троспратница, сваком брату по спрат. Три брата - три спрата! Ми смо код њих често навраћали већ по самој етничкој линији. Кад су после студентске ´68. донете такозване Смернице, у којима се тражило развлашћење нових богаташа који су до иметка дошли мимо рада, у Топлици су на удар дошла шопска браћа. Локална власт је управо њих одабрала да би извршила налог из Смерница и на тај начин се опрала. Поред толиких локалних моћних профитера, директора лопова, привилегованих функционера, које су студенти с правом назвали црвеном буржоазијом, за одстрел су одређена три грађевинара који су своју троспратницу подигли марљивим радом.
`Шопска амбасада` је свакако моја најпознатија новела . Први пут је објављена у Малој хумористичкој библиотеци Јежа 1975. године. Ову библиотеку је уређивао Алексије Марјановић (Алек Марјано) и излазила је најпре као литерарни додатак листа, а потом засебно, као књиге. Таман је био дошао ред на `Шопску амбасаду` да буде објављена као посебна књига, уредник библиотеке је смењен. Алек Марјано је објавио афоризам Неки више воле да отворе Сајам него књигу! - а те године је Сајам књига отворио Едвард Кардељ! Не само да је смењен уредник, него је и библиотека укинута.
Касније су направљена још два издања, 1979. и 1994. године, оба у Алтери.
За `Шопску амбасаду` су се нарочито заинтересовали глумци. Тако је ова новела играна као монодрама у Народном позоришту у Нишу и у Југословенском драмском позоришту у Београду. У Нишу је извођач био глумац Сима Ерчевић. Колико знам, није имао нарочитог успеха, власти у Јужној Србији су му правиле сталне сметње, па је представу одиграо највише десет пута. У Београду `Шопску амбасаду` играо је глумац Никола Симић и она је била на репертоару Југословенског драмског позоришта више од деценије. Никола је одиграо представу око петсто пута, које у ЈДП, које на гостовањима.
Интересантно је да Никола Симић није са представом учествовао на фестивалима. Разлог је био тај што му је из власти сугерисано да то не чини, јер је постојала бојазан да на смотрама добије награду публике.
`Шопска амбасада` је изведена и као радио драма на Радио Новом Саду.

Кучка и њени синови

Ову новелу сам написао у Куршумлији 1969. године. Најпре сам је скицирао као кратку причу, а потом је проширио у новелу. У њој се осећа утицај Фокнера. Новела говори о пропадању предратне грађанске класе.
Кад су органи Службе државне безбедности извршили претрес у мом стану у Куршумлији, по забрани `Црвеног краља`, пронашли су краћу верзију новеле и она је била један од доказних материјала за моју антикомунистичку делатност на суђењима од 1972. до 1975. године.
Новела је објављена у Савременику 1973. године, који је уређивао Предраг Палавестра. Колико знам, наишла је на леп пријем код пробирљиве читалачке публике овог у оно време престижног књижевног часописа.
Како су се у новели препознали неки куршумлијски политички руководиоци, у овом топличком градићу покренута је хајка и против ње, као и на `Црвеног краља`. Ипак, на суду њихова кривична пријава није прошла, али је судија Окружног суда у Прокупљу који ми је судио уврстио и њу у доказни материјал моје антикомунистичке делатности.


Холанђанин луталица

Ову новелу сам написао 1980. године и то је последња новела у циклусу СЕВЕР - ЈУГ. Догађај који је описан у новели истинит је и одиграо се у Житном Потоку, где сам једног лета проводио одмор. И нехотице сам био судеоник тог догађаја. Иначе, ја сам у селу био под сталном присмотром Службе државне безбедности и сви људи са којима сам контактирао привођени су у службу на информативне разговоре. Тако је саслушаван шеф Месне канцеларије с којим сам играо шах, мој шаховски партнер још из гимназијских дана. Кад сам, на молбу студентске организације, одржао у селу једно предавање из књижевности, Савез комуниста је повео против студената праву хајку што су омогућили `државном непријатељу број 1 за Јужну Србију` да говори пред народом. Том приоликом смењено је месно омладинско руководство. Та иста СДБ је саслушавала једног Холанђанина, новинара који је правио репортажу о српском селу, пријатеља Југославије, кад је залутао у Житни Поток, јер јој је деловао као сумњиво лице! Ја сам тај догађај преточио у фарсу.
Новела је објављена у новом Савременику (уредник Срба Игњатовић)), а потом као књига у Малој библиотеци Алтере. Емитована је као радио драма на Радио Београду.

