pregleda
Mišica spava - Svetlana Makarovič, Retko !!!
| Cena: |
| Želi ovaj predmet: | 2 |
| Stanje: | Polovan bez oštećenja |
| Garancija: | Ne |
| Isporuka: | Pošta CC paket (Pošta) Post Express Lično preuzimanje |
| Plaćanje: | Tekući račun (pre slanja) Ostalo (pre slanja) Lično |
| Grad: |
Novi Sad, Novi Sad |
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.
Pozitivne: 14507
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Godina izdanja: Ho
Jezik: Srpski
Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!
Ilustracije:
Vjera Lalin
Svetlana Makarovič (Maribor, 1. januar 1939) je slovenačka pozorišna glumica, prevodilac, ilustratorka, pevačica, pisac i pesnik. Nazvana je Prvom damom slovenačke poezije.[1] Takođe, borac je za prava žena i bori se za to, da se u slovenačkoj kulturi više istražuje i promoviše o ženama, za koje smatra da nisu dovoljno zastupljene.[2] Autorka je književnosti za odrasle ali i za decu. Njeni radovi poznati su širom Slovenije i imaju posebno mesto u istoriji slovenačke literature za mlade. Osvojila je Levstkovu nagradu za životno dostignuće, 2011. godine.[3]
Biografija
Makarovičeva je rođena 1. januara 1393. godine u Mariboru.[4] Nakon završetka osnovne škole u rodnom gradu odlazi u Ljubljanu, gde završava srednju školu za predškolske nastavnike. Početkom šezdesetih godina učila je psihologiju, pedagogiju, etnoologiju i strane jezike. Svirala je klavir po kafićima u Ljubljani, a nakon toga postala nastavnica za decu sa posebnim potrebama. Godine 1968. završila je Akademiju za pozorište, radio, film i televiziju Univerziteta u Ljubljani[4] i nakon toga počela da glumi u Ljubljanskom gradskom pozorištu i Slovenačkom nacionalnom pozorištu. Od 1974. godine postala je nezavisni pisac.[5]
Radovi
Književnost
Makarovičeva je 1957. godine počela da svoje radove objavljuje u časopisima i novinama. Njena prva pesma U crnom pritisku objavljena je za ča slovenački omladinski časopis Mlade staze. Svoje pesme objavljivala je i u časopisima Naša savremenost (1953–1963)[6][7], Tribina (1951)[8], Problemi (1962-1963)[9], Perspektiva (1960–1964), Savremenost (1963)[10] i za časopis Dijalog.
Njena prva kolekcija pesama nazvana Sumrak, izašla je 1964. godine. Ovaj, kao i svi ostali radovi u drugoj polovini pedesetih i početkom šezdesetih godina prate dominantni put slovenačke lirkes poezije iz intimizma do modernizma. U kolekciji pesama Letnja noć iz 1968. godine izrazila je svoju ličnu poetiku zasnovanu na tradicionalnim poetskim formama. Njene narodne poezije pesme predstavljaju novu ekspresiju egzistencijalne krize modernog čoveka. Na početku sedamdesetih godina, pisala je poeziju u dosta oštrijem obliku, sa dominantnim detaljima tragedije i balade. Takvu vrstu poezije predstavila je u svojoj kolekciji pesama Jedeš, bićeš pojeden iz 1998. godine. Svoju novu kolekciju pesama sa dosta kreativnosti nazvala je Iscelitelj i objavila je 1973. godine. Antologiju pesama Ekstrakcija izdala je 1997. godine. Njena antologija pesama Usamljenost objavljena je 2002. godine. U februaru 2012. godine objavila je balada-bajku nazvanu Sneguročka. Bila je inspirisana likom iz ruske bajke Sneguročka. Makaroovičeva je odmalena imala veliku strast prema ruskoj tradiciji i kulturi[11].Nakon 1970. godine, Makarovičeva je počela da piše prozu za decu. U svojim proznim radovima razvila je svoj individualni stil, poznat po originalnom imenovanju likova.
