pregleda

Petar Kočić - Jablan, Retko !!!


Cena:
1.490 din
Želi ovaj predmet: 1
Stanje: Polovan bez oštećenja
Garancija: Ne
Isporuka: Pošta
Post Express
Lično preuzimanje
Plaćanje: Tekući račun (pre slanja)
Ostalo (pre slanja)
Pouzećem
Lično
Grad: Novi Sad,
Novi Sad
Prodavac

Askeza (3512)

PREMIUM član
Član je postao Premium jer:
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.

100% pozitivnih ocena

Pozitivne: 6186

  Pošalji poruku

Svi predmeti člana


Kupindo zaštita

ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 289
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na dve stranice ima trag hem olovke, nista strasno!

Ilustracije:
Deca osnovne skole `Zmaj Jovan Jovanovic`

Retko !!!



Pripovetka Jablan, Petra Kočića predstavlja simboliku borbe, lepotu prirode kao i snažnu unutrašnju dramu malog dečaka Luje. Dečak Lujo i njegov bik Jablan predstavljaju hrabru, upornu i istrajnu omladinu koja se bori protiv carske austrougarske vlasti. U priči je oličenje takve vlasti knežev bik Rudonja.


Petar Kočić (Stričići kod Banje Luke, 29. jun 1877 — Beograd, 27. avgust 1916) bio je srpski književnik i političar.[1] Smatra se jednim od prvih pisaca moderne u srpskoj književnosti, ali i ličnošću koja je svojim životom i političkom delatnošću postala uzor različitim političkim strujama u potonjoj istoriji srpskog naroda.

Odrastao je u patrijarhalnoj porodičnoj zadruzi pod tutorstvom dede i babe nakon što mu je majka Mara umrla, a otac Jovan se zamonašio.[2] Osnovnu školu je završio u manastiru Gomionica i srpsko-pravoslavnoj školi u Banjoj Luci. Godine 1891. upisao je Veliku gimnaziju u Sarajevu, ali je iz nje izbačen 1895. te je školovanje nastavio u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Studirao je na Bečkom univerzitetu od 1899. do 1904. godine, a nakon kratkog boravka u Beogradu bio je postavljen za profesora srpske gimnazije u Skoplju, odakle je bio otpušten nakon pisanja satiričnog članka, te se 1905. vratio u Sarajevo. U Bosni i Hercegovini je započeo političku borbu za poboljšanje položaja srpskog stanovništva zalažući se posebno za oslobađanje kmetova. Pisao je vatrene članke protiv austrougarske uprave, učestvovao u velikom narodnom štrajku (1906) i radio na okupljanju srpskih snaga. Austrougarska vlast je u Kočiću videla veliku opasnost te je radila na suzbijanju njegove političke delatnosti. Tri puta je bio hapšen i zatvaran zbog novinskih članaka i kritike vlasti. Ukupno je proveo dve godine u zatvoru i to većinom u samici, što je negativno uticalo na njegovo duševno zdravlje. U Banjoj Luci je pokrenuo list Otadžbina. Kao nacionalni i socijalni revolucionar, Kočić je bio veoma omiljen u seljačkim masama i kod napredne omladine, pa je izabran i za poslanika Bosansko-hercegovačkog sabora, ali je ovu funkciju napustio 1913. zbog pogoršanja zdravlja. Godine 1914. primljen je u duševnu bolnicu u Beogradu, gde je dočekao početak Prvog svetskog rata i gde je nakon dve godine preminuo. Na taj način su se ispunile njegove proročke reči koje je izgovorio izlazeći iz tuzlanskog zatvora: „U ropstvu se rodih, u ropstvu živjeh i u ropstvu, vajme, umrijeh”.[3]

Kočić je pisao sva tri književna roda — epiku (pripovetke, crtice i slike), liriku (pesme u stihu i prozi) i dramu (dramske satire). Najviše umetničke domete dostigao je pišući pripovetke i dramske satire. Njegovo stvaralaštvo se može podeliti u dva dela. Prvi obuhvata studentski period od 1901. do 1905. godine tokom koje je objavio tri zbirke pripovedaka istog imena: „S planine i ispod planine” (1902), „S planine i ispod planine” (1904) i „S planine i ispod planine” (1905), kao i dramsku satiru „Jazavac pred sudom” (1904). Drugi period obuhvata period od 1908. do 1911. kada su nastali „Jauci sa Zmijanja” (1910) i „Sudanija” (1911). Poetiku Kočićevog stvaralaštva odlikuju: izraziti likovi Krajišnika, gorštački ponos i prkos, narodni moral, tradicionalno rodoljublje, pobuna protiv okupatora, satira i humor, živopisni pejzaž, živ i tečan dijalog, sveža, puna i bogata narodna reč i jedar, živopisan nesporedan stil.[4] Pored toga što se smatra jednim od prvih modernih pisaca srpske književnosti, Kočić se smatra i prvim velikim srpskim piscem iz Bosne i Hercegovine, piscem koji je uveo bosanskog seljaka u srpsku književnost i piscem koji je oživeo seosku pripovetku.[5]

Kočićevo delo doživelo je veliku čitanost još za vreme autorovog života. Njegove pripovetke izvršile su širok uticaj na sledeću generaciju pisaca među kojima se posebno izdvaja uticaj koje su izvršile na stvaralaštvo Ive Andrića. Politička delatnost, prkos i čelična nepokolebljivost stvorile su od Kočića istorijsku figuru na čije su se nasleđe kroz potonju istoriju pozivale podjednako i desne i leve, srpske i jugoslovenske političke ideologije. Kočićevo ime nosi nekoliko škola, veliki broj ulica, književne nagrade Kočićevo pero i Kočićeva knjiga, Teatar fest i kulturna manifestacija Kočićev zbor, dok se njegov lik nalazi na licu serije novčanica od 100 konvertabilnih maraka i grbu Banje Luke, gde se nalazi zajedno sa banom Svetislavom Milosavljevićem.


Petar Kočić se rodio u selu Stričići, u oblasti Zmijanje, 29. juna 1877. godine. Njegov otac, Jovan, bio je pravoslavni sveštenik, a majka Mara (devojački Vulin) domaćica. U beleškama o svom rodnom kraju iz 1909. godine Kočić navodi da je u Zmijanju u to vreme bilo četrdeset i četiri kuće Kočića po raznim zmijanjskim selima.[6] Kočići su zmijanjski starosedeoci i kao krsnu slavu proslavljaju Svetog Ignjatija Bogonosca. Prema narodnom predanju postanak prezimena se objašnjava time da je u Pavićima pod Gradinom živela udovica sa sedmoro ili osmoro dece, te je uvek ranila. Stoga su je prozvali kvočkom, a po kvočki je njen porod i potomstvo nazvano K(v)očić.[7] Godinu dana nakon Petrovog rođenja, Austrougarska je okupirala Bosnu i Hercegovinu, što je okončalo četvorovekovnu vladavinu Osmanskog carstva i donelo oblikovanje novog okupacionog sistema, koji će imati presudnu ulogu u životu budućeg pisca. Kada mu je bilo dve godine, Kočiću je umrla majka na porođaju sa mlađim bratom Ilijom. Osetivši porođajne bolove, Maru je bilo sramota da to kaže drugim ženama, pa se sama zaključala u kuću, gde se porodila, a potom onesvestila. Kada su ukućani upeli da provale u kuću, bila je i dalje živa, ali je preminula iste noći.[8] Jovan, Kočićev otac, teško je podneo gubitak supruge, te je ubrzo od žalosti otišao u manastir Gomionicu, gde se zamonašio i postao monah Gerasim.[6] Godinama kasnije Petar Kočić je književno uobličio svoje roditelje u pripoveci „Đurini zapisi”.


Rodna kuća Petra Kočića u Stričićima.
Petar Kočić je sa svojom sestrom Milicom i bratom Ilijom odrastao u zadružnoj zgradi Kočića pod tutorstvom baba Vide i dede Stojana. U zadruzi se živelo u skladu sa skromnim načelima patrijarhalne tradicije, te je svako imao svoje zaduženje. Kočićevo zaduženje je bilo da čuva stoku.[6] U to vreme većina stanovnika Bosne i Hercegovine je bila nepismena tako da je budući pisac prvi dodir sa književnošću imao preko narodne književnosti, koju su meštani usmeno pripovedali ili pevali uz gusle. Na poziv oca u svojoj desetoj godini (1887) došao je u manastir Gomionicu, gde ga je jedan monah podučavao čitanju i pisanju. Manastirska sredina, koja je bila tradicionalna i nacionalno romantična, ostavila je vidnog traga na Kočićevo obrazovanje. Tada su mnogi, a naročito sveštenici i učitelji, kao pozni sledbenici Vuka Stefanovića Karadžića, beležili i prikupljali folklornu i etnografsku građu.[8] Početkom juna 1888. austrougarska policija je uhapsila njegovog oca u Banjoj Luci pod optužbom da je odvraćao seljake da idu na doček princa Rudolfa, za šta je bio osuđen na sedam meseci zatvora.[9]

Kočić je napustio Gomionicu nakon dve godine, a potom je dovršio viša dva razreda u srpsko-pravoslavnoj školi u Banjoj Luci. Letnje raspuste je provodio u Gomionici sa ocem. Bio je đak generacije, što mu je omogućilo da 1891. godine upiše Veliku gimnaziju u Sarajevu, tada jedinu državnu gimnaziju u Bosni i Hercegovini.[10]

Gimnazija u Sarajevu i Beogradu (1891—1899)
Kočić je Sarajevsku gimnaziju upisao s jeseni 1891. godine kao četrnaestogodišnji dečak.[a] Stariji od drugih đaka iz odeljenja, sa razvijenim nacionalnim osećanjem i pod svežim utiscima koje je doneo iz svog rodnog kraja, Kočić je sa nepoverenjem posmatrao novu sredinu. Shvatanja pod kojima je do tada rastao, bila su u Sarajevu, kao centru tuđinske uprave, toliko potisnuta da se o njima moglo samo u najužem krugu poverljivo govoriti. Direkcija školske vlasti, koja je, zapravo, odražavala političke tendencije austrougarske okupacione uprave, pomoću dobro organizovane policijske i špijunske službe, vršila je strogu kontrolu nad životom i radom školske omladine, tako da je i o najmanjim školskim izgredima bila odmah obaveštavana.[12] Kočić je u prvi mah ambiciozno pristupio školskom učenju. Tokom prva tri razreda bio je jedan od najboljih đaka. Posebno se isticao u matematici, starogrčkom, nemačkom i srpskom jeziku, koji je austrougarska vlast zahtevala da se zove „zemaljski jezik”, ne dozvoljavajući da se maternji jezik povezuje sa nacionalnom pripadnošću.[13] Međutim, u četvrtoj godini nastupila je snažna promena u Kočićevom ponašanju te je počeo da se otvoreno sukobljava sa školskim vlastima. Prvi incident, prema svedočenju školskog druga Lazara Kondića, nastao je kada je Kočić bio udaljen sa časa, nakon što je opsovao pred profesorom veronauke, jer mu je dao manju ocenu nego što je zaslužio. Kažnjen zbog ovog incidenta, budući pisac ne samo da je izgubio dotadašnje đačke ambicije, nego se u njemu razvija, kako Lazar Kondić svedoči: „sušta suprotnost od pređašnjeg urednog, uvek spremnog, ambicioznog Petra. Od tada počinje da izostaje iz škole, bilo mu je 17 godina, počinje obilaziti krčme i kafane”.[14] Razočaran u školu i odbacivši stege koje su mu nametale đačke ambicije, Kočić je počeo na različite načine da iskazuje bunt prema sistemu koji je zavela Austrougarska. Povod za novu kaznu se dogodio kada je u gostionici preko puta gradske većnice skandirao stihove koji su započinjali stihom: „Srpsko je nebo plave boje”. Školska uprava je na prijavu policijskog agenta kaznila Kočića sa šesnaest sati karcera (školskog zatvora).[15] Njegova ocena iz vladanja na kraju prvog semestra je glasila: „nije besprijekorno radi vjerske nesnošljivosti i laganja”.[16]


Kočić je naučio da čita i piše u manastiru Gomionica. Njegov otac, Gerasim Kočić, bio je monah u ovom manastiru, a kasnije se u njemu zamonašio i Kočićev brat Ilija.
Kočićev slučaj je bio saopšten i Zemaljskoj vladi. Naime, kada je vlada zatražila od školske uprave izveštaj o vladanju školske omladine, što je inače često činila, direktor Nemanić je naveo i Kočićev slučaj kao i neke druge koji su se odnosili na narušavanje noćnog mira. Direktor je na kraju izveštaja dodao da se sve tužbe, ukoliko ih ima, odnose bez izuzetaka na učenike pravoslavne veroispovesti.[17] U to vreme vladali su zategnuti odnosi između Srba i Hrvata, a ta netrpeljivost odražavala se još jače među školskom omladinom. Hrvatski đaci su uglavnom pozitivno gledali na austrougarsku okupaciju, dok su učenici srpske nacionalnosti osećali da se njihove težnje pobijaju na svakom koraku. Veći broj srpskih đaka je sve češće napuštao gimnaziju u Sarajevu i prelazilo u beogradske škole, što je izazvalo sumnju kod vlasti.[16] Poslednji incident, koji je doveo do Kočićevog isključenja iz Sarajevske gimnazije, odigrao se u hotelu Carigrad 8. aprila 1895. godine. Prema Kondićevom svedočenju Kočić je u hotel pozvao nekoliko bližih drugova kako bi ih počastio, te je tražio od romskog orkestra da mu sviraju pesmu Onamo, ’namo!, srpsku patriotsku pesmu iz Crne Gore čije je stihove napisao knjaz Nikola I Petrović. Kočiću je prišao musliman koji je podignute ruke uzviknuo: „Nije ovo Crna Gora!”, na što mu je Kočić odgovorio: „Jest više od Crne Gore!”. Došlo je prvo do svađe, a onda i do masovne tuče, koju je konačno obustavila policija.[15] Na osnovu prijave vladinog komesara u školi je sprovedena istraga. Prema rešenju direkcije škole, Kočić je bio isteran iz gimnazije, a ovu kaznu je potvrdila i Zemaljska vlada rešenjem pod br. 45635 od 25. aprila 1895. godine. Direktor Nemanić je 3. maja izvestio vladinog komesara Zaržickog o tome da je Kočić izbačen iz škole, napomenuvši da bi bilo najbolje da ga proteraju iz Sarajeva. Sledećeg dana policija je budućeg pisca proterala iz Sarajeva u Banju Luku.[18] Kočić je u pismu ocu 15. aprila 1898. godine negirao da je učestvovao u ovakvim izgredima i dao je drugačije viđenje sarajevskih godina:[19]

Za prvih godina svoga gimnazijskog obrazovanja u Sarajevu, naročito u IV razredu, bio sam često puta izazvan od izvesnih profesora, koji su bezobzirno vređali ono što je meni najsvetlije bilo, jest i biće, dok sam živ. Ta moja svetinja jeste: na prvom mestu oslobođenje moje domovine i ujedinjenje raskomadanog srpstva. Ja sam protiv tih ispada energično ustajao, i zato sam bio isteran iz gimnazije.