Гаринча

Ову новелу сам написао 1972. године у Куршумлији. Догађај је истинит, десио се у чистки везаној за Александра Ранковића 1966. године. Девојка описана у новели је страдала само зато што јој је отац радио у Удби, развлашћеној по смени Ранковића. Та жена (у међувремену се удала и настанила у Прокупљу) испричала ми је своју страдалачку повест коју сам ја преточио у причу.
Новелу сам слао на разне, углавном анонимне, конкурсе, али нигде није прошла. Објављена је 1974. године у Књижевној речи, у којој је прозу уређивао Видосав Стевановић. Касније је увршћена у једну антологију српске сатире.

Лопта је округла

Ову новелу написао сам у Куршумлији 1969. године. То је, заправо, био додатак `Црвеном краљу`, други део романа. Касније сам, на наговор Слободана Машића, одустао од тог додатка, па је тако настала засебна новела.
Новела као целина први пут је објављена у збирци новела из 1976. године. Један одломак из ње штампан је 1969. године у часопису Стиг, који је излазио у Малом Црнићу. Касније је тај текст прештампао Иван Растегорац у Књижевној речи, у оквиру своје колумне о спорту.




Вампир

Ову новелу сам написао 1976. године у Београду на подстицај тадашњег главног уредника Јежа Банета Јовановића. Пре тога сам у Јежу објављивао у наставцима роман `Југовац`, али је Бане Јовановић на многобројне оптужбе из Јужне Србије морао да прекине то објављивање. Ваљда да би ме обештетио, предложио ми је да напишем `нешто неутрално`. Баш у то време на друмовима Србије појављивао се некакав фантом који је лудом вожњом доводио милицију до очаја и ја сам искористио тај мотив.

Медвед у Јужној Србији

Ова новела, из фокнеријанског периода мог стварања, коначно уобличена 1963. године у Александровцу Жупском, где сам био професор у Економској школи, настала је на рушевинама истоименог романа који сам писао за време студија и који сам спалио. Уврстио сам је у књигу да би се видео мој развојни пут од митолошког до критичког реализма. Ставио сам је на крај књиге бојећи се да се неће допасти читаоцу мојих хемингвејевских романа, чији је главни представник `Црвени краљ`.


БЕЛЕШКЕ УЗ НОВЕЛЕ У КЊИЗИ `КОЗЈА КРВ` (1997)