Narednih godina objavljivala je moderne priče sa životinjama kao što su Pekarna Mišmaš (1974) i (Sapramiška) (1976), objavljuje kolekcije Take živalske (1973), Mačija pera (1992) i Veverica posebne sorte (1994). U njenim prozama protagonisti su životinje, koje žive u posebnom svetu i imaju slične karakteristike kao i ljudi, okrutnost, sebičnost i zavidnost i opisuje životinje koje prolaze kroz trenutke očaja, besa, tuge i usamljenosti[12]. Priče poput Patuljak Kuzma osvojio nagradu (1974) i Veštica Zofka (1989) smatraju se pričama gde su glavni karakteri zasnovani na mitovima. Njene priče ističu, u njenoj suštini, nerazumevanje i neprihvatanje razlika. Jedne od njenih najpopularnijih su priče Kam pa kam kosovirja? (1975) i Mi, kosovirji (2009) koje govore o slobodnim bićima koja se protive pravilima i zahtevima vlasti. Neki od njenih radova su snimljeni i to : Pekarna Mišmaš (1976), Sapramiška (1986), Čuk na palici (1998), Mali kakadu (1898), Sovica oka (1992) i mnoge druge.
Njeni radovi su preporučeni za kurikulum za slovenački jezik u školama[13] i to : Jaz sem jež, Čuk na palici, Pismo , Sovica Oka, Papagaj in sir, Zajček gre na luno , Razvajeni vrabček, Pod medvedovim dežnikom, Jazbec in ovčka, Prašičkov koncert, Pekarna Mišmaš, Coprnica Zofka, Kosovirja na leteči žlici, Miška spi, Volk in sedem kozličkov, Kam pa kam i kosovirja i Jutro.
Muzika
Marakovičeva je objavila knjigu šansona Krizantema na klavirju 1990. godine. Osnovi njenih šansona su vrlo slični onima u njenim pesmama - tekstovi se odnose na oblasti savremene porodice, vaspitanja, društvenih navika, moralne norme i društvene konvencije. Razlika je u tome što u svojim šansonima ima više humora.
Snimila je nekoliko albuma interpretacija svojih šansona i to : Nočni šanson (1984), Dajdamski portreti (1985), Pelin žena (1985) i Namesto rož (1999).[5]
Pisala je i za druge, za album Mesto Mladih od grupe Bele vrane, album Najjači ostaju izvođačice Nece Fank i za mnoge druge.[14] Odradila je uvodu muzičku numeru za slovenački film Sreća na lancu.
Saradnja sa lutkarskim pozorištem Ljubljana
Njen rad Sovica Oka predstavljen je 1972. godine na bini Ljubljanskog lutarskog pozoripta.[15] Njen rad Sapramiška izveden je nekoliko puta u ovom pozorištu. Prvi nastup nakon uspostavljanja saradnje sa pozorištem izveden je 17. oktobra 1986. godine. Sa Ljubljanskim lutkarskim pozorištem Makarovičeva je sarađivala mnogo puta, radila je muziku, adaptirala tekstove, radila dizajn i mnoge druge stvari. Na sceni lutarskog pozorišta bila je 31. put, a sa njim izvodila predstave u Italiji, Austriji, Meksiko, Australiji i Hrvatskoj.
Marakovičeva je napustila Slovenačko društvo pisaca jer se nije složila sa pravilima za dodelu članstva u društvu. Verovala je da glavni kriterijum treba da bude kvalitet, a ne kvantitet. Protivila se zvaničnim izdavačima, tvrdeći da oni samo koriste ostale autore. Pored toga, ona je teži i socijalnim pravima slobodnih umetnika. Podržala je i učestvovala u osnivanju časopisa koji je posvećen književnošću a plasiran je 1980. godine. Smatrala je da su tadašnja politička i ideološka pitanja uništavala umetnosti. Zabranjivala je objavljivanje svojih dela u nekim časopisima i knjigama, koji su zasnovani na crnoj poeziji, smatrajući da će zbog toga mladi mrzeti književnosti. Izuzetno se protivila tvrdnjama da je umetnost za sve ljude.[5] U svojim kolumnama, često je izražavala kritike o njenom društvenom okruženju.[16]
Godine 2000. odbila je prijem Prešernove nagrade.
U svojim kritikama često je nazivala Slovence primitivnim, licemernim i ljudima hladnog srca.[11] U njenoj pesmi Pesmi o Sloveniji za tuje in domače goste objavljenoj 1984. godine, iznela je jasno svoju kritiku prema društvu Slovenije.[5]
Stav prema katoličkoj crkvi
U januaru 2012. godine Makarovičeva je izazvala je kontroverzu sa svojom izjavom: `Po mom mišljenju Katolička crkva u Sloveniji je nešto što mora da se mrzi, osjećam to kao svoju građansku dužnost`.[17] Konzul katoličke crkve okarakterisao je ovu izjavu kao primitivnu i neprihvatljivu.[18] Policija Slovenije je dobila nekoliko inicijativa za intervenciju zbog Makarovičeve izjave. Iako policija nije preuzela ništa, naglašeno je da osuđuje sve obllike mržnje i netolerancije upućene prema pojedincima i grupama ljudi.