Aprila iste godine Kočić je tajno i bez pasoša došao u Kraljevinu Srbiju, gde je nastavio školovanje u Prvoj beogradskoj gimnaziji od maja 1895. do juna 1899. godine. Sećanje na svoj dolazak u Beograd opisao je rečima:[20]

Obuzet slatkim i nekakvim nejasnim osjećanjem, kao i svaki Srbin, kad prvi put stupa nogom na slobodan komadić srpske zemlje, dugo sam lutao po ulicama, umoran i gladan, ali ne osjećajući ni umora ni gladi. Dugo sam hodao po biogradskim ulicama sa praznim trbuhom i debelom svjeskom pjesama u džepu.

Njegova materijalna situacija u Beogradu je bila vrlo teška. Često je gladovao, a ponekad je bio prisiljen da prespava na ulici ili u parku. Svom ocu je napisao: „Život moj u Banjoj Luci bio je težak i čemeran, u Sarajevu još gori, a u Beogradu je dostigao najviši vrhunac u svojim patnjama”.[20] Uprkos nedaćama, nije gubio ponos, o čemu je izvestio oca: „ni pred kim se nisam ponizio, niti sam koga što moljakao, jer Kočići ne znaju moljakati. Bilo je dana, i to dva ili tri, kad nijesam ništa okusio, ali ipak za to nijesam ni pred kim glave sagnuo, da molim milostinju”.[21] Zbog oskudice i zbog straha da neće moći da se vrati, tokom četvorogodišnjeg boravka u Beogradu nije nijednom otputovao za Bosnu da vidi svoju porodicu. Beogradske školske dane je obeležio i njegov pokušaj da se ostvari kao pesnik. Nagovoren od strane jednog zemljaka, odneo je svoju svesku sa stihovima na procenu Janku Veselinoviću. Kada je došao nakon nekoliko dana da o pesmama čuje sud, Janko mu je otvoreno saopštio da su mu stihovi „dosta rapavi”, dodavši da smatra da bi se mogao bolje izraziti u prozi.[22] Iako je bio razočaran presudom, Kočić nije odmah odustao od poezije. Sačuvani su pojedini stihovi u đačkoj družini Nada u kojoj je čitao svoje pesme, a objavio je i dve pesme „Ponoćni zvuci” i „Proljetnji zvuci”, obe u omladinskom časopisu Podmladak 1898. godine (to su ujedno i njegovi prvi štampani radovi). Ostale pesme iz ovog perioda, od kojih je neke slao u pismima ocu, nisu objavljene za vreme njegovog života. Maturirao je u junu 1899, postavši prvi član iz šire porodice koji je stekao diplomu.

Studiranje u Beču i početak književne karijere (1899—1904)
Nakon položene mature i provedenog raspusta u Gomionici, Kočić je došao u Beč, gde je upisao filozofski fakultet. Tu je slušao predavanja iz slavistike Vatroslava Jagića.[23] Tokom školovanja uglavnom se kretao u uskom krugu prijatelja, pokazujući čestu želju da živi što povučenije. Stanovao je u sobama radničkih porodica ili periferne sirotinje. Finansijski je stajao veoma loše. Njegov otac Gerasim, na čiju pomoć se i tada jedino oslanjao, bio je već oronuo i nije mogao u isto vreme da šalje dovoljno novca za izdržavanje dvojice sinova u školama. Stoga je Kočić morao često ne samo oskudevati već i da gladuje, o čemu se saznaje iz njegove prepiske. U slobodno vreme je odlazio u kafanu Korb, koja se nalazila u ulici Landštrase u VIII okrugu, gde su nekoliko generacija ranije sedeli Vuk Karadžić i Branko Radičević. U tzv. bolja društva nije išao, jer, po sopstvenim rečima, u njima se nikad nije dobro osećao.[24]


Kočić je diplomirao na Univerzitetu u Beču.
Kočić je bio vrlo angažovan u političkoj delatnosti studenata, te je učestvovao u nekoliko studentskih akcija. Tada su često dolazili sukobi između slovenskih i nemačkih studenata, te je zbog ove netrpeljivosti, dolazilo do izgreda po bečkim ulicama i na Univerzitetu. Kočić je učestvovao u nekoliko takvih sukoba. Takođe, učestvovao je i akciji s proleća 1901. godine, kad je veća grupa srpskih studenata iz Bosne i Hercegovine, u kojoj se Kočić isticao, uložila javni protest protiv rezolucije bosanskohercegovačkih Hrvata o sjedinjenju Bosne i Hercegovine sa Hrvatskom, koja je iznesena na dubrovačkom kongresu slovenskih novinara Austrougarske. Još značajnija akcija u kojoj je Kočić učestvovao odigrala se 1901. godine, kada su srpski studenti iz Bosne i Hercegovine, povodom govora ministra Benjamina Kalaja pred budžetskim odborom austrougarskih delegacija, objavili opsežan memorandum u kome su izneli sopstveno viđenje stanja u Bosni i Hercegovini. Memorandum je odjeknuo u javnosti, te su studenti počeli da rade i na drugom opširnijem memorandumu. Iako je vlada pokušala da spreči njegovo objavljivanje, novi memorandum je objavljen početkom 1902. godine u Zagrebu. U dokumentu se tvrdilo da Austrougarska nije ispunila svečana obećanja data na Berlinskom kongresu, koja su joj omogućila okupaciju Bosne i Hercegovine. Posebno se Austrougarska napadala zbog nerešavanja agrarnog pitanja, te se u njemu tvrdilo da je seljacima još gore nego što je bilo za vreme osmanske uprave. Ukazivalo se da desetina ne samo da nije ukinuta već da se ona počela naplaćivati u novcu umesto u naturi, kako je bilo u osmanskom dobu, a samo naplaćivanje je vršeno po vrlo nesavesnoj proceni. Pored zahteva da se agrarno pitanje reši, u njemu se ustaje i protiv niza zloupotreba u zemlji: protiv duvanskog monopola, protiv kuluka i novog poreza, protiv regrutacije stanovništva i odvođenja vojnika izvan zemlje, protiv školske politike odnarođavanja i pritisaka na srpske škole, protiv protežiranja tuđeg stanovništva i strane kolonijalizacije, protiv stranih firmi, protiv političke zavisnosti sudija, itd.[25] Prema rečima Sime Erakovića zahtev za rešavanjem agrarnog pitanja unesen je u memorandum na Kočićevo izričito insistiranje. S druge strane, Kočić je počeo da ulazi i u sukobe sa srpskim „narodnim vođama” tzv. autonomnog pokreta. Smatrao je da pokret zanemaruje većinsko seljaštvo i rešavanje agrarnog pitanja, i da je njihova delatnost isključivo usmerena na poboljšanje položaja manjine oličene u trgovcima i vladikama. Sukob sa narodnim vođama bio je jedan od glavnih razloga da mu Srpsko kulturno društvo Prosvjeta ne dodeli stipendiju.[23]

Bečki period Petra Kočića ujedno je i period njegovog najaktivnijeg bavljenja književnim radom. U Beču se družio sa drugim studentima koji su pokušavali da se ostvare kao pisci. Iako je do tada uglavnom pisao poeziju, u prestonici Austrougarske je počeo aktivnije da piše i prozu. Objavio je pripovetku „Tuba” u beogradskom časopisu Nova iskra za februar 1901, a potom i pripovetku „Đurini zapisi” u Bosanskoj vili iste godine. Presudnu ulogu na dalje oblikovanje Kočića kao pripovedača izvršio je Pavle Lagarić, pripovedač i književni kritičar, koji je radio kao činovnik Direkcije južnih železnica. Kočićev prvi susret sa Lagarićem odigrao se na jesen 1901. godine. Ovaj sastanak, po svemu sudeći, bio je dramatičan. Lagarić je otvoreno izneo nedostatke dotadašnjih Kočićevih radova, koje je poznavao po tome što su bili objavljeni u „Bosanskoj vili”, časopisu za koji je i sam Lagarić pisao. Kočić je u prvi mah bio duboko uvređen kritikom, ali je pristao da se susreće svake subote sa Lagarićem u kafani „Paulinerkof”, gde su razgovarali o književnosti. Kočić je uz Lagarićevu pomoć uspeo da se oslobodi uticaja Janka Veselinovića, njegove sentimentalnosti i opširnosti u pripovedanju, i da nove pripovetke napiše sažetim izrazom, koji je bio više u skladu sa tadašnjim književnim stremljenjima u okviru modernizacija evropske književnosti.[26] Iako se tvrdnja o Lagarićevom uticaju često pronalazi u literaturi o Kočiću, postojali su i književni istoričari koji su te tvrdnje osporavali. Radovan Vučković, recimo, smatrao je da Lagarić svoju ulogu, koju je opisao u tekstu objavljenom u članku u „Književnoj Krajini” iz 1931, prenaglasio i sa njom se preterano hvalisao.[27] Krajem 1902. godine Kočić je objavio prvu zbirku pripovedaka „S planine i ispod planine”, koju je izdala bečka Zora. U njoj se nalazilo sedam pripovedaka: „Đurini zapisi” (prepravljeni u odnosu na tekst koji je štampan u Bosanskoj vili), „Jablan”, „Grob slatke duše”, „Zulum Simeona Đaka”, „Istiniti zulum Simeuna Đaka”, „Mrguda” i „Kod Markanova točka”. U zbirku nije ušla „Tuba”, njegova prva objavljena pripovetka, u čemu se, svakako, može videti Lagarićev uticaj. Književna kritika je gotovo jednodušno dočekala zbirku. Pozitivne kritike su objavili Srpski list, Srpska zastava, Delo, Kolo, Bosanska vila, kao i Srpski književni glasnik, u kome je Jovan Skerlić, ondašnji najuticajni književni kritičar, napisao da je zbirka: „istinski dobra knjiga, sveža i lepa slika jednog dela naše čestite Bosne, topla i uzbuđena pesma životu, i kao takva biće draga svakome ko je pročita”.[28] Drugu knjigu pripovedaka je objavio 1904. godine i ona je nosila isti naslov kao i prva, S planine i ispod planine. Knjiga je objavljena u izdanju Srpske štamparije u Zagrebu i posvećena je Đuri Jakšiću. U njoj su štampane „Jelike i omorike”, „Kroz maglu”, „Mračajski proto” i „Jazavac pred sudom”. Skerlić je, prikazujući i ovu knjigu, naglasio da je Kočić jedan od ređih srpskih pisaca: „koji daju lični utisak života”, pun mladosti, svežine i silnog osećanja.[29]

Venčanje i odlazak u Skoplje (1904—1905)

Milka Kočić, devojački Vukmanović, bila je jedna od prvih pismenih žena iz čelinačkog kraja. Za Petra Kočića se udala tajno 18. septembra 1904. Svom suprugu je bila velika podrška tokom svih kasnijih progona. Crvenu ružu dobijenu na poklon od Petra čuvala je do svoje smrti 1966.
Nakon što je diplomirao, Kočić je proveo leto u Bosni gde se 18. septembra 1904. godine oženio Milkom Vukmanović, koja je bila jedna od prvih pismenih žena iz čelinačkog kraja. Supružnici su se poznavali od detinjstva,[30] a iz Milkinih svedočenja i zapisa njenog unuka Petra Pavića saznajemo da je između njih ljubav buknula kad je ona imala nepunih sedamnaest godina. Venčanje je obavljeno tajno, delimično zbog sumnjičave vlasti, a delimično i zato što se njen otac Steva Vukmanović protivio braku svoje ćerke sa muškarcem nesigurne budućnosti. Milka Kočić je mnogo godina kasnije ovim rečima opisala svoje venčanje:

Te noći kiša je lila kao iz kabla. Ja sam u Banju Luku došla iz Jošavke i ostala kod očevih prijatelja Anđe i Đorđa Marića. Petar je iznenada došao iz Gomjenice i tu me je našao. Vremena za čekanje nije bilo jer su mu švapski žandari bili za petama. Sa njima je bio ljuto zavađen zbog „Jazavca” i drugih djela. Tražio je od mene da se odmah vjenčamo i da pođem s njim u Srbiju. Nisam znala šta da mu kažem. Ljubav prema njemu i strah od roditelja da se, kao najstarije dijete, udam na ovakav način potpuno su me zbunili. Petar i Anđa su navaljivali. Nisam imala kud — pristala sam.

Venčanje je obavljeno u crkvi Svetog Nikole u Romanovcima,[31] a venčao ih je prota Savo Rađević pod vencom od vinove loze, koji je na brzinu splela protina žena. Ni Kočićeva porodica nije znala za brak o čemu svedoči da niko od Kočića nije prisustvovao venčanju, kao i Kočićevo pismo bratu Iliji od 7. jula 1905, gde izričito kaže: „Možda sam ga i ja svojim postupkom-ženidbom mnogo uvrijedio, te za to mi ne htjede nikako odgovoriti na onu moju kartu iz Skoplja, u kojoj sam sinovski molio da mi oprosti i blagoslovi moj brak”. Ipak obe porodice su naposletku prihvatile brak i bile su značajna podrška supružnicima u daljem životu.[32]


Crkva Svetog Nikolaja u Romanovcima, gdje su se vjenčali Petar i Milka Kočić. U donjem desnom uglu vidi se spomenik prote Save Rađevića
Mladi supružnici su nakon venčanja prešli u Beograd, gde su živeli od septembra 1904. do kraja januara 1905. godine, gde su čekali da Kočić dobije državnu službu u školi. Početkom 1905. godine u Taletovoj štampariji u Beogradu izašla je i treća zbirka pripovedaka, koja je kao i prethodne dve nosila naslov „S planine i ispod planine”. Zbirka je posvećena doktorima N. Vučetiću i M. Vučetiću. U njoj su objavljene pripovetke: „Iz starostavne knjige Simeuna Đaka”, „Mejdan Simeuna Đaka”, „Rakije, majko!”, „Jajce”, „Pjesma mladosti”, i „U magli”. Književna kritika je i treću knjigu povoljno dočekala i ocenila.[33] Početkom februara 1905. godine Kočić dobija posao profesora srpskog jezika i književnosti u srpskoj muškoj gimnaziji i učiteljskoj školi u Skoplju, tadašnjem Osmanskom carstvu.[34][b] Tamo ga je zatekla vest da mu je otac preminuo i da mu se mlađi brat Ilija zamonašio. Atmosfera u Skoplju je bila veoma napeta jer su različite nacije agitovale za svoje nacionalne države u trenutku kada je Osmansko carstvo sve više slabilo. Za vreme svog desetomesečnog boravka, Kočić je kritički posmatrao tamošnje prilike, nezadovoljan velikim siromaštvom Srba kmetova i ogorčen bahatim ponašanjem bogatih Srba trgovaca i crkvenih velikodostojnika. U takvoj atmosferi počeo je da piše niz „Slika iz Stare Srbije i Maćedonije”, kako ih je nazvao, ali je uspeo da objavi samo jednu pod naslovom „Skoplje”, koja je izašla u sarajevskom listu Dan. Kočić je u tekstu otvoreno i sa omalovažavanjem govorio o nesposobnosti srpskog konzula u Skoplju, a za položaj Srba je rekao da je isuviše „traljav”, zbog čega je počeo da stiče neprijatelje među srpskom elitom.[36] Njegovi sukobi sa viđenijim makedonskim Srbima kulminiraju kada je u Politici objavio dopis pod nazivom „Jedna famozna svadba”,[37] gde je napao arhimandrita Savu, zbog toga što je u Tetovu naredio da se 42 srpske kuće potpuno isprazne, dok 28 kuća treba da budu u pripremi, kako bi Sava u njima smestio svoje „silne goste”, koji su dolazili na svadbu njegove ćerke, koja se udavala za „fanatičnog bugarskog pristalicu”. Kočić je protestovao što srpski sveštenik tako postupa sa srpskom sirotinjom, što „udaraju gočevi, jauču zurle, cvile ćemaneta, šušte svilene dimije zlatom suvim izvezenim”, što je sve bilo bez ukusa, bahato i prosto.[38] Novinarski članak je odjeknuo beogradskom čaršijom, a srpski konzul u Skoplju ga je tužio ministarstvu u Beogradu, ističući da bi: „mnogo bolje bilo kad bi Kočić vršio napade na bugarskog vladiku Sinesija, koji ima dosta materijala za to, nego što napada arhimandrita Savu”.[39] Tužba je naišla na odziv u ministarstvu, te je Kočić kažnjen premeštajem u gimnaziju u Bitolj. Osetivši da su ga nepravedno kaznili, Kočić je doputovao u Beograd, ne bi li izložio svoj slučaj. Kako nije uspeo da dođe do ministra, on je napustio Beograd i otišao u Sarajevo. Zbog ovakve pobune i neizvršavanja naređenja o premeštaju, aktom ministarstva od 14. novembra 1905. godine otpušten je iz državne službe.[40][41]