Друга књига новела, са насловом `Козја крв`, везана је за моју алтернативну делатност. Наиме, пошто сам био изопштен из друштвеног и књижевног живота, практично забрањени писац коме су сва државна врата затворена, није ми ништа друго преостало него да се илегално бавим књижевношћу. Пошто су се око Јежа окупљали писци слични мени, неприхваћени од државе и без могућности пролаза, договорили смо се да покушамо да оснујемо алтернативну издавачку кућу којом ће руководити сами писци и која ће бити независна од државе, односно комунистичке партије. Тако је настала прва независна књижевна заједница у комунизму, ЗАПИС, а ја сам био један од њених утемељивача и оснивача, јер сам био најугроженији. Срећна околност је била што се нашао један храбри директор штампарије Просвета, Миодраг Петровић, који је прихватио нашу идеју да нам о трошку штампарије објави шест књига. То прво коло Записа ја сам изабрао и уредио (писци Иван Ивановић, Растко Закић, Жика Лазић, Алек Марјано, Богдан Шеклер и Спасоје Шејић), али га је потписао Тоде Чолак, јер сам ја важио за дисидента чије име је на црној листи и није упутно да будем главни уредник. Државни писци и медији су Записове књиге дочекали на нож, проглашени смо уљезима који су искористили слободу и демократију самоуправног социјализма да промовишу своје антикомунистичке идеје. У таквим околностима регистровани Запис су искористили скрибенти, чије књиге нису могле да прођу у државним предузећима не што су политички неприхватљиве него што су лоше. Они су донели паре у Запис и преузели у њему контролу. Ко има пара тај добије књигу! То је учинило да угледни писци напусте Запис, а ногу смо повукли Спасоје Шејић и ја. Кад сам видео куда иде Запис, одлучио сам да се повучем, иако сам био његов инспиратор и творац. Такав Запис је трајао још неколико година и објавио велики број незапажених књига. Проглашен је књижевним гробљем! То гробље комунистима није сметало. Чак им је било аргумент да се у Југославији не гуше стваралачке слободе! Проблем је настао кад су се у Запис инфилтрирали неки отпадници од комунизма (Вук Драшковић, Војислав Шешељ...). Драшковић је објавио у Запису своје прве две књиге, романе `Судија` и `Нож`. Тад је дртжава реаговала и укинула прву независну издавачку кућу у Југославији.
Али, историјски гледано, Запис је победио. Читава данашња књижевна делатност је у ствари наставак рада Записа. Писац постаје онај ко донесе капитал! Збогом литературо!
Ми писци који смо напустили Запис покушали смо да формирамо нову издавачку кућу на политичкој платформи изворног Записа. Међутим, СУП Србије је одбио да нас региструје. Одлучили смо да рукописе објављујемо илегално, уз сав ризик да нас прогласе групом за подривање система. Тако је настала Алтера. У једној приватној штампарији, чији је власник био Сава Тодоров, објавили смо три свеске: ту је била моја новела `Козја крв`, роман Спасоја Шејића `Живот у два филма` и збирка песама Драгољуба Игњатовића `Сонети и катрени`. (Игњатовић је пре тога био на робији због својих политичких ставова.) Нажалост, услед Игњатовићевог некоректног односа према штампару, који је штампајући нас ризиковао да остане без дозволе за рад, тај наш подухват је пропао.
Када је изашао нови закон о издавачкој делатности, којим је предвиђено формирање издавачких задруга, поново смо покушали да се региструјемо. По том закону за издавачку делатност више није био надлежан СУП него општински органи, уз претходну сагласност Заједнице за културу. Ми ту сагласност нисмо могли да добијемо у општинама Звездара и Земун, где смо је тражили по месту становања. У Земуну председник Заједнице је био књижевник и критичар Остоја Кисић, који је рекао да се ради о групи познатих непријатеља самоуправног социјализма на челу са Иваном Ивановићем. Ипак, успели смо да се региструјемо у Општини Стари град. У легалној Алтери објавили смо десетак књига, од којих је велики успех имала `Антологија српске удворичке поезије` Маринка Арсића Ивкова. Ту бих додао превод Милована Ђиласа Милтоновог `Изгубљеног раја` и `Одабрана дела` Драгише Васића. Нажалост, и ова Алтера је пропала кад смо за директора добили једног морално сумњивог типа који нас је опљачкао. Ни данас нисам начисто да ли нам га је Удба подметнула или смо просто били баксузи.

Козја крв

Ову новелу сам написао 1972. године у Куршумлији, а објавио је као рукопис 1981. године у Београду.
У новели се говори о недозвољеној љубави гимназијалке и професора.
Постојала је краћа верзија новеле под насловом `Швејка` (јунакиња приче). Ту верзију сам слао на разне конкурсе, као и `Гаринчу`, без икаквог успеха. У то време један број крушевачке Багдале донео је репрезентативну панораму стваралаштва у провинцији. Избор су сачиниле локалне редакције из појединих градова, а при Багдали је формирана централна редакција. Та редакција је прихватила све рукописе локалних редакција, само је одбацила моју `Швејку`, коју је послала прокупачка редакција. Централној редакцији се прича учинила политички неподобном и одбила је да је штампа.
Онда сам случајно срео у Београду колегу са Светске књижевности Душана Пувачића, који је био секретар Савременика. У разговору сам му се пожалио на живот у провинцији и на немогућност објављивања. Испричао сам му за судбину `Швејке` у Багдали и дао му рукопис. Пувачић је `Швејку` одмах објавио у Савременику, прича је имала много успеха и извесно је да ме је она увела у књижевност. После тога дошао је `Црвени краљ`.