☑ Zamolio bih clanove koji zele licno preuzimanje, da ne postavljaju uslove kako, sta, gde... licno preuzimanje je na mojoj adresi na Telepu, ako Vam to ne odgovara kupujte od nekog drugog.
☑ Svi predmeti su fotografisani na prirodnom svetlu, nema nikakvih filtera, efekata ili neceg slicnog !
❗❗❗ NE SALJEM U INOSTRANSTVO ❗❗❗
☑ Dobro pogledajte fotografije, da ne dodje do nekog nesporazuma!
☑ Tu sam za sva pitanja!
☑ Knjige saljem nakon uplate!
☑ POUZECEM SALJEM SAMO CLANOVIMA BEZ NEGATIVNIH OCENA!!!! Takodje ne saljem clanovima koji su novi tj. bez ocena!!!
☑ Filmski plakati:
☑ Molim Vas da ne ocekujete od plakata da izgledaju kao da su sada izasli iz stamparije, ipak neki od plakata imaju godina... i mi se nakon 50 godina zguzvamo :) Trudim se da ih sto bolje fotografisem kako bi ste imali uvid u stanje.
☑ Sto se tice cena plakata, uzmite samo u obzir da su ovo originalni plakati iz perioda filma, i da kada bi ste hteli da napravite (odstampate) bilo kakav filmski plakat sa intereneta kostalo bi Vas verovatno vise od hiljadu dinara...
☑ Antikvarne knjige:
☑ Sto se tice antikvarnih knjiga, molim Vas da ne ocekujete da knjige koje su stare neke i po 150 godina budu u savrsenom stanju, budite srecni sto su uopste pozivele toliko vremena i sto je informacija jos uvek u njima, a stanje kakvo je takvo je, uvek mogu da se odnesu da se prekorice i malo sreda, pa da opet dobiju malo svezine, naravno ko to zeli.
Toni Morison (engl. Toni Morrison, rođ. 18. februara 1931, rođena Kloi Ardelija Voford,[2] — 5. avgust 2019[3]), bila je književnica i profesorka. Dobila je Nobelovu nagradu 1993. za sabrana dela. Laureat je Pulicerove nagrade. Dela joj odišu epskim temama, živim dijalozima, izuzetno detaljnim crtama afroameričkih likova. Objavila je seriju dečjih knjiga sa sinom Slejd Morisonom.
Mladost
Rođena je kao Kloi Entoni Voford (engl. Chloe Anthony Wofford) u Lorejnu, Ohajo.[4] Drugo je od četvoro dece, iz radničke porodice. Kao dete stalno je čitala (među omiljenim piscima su joj bili Džejn Ostin i Lav Tolstoj). Njen otac, Džordž Voford, varilac po zanimanju, često bi joj govorio afroameričke narodne priče (metod pripovedanja koji će kasnije prožeti njena dela). Kada je imala oko 15 godina, bilci su linčovali dva crna biznismena koji su živeli u njenoj ulici. Morison je rekla: „On nam nikada nije rekao da je video tela. Ali on ih je vidio. I to je bilo previše traumatično, mislim, za njega.”[5] Uskoro nakon linča, Džordž Voford se preselio u rasno integrirani grad Lorejn (Ohajo), u nadi da će pobeći od rasizma i osigurati profitabilno zaposlenje u rastućoj industrijskoj ekonomiji u Ohaju. On je radio razne poslove i kao zavarivač za US Stil. Ramah Voford je bila domaćica i posvećeni pripadnik Afričke metodističke episkopalne crkve.[6]
Morisonova je 1949. upisala Univerzitet Hauard i studirala društvene nauke. Pod izgovorom da se Kloi teško izgovara, menja ime u Toni. Zvanje magistra engleske književnosti stekla je na univerzitetu Kornel 1955, a Univerzitet u Oksfordu dodelio joj je titulu počasnog doktora 2005.