Drugi progon iz Sarajeva (1905—1906)

Fotografija Petra Kočića
U novembru 1905. godine Kočić se ponovo nastanio u Sarajevu, gde je atmosfera nakon Kalajeve smrti (1903) i postepene likvidacije njegovog apsolutističkog režima, postala vidno povoljnija nego pre desetak godina, u vreme njegovog gimnazijskog boravka.[42] Ipak politička borba se iz dana u dan sve više zaoštravala, a Kočić se odmah pri dolasku politički angažovao. Prvo je postao povremeni saradnik političkog lista Srpska riječ i Dan, a zatim je izabran za sekretara društva Prosvjeta. Imao je nameru da i sam pokrene satirično-humoristični list Jazavac, ali mu vlast to nije odobrila.[40] Istupao je protiv austrougarskih vlasti pišući članke, držeći govore i čineći druge aktivnosti zalažući se za bržu demokratizaciju zemlje. Izdvaja se njegovo učešće u akciji za slobodu štampe, koju su početkom 1906. godine poveli književnici, novinari i publicisti. U podužem dokumentu, koji su potpisali svi znamenitiji delatnici pisane reči Bosne i Hercegovide od Svetozara Ćorovića i Alekse Šantića do Kerubina Ševgića i Osmana Đikića, zahtevalo se da se ukine preventivna cenzura, zatim, da se ukinu sve naredbe koje sprečavaju slobodnu razmenu misli i da se donesu zakoni kojima će biti zagarantovana sloboda štampe, sloboda zbora, dogovora i udruživanja, kao i sloboda nauke i umetnosti.[43] Pošto je vrlo brzo postao značajna politička figura u Sarajevu, austrougarska vlast je budno motrila na njegovo ponašanje, čekajući priliku da parališe njegov rad i uticaj. U tajnom dokumentu policija ga je opisala kao „fanatičnog revolucionara” i glavnog kolovođu „austrofobičnog pokreta koji ima za cilj svesrpsko uzdizanje u Bosni”.[44]

Najveći politički događaj za vreme Kočićevog drugog boravka u Sarajevu bio je generalni radnički štrajk. Dan nakon zabrane proslave prvomajskog praznika, 2. maja 1906. godine prve u štrajk stupile su radnice Fabrike duvana, koje su od svih radnika bile najslabije plaćene. Istog dana objavili su štrajk i radnici ciglane. Zbog hapšenja nekoliko radnica, štrajkači su sutradan došli ispred policijske zgrade kod zatvora Beledije i tražili njihovo oslobađanje. Radnicima su se pridružile i drugi građani, među kojima i veća grupa đačke omladine koju je predvodio Kočić. Prema izveštaju vladinog špijuna, koji je imao zadatak da prati Kočića, najzaslužniji za raspaljivanje mase bio je upravo Kočić, koji je prvi jurnuo na Belediju.[45] Okupljena masa je kamenicama zasula prozore opštinske kuće, a potom je došlo do oružane intervencije vojske, koja je pucala u okupljeni narod. Poginulo je troje učesnika, a više njih je bilo ranjeno. Ova demonstracija dovela je do toga da se 4. maja proglasi generalni štrajk radnika, te su od 8 sati izjutra sve radnje bile zatvorene i rad obustavljen. Prvog dana štrajka radnici su održali veliki zbor kod Laha u Koševu, gde je među govornicima bio i Kočić. Protest je odjeknuo zemljom, te se ubrzo proširio na Zenicu, Tuzlu, Mostar, Banju Luku, Zavidoviće, Vareš i Travnik. Zbog širenja nezadovoljstva vlada je morala da popusti, te je 6. maja pristala na dogovor o povećanju nadnica i dobijanje prava na sindikalno organizovanje, čime je štrajk uspešno okončan.[46] Kočićeva delatnost za vreme štrajka je bila usmerena pre svega na pokušaj da seljake spoji sa radničkim štrajkom, a nakon njegovog okončanja da seljaštvo organizuje na sličan način. Vlada je Kočića u izveštaju označila kao glavnu opasnost i savetovala je njegovo hitno odstranjenje iz Sarajeva. Prvo su pokušali da podmetnu lažno pismo, koje bi Kočića povezalo sa tobožnjim tajnim akcijama iz Beograda. Namera je otkrivena i pismo je pod naslovom „Jedna mistifikacija protiv Kočića” objavljeno u listu Dan. Potom je povedena istraga zbog Kočićevog učešća u generalnom štrajku, u prvom redu u demonstracijama uoči štrajka pred većnicom. Međutim, tužilac nije uspeo da priloži dovoljno dokaza za podizanje optužnice te je istraga obustavljena. Najposle, vlada je pokušala da pokrene sudski postupak zbog Kočićeve kritike austrougarskog upravljanja u svojim pripovedaka, ali su nakon pažljivog razmatranja njegovog književnog opusa, utvrdili da ni ovde nemaju dovoljno materijala za pokretanje postupka.[47]

Od 25. do 28. avgusta 1906. godine Kočić je prisustvovao drugom kongresu jugoslovenskih književnika i novinara u Sofiji. Na kongresu je osnovan poseban Savez jugoslovenskih književnika i publicista sa ciljem da se južnoslovenski narodi međusobno više upoznaju i zbliže. Za sekretare srpske grupe izabrani su Jovan Skerlić i Petar Kočić.[48] Tokom drugog boravka u Sarajevu Kočić gotovo da nije pisao književnost. Objavio je malu pripovetku „Čvrko” i dva nekrologa (Janku Veselinoviću i Stevanu Sremcu), oba u „Bosanskoj vili”. Pored kraćeg prikaza kalendara „Vardar”, objavio je u Srpskoj riječi i poduži polemički članak o Milakovićevoj zbirci „Naša pjesma”. Srpska kraljevska akademija dodelila je Kočiću novčanu nagradu za pripovetke iz zbirke „S planine i ispod planine” 1906. Kočić je učestvovao u demonstracijama srpske omladine 25. i 26. oktobra 1906. godine zbog stalnog i otvorenog vređanja srpskog naroda u listu Hrvatski dnevnik, koji je bio u rukama Rimokatoličke crkve i imao podršku austrougarske vlasti.[49] Na skupu je došlo do tuče i do pucnjave, te je protiv Kočića ponovo poveden postupak. Kažnjen je sa pet dana zatvora ili sa 50 kruna globe. Visina kazne ukazuje da je incident bio manjeg karaktera. Zemaljska vlada, nezadovoljna minimalnom kaznom, naredila je vladinom komesaru ponovno pokretanje postupka, videći u ovome priliku da konačno pisca proteraju iz Sarajeva. Postupak je ponovo pokrenut 11. novembra, na šta je Kočić protestovao protiv nezakonitog novog optuživanja za stvar za koju je već jednom osuđen. Presuda je izrečena 16. novembra i u njoj se izričito insistiralo na njegovom progonu iz Sarajeva. Kočić je 8. decembra policijski sproveden na železničku stanicu odakle je proteran iz glavnog grada Bosne i Hercegovine po drugi put.[50]

Politička delatnost u Krajini, pokretanje Otadžbine i tamnovanje (1907—1910)

Portret Petra Kočića
Nakon drugog progona iz Sarajeva, Kočić se neko vreme zadržao u Budimpešti, da bi 21. decembra 1906. stigao u Banju Luku, gde se i nastanio. Kočićev dolazak u Krajinu poklapa se sa vremenom kada su Srbi u Bosni i Hercegovini ulagali napore da stvore jedinstvenu političku organizaciju koja bi okupila sve narodne snage i zastupala srpske nacionalne interese.[51] Ovaj pokušaj predvodili su intelektualci mlađe generacije nezadovoljni rezultatima autonomnog pokreta, što je uprkos pokušaju da se razlike prevaziđu, dovelo do sukoba sa dotadašnjim srpskim vođama, koji su uglavnom bili imućniji čaršijski trgovci. Inteligencija je kao osnovicu za novo srpsko okupljanje istakla, pod uticajem savremenih društvenih strujanja na evropskom zapadu, tzv. realni nacionalizam i političku demokratiju.[52] Napori su rezultirali donošenjem Sarajevske rezolucije maja 1907. i osnivanjem Srpske narodne organizacije na mitrovdanskoj narodnoj skupštini od 7. do 11. novembra 1907.[53] Kočić je svoju političku akciju poveo u okviru Srpskog narodnog pokreta, kao što su učinile i većina srpskih grupa tog vremena. Ipak Kočićeva delatnost se vidno odvajala po pitanju odnosa prema rešavanju agrarnog pitanja. Dok je inteligencija bila oprezna i neodređena u svojim zahtevima za rešavanjem ovog problema izbegavajući sukob sa muslimanskim krupnim zemljoposednicima u kojima su videli moguće saveznike, Kočić je otvoreno i dosledno zastupao prava srpskih seljaka i borio se za konačno razrešenje njihovog kmetskog položaja i surove eksploatacije od strane begova, ali i srpske čaršije.[54]

Kočićeva politička delatnost u Krajini vezana je pre svega za pokretanje lista Otadžbina. Kočić je bio glavni urednik časopisa, dok je za odgovornog urednika izabran Vaso Kondić. Prvi broj je izašao na Vidovdan 1907.[55] Podeljen na rubrike, list je donosio kraće zapise i vesti o narodnoj prosveti i privredi, zatim, važnije događaje iz srpskih zemalja, međunarodni politički pregled, domaće vesti i, najposle, beleške o književnosti, umetnosti i društvu. Ipak ono po čemu je list odjeknuo širom Bosne i Hercegovine, bio je žestoki opozicioni stav prema austrougarskoj upravi, koji je izbijao gotovo iz svakog natpisa. Po tome se posebno isticala rubrika „Suvi zulumi” u kojoj su se vrlo oštro žigosale nepravde okupacionog režima i njihovih predstavnika.[56] Zbog ovakvih stavova časopis je bio podvrgnut strogoj cenzuri. Od šesnaest brojeva koliko je izašlo pod Kočićevim uredništvom, devet brojeva je zaplenjeno, što je podrazumevalo da su se ti brojevi morali ponovo štampati sa belim prostorima na mestima gde su se nalazili problematični članci. Iz broja u broj pojavljivalo se sve veći broj belina.[57] U časopisu se stalno insistiralo da je postojeći državno-pravni položaj zemlje samo privremen, jer je nastao na taj način što su velike sile na Berlinskom kongresu poverile Austrougarskoj privremenu upravu nad Bosnom za izvršenje određenih reformi, u čemu ona, međutim, nije uspela. Insistiralo se na podsećanju da austrijski car nije pravi suveren Bosne, nego samo privremeni upravitelj, dok puno suverenstvo nad zemljom i dalje pripada Osmanskom carstvu. Samim time, Austrougarska nema pravo da donosi i primenjuje svoje zakone, koji kao nelegitimni, imaju status proste naredbe, bez pravne podloge.[58] List je dostigao široki uticaj i utvrdio je Kočića kao najuticajniju političku figuru bosanskohercegovačkih Srba, pogotovo među narodnim masama. Ovakav časopis nije mogao da prođe bez sankcija od stane austrougarske uprave, te je Kočiću i Kondiću suđeno dva puta zbog narušavanja javnog mira. Prvi sudski proces poveden je zbog prva četiri broja protiv Kočića, Kondića i pesnika Jove G. Popovića (koji je neposredno nakon podizanja optužnice preminuo).[59] Glavna rasprava je održana 9. oktobra, a prethodno su optuženi uhapšeni i zatvoreni u istražni zatvor, a u redakciji je izvršena premetačina. Prema presudi koja je izrečena istog dana Kočić i Kondić su osuđeni svaki po šest meseci zatvora.[60] Dok se čekalo na rešenje za žalbe na presudu, održano je novo suđenje 6. decembra iste godine, ovog puta za inkriminisane stvari od 5. do 16. broja Otadžbine. Zbog saučesništva u zločinu uvrede vladara i zločina remećenja javnog mira Kočić i Kondić su osuđeni na dodatnih osam meseci teške tamnice. Optuženi su, nezadovoljni presudom i visinom kazne, podneli žalbe vrhovnom sudu. Vrhovni sud je potvrdio prvu presudu, dok je drugu preinačio samo u saučesništvo u zločinu smetanja javnog mira, ali je i kaznu za drugu presudu dodatno povećao, i to Kočiću na 15 meseci, a Vasi Kondiću na 12 meseci teške tamnice, pooštrene jednim postom svakog drugog meseca.[61]

Petar Kočić je pristupio izdržavanju kazne 22. februara 1908, kada je, po rešenju vrhovnog suda, presuda postala pravomoćna. Po tek donesenom zakonu od 30. januara 1908. Kočić je dobio status custudia honesta, tj. status političkog zatvorenika. Od 22. februara do 27. marta 1908. bio je zatvoren u banjalučkom zatvoru, takozvanoj Crnoj kući, gde je svojevremeno bio zatvoren i Kočićev otac i gde je već proveo dva meseca prilikom istražnog postupka, da bi potom bio premešten u tuzlanski okružni zatvor.[62] Kočić je teško podnosio tamnovanje u tuzlanskom zatvoru, te je postajao nervozan i prkosan. Zabeleženo je da su kod njaga u ovim prilikama znali da nastupe časovi klonulosti i depresije, što su bili prvi naznaci teškog duševnog stanja u koje će kasnije upasti.[63] Mučna raspoloženja su bila podstaknuta zabrinutošću zbog životne egzistencije njegove žene i deteta, zdravstvenim problemima koji su bili izazvani lošim zatvorskim uslovima, ali i usamljenošću pošto je Kočić kao politički zatvorenik bio odvojen od drugih osuđenika. U avgustu 1908. odbio je da prilikom rođendana cara Franca Jozefa podnese molbu za pomilovanje, ali je krajem 1908. sama Zemaljska vlada podnela zahtev za Kočićevo pomilovanje povodom proslave šezdesetogodišnjice carevog stupanja na presto. I Kočić i Vaso Kondić su pomilovani 6. decembra 1908.[63] Tokom njihovog tamnovanja izvršena je aneksija Bosne i Hercegovine Austrougarskom carstvu.