Џика из Џигољ

Ову новелу сам написао 1975. године у Београду и она представља пандан `Шопској амбасади`. Мотив је, такође, из стварности: радило се о једном келнеру из Прокупља, који се преко ноћи обогатио као приватни угоститељ уз помоћ локалне власти. Обе приче су, као и `Аризани`, написане на шопском дијалекту.
Новела је објављена у Савременику 1978. године у једном избору савремене српске прозе. У глумачком свету била је одмах запажена. Професор из Ваљева Бошко Милосављевић је начинио драматизацију и поставио је на сцену ваљевског аматерског позоришта. Представа је била лепо примљена од ваљевске публике.
Новела је као монодрама изведена на Радију Нови Сад и на Телевизији Београд. На телевизији је `Џику...` играо глумац Жика Миленковић.
Интересантан је случај са покушајем постављања представе у Београду. Монодраму је режирао редитељ Радослав Златан Дорић, а играо је глумац Радисав Рака Радојковић. Премијера је одржана у тек отвореном позоришту Звездара театар у Дому културе Вук Караџић на Звездари. На премијери су били сви директори радних организација са Звездаре и сложили су се да је представа подобна да се игра у њиховим радним колективима. У изгледу је био добар посао и велики број представа. Међутим, одмах после премијере представа је скинута са репертоара! Наводно су стигла писма оних директора да таква представа не одговара радничкој класи. У ствари, радило се о истом тексту, написаном у Социјалистичком савезу, који су директори само потписали. Колико смо успели да сазнамо, представа је скинута на притисак топличког лобија на Звездари, где су се настанили борци из Топлице. Од шока који је том приликом доживео, глумац Рака Радојковић се није опоравио и више никад није играо `Џику...`.



Шећер дете

Ову новелу сам написао у Београду 1973. године. На новелама сам највише радио у периоду док сам био под осудом, јер нисам имао нерава за веће форме. Тек кад сам ослобођен од оптужбе, могао сам да наставим са романом.
Новела је пандан причи `Кучка и њени синови` и има за циљ да изрази колективну свест паланке. Обе новеле су фокнеријанске. Мотив је био из прокупачке Гимназије из времена кад сам био њен ђак. Постојала је једна гимназијалка са надимком Шећер дете. Новела је објављена у Савременику и није изазвала никакво узнемирење.

Бели анђео из Милешеве

Ову новелу сам написао у Куршумлији 1972. године, пре објављивања `Црвеног краља`. Новела је, као и роман, шездесетосмашка, што ће рећи писана са левих позиција. Радило се о краху једног провинцијског директора, припадника црвене буржоазије, у сукобу са левичарским покретом 1968. године.
Одломак из новеле објављен је 1975. године у `Зборнику радова наставника и студената Катедре за општу књижевност Филолошког факултета у Београду`. Рекао сам да сам ја на тој Катедри дипломирао. Како сам у то време био под осудом, неки чланови редакције `Зборника...` су били против мог увршћавања у избор, јер сам као осуђеник могао да искомпромитујем јубилеј Катедре. Комунистичке власти су ме осудиле и отпустиле трајно с посла, а неки редактори `Зборника...` хтели су да се не зна да сам ја дипломирао на њиховој Катедри. На срећу, код других чланова редакције преовладало је мишљење да судови не могу да одређују ко је писац. Овде морам да кажем да ме за све време суђења и прогона мој Факултет није узео у заштиту, што му, свакако, не служи на част.
У редакцији Просвете (која ми је одбила књигу) закључено је да сам са овом новелом нашао свој оригинални пут у српској књижевности.
`Бели аанђео...` је у целини први пут објављен у часопису Ток у Прокупљу 1987. године, у условима потпуно промењеним, у време пропадања комунизма. Било је то моје прво објављивање у Топлици после егзодуса 1972. године. Још да кажем да је уредник Тока био Воја Красић, који ми је затражио прилог за препорођени Ток.