Karijera
Odraslo doba i uređivačka karijera: 1949–1975
Godine 1949, ona se upisala na Univerzitet Hauard u Vašingtonu, tražeći društvo crnih intelektualaca.[7] Dok je bila u Hauardu, prvi put se susrela sa rasno odvojenim restoranima i autobusima.[5] Diplomirala je 1953. godine sa dipl. na engleskom i nastavila školovanje da stekne magisturu umetnosti na Univerzitetu Kornel 1955. godine.[8] Njena magistarska teza nosila je naslov „Tretman otuđenih Virdžinije Vulf i Vilijama Foknera.“[9] Predavala je engleski, prvo na Teksaškom južnom univerzitetu u Hjustonu od 1955. do 1957. godine, a zatim na Univerzitetu Hauard u narednih sedam godina. Dok je predavala na Hauardu, upoznala je Harolda Morisona, jamajskog arhitektu, za koga se udala 1958. Njihov prvi sin rođen je 1961. godine, a ona je bila trudna sa svojim drugim sinom kada se razvela od Harolda 1964.[10][11][12]
Nakon razvoda i rođenja njenog sina Slejda 1965, Morisonova je počela da radi kao urednica za L. V. Singer, odeljenje za udžbenike izdavača Random Hause,[6] u Sirakuzi, Njujork. Dve godine kasnije, prešla je u Random Hause u Njujorku, gde je postala njihova prva crna žena viši urednik u odeljenju za beletristiku.[13][14]
U tom svojstvu, Morison je igrala vitalnu ulogu u dovođenju crnačke književnosti u mejnstrim. Jedna od prvih knjiga na kojima je radila bila je prelomna Savremena afrička književnost (1972), zbirka koja je uključivala radove nigerijskih pisaca Vola Sojinke, Činua Ačeba i južnoafričkog dramaturga Atola Fugarda.[6] Ona je podstakla novu generaciju afroameričkih pisaca,[6] uključujući pesnika i romanopisca Tonija Kejda Bambaru, radikalnu aktivistkinju Anđelu Dejvis, Crnog pantera Hjuija Njutna[15] i noveliskinju Gejl Džons, čije je pisanje Morisonova otkrila. Takođe je objavila autobiografiju otvorenog poznatog šampiona Muhameda Alija iz 1975. godine, pod nazivom The Greatest: My Own Story. Pored toga, objavila je i promovisala rad Henrija Dume,[16] malo poznatog romanopisca i pesnika kojeg je 1968. godine ubio tranzitni službenik u njujorškoj podzemnoj železnici.[5][17]
Među drugim knjigama koje je Morisonova razvila i uredila je Crna knjiga (1974), antologija fotografija, ilustracija, eseja i dokumenata o životu crnaca u Sjedinjenim Državama od vremena ropstva do 1920-ih.[5] Izdavačka kuća Random Hause nije bila sigurna u pogledu ovog projekta, ali je njegovo objavljivanje naišlo na dobar prijem. Alvin Bim je recenzirao antologiju za klivlendskog Plejn Dilera, pišući: „Urednici, poput romanopisaca, imaju decu mozga – knjige koje smišljaju i oživljavaju bez stavljanja sopstvenih imena na naslovnu stranu. Gospođa Morison ima jedno od ovih u prodavnicama sada, a časopisi i bilteni u izdavačkoj delatnosti su oduševljeni, govoreći da će proći kao vrući kolači.`[6]
Promovisanje afroameričke književnosti
Godine 1958. udaje se za Harolda Morisona, rađa dvoje dece ali se i razvodi 1964. Posle razvoda seli se u Njujork, gde radi kao urednik. 18 meseci kasnije postaje jedan od urednika njujorškog sedišta poznate izdavačke kuće Random House.
Kao urednik, igrala je važnu ulogu u približavanju afroameričke književnosti ka mejnstrimu. Uređivala je između ostalih i knjige Toni Kejd Bambara i Gejl Džonsa. Morison je bila profesor društvenih nauka na Univerzitetu u Prinstonu, od 1989. Taj radni odnos je prekinula 2006.
Trenutno radi za američki periodični magazin „Nacija“ (The Nation)
Politika
Izazvala je bezmalo skandal nazvavši Bil Klintona „prvim predsednikom crncem“ dodavši kako „Klinton ispoljava gotovo svaku crtu „afroamerikanstva“: odrastao uz samohranog roditelja, rođen siromašan, radničke klase, svira saksofon, dečko iz Arkanzasa koji obožava Mekdonalds i brzu hranu.`
Predmet: 78070925