Nakon što je pušten iz zatvora, Kočić je, bolestan i iscrpljen, otputovao u svoj rodni kraj. Zbog političkog delovanja u periodu od povratka sa studija u Beču do odlaska u zatvor, Kočić je objavio samo nekoliko kraćih književnih tekstova (`Čvrko, ` „Molitva”, „Tavnovanje”, „Kroz mećavu” i „Težak”), te je sada imao prilike da se ponovo posveti pisanju. Prvo se posvetio etnografskom proučavanju njegovog rodnog kraja, odnosno, ispitanju porekla zmijanjskog stanovništva. Za pomoć se obratio Jovanu Cvijiću, koji mu je poslao literaturu i štampano uputstvo o ispitivanju naselja, u kojem je pocrtao važnija mesta na koja treba obratiti pažnju.[64] Plod ovih nastojanja bio je etnografsko-pripovedni tekst „Zmijanje”. Prvi odlomak iz „Zmijanja” objavljen je u Srpskom književnom glasniku 1. septembra 1909. pod naslovom „Kroz Zmijanje”, posvećujući ga Jovanu Cvijiću. Ostali odlomci objavljivani su u Srpskoj riječi, Bosanskoj vili, Razvitku i ponovo u Srpskom književnom glasniku. Kao celina, „Zmijanje” je objavljeno u u knjizi „Jauci sa Zmijanja”, četvrtoj i ujedno poslednjoj Kočićevoj zbirci. Knjiga je štampana u Zagrebu sredinom februara 1910. i bila je posvećena „dragom prijatelju Petru Lagariću kao mali vidljivi znak tople zahvalnosti koju u dušu nosi pisac”. Pored „Zmijanja” u ovoj knjizi objavljeni su i pripovetke „Molitva”, „Vukov gaj” i „Kroz mećavu”. Sa ciljem da podstakne kulturni rad na području Bosanske krajine, Kočić je u januaru 1910. pokrenuo mesečni list Razvitak. Časopis je bio kratka veka. Izašlo je ukupno šest brojeva i ugasio se u junu iste godine. I pored toga, njegova pojava je bila značajna, pošto su u njemu objavljivali pored Kočića i drugi značajniji kulturno-naučni delatnici tog perioda poput Skerlića, Cvijića, Šantića i dr.

Poslanik u Saboru (1910—1913)

Petar Kočić sa suprugom Milkom i sinom Slobodanom (uvećan detalj sa fotografije). Slobodan je umro sa tri godine od tuberkuloze.
Kočićeva politička delatnost se nastavila donošenjem ustava i osnivanjem Zemaljskog sabora. Izborni red Zemaljskog sabora uspostavljen je prema versko-nacionalnom ključu (pravoslavnom stanovništvu kao najbrojnijem pripadao je 31, muslimanskom 24, katoličkom 16 i jevrejskom jedan poslanički mandat). Posle dužih pregovora Srpska narodna organizacija je uspela da se ujedini i postigne političko jedinstvo, te su srpske snage kompaktno grupisane izašle na izbore. Kompromisno jedinstvo srpskih snaga i njihov politički program zasnivao se na opozicionom stavu prema tuđinskoj vlasti i na zahtevu o obaveznom rešenju kmetskog pitanja.[65] Na izborima za Zemaljski sabor 1910. Srpska narodna organizacija osvojila je 31 mandat, tj. sve mandate predviđene za pravoslavno stanovništvo. Jedan od izabranih poslanika bio je i Petar Kočić.[66] Rad Zemaljskog sabora je otpočeo 15. juna 1910. godine. Vrlo brzo u Srpskom klubu su nastajale prve podele. Čaršijska struja srpskih trgovaca, činovnika i zemljoposednika insistirala je na mirnom prilagođavanju postojećem poretku štiteći na taj način sopstvenu ekonomsku dobit, dok je druga grupa poslanika, među kojima je bio i Petar Kočić, insistirala na ranijem dogovoru o opozicionom stavu. Stav da se mora učestvovati u radu sabora stekao je prevagu u Srpskom klubu, te su srpski poslanici formirali sa muslimanskim poslanicima saborsku većinu.[67] Kočić se nije mogao složiti sa ovakvom politikom, te se udaljio iz Kluba već u leto 1910. godine, posle saborskog zasedanja u kojem je izglasan prvi budžet. Iz Kluba je konačno istupio na jesen iste godine. Nakon istupanja, Kočić je krenuo samostalnim putem kao poslanik, braneći prvobitna programska načela.[68] Više puta je govorio u Saboru. U svojim govorima se doticao različitih pitanja iznoseći jasno i otvoreno svoja stanovišta. U njima je kritikovao rad austrijske uprave, pozivao na ukidanje mesta valije i civilnog paše, isticao potrebu hitnog rešavanja agrarnog pitanja i žestoko je kritikovao pojavu kmetoderstva (prekupljivanje kmetova radi zarade i učestvovanja Srba u ovakvoj trgovini). Kočić je u isto vreme preporučivao i mnoge molbe seljaka koji su tražili ererno zemljište, uređivanje pitanja ispaša, oprosta šumskih globa ili rešenje nekog drugog problema.[69] Ne bi li se narod sačuvao od novih nameta, koje su neprestano rasle, Kočić se više puta izjasnio protiv rasta plata državnih službenika. Tako je, kada je vlada podnela zahtev za povećanje službeničkih penzija, Kočić javno istupio ističući da uloga poslanika nije da poboljšava i „onako dobro stanje bosansko-hercegovačkih činovnika”, nego da pomogne težaku, „tek kad se njemu pomogne i on ekonomski ojača, onda tek treba preći na regulisanje raznih plaća i penzija”.[70] Pored interesa seljaka, Kočić je zastupao u Saboru i interese radnika. Redovno je održavao vezu sa radničkim pokretom i nekoliko puta je pisao za socijalističke novine „Glas slobode”. Kako socijalisti nisu imali svog predstavnika, njihove izglasane rezolucije često je podnosio Saboru upravo Kočić.[71] Poznata je i njegova kritika na račun iskvarenog jezika koji se upotrebljavao prilikom pisanja zakona. Kočić je za kvarenja jezika krivio vladu, njene činovnike, „njene zvanične novine, zakone i naredbe, njene škole i školske knjige, njene raznolike urede i sudove”. U svom govoru je istakao: „To nas kao stare dobre Bošnjane mora boljeti, jer je naš jezik i u najstarija vremena bio neobično lijep i zvučan, mnogo ljepši i narodniji od jezika u istočnim srpskim zemljama, koji se razvijao pod uticajem vizantijske kulture i grčke sintakse”.[72] Kočić je zajedno sa nekolicinom drugova, podneo Saboru predlog o čišćenju jezika u zakonskim tekstovima sa sledećim obrazloženjem: „Pošto smo se uvjerili, da je jezik i stil u podnesenim zakonskim osnovama nečist i nenarodan predlažemo, da se izabere odbor od trojice poslanika, koji će sve zakonske osnove pregledati i pogreške u jeziku i stilu ispravljati”. Ovaj predlog je usvojen, i na sednici Sabora 17. novembra 1910. g. izabran je odbor za rešenje ovog pitanja sačinjen od trojice poslanika, među kojima je bio i Kočić.[73]


Petar Kočić (uvećani detalj sa grupne fotografije)
Početkom 1911. u Saboru dolazi do formiranje nove saborske većine sačinjene od hrvatskih i muslimanskih poslanika, a srpska strana je postala opoziciona. Formiranje nove saborske većine omogućilo je da se pred Saborom iznese vladin predlog o fakultativnog otkupu kmetova, koji je odgovarao muslimanskim begovima, a koji su Hrvati bili spremni da podrže nadajući se muslimanskoj podršci po pitanju jezika.[74] Srpski poslanici su načelno zastupali obavezni otkup kmetova, ali je u Srpskom klubu postojala i struja koja se zalagala za kompromisno rešenje. Prilikom pretresa vladinog predloga o fakultativnom (umesto obaveznog) otkupu kmetova 3. aprila 1911, Srpski klub, ne samo da je dozvolio da vladin predlog prođe gotovo bez rasprave, već je odlučeno da za vladin zaključak glasaju Srbi virilisti i svi poslanici prve kurije.[75] Prilikom pretresa Kočić je održao upečatljiv govor o agrarnom pitanju. On je zastupao mišljenje o potrebi ukidanja kmetstva putem obaveznog ukidanja svih feudalnih prava na zemlju, odbacujući vladin predlog o fakultativnom rešenju kao rđav. Kako je iz srpskog kluba izašao još krajem leta 1910. Kočić nije bio vezan nikakvim obzirima prema srpskoj čaršiji i njenom dodvoravanju muslimanskim poslanicima iz begovski porodica, te je svoje mišljenje o agrarnim odnosima mogao izneti otvoreno i iskreno. Kočić je najpre izneo istorijski postanak i razvoj kmetstva u Bosni i Hercegovini. Potom se osvrnuo na sadašnje stanje i izneo podatke iz više krajinskih srezova. Govor je završio pozivom da se agrarno pitanje odjednom reši, sečenjem Gordijevog čvora, ističući razne koristi koje zemlji pruža oslobođeno seljaštvo.[76] Uprkos Kočićevom govoru, odluka je bila unapred zapečaćena. Vladin predlog je izglasan velikom većinom, pošto su za njega glasali hrvatski, muslimanski i nekoliko srpskih poslanika. Glasanje pojedinih srpskih poslanika za vladin predlog, Kočić je okarakterisao kao narodnu izdaju.[77]

Kočić je prema Srpskom klubu, zbog nacionalnih razloga, u prvom periodu zauzimao rezervisano držanje, gajeći nadu da će se njihova politika, ipak, vratiti na put onih političkih načela zbog kojih ih je narod i izabrao. Međutim, on je bio prisiljen i da javno istupi protiv ovakve politike sredinom 1911. Povod je bio pokušaj Kluba da u izbornim srezovima Kočića i dvojice njegovih drugova, koji su takođe istupili, sprovede svoju političku organizaciju i da pod vidom čvrste organizacije, onemogući slobodnu i javnu kritiku rada poslanika i političkog vođstva.[78] Stoga je Kočić sa dvojicom drugova 19. jula 1911. napisao dužu izjavu gde je prvi put rad Srpskog kluba podvrgnuo javnoj kritici. Između ostalog, potpisnici su ukazali na štetan rad Srpskog kluba i njegovo dvolično držanje u svim krupnim pitanjima, naročito po pitanju prvog budžeta i u kmetskom pitanju. Zbog toga je srpska politika u Saboru doživela neuspeh, a taj neuspeh je nastao: „od jedne bolesne nestalnosti u principima, mlitavosti, neiskrenosti, nesposobnosti ljudi koji danas vode odlučnu riječ u Klubu Srba poslanika i koji stalno stoje pod kobnim uticajem zakulisnih poslova i sumnjivih došaptavanja još sumnjivijih lica, kojima se ne bi ni po koje blago smjelo dopustiti da se miješaju u narodne stvari”. U izjavi se dalje kaže da su se potpisnici, kao poslanici, „koje je u Sabor poslala golotinja i sirotinja narodna”, trudili da rad Srpskog kluba vrate na pravi put, ali da kada u tome nisu uspeli, odlučili su se da iz njega istupe.[79] Ova izjava označila je Kočićev konačni raskid sa Srpskim klubom. Ubrzo nakon raskida, Kočić je ponovo pokrenuo Otadžbinu. Prvi broj je izašao 6. septembra 1911. List je izlazio najpre dvaput, a od 1. januara 1912. triput nedeljno. U uvodnom članku prvog broja ističe se da Otadžbina čvrsto stoji na prvobitnom srpskom političkom programu, ali i ukazuje na greške koje je načinio Srpski klub i posebno se upozorava na teške posledice koje mogu nastupiti ako se takva politika produži: „Narod bi spavao mrtvim snom” — kaže se na kraju nepotpisanog Kočićevog članka — „klale bi ga gladne duše i gmizavci. Nastupilo bi idealno stanje za političke šićardžije i lukave vlastodršce. Nastao bi mir koji bi bio nalik na groblje. Da ne bude sasvim tako, da se ta grobna tišina, u kojoj te jeza hvata, prekine, da se čuje muški i jasni glas, koji je neugodan silnicima i puzavcima, ali je ugodan potištenima i poništenima na selu i gradovima — izlazi ’Otadžbina’”.[80] Oko Otadžbine se formirala posebna politička grupa u Saboru. Iako mala, sa svega tri poslanika, grupa se brzo afirmisala i dobijala sve više pristalica među običnim narodom. Srpski klub je putem štampe (posebno putem lista Srpske riječi) napadao Kočića, optužujući ga da ruši srpsko jedinstvo. Otadžbina im nije ostala dužna te je na stranicama svog lista pozivala na borbu protiv „stvaranja šupljih veličina”, koje se obično nazivaju „ugledni” i „viđeni” ljudi: „Naročito nam je onda ta veličina odvratna, kad je sami javni radnici stvaraju zbog respektovanja njihovog blaga i teftera”. Simpatije Kočićeve grupe su bile usmerene prema takozvanom malom čoveku. O tome se otvoreno kaže: „Ne priznajemo vladu bogataša, honoracije i posjednika, u ime pravog demokratizma tražimo jednako pravo za sve prema broju”.[81] U isto vreme, Kočić je vodio borbu i protiv muslimanskih begova. Dajući sažetu karakteristiku o bosanskim feudalcima, on je napao feudalni mentalitet muslimanskih velikoposednika. Ustao je protiv: „feudalne požude sa sabiranjem materijalnih dobara, raznih položaja titula i časti” kao i protiv bošnjakluka, „te odvratne nacionalne bezbojnosti”, ističući da: „feudalno rodoljublje bosansko niti je prelazilo niti prelazi granice posjeda”.[82] Podrška naroda Kočićevoj grupi pokazala se krajem 1911, kada je u vanrednim izborima za izborni zvornički, vlasenički i srebrenički srez, obični težak (podržan od Otadžbine) Maksim Đurković pobedio Atanasiju Šolu, zvaničnog kandidata Srpskog kluba.[v][83] Početkom 1912. na još jednim naknadnim izborima, još jedan kandidat Otadžbine pobeđuje, a samoj grupi se pridružuju još dva poslanika koja napuštaju Srpski klub, tako da je Kočićeva grupa imala u Saboru već sedam poslanika. Sa druge strane, unutrašnji razdori u Srpskom klubu po pitanju da li srpski poslanici trebaju da učestvuju u radu vlade ili ne, doveo je i do formalnog cepanja grupe — na čaršijsku grupu odanu vladi oko Srpske riječi i na opozicionu, demokratsko-nacionalističku grupu oko lista Narod.[84]

Poslednje godine i smrt (1913—1916)

Današnji izgled „Doktorove kule”, zgrade gde je bila smeštena duševna bolnica. U njoj je Petar Kočić proveo poslednje godine života.

Grobnica Petra Kočića na Novom groblju.