Између оца и ујака

Ову новелу сам написао у Александровцу Жупском, али сам је довео у коначан облик у Житном Потоку 1963. године, за време летњег школског распуста. Новела је представљала прво поглавље мог другог неуспелог романа `Млади песник`. Наиме, после краха мог првог студентског романа у Београду, ја сам у Александровцу успео да напишем још један неуспели роман, овога пута професорски. Радило се о мом покушају да направим Портрет уметника у младости (Џојс). Међутим, у то време нисам био способан за такав потхват. (Пола века касније успећу да направим свој Портрет уметника у старости!) На рушевинама овога романа, остале су две новеле, које сам тада насловио са `Икаров лет` и `Икаров пад`. Требало је да то буде целовита књига.
Одломак из `Икаровог лета` објавио сам у Лесковцу у часопису Наше стварање 1967. тгодине, под насловом који је дала редакција (Николај Тимченко?) `Између оца и ујака`. Требало је да новела буде објављена у још два наставка, али сам се у међувремену замерио главном уреднику часописа, Томиславу Н. Цветковићу, јер нисам приказао неку његову књигу онако како је он желео, па је стигла казна у виду обуставе даљег излажења мог текста.
`Икаров лет` сам објавио као књигу у Прокупљу маја 1968. године у едицији Драинац. Била је то прва моја објављена књига. Садржински гледано она је изузетно важна у мом опусу, јер га је наговестила. Позадину збивања у новели чини грађански рат, сукоб старог и новог, симболизован у лицу оца и ујака. Дечак Икар, разапет између њих, одбацује обе опције и покушава да нађе свој пут. Политички гледано, у овој новели сам поставио основу свог будућег прилажења нашој стварности: ни старо, ни ново, него треће. На моју срећу, вероватно захваљујући свом имплицитном фокнеријанском стилу, новела је остала политички непрочитана. Да јесте, случај `Црвени краљ` би био раније отворен.

Повратак у завичај

Ову новелу завршио сам у Сибници 1964. године, где сам провео једну школску годину радећи у основној школи, између Александровца и Куршумлије. Новела је представљала завршни део романа `Млади песник` и првобитни наслов јој је био `Икаров пад`. Од средишњег дела романа, који се бави судбином песника Икара у Београду, нисам успео ништа да направим, па сам га уништио, као и први роман. За разлику од `Икаровог лета`, `Икаров пад` је написан експлицитним џојсовским стилом, чиме је просто позвао на политичко читање.
Кад сам компоновао књигу о Икару за објављивање у Драинцу, у њој су биле обе ове новеле. Међутим, редакција, на челу са главним уредником Благојем Глозићем, пронашла је да је друга новела. која говори о повратку песника у завичај, политички неприхватљива и одбила је да је штампа. После дужег колебања, на самом почетку каријере, морао сам да прихватим крњу књигу, у противном је не би ни било.
Но, редакција ми није вратила рукопис, једини који сам имао. Узалуд сам трагао за њим, будући да у почетничком неискуству нисам имао копију. Рукопис `Икаровог пада` је једноставно нестао из редакције, рачунао сам да је трајно изгубљен и био сам се помирио са тим.
Међутим, крајем осамдесетих година, кад је југословенски комунизам почео да пада, изненада сам дошао до рукописа. Тад сам имао књижевно вече у Прокупљу, прво после изгнанства. На вече је, на опште изненађење, дошао и Окружни јавни тужилац Прокупља Мило Бојовић, који је написао оптужницу против аутора `Црвеног краља`. Дошао је да ми врати материјале, који су били похрањени у његовој тужилачкој фијоци. На моје запрепашћење, у тужиочевој фасцикли била је и новела `Икаров пад`, нестала пре двадесет година. Тако је ова новела сачувана у Удби и Тужилаштву и ја овим органима гоњења могу да будем захвалан на томе.
Како је на вече дошао и уредник новопокренутог часописа Преображења у Нишу, да ми затражи прилог за часопис, ја сам му пружио рукопис `Икаровог пада`, који ми је вратио тужилац. Једино сам променио наслов у садашњи, `Повратак у завичај`. Новела је ускоро објављена у поменутом часопису.
Кад сам за Стубове културе и Предрага Марковића сакупио новеле за Сабрана дела, рачунао сам да књигу треба да завршим новелама о Икару.
61905485 Šopska ambasada Ivan Ivanović

LimundoGrad koristi kolačiće u statističke i marketinške svrhe. Nastavkom korišćenja sajta smatramo da ste pristali na upotrebu kolačića. Više informacija.