Bista Petra Kočića na Novom groblju.
Krajem 1912. godine javili su se prvi ozbiljniji simptomi lošeg duševnog stanja kod Kočića. Bolest se postepeno razvijala uzimajući sve više maha, a njegova plahovitost je sve više ustupala mesto melanholiji. Stanje mu se dodatno pogoršalo kad mu je trogodišnji sin Slobodan umro od tuberkuloze 1913. godine.[85] S proleća iste godine kod Kočića su se živci toliko rastrojili da su ga lekari poslali da se odmara na Ivan planini, gde je ostao sve do jeseni 1913. godine, izbegavajući bavljenje politikom. Nesposoban gotovo za bilo kakvu delatnost, tokom ovog perioda je preveo jednu pripovetku Maksima Gorkog i napisao nekoliko kraćih beležaka za „Bosansku vilu”.[86] Na nagovor svojih prijatelja Kočić je u januaru 1914. godine otputovao sa trudnom ženom u Beograd na lečenje gde je primljen u duševnu bolnicu. Vest o njegovoj bolesti iznela je na videlo veliku popularnost koju je uživao kao narodni borac i književnik, te su dobrotvorne večeri za skupljanje priloga organizovane u Beogradu, Klepcima, Sarajevu, Novom Sadu, Banjoj Luci, Mostaru, Županjcu, Busovači, Cetinju i dr.[87] Iste godine Milka Kočić mu je rodila ćerku Dušicu.

Kočić je dočekao početak Prvog svetskog rata u bolnici, gde se među duševnim bolesnicima nalazio i pesnik Dušan Srezojević. Vredno svedočanstvo o Kočićevim poslednjim danima ostavio je u vidu zapisa Milan Jovanović Stojimirović, tada šesnaestogodišnjak koji se 1915. godine, nakon pada Beograda, da bi se spasio internacije, zaposlio u bolnici kao pisar kod svog ujaka dr Dušana Stojimirovića. On opisuje brigu koju su zaposleni, kao i drugi pacijenti, posvećivali obolelom Kočiću. Njegovo telesno i duševno kopnjenje opisao je rečima:[88]

Bilo je dana kada je P. Kočić zbilja bio ’živi leš’ to se ne može opovrgnuti. Tada sam uviđao s koliko su tačnosti lekari osporavali moje lepe nade. On bi tada dolazio ne nazivajući nikom boga, sedao bi, pušio, ćutao i odlazio opet ne opraštajući se ni sa kim. Ali ta raspoloženja ga nisu nikada dugo držala. Dan-dva, i njemu bi se opet vraćao stari izgled, bio je opet voljan da čita, da razgovara, katkad i da se smeje. Njegovo normalno raspoloženje bila je neka utučenost, izvestan unutrašnji umor, koji je pratila mala nevezanost misli i mrzovolja; ali nikad on nije gubio izgled čoveka koji misli. Doduše, njegova misao je bila troma i reč mu neizrazita, ali on nikad, pa ni u danima najvećih kriza, nije mislio sasvim ludački, i nikad se nije tako izražavao kao što čine umni poremećenici. On je bio neupotrebljiv, to se ne može poreći, i nije bilo nade na isceljenje. Ali on nikada nije bio nesnosan, nikad komičan, nikad bedan, pa i kad je izazivao najveće sažaljenje.[88]

Kočić je u usled pogoršanja bolesti pao u postelju 21. avgusta 1916. godine, a umro je u četiri sata ujutru 27. avgusta iste godine. Pošto se bolnička kapela krečila, njegov leš je bio položen u kupatilu. Preminuli duševni pacijenti su sahranjivani bez kovčega, ali je po specijalnoj naredbi upravnika jedan od pacijenata po imenu Miloš, koji je uobrazio da je Bog, istesao kovčeg. Za taj posao je nagrađen Kočićevim kaputom. Stojimirović slikovito opisuje opelo:[89]

Sutradan u tri časa, otac Gavra Milošević, sveštenik i prijatelj pokojnikov, čita mu veliko opelo. Kočić leži malo osmehnut, u čarapama, bez obuće i gologlav. Oko lica mu je neki prost ukus poređao cveće, kao što se to čini sa seljačkim mrtvacima. Tetka Mara je valjda dodala nekoliko krupnih i sitnih jabuka uz blede obraze, fine i prozirne, i čelo, žuto i hladno. Niko se ne saginje da ga poljubi, a spremaju se da spuste poklopac. Nastasija, jedna ludakinja koja je uvek u kapeli i oko mrtvaca: „Gde ćete — reče- takvog čoveka gologlavog i bosonoga?” Neko otrča i donese jedne nove sobne cipele od crvenog platna, koje mu žurno navlače… Neko drugi mu pomiče glavu, dok ostali plaču. Odjednom — je li to igra slučaja, ćud sudbine, njena logika ili ludački prohtev? — Petru Kočiću, velikome Srbinu, meću na glavu prostu srpsku vojničku šajkaču… Nas nekoliko koji razumedosmo taj lepi simbol zgledasmo se nakostrešeni od jeze
- I pravo je. Pravo je, — dodade, nakrivivši kapu na mrtvačkoj glavi, čiji bolni osmeh kao da se još više razvuče.[89]

Kočićevo telo je potom tajno doneto na Novo groblje, bez sprovoda pošto su za vreme okupacije bila zabranjena okupljanja. Kočića je nadživela supruga Milka (umrla 1966) i ćerka Dušica, koje su neposredno nakon piščeve smrti živele teško. Milka Kočić, iako je nadživela svog supruga za pedeset godina, nikada se nije preudala i borila se čitav život za održavanje Kočićeve kulturne zaostavštine. Ćerka Dušica je završila studije književnosti u Beogradu, a potom se udala 1942. godine i dobila troje potomaka — Bojanu, Milicu i Petra, koji je dobio ime po svom dedi.[90]

Književno stvaralaštvo
Žanr i književna tradicija

Rukopis Kočićeve pripovetke „Mrguda”.
Petar Kočić je pisao sva tri književna roda: epiku (pripovetke, crtice i slike), liriku (pesme u stihu i prozi) i dramu (dramske satire).[91] Najviši umetnički domet je dostigao pišući pripovetke i dramske satire. U izdanjima sabranih dela objavljuju se i njegovi publicistički i novinarski tekstovi, govori u Saboru kao i sačuvana lična prepiska. Njegov književni opus po broju napisanih dela nije veliki i najveći broj dela je napisao u studentskim danima. Njegovo stvaralaštvo se može podeliti u dva dela. Prvi obuhvata studentski period od 1901. do 1905. godine. Tokom ovog perioda objavio je tri zbirke pripovedaka istog imena: „S planine i ispod planine” (1902), „S planine i ispod planine” (1904) i „S planine i ispod planine” (1905), kao i dramsku satiru „Jazavac pred sudom” (1904). Drugi period obuhvata period od 1908. do 1911. godine kada su nastali „Jauci sa Zmijanja” (1910) i „Sudanija” (1911). Književna kritika smatra da je umetnički vrednija dela napisao u prvom periodu. Istorija književnosti je dvojako periodizovala Kočićevo stvaralaštvo. Stariji istoričari su ga smatrali jednim od poslednjih pisaca srpskog realizma, dok je danas, pod uticajem novijih istoričara, ustaljeno mišljenje da je Kočić jedan od prvih modernih pisaca u srpskoj književnosti.[92]

Nauka o književnosti ne može jasno da utvrdi koji su pisci presudno uticali na oblikovanje Kočića kao književnika zbog nedostatka izvornih dokumenata o njegovoj lektiri i književnom izgrađivanju. Ipak određenu orijentaciju pruža delimično sačuvana Kočićeva biblioteka.[93] Od domaćih prisutan je uticaj Đure Jakšić, kome je i posvetio svoju drugu knjigu, zatim uticaj Janka Veselinovića i Dositeja Obradovića. Na njegovu književnost uticala je i narodna književnost, a usmeno pripovedanje i pevanje pojavljuje se i kao motiv u njegovim pripovetkama. Od stranih pisaca književni istoričari su ukazivali na uticaj Ivana Turgenjeva, Leonida Andrejeva, Fjodora Dostojevskog, Henrika Ibzena, Bjernstjernea Bjernsona[93] i Maksima Gorkog.[94]

Kočić je pripovetke napisao nastavljajući tradiciju seoske pripovetke (Veselinović, Paja Marković-Adamov, Glišić i dr). Ovu tradiciju, koja je pre njegove pojave zapala u duboku krizu, modernizovao je i podmladio, unevši u nju nove elemente. U pogledu forme, epski način pripovedanja, sa opširnom deskripcijom i rasplinutim nizanjem događaja, zamenio je kratkom, sažetom pripovetkom, zanimljivom ne samo po svežem i živopisnom jeziku, nego i po dramskim elementima.[95] Uz skladnu primenu modernih elemenata Kočić je dao i novu obradu pripovednih motiva. Umesto bezbrižnog seljaka i zadovoljnog, idealizovanog sela, kakvom su bili skloni pripovedači iz prethodne generacije, Kočić je u svojim delima prikazivao namučene seljake i tamnu stranu porobljene i siromašne seoske sredine.

Likovi

Veče komedija, koje se održalo u Zadužbini Ilije M. Kolarca, 1952. godine.
Prikazujući narod Bosanske Krajine, Kočić je dao nekoliko značajnih likova koji su jedinstveni u srpskoj književnosti. Karakterisani kroz postupke i shvatanja, oni su dobro izgrađeni sa izrazitim individualnim crtama. Ipak, Kočićevi junaci nisu obične seljačke figure sa svakidašnjim seljačkim životom, nego individualizovani likovi, skoro isključivi u svojim postupcima. Oni su duboko obeleženi geografskim područjem odakle potiču, te su „nabrekli snagom, puni života i gorštačke gordosti”.[96] Taj svet i gorštački mentalitet Kočić je opisao rečima: „Sve je ljuto, nemirno, goropadno i tvrdoglavo na `voj planini i ispod planine. U nas je rijetkost pitom i ’vamo pokoran čovjek”.[97] Isidora Sekulić ističe da čovek u Kočićevom delu: „zanemaruje lični život i odupire se dušom a ne telom”, te je stoga, „razvio u sebi jednu hladnu, tvrdu, skoro nečovečnu gordost, i služio se njom kao aktivnim i pasivnim oružjem i protiv neprijatelja i protiv prijatelja”.[98] Karakteristično je i to da su svi junaci iz Kočićevih pripovedaka zaista postojali i da su živeli u Zmijanju i u neposrednoj piščevoj okolini.[99] Među likovima, književni proučavaoci su posebno izdvajali Davida Štrpca, Simeuna Đaka, Mračajskog protu i Mrgudu.

David Štrbac, lik buntovnog i prevejanog seljaka, najpoznatiji je Kočićev književni junak. Prvi put se pojavljuje u vidu epizodnog junaka u pripoveci „Tuba”, a najpoznatiji je kao glavni lik dramske satire „Jazavac pred sudom”. On fizički ne liči na klasične junake: malen je, nizak, suv kao grana, a lagan kao perce, sav sed jer se rodio nekako „kad se prvi put počela trećina od naroda kupiti”.[100] Kako su još i Kočićevi savremenici istakli, Štrbac je neobično tvrd: „kao da ima u njemu nešto od velikih klisura i ogromnih glečera, neobično žilav i lijep. Ta ljepota u onoj gordosti jednoga gladnoga čovjeka i u moralnosti jednog neopaženog stvaranja”.[101] Iako se pravi luckastim i ludim, on priča „sa prefinjenim i snažnim sarkazmom sa staloženim stišanim bolom, sa originalnom frazeologijom svoga kraja, sa svježim nacionalnim osjećanjem”.[102] David Štrbac nije samo srpski bosanski krajiški seljak, već seljak uopšte, večno varan i večno iskorišćavan čovek koji je svestan svoga očajnog položaja i traži pravdu. Iako je dat u komičnom okviru, on ipak izaziva duboko saučešće.

Simeun Đak je junak u pet povezanih Kočićevih pripovedaka („Zulum Simeuna Đaka”, „Istiniti zulum Simeona Đaka”, „Mejdan Simeona Đaka”, „Iz Starostavne knjige Simeuna Đaka” i „Rakijo, majko”). Simeun je ostareli iskušenik manastira Gomionica koga monasi nisu zakaluđerili već trideset godina zbog njegove čudne ćudi: „O, bratski će se ljubiti i grliti, onda će skočiti i podvrisnuti: ’Stoj! Budi mene miran’ — pa će te na mrtvo ime isprebijati ako je jači. Krošto, zašto, to nek` sami bog zna”.[103] Sklon je ispijanju rakije i lažima o svojim navodnim junaštvima. On je pripovedač na seljačkim sedeljkama, gde se uz kotao rakije, pripovedaju događaji iz starih vremena kad se za „sopru zajedno sjedalo oko Mitrovdana a ustajalo o Đurđevdanu”. Iako je pijanica i nedouk, njegova zvučna fraza i seljački žargon, sa naglašenim satiričnim doskočicama, godi slušaocima, koji iza Simeunovih laži, naslućuju i poneku istinu. Rakija razvezuje razgovor, koji postaje širi i neverovatniji, jer veseli skup i služi kao uteha za teško seljačko življenje. Kako se ističe: „Da nije šale, eglena i ove blagoslovene, što se kaže, mučenice, vjerujte mi, djeco moja, da bi pola svijeta u našem nesretnom otečestvu od g

Ne saljem u inostranstvo!
Dobro pogledajte fotografije, da ne dodje do nekog nesporazuma!
Tu sam za sva pitanja!
Knjige saljem nakon uplate!
POUZECEM SALJEM SAMO CLANOVIMA BEZ NEGATIVNIH OCENA!!!! Takodje ne saljem clanovima koji su novi tj. bez ocena!!!


Filmski plakati:

Molim Vas da ne ocekujete od plakata da izgledaju kao da su sada izasli iz stamparije, ipak neki od plakata imaju godina... i mi se nakon 50 godina zguzvamo :) Trudim se da ih sto bolje fotografisem kako bi ste imali uvid u stanje.

Sto se tice cena plakata, uzmite samo u obzir da su ovo originalni plakati iz perioda filma, i da kada bi ste hteli da napravite (odstampate) bilo kakav filmski plakat sa intereneta kostalo bi Vas verovatno vise od hiljadu dinara...

Antikvarne knjige:

Sto se tice antikvarnih knjiga, molim Vas da ne ocekujete da knjige koje su stare neke i po 150 godina budu u savrsenom stanju, budite srecni sto su uopste pozivele toliko vremena i sto je informacija jos uvek u njima, a stanje kakvo je takvo je, uvek mogu da se odnesu da se prekorice i malo sreda, pa da opet dobiju malo svezine, naravno ko to zeli.

Predmet: 71023857
Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na dve stranice ima trag hem olovke, nista strasno!

Ilustracije:
Deca osnovne skole `Zmaj Jovan Jovanovic`

Retko !!!



Pripovetka Jablan, Petra Kočića predstavlja simboliku borbe, lepotu prirode kao i snažnu unutrašnju dramu malog dečaka Luje. Dečak Lujo i njegov bik Jablan predstavljaju hrabru, upornu i istrajnu omladinu koja se bori protiv carske austrougarske vlasti. U priči je oličenje takve vlasti knežev bik Rudonja.


Petar Kočić (Stričići kod Banje Luke, 29. jun 1877 — Beograd, 27. avgust 1916) bio je srpski književnik i političar.[1] Smatra se jednim od prvih pisaca moderne u srpskoj književnosti, ali i ličnošću koja je svojim životom i političkom delatnošću postala uzor različitim političkim strujama u potonjoj istoriji srpskog naroda.

Odrastao je u patrijarhalnoj porodičnoj zadruzi pod tutorstvom dede i babe nakon što mu je majka Mara umrla, a otac Jovan se zamonašio.[2] Osnovnu školu je završio u manastiru Gomionica i srpsko-pravoslavnoj školi u Banjoj Luci. Godine 1891. upisao je Veliku gimnaziju u Sarajevu, ali je iz nje izbačen 1895. te je školovanje nastavio u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Studirao je na Bečkom univerzitetu od 1899. do 1904. godine, a nakon kratkog boravka u Beogradu bio je postavljen za profesora srpske gimnazije u Skoplju, odakle je bio otpušten nakon pisanja satiričnog članka, te se 1905. vratio u Sarajevo. U Bosni i Hercegovini je započeo političku borbu za poboljšanje položaja srpskog stanovništva zalažući se posebno za oslobađanje kmetova. Pisao je vatrene članke protiv austrougarske uprave, učestvovao u velikom narodnom štrajku (1906) i radio na okupljanju srpskih snaga. Austrougarska vlast je u Kočiću videla veliku opasnost te je radila na suzbijanju njegove političke delatnosti. Tri puta je bio hapšen i zatvaran zbog novinskih članaka i kritike vlasti. Ukupno je proveo dve godine u zatvoru i to većinom u samici, što je negativno uticalo na njegovo duševno zdravlje. U Banjoj Luci je pokrenuo list Otadžbina. Kao nacionalni i socijalni revolucionar, Kočić je bio veoma omiljen u seljačkim masama i kod napredne omladine, pa je izabran i za poslanika Bosansko-hercegovačkog sabora, ali je ovu funkciju napustio 1913. zbog pogoršanja zdravlja. Godine 1914. primljen je u duševnu bolnicu u Beogradu, gde je dočekao početak Prvog svetskog rata i gde je nakon dve godine preminuo. Na taj način su se ispunile njegove proročke reči koje je izgovorio izlazeći iz tuzlanskog zatvora: „U ropstvu se rodih, u ropstvu živjeh i u ropstvu, vajme, umrijeh”.[3]

Kočić je pisao sva tri književna roda — epiku (pripovetke, crtice i slike), liriku (pesme u stihu i prozi) i dramu (dramske satire). Najviše umetničke domete dostigao je pišući pripovetke i dramske satire. Njegovo stvaralaštvo se može podeliti u dva dela. Prvi obuhvata studentski period od 1901. do 1905. godine tokom koje je objavio tri zbirke pripovedaka istog imena: „S planine i ispod planine” (1902), „S planine i ispod planine” (1904) i „S planine i ispod planine” (1905), kao i dramsku satiru „Jazavac pred sudom” (1904). Drugi period obuhvata period od 1908. do 1911. kada su nastali „Jauci sa Zmijanja” (1910) i „Sudanija” (1911). Poetiku Kočićevog stvaralaštva odlikuju: izraziti likovi Krajišnika, gorštački ponos i prkos, narodni moral, tradicionalno rodoljublje, pobuna protiv okupatora, satira i humor, živopisni pejzaž, živ i tečan dijalog, sveža, puna i bogata narodna reč i jedar, živopisan nesporedan stil.[4] Pored toga što se smatra jednim od prvih modernih pisaca srpske književnosti, Kočić se smatra i prvim velikim srpskim piscem iz Bosne i Hercegovine, piscem koji je uveo bosanskog seljaka u srpsku književnost i piscem koji je oživeo seosku pripovetku.[5]

Kočićevo delo doživelo je veliku čitanost još za vreme autorovog života. Njegove pripovetke izvršile su širok uticaj na sledeću generaciju pisaca među kojima se posebno izdvaja uticaj koje su izvršile na stvaralaštvo Ive Andrića. Politička delatnost, prkos i čelična nepokolebljivost stvorile su od Kočića istorijsku figuru na čije su se nasleđe kroz potonju istoriju pozivale podjednako i desne i leve, srpske i jugoslovenske političke ideologije. Kočićevo ime nosi nekoliko škola, veliki broj ulica, književne nagrade Kočićevo pero i Kočićeva knjiga, Teatar fest i kulturna manifestacija Kočićev zbor, dok se njegov lik nalazi na licu serije novčanica od 100 konvertabilnih maraka i grbu Banje Luke, gde se nalazi zajedno sa banom Svetislavom Milosavljevićem.


Petar Kočić se rodio u selu Stričići, u oblasti Zmijanje, 29. juna 1877. godine. Njegov otac, Jovan, bio je pravoslavni sveštenik, a majka Mara (devojački Vulin) domaćica. U beleškama o svom rodnom kraju iz 1909. godine Kočić navodi da je u Zmijanju u to vreme bilo četrdeset i četiri kuće Kočića po raznim zmijanjskim selima.[6] Kočići su zmijanjski starosedeoci i kao krsnu slavu proslavljaju Svetog Ignjatija Bogonosca. Prema narodnom predanju postanak prezimena se objašnjava time da je u Pavićima pod Gradinom živela udovica sa sedmoro ili osmoro dece, te je uvek ranila. Stoga su je prozvali kvočkom, a po kvočki je njen porod i potomstvo nazvano K(v)očić.[7] Godinu dana nakon Petrovog rođenja, Austrougarska je okupirala Bosnu i Hercegovinu, što je okončalo četvorovekovnu vladavinu Osmanskog carstva i donelo oblikovanje novog okupacionog sistema, koji će imati presudnu ulogu u životu budućeg pisca. Kada mu je bilo dve godine, Kočiću je umrla majka na porođaju sa mlađim bratom Ilijom. Osetivši porođajne bolove, Maru je bilo sramota da to kaže drugim ženama, pa se sama zaključala u kuću, gde se porodila, a potom onesvestila. Kada su ukućani upeli da provale u kuću, bila je i dalje živa, ali je preminula iste noći.[8] Jovan, Kočićev otac, teško je podneo gubitak supruge, te je ubrzo od žalosti otišao u manastir Gomionicu, gde se zamonašio i postao monah Gerasim.[6] Godinama kasnije Petar Kočić je književno uobličio svoje roditelje u pripoveci „Đurini zapisi”.


Rodna kuća Petra Kočića u Stričićima.
Petar Kočić je sa svojom sestrom Milicom i bratom Ilijom odrastao u zadružnoj zgradi Kočića pod tutorstvom baba Vide i dede Stojana. U zadruzi se živelo u skladu sa skromnim načelima patrijarhalne tradicije, te je svako imao svoje zaduženje. Kočićevo zaduženje je bilo da čuva stoku.[6] U to vreme većina stanovnika Bosne i Hercegovine je bila nepismena tako da je budući pisac prvi dodir sa književnošću imao preko narodne književnosti, koju su meštani usmeno pripovedali ili pevali uz gusle. Na poziv oca u svojoj desetoj godini (1887) došao je u manastir Gomionicu, gde ga je jedan monah podučavao čitanju i pisanju. Manastirska sredina, koja je bila tradicionalna i nacionalno romantična, ostavila je vidnog traga na Kočićevo obrazovanje. Tada su mnogi, a naročito sveštenici i učitelji, kao pozni sledbenici Vuka Stefanovića Karadžića, beležili i prikupljali folklornu i etnografsku građu.[8] Početkom juna 1888. austrougarska policija je uhapsila njegovog oca u Banjoj Luci pod optužbom da je odvraćao seljake da idu na doček princa Rudolfa, za šta je bio osuđen na sedam meseci zatvora.[9]

Kočić je napustio Gomionicu nakon dve godine, a potom je dovršio viša dva razreda u srpsko-pravoslavnoj školi u Banjoj Luci. Letnje raspuste je provodio u Gomionici sa ocem. Bio je đak generacije, što mu je omogućilo da 1891. godine upiše Veliku gimnaziju u Sarajevu, tada jedinu državnu gimnaziju u Bosni i Hercegovini.[10]

Gimnazija u Sarajevu i Beogradu (1891—1899)
Kočić je Sarajevsku gimnaziju upisao s jeseni 1891. godine kao četrnaestogodišnji dečak.[a] Stariji od drugih đaka iz odeljenja, sa razvijenim nacionalnim osećanjem i pod svežim utiscima koje je doneo iz svog rodnog kraja, Kočić je sa nepoverenjem posmatrao novu sredinu. Shvatanja pod kojima je do tada rastao, bila su u Sarajevu, kao centru tuđinske uprave, toliko potisnuta da se o njima moglo samo u najužem krugu poverljivo govoriti. Direkcija školske vlasti, koja je, zapravo, odražavala političke tendencije austrougarske okupacione uprave, pomoću dobro organizovane policijske i špijunske službe, vršila je strogu kontrolu nad životom i radom školske omladine, tako da je i o najmanjim školskim izgredima bila odmah obaveštavana.[12] Kočić je u prvi mah ambiciozno pristupio školskom učenju. Tokom prva tri razreda bio je jedan od najboljih đaka. Posebno se isticao u matematici, starogrčkom, nemačkom i srpskom jeziku, koji je austrougarska vlast zahtevala da se zove „zemaljski jezik”, ne dozvoljavajući da se maternji jezik povezuje sa nacionalnom pripadnošću.[13] Međutim, u četvrtoj godini nastupila je snažna promena u Kočićevom ponašanju te je počeo da se otvoreno sukobljava sa školskim vlastima. Prvi incident, prema svedočenju školskog druga Lazara Kondića, nastao je kada je Kočić bio udaljen sa časa, nakon što je opsovao pred profesorom veronauke, jer mu je dao manju ocenu nego što je zaslužio. Kažnjen zbog ovog incidenta, budući pisac ne samo da je izgubio dotadašnje đačke ambicije, nego se u njemu razvija, kako Lazar Kondić svedoči: „sušta suprotnost od pređašnjeg urednog, uvek spremnog, ambicioznog Petra. Od tada počinje da izostaje iz škole, bilo mu je 17 godina, počinje obilaziti krčme i kafane”.[14] Razočaran u školu i odbacivši stege koje su mu nametale đačke ambicije, Kočić je počeo na različite načine da iskazuje bunt prema sistemu koji je zavela Austrougarska. Povod za novu kaznu se dogodio kada je u gostionici preko puta gradske većnice skandirao stihove koji su započinjali stihom: „Srpsko je nebo plave boje”. Školska uprava je na prijavu policijskog agenta kaznila Kočića sa šesnaest sati karcera (školskog zatvora).[15] Njegova ocena iz vladanja na kraju prvog semestra je glasila: „nije besprijekorno radi vjerske nesnošljivosti i laganja”.[16]


Kočić je naučio da čita i piše u manastiru Gomionica. Njegov otac, Gerasim Kočić, bio je monah u ovom manastiru, a kasnije se u njemu zamonašio i Kočićev brat Ilija.
Kočićev slučaj je bio saopšten i Zemaljskoj vladi. Naime, kada je vlada zatražila od školske uprave izveštaj o vladanju školske omladine, što je inače često činila, direktor Nemanić je naveo i Kočićev slučaj kao i neke druge koji su se odnosili na narušavanje noćnog mira. Direktor je na kraju izveštaja dodao da se sve tužbe, ukoliko ih ima, odnose bez izuzetaka na učenike pravoslavne veroispovesti.[17] U to vreme vladali su zategnuti odnosi između Srba i Hrvata, a ta netrpeljivost odražavala se još jače među školskom omladinom. Hrvatski đaci su uglavnom pozitivno gledali na austrougarsku okupaciju, dok su učenici srpske nacionalnosti osećali da se njihove težnje pobijaju na svakom koraku. Veći broj srpskih đaka je sve češće napuštao gimnaziju u Sarajevu i prelazilo u beogradske škole, što je izazvalo sumnju kod vlasti.[16] Poslednji incident, koji je doveo do Kočićevog isključenja iz Sarajevske gimnazije, odigrao se u hotelu Carigrad 8. aprila 1895. godine. Prema Kondićevom svedočenju Kočić je u hotel pozvao nekoliko bližih drugova kako bi ih počastio, te je tražio od romskog orkestra da mu sviraju pesmu Onamo, ’namo!, srpsku patriotsku pesmu iz Crne Gore čije je stihove napisao knjaz Nikola I Petrović. Kočiću je prišao musliman koji je podignute ruke uzviknuo: „Nije ovo Crna Gora!”, na što mu je Kočić odgovorio: „Jest više od Crne Gore!”. Došlo je prvo do svađe, a onda i do masovne tuče, koju je konačno obustavila policija.[15] Na osnovu prijave vladinog komesara u školi je sprovedena istraga. Prema rešenju direkcije škole, Kočić je bio isteran iz gimnazije, a ovu kaznu je potvrdila i Zemaljska vlada rešenjem pod br. 45635 od 25. aprila 1895. godine. Direktor Nemanić je 3. maja izvestio vladinog komesara Zaržickog o tome da je Kočić izbačen iz škole, napomenuvši da bi bilo najbolje da ga proteraju iz Sarajeva. Sledećeg dana policija je budućeg pisca proterala iz Sarajeva u Banju Luku.[18] Kočić je u pismu ocu 15. aprila 1898. godine negirao da je učestvovao u ovakvim izgredima i dao je drugačije viđenje sarajevskih godina:[19]

Za prvih godina svoga gimnazijskog obrazovanja u Sarajevu, naročito u IV razredu, bio sam često puta izazvan od izvesnih profesora, koji su bezobzirno vređali ono što je meni najsvetlije bilo, jest i biće, dok sam živ. Ta moja svetinja jeste: na prvom mestu oslobođenje moje domovine i ujedinjenje raskomadanog srpstva. Ja sam protiv tih ispada energično ustajao, i zato sam bio isteran iz gimnazije.

Aprila iste godine Kočić je tajno i bez pasoša došao u Kraljevinu Srbiju, gde je nastavio školovanje u Prvoj beogradskoj gimnaziji od maja 1895. do juna 1899. godine. Sećanje na svoj dolazak u Beograd opisao je rečima:[20]

Obuzet slatkim i nekakvim nejasnim osjećanjem, kao i svaki Srbin, kad prvi put stupa nogom na slobodan komadić srpske zemlje, dugo sam lutao po ulicama, umoran i gladan, ali ne osjećajući ni umora ni gladi. Dugo sam hodao po biogradskim ulicama sa praznim trbuhom i debelom svjeskom pjesama u džepu.

Njegova materijalna situacija u Beogradu je bila vrlo teška. Često je gladovao, a ponekad je bio prisiljen da prespava na ulici ili u parku. Svom ocu je napisao: „Život moj u Banjoj Luci bio je težak i čemeran, u Sarajevu još gori, a u Beogradu je dostigao najviši vrhunac u svojim patnjama”.[20] Uprkos nedaćama, nije gubio ponos, o čemu je izvestio oca: „ni pred kim se nisam ponizio, niti sam koga što moljakao, jer Kočići ne znaju moljakati. Bilo je dana, i to dva ili tri, kad nijesam ništa okusio, ali ipak za to nijesam ni pred kim glave sagnuo, da molim milostinju”.[21] Zbog oskudice i zbog straha da neće moći da se vrati, tokom četvorogodišnjeg boravka u Beogradu nije nijednom otputovao za Bosnu da vidi svoju porodicu. Beogradske školske dane je obeležio i njegov pokušaj da se ostvari kao pesnik. Nagovoren od strane jednog zemljaka, odneo je svoju svesku sa stihovima na procenu Janku Veselinoviću. Kada je došao nakon nekoliko dana da o pesmama čuje sud, Janko mu je otvoreno saopštio da su mu stihovi „dosta rapavi”, dodavši da smatra da bi se mogao bolje izraziti u prozi.[22] Iako je bio razočaran presudom, Kočić nije odmah odustao od poezije. Sačuvani su pojedini stihovi u đačkoj družini Nada u kojoj je čitao svoje pesme, a objavio je i dve pesme „Ponoćni zvuci” i „Proljetnji zvuci”, obe u omladinskom časopisu Podmladak 1898. godine (to su ujedno i njegovi prvi štampani radovi). Ostale pesme iz ovog perioda, od kojih je neke slao u pismima ocu, nisu objavljene za vreme njegovog života. Maturirao je u junu 1899, postavši prvi član iz šire porodice koji je stekao diplomu.

Studiranje u Beču i početak književne karijere (1899—1904)
Nakon položene mature i provedenog raspusta u Gomionici, Kočić je došao u Beč, gde je upisao filozofski fakultet. Tu je slušao predavanja iz slavistike Vatroslava Jagića.[23] Tokom školovanja uglavnom se kretao u uskom krugu prijatelja, pokazujući čestu želju da živi što povučenije. Stanovao je u sobama radničkih porodica ili periferne sirotinje. Finansijski je stajao veoma loše. Njegov otac Gerasim, na čiju pomoć se i tada jedino oslanjao, bio je već oronuo i nije mogao u isto vreme da šalje dovoljno novca za izdržavanje dvojice sinova u školama. Stoga je Kočić morao često ne samo oskudevati već i da gladuje, o čemu se saznaje iz njegove prepiske. U slobodno vreme je odlazio u kafanu Korb, koja se nalazila u ulici Landštrase u VIII okrugu, gde su nekoliko generacija ranije sedeli Vuk Karadžić i Branko Radičević. U tzv. bolja društva nije išao, jer, po sopstvenim rečima, u njima se nikad nije dobro osećao.[24]


Kočić je diplomirao na Univerzitetu u Beču.
Kočić je bio vrlo angažovan u političkoj delatnosti studenata, te je učestvovao u nekoliko studentskih akcija. Tada su često dolazili sukobi između slovenskih i nemačkih studenata, te je zbog ove netrpeljivosti, dolazilo do izgreda po bečkim ulicama i na Univerzitetu. Kočić je učestvovao u nekoliko takvih sukoba. Takođe, učestvovao je i akciji s proleća 1901. godine, kad je veća grupa srpskih studenata iz Bosne i Hercegovine, u kojoj se Kočić isticao, uložila javni protest protiv rezolucije bosanskohercegovačkih Hrvata o sjedinjenju Bosne i Hercegovine sa Hrvatskom, koja je iznesena na dubrovačkom kongresu slovenskih novinara Austrougarske. Još značajnija akcija u kojoj je Kočić učestvovao odigrala se 1901. godine, kada su srpski studenti iz Bosne i Hercegovine, povodom govora ministra Benjamina Kalaja pred budžetskim odborom austrougarskih delegacija, objavili opsežan memorandum u kome su izneli sopstveno viđenje stanja u Bosni i Hercegovini. Memorandum je odjeknuo u javnosti, te su studenti počeli da rade i na drugom opširnijem memorandumu. Iako je vlada pokušala da spreči njegovo objavljivanje, novi memorandum je objavljen početkom 1902. godine u Zagrebu. U dokumentu se tvrdilo da Austrougarska nije ispunila svečana obećanja data na Berlinskom kongresu, koja su joj omogućila okupaciju Bosne i Hercegovine. Posebno se Austrougarska napadala zbog nerešavanja agrarnog pitanja, te se u njemu tvrdilo da je seljacima još gore nego što je bilo za vreme osmanske uprave. Ukazivalo se da desetina ne samo da nije ukinuta već da se ona počela naplaćivati u novcu umesto u naturi, kako je bilo u osmanskom dobu, a samo naplaćivanje je vršeno po vrlo nesavesnoj proceni. Pored zahteva da se agrarno pitanje reši, u njemu se ustaje i protiv niza zloupotreba u zemlji: protiv duvanskog monopola, protiv kuluka i novog poreza, protiv regrutacije stanovništva i odvođenja vojnika izvan zemlje, protiv školske politike odnarođavanja i pritisaka na srpske škole, protiv protežiranja tuđeg stanovništva i strane kolonijalizacije, protiv stranih firmi, protiv političke zavisnosti sudija, itd.[25] Prema rečima Sime Erakovića zahtev za rešavanjem agrarnog pitanja unesen je u memorandum na Kočićevo izričito insistiranje. S druge strane, Kočić je počeo da ulazi i u sukobe sa srpskim „narodnim vođama” tzv. autonomnog pokreta. Smatrao je da pokret zanemaruje većinsko seljaštvo i rešavanje agrarnog pitanja, i da je njihova delatnost isključivo usmerena na poboljšanje položaja manjine oličene u trgovcima i vladikama. Sukob sa narodnim vođama bio je jedan od glavnih razloga da mu Srpsko kulturno društvo Prosvjeta ne dodeli stipendiju.[23]

Bečki period Petra Kočića ujedno je i period njegovog najaktivnijeg bavljenja književnim radom. U Beču se družio sa drugim studentima koji su pokušavali da se ostvare kao pisci. Iako je do tada uglavnom pisao poeziju, u prestonici Austrougarske je počeo aktivnije da piše i prozu. Objavio je pripovetku „Tuba” u beogradskom časopisu Nova iskra za februar 1901, a potom i pripovetku „Đurini zapisi” u Bosanskoj vili iste godine. Presudnu ulogu na dalje oblikovanje Kočića kao pripovedača izvršio je Pavle Lagarić, pripovedač i književni kritičar, koji je radio kao činovnik Direkcije južnih železnica. Kočićev prvi susret sa Lagarićem odigrao se na jesen 1901. godine. Ovaj sastanak, po svemu sudeći, bio je dramatičan. Lagarić je otvoreno izneo nedostatke dotadašnjih Kočićevih radova, koje je poznavao po tome što su bili objavljeni u „Bosanskoj vili”, časopisu za koji je i sam Lagarić pisao. Kočić je u prvi mah bio duboko uvređen kritikom, ali je pristao da se susreće svake subote sa Lagarićem u kafani „Paulinerkof”, gde su razgovarali o književnosti. Kočić je uz Lagarićevu pomoć uspeo da se oslobodi uticaja Janka Veselinovića, njegove sentimentalnosti i opširnosti u pripovedanju, i da nove pripovetke napiše sažetim izrazom, koji je bio više u skladu sa tadašnjim književnim stremljenjima u okviru modernizacija evropske književnosti.[26] Iako se tvrdnja o Lagarićevom uticaju često pronalazi u literaturi o Kočiću, postojali su i književni istoričari koji su te tvrdnje osporavali. Radovan Vučković, recimo, smatrao je da Lagarić svoju ulogu, koju je opisao u tekstu objavljenom u članku u „Književnoj Krajini” iz 1931, prenaglasio i sa njom se preterano hvalisao.[27] Krajem 1902. godine Kočić je objavio prvu zbirku pripovedaka „S planine i ispod planine”, koju je izdala bečka Zora. U njoj se nalazilo sedam pripovedaka: „Đurini zapisi” (prepravljeni u odnosu na tekst koji je štampan u Bosanskoj vili), „Jablan”, „Grob slatke duše”, „Zulum Simeona Đaka”, „Istiniti zulum Simeuna Đaka”, „Mrguda” i „Kod Markanova točka”. U zbirku nije ušla „Tuba”, njegova prva objavljena pripovetka, u čemu se, svakako, može videti Lagarićev uticaj. Književna kritika je gotovo jednodušno dočekala zbirku. Pozitivne kritike su objavili Srpski list, Srpska zastava, Delo, Kolo, Bosanska vila, kao i Srpski književni glasnik, u kome je Jovan Skerlić, ondašnji najuticajni književni kritičar, napisao da je zbirka: „istinski dobra knjiga, sveža i lepa slika jednog dela naše čestite Bosne, topla i uzbuđena pesma životu, i kao takva biće draga svakome ko je pročita”.[28] Drugu knjigu pripovedaka je objavio 1904. godine i ona je nosila isti naslov kao i prva, S planine i ispod planine. Knjiga je objavljena u izdanju Srpske štamparije u Zagrebu i posvećena je Đuri Jakšiću. U njoj su štampane „Jelike i omorike”, „Kroz maglu”, „Mračajski proto” i „Jazavac pred sudom”. Skerlić je, prikazujući i ovu knjigu, naglasio da je Kočić jedan od ređih srpskih pisaca: „koji daju lični utisak života”, pun mladosti, svežine i silnog osećanja.[29]

Venčanje i odlazak u Skoplje (1904—1905)

Milka Kočić, devojački Vukmanović, bila je jedna od prvih pismenih žena iz čelinačkog kraja. Za Petra Kočića se udala tajno 18. septembra 1904. Svom suprugu je bila velika podrška tokom svih kasnijih progona. Crvenu ružu dobijenu na poklon od Petra čuvala je do svoje smrti 1966.
Nakon što je diplomirao, Kočić je proveo leto u Bosni gde se 18. septembra 1904. godine oženio Milkom Vukmanović, koja je bila jedna od prvih pismenih žena iz čelinačkog kraja. Supružnici su se poznavali od detinjstva,[30] a iz Milkinih svedočenja i zapisa njenog unuka Petra Pavića saznajemo da je između njih ljubav buknula kad je ona imala nepunih sedamnaest godina. Venčanje je obavljeno tajno, delimično zbog sumnjičave vlasti, a delimično i zato što se njen otac Steva Vukmanović protivio braku svoje ćerke sa muškarcem nesigurne budućnosti. Milka Kočić je mnogo godina kasnije ovim rečima opisala svoje venčanje:

Te noći kiša je lila kao iz kabla. Ja sam u Banju Luku došla iz Jošavke i ostala kod očevih prijatelja Anđe i Đorđa Marića. Petar je iznenada došao iz Gomjenice i tu me je našao. Vremena za čekanje nije bilo jer su mu švapski žandari bili za petama. Sa njima je bio ljuto zavađen zbog „Jazavca” i drugih djela. Tražio je od mene da se odmah vjenčamo i da pođem s njim u Srbiju. Nisam znala šta da mu kažem. Ljubav prema njemu i strah od roditelja da se, kao najstarije dijete, udam na ovakav način potpuno su me zbunili. Petar i Anđa su navaljivali. Nisam imala kud — pristala sam.

Venčanje je obavljeno u crkvi Svetog Nikole u Romanovcima,[31] a venčao ih je prota Savo Rađević pod vencom od vinove loze, koji je na brzinu splela protina žena. Ni Kočićeva porodica nije znala za brak o čemu svedoči da niko od Kočića nije prisustvovao venčanju, kao i Kočićevo pismo bratu Iliji od 7. jula 1905, gde izričito kaže: „Možda sam ga i ja svojim postupkom-ženidbom mnogo uvrijedio, te za to mi ne htjede nikako odgovoriti na onu moju kartu iz Skoplja, u kojoj sam sinovski molio da mi oprosti i blagoslovi moj brak”. Ipak obe porodice su naposletku prihvatile brak i bile su značajna podrška supružnicima u daljem životu.[32]


Crkva Svetog Nikolaja u Romanovcima, gdje su se vjenčali Petar i Milka Kočić. U donjem desnom uglu vidi se spomenik prote Save Rađevića
Mladi supružnici su nakon venčanja prešli u Beograd, gde su živeli od septembra 1904. do kraja januara 1905. godine, gde su čekali da Kočić dobije državnu službu u školi. Početkom 1905. godine u Taletovoj štampariji u Beogradu izašla je i treća zbirka pripovedaka, koja je kao i prethodne dve nosila naslov „S planine i ispod planine”. Zbirka je posvećena doktorima N. Vučetiću i M. Vučetiću. U njoj su objavljene pripovetke: „Iz starostavne knjige Simeuna Đaka”, „Mejdan Simeuna Đaka”, „Rakije, majko!”, „Jajce”, „Pjesma mladosti”, i „U magli”. Književna kritika je i treću knjigu povoljno dočekala i ocenila.[33] Početkom februara 1905. godine Kočić dobija posao profesora srpskog jezika i književnosti u srpskoj muškoj gimnaziji i učiteljskoj školi u Skoplju, tadašnjem Osmanskom carstvu.[34][b] Tamo ga je zatekla vest da mu je otac preminuo i da mu se mlađi brat Ilija zamonašio. Atmosfera u Skoplju je bila veoma napeta jer su različite nacije agitovale za svoje nacionalne države u trenutku kada je Osmansko carstvo sve više slabilo. Za vreme svog desetomesečnog boravka, Kočić je kritički posmatrao tamošnje prilike, nezadovoljan velikim siromaštvom Srba kmetova i ogorčen bahatim ponašanjem bogatih Srba trgovaca i crkvenih velikodostojnika. U takvoj atmosferi počeo je da piše niz „Slika iz Stare Srbije i Maćedonije”, kako ih je nazvao, ali je uspeo da objavi samo jednu pod naslovom „Skoplje”, koja je izašla u sarajevskom listu Dan. Kočić je u tekstu otvoreno i sa omalovažavanjem govorio o nesposobnosti srpskog konzula u Skoplju, a za položaj Srba je rekao da je isuviše „traljav”, zbog čega je počeo da stiče neprijatelje među srpskom elitom.[36] Njegovi sukobi sa viđenijim makedonskim Srbima kulminiraju kada je u Politici objavio dopis pod nazivom „Jedna famozna svadba”,[37] gde je napao arhimandrita Savu, zbog toga što je u Tetovu naredio da se 42 srpske kuće potpuno isprazne, dok 28 kuća treba da budu u pripremi, kako bi Sava u njima smestio svoje „silne goste”, koji su dolazili na svadbu njegove ćerke, koja se udavala za „fanatičnog bugarskog pristalicu”. Kočić je protestovao što srpski sveštenik tako postupa sa srpskom sirotinjom, što „udaraju gočevi, jauču zurle, cvile ćemaneta, šušte svilene dimije zlatom suvim izvezenim”, što je sve bilo bez ukusa, bahato i prosto.[38] Novinarski članak je odjeknuo beogradskom čaršijom, a srpski konzul u Skoplju ga je tužio ministarstvu u Beogradu, ističući da bi: „mnogo bolje bilo kad bi Kočić vršio napade na bugarskog vladiku Sinesija, koji ima dosta materijala za to, nego što napada arhimandrita Savu”.[39] Tužba je naišla na odziv u ministarstvu, te je Kočić kažnjen premeštajem u gimnaziju u Bitolj. Osetivši da su ga nepravedno kaznili, Kočić je doputovao u Beograd, ne bi li izložio svoj slučaj. Kako nije uspeo da dođe do ministra, on je napustio Beograd i otišao u Sarajevo. Zbog ovakve pobune i neizvršavanja naređenja o premeštaju, aktom ministarstva od 14. novembra 1905. godine otpušten je iz državne službe.[40][41]

Drugi progon iz Sarajeva (1905—1906)

Fotografija Petra Kočića
U novembru 1905. godine Kočić se ponovo nastanio u Sarajevu, gde je atmosfera nakon Kalajeve smrti (1903) i postepene likvidacije njegovog apsolutističkog režima, postala vidno povoljnija nego pre desetak godina, u vreme njegovog gimnazijskog boravka.[42] Ipak politička borba se iz dana u dan sve više zaoštravala, a Kočić se odmah pri dolasku politički angažovao. Prvo je postao povremeni saradnik političkog lista Srpska riječ i Dan, a zatim je izabran za sekretara društva Prosvjeta. Imao je nameru da i sam pokrene satirično-humoristični list Jazavac, ali mu vlast to nije odobrila.[40] Istupao je protiv austrougarskih vlasti pišući članke, držeći govore i čineći druge aktivnosti zalažući se za bržu demokratizaciju zemlje. Izdvaja se njegovo učešće u akciji za slobodu štampe, koju su početkom 1906. godine poveli književnici, novinari i publicisti. U podužem dokumentu, koji su potpisali svi znamenitiji delatnici pisane reči Bosne i Hercegovide od Svetozara Ćorovića i Alekse Šantića do Kerubina Ševgića i Osmana Đikića, zahtevalo se da se ukine preventivna cenzura, zatim, da se ukinu sve naredbe koje sprečavaju slobodnu razmenu misli i da se donesu zakoni kojima će biti zagarantovana sloboda štampe, sloboda zbora, dogovora i udruživanja, kao i sloboda nauke i umetnosti.[43] Pošto je vrlo brzo postao značajna politička figura u Sarajevu, austrougarska vlast je budno motrila na njegovo ponašanje, čekajući priliku da parališe njegov rad i uticaj. U tajnom dokumentu policija ga je opisala kao „fanatičnog revolucionara” i glavnog kolovođu „austrofobičnog pokreta koji ima za cilj svesrpsko uzdizanje u Bosni”.[44]

Najveći politički događaj za vreme Kočićevog drugog boravka u Sarajevu bio je generalni radnički štrajk. Dan nakon zabrane proslave prvomajskog praznika, 2. maja 1906. godine prve u štrajk stupile su radnice Fabrike duvana, koje su od svih radnika bile najslabije plaćene. Istog dana objavili su štrajk i radnici ciglane. Zbog hapšenja nekoliko radnica, štrajkači su sutradan došli ispred policijske zgrade kod zatvora Beledije i tražili njihovo oslobađanje. Radnicima su se pridružile i drugi građani, među kojima i veća grupa đačke omladine koju je predvodio Kočić. Prema izveštaju vladinog špijuna, koji je imao zadatak da prati Kočića, najzaslužniji za raspaljivanje mase bio je upravo Kočić, koji je prvi jurnuo na Belediju.[45] Okupljena masa je kamenicama zasula prozore opštinske kuće, a potom je došlo do oružane intervencije vojske, koja je pucala u okupljeni narod. Poginulo je troje učesnika, a više njih je bilo ranjeno. Ova demonstracija dovela je do toga da se 4. maja proglasi generalni štrajk radnika, te su od 8 sati izjutra sve radnje bile zatvorene i rad obustavljen. Prvog dana štrajka radnici su održali veliki zbor kod Laha u Koševu, gde je među govornicima bio i Kočić. Protest je odjeknuo zemljom, te se ubrzo proširio na Zenicu, Tuzlu, Mostar, Banju Luku, Zavidoviće, Vareš i Travnik. Zbog širenja nezadovoljstva vlada je morala da popusti, te je 6. maja pristala na dogovor o povećanju nadnica i dobijanje prava na sindikalno organizovanje, čime je štrajk uspešno okončan.[46] Kočićeva delatnost za vreme štrajka je bila usmerena pre svega na pokušaj da seljake spoji sa radničkim štrajkom, a nakon njegovog okončanja da seljaštvo organizuje na sličan način. Vlada je Kočića u izveštaju označila kao glavnu opasnost i savetovala je njegovo hitno odstranjenje iz Sarajeva. Prvo su pokušali da podmetnu lažno pismo, koje bi Kočića povezalo sa tobožnjim tajnim akcijama iz Beograda. Namera je otkrivena i pismo je pod naslovom „Jedna mistifikacija protiv Kočića” objavljeno u listu Dan. Potom je povedena istraga zbog Kočićevog učešća u generalnom štrajku, u prvom redu u demonstracijama uoči štrajka pred većnicom. Međutim, tužilac nije uspeo da priloži dovoljno dokaza za podizanje optužnice te je istraga obustavljena. Najposle, vlada je pokušala da pokrene sudski postupak zbog Kočićeve kritike austrougarskog upravljanja u svojim pripovedaka, ali su nakon pažljivog razmatranja njegovog književnog opusa, utvrdili da ni ovde nemaju dovoljno materijala za pokretanje postupka.[47]

Od 25. do 28. avgusta 1906. godine Kočić je prisustvovao drugom kongresu jugoslovenskih književnika i novinara u Sofiji. Na kongresu je osnovan poseban Savez jugoslovenskih književnika i publicista sa ciljem da se južnoslovenski narodi međusobno više upoznaju i zbliže. Za sekretare srpske grupe izabrani su Jovan Skerlić i Petar Kočić.[48] Tokom drugog boravka u Sarajevu Kočić gotovo da nije pisao književnost. Objavio je malu pripovetku „Čvrko” i dva nekrologa (Janku Veselinoviću i Stevanu Sremcu), oba u „Bosanskoj vili”. Pored kraćeg prikaza kalendara „Vardar”, objavio je u Srpskoj riječi i poduži polemički članak o Milakovićevoj zbirci „Naša pjesma”. Srpska kraljevska akademija dodelila je Kočiću novčanu nagradu za pripovetke iz zbirke „S planine i ispod planine” 1906. Kočić je učestvovao u demonstracijama srpske omladine 25. i 26. oktobra 1906. godine zbog stalnog i otvorenog vređanja srpskog naroda u listu Hrvatski dnevnik, koji je bio u rukama Rimokatoličke crkve i imao podršku austrougarske vlasti.[49] Na skupu je došlo do tuče i do pucnjave, te je protiv Kočića ponovo poveden postupak. Kažnjen je sa pet dana zatvora ili sa 50 kruna globe. Visina kazne ukazuje da je incident bio manjeg karaktera. Zemaljska vlada, nezadovoljna minimalnom kaznom, naredila je vladinom komesaru ponovno pokretanje postupka, videći u ovome priliku da konačno pisca proteraju iz Sarajeva. Postupak je ponovo pokrenut 11. novembra, na šta je Kočić protestovao protiv nezakonitog novog optuživanja za stvar za koju je već jednom osuđen. Presuda je izrečena 16. novembra i u njoj se izričito insistiralo na njegovom progonu iz Sarajeva. Kočić je 8. decembra policijski sproveden na železničku stanicu odakle je proteran iz glavnog grada Bosne i Hercegovine po drugi put.[50]

Politička delatnost u Krajini, pokretanje Otadžbine i tamnovanje (1907—1910)

Portret Petra Kočića
Nakon drugog progona iz Sarajeva, Kočić se neko vreme zadržao u Budimpešti, da bi 21. decembra 1906. stigao u Banju Luku, gde se i nastanio. Kočićev dolazak u Krajinu poklapa se sa vremenom kada su Srbi u Bosni i Hercegovini ulagali napore da stvore jedinstvenu političku organizaciju koja bi okupila sve narodne snage i zastupala srpske nacionalne interese.[51] Ovaj pokušaj predvodili su intelektualci mlađe generacije nezadovoljni rezultatima autonomnog pokreta, što je uprkos pokušaju da se razlike prevaziđu, dovelo do sukoba sa dotadašnjim srpskim vođama, koji su uglavnom bili imućniji čaršijski trgovci. Inteligencija je kao osnovicu za novo srpsko okupljanje istakla, pod uticajem savremenih društvenih strujanja na evropskom zapadu, tzv. realni nacionalizam i političku demokratiju.[52] Napori su rezultirali donošenjem Sarajevske rezolucije maja 1907. i osnivanjem Srpske narodne organizacije na mitrovdanskoj narodnoj skupštini od 7. do 11. novembra 1907.[53] Kočić je svoju političku akciju poveo u okviru Srpskog narodnog pokreta, kao što su učinile i većina srpskih grupa tog vremena. Ipak Kočićeva delatnost se vidno odvajala po pitanju odnosa prema rešavanju agrarnog pitanja. Dok je inteligencija bila oprezna i neodređena u svojim zahtevima za rešavanjem ovog problema izbegavajući sukob sa muslimanskim krupnim zemljoposednicima u kojima su videli moguće saveznike, Kočić je otvoreno i dosledno zastupao prava srpskih seljaka i borio se za konačno razrešenje njihovog kmetskog položaja i surove eksploatacije od strane begova, ali i srpske čaršije.[54]

Kočićeva politička delatnost u Krajini vezana je pre svega za pokretanje lista Otadžbina. Kočić je bio glavni urednik časopisa, dok je za odgovornog urednika izabran Vaso Kondić. Prvi broj je izašao na Vidovdan 1907.[55] Podeljen na rubrike, list je donosio kraće zapise i vesti o narodnoj prosveti i privredi, zatim, važnije događaje iz srpskih zemalja, međunarodni politički pregled, domaće vesti i, najposle, beleške o književnosti, umetnosti i društvu. Ipak ono po čemu je list odjeknuo širom Bosne i Hercegovine, bio je žestoki opozicioni stav prema austrougarskoj upravi, koji je izbijao gotovo iz svakog natpisa. Po tome se posebno isticala rubrika „Suvi zulumi” u kojoj su se vrlo oštro žigosale nepravde okupacionog režima i njihovih predstavnika.[56] Zbog ovakvih stavova časopis je bio podvrgnut strogoj cenzuri. Od šesnaest brojeva koliko je izašlo pod Kočićevim uredništvom, devet brojeva je zaplenjeno, što je podrazumevalo da su se ti brojevi morali ponovo štampati sa belim prostorima na mestima gde su se nalazili problematični članci. Iz broja u broj pojavljivalo se sve veći broj belina.[57] U časopisu se stalno insistiralo da je postojeći državno-pravni položaj zemlje samo privremen, jer je nastao na taj način što su velike sile na Berlinskom kongresu poverile Austrougarskoj privremenu upravu nad Bosnom za izvršenje određenih reformi, u čemu ona, međutim, nije uspela. Insistiralo se na podsećanju da austrijski car nije pravi suveren Bosne, nego samo privremeni upravitelj, dok puno suverenstvo nad zemljom i dalje pripada Osmanskom carstvu. Samim time, Austrougarska nema pravo da donosi i primenjuje svoje zakone, koji kao nelegitimni, imaju status proste naredbe, bez pravne podloge.[58] List je dostigao široki uticaj i utvrdio je Kočića kao najuticajniju političku figuru bosanskohercegovačkih Srba, pogotovo među narodnim masama. Ovakav časopis nije mogao da prođe bez sankcija od stane austrougarske uprave, te je Kočiću i Kondiću suđeno dva puta zbog narušavanja javnog mira. Prvi sudski proces poveden je zbog prva četiri broja protiv Kočića, Kondića i pesnika Jove G. Popovića (koji je neposredno nakon podizanja optužnice preminuo).[59] Glavna rasprava je održana 9. oktobra, a prethodno su optuženi uhapšeni i zatvoreni u istražni zatvor, a u redakciji je izvršena premetačina. Prema presudi koja je izrečena istog dana Kočić i Kondić su osuđeni svaki po šest meseci zatvora.[60] Dok se čekalo na rešenje za žalbe na presudu, održano je novo suđenje 6. decembra iste godine, ovog puta za inkriminisane stvari od 5. do 16. broja Otadžbine. Zbog saučesništva u zločinu uvrede vladara i zločina remećenja javnog mira Kočić i Kondić su osuđeni na dodatnih osam meseci teške tamnice. Optuženi su, nezadovoljni presudom i visinom kazne, podneli žalbe vrhovnom sudu. Vrhovni sud je potvrdio prvu presudu, dok je drugu preinačio samo u saučesništvo u zločinu smetanja javnog mira, ali je i kaznu za drugu presudu dodatno povećao, i to Kočiću na 15 meseci, a Vasi Kondiću na 12 meseci teške tamnice, pooštrene jednim postom svakog drugog meseca.[61]

Petar Kočić je pristupio izdržavanju kazne 22. februara 1908, kada je, po rešenju vrhovnog suda, presuda postala pravomoćna. Po tek donesenom zakonu od 30. januara 1908. Kočić je dobio status custudia honesta, tj. status političkog zatvorenika. Od 22. februara do 27. marta 1908. bio je zatvoren u banjalučkom zatvoru, takozvanoj Crnoj kući, gde je svojevremeno bio zatvoren i Kočićev otac i gde je već proveo dva meseca prilikom istražnog postupka, da bi potom bio premešten u tuzlanski okružni zatvor.[62] Kočić je teško podnosio tamnovanje u tuzlanskom zatvoru, te je postajao nervozan i prkosan. Zabeleženo je da su kod njaga u ovim prilikama znali da nastupe časovi klonulosti i depresije, što su bili prvi naznaci teškog duševnog stanja u koje će kasnije upasti.[63] Mučna raspoloženja su bila podstaknuta zabrinutošću zbog životne egzistencije njegove žene i deteta, zdravstvenim problemima koji su bili izazvani lošim zatvorskim uslovima, ali i usamljenošću pošto je Kočić kao politički zatvorenik bio odvojen od drugih osuđenika. U avgustu 1908. odbio je da prilikom rođendana cara Franca Jozefa podnese molbu za pomilovanje, ali je krajem 1908. sama Zemaljska vlada podnela zahtev za Kočićevo pomilovanje povodom proslave šezdesetogodišnjice carevog stupanja na presto. I Kočić i Vaso Kondić su pomilovani 6. decembra 1908.[63] Tokom njihovog tamnovanja izvršena je aneksija Bosne i Hercegovine Austrougarskom carstvu.

Nakon što je pušten iz zatvora, Kočić je, bolestan i iscrpljen, otputovao u svoj rodni kraj. Zbog političkog delovanja u periodu od povratka sa studija u Beču do odlaska u zatvor, Kočić je objavio samo nekoliko kraćih književnih tekstova (`Čvrko, ` „Molitva”, „Tavnovanje”, „Kroz mećavu” i „Težak”), te je sada imao prilike da se ponovo posveti pisanju. Prvo se posvetio etnografskom proučavanju njegovog rodnog kraja, odnosno, ispitanju porekla zmijanjskog stanovništva. Za pomoć se obratio Jovanu Cvijiću, koji mu je poslao literaturu i štampano uputstvo o ispitivanju naselja, u kojem je pocrtao važnija mesta na koja treba obratiti pažnju.[64] Plod ovih nastojanja bio je etnografsko-pripovedni tekst „Zmijanje”. Prvi odlomak iz „Zmijanja” objavljen je u Srpskom književnom glasniku 1. septembra 1909. pod naslovom „Kroz Zmijanje”, posvećujući ga Jovanu Cvijiću. Ostali odlomci objavljivani su u Srpskoj riječi, Bosanskoj vili, Razvitku i ponovo u Srpskom književnom glasniku. Kao celina, „Zmijanje” je objavljeno u u knjizi „Jauci sa Zmijanja”, četvrtoj i ujedno poslednjoj Kočićevoj zbirci. Knjiga je štampana u Zagrebu sredinom februara 1910. i bila je posvećena „dragom prijatelju Petru Lagariću kao mali vidljivi znak tople zahvalnosti koju u dušu nosi pisac”. Pored „Zmijanja” u ovoj knjizi objavljeni su i pripovetke „Molitva”, „Vukov gaj” i „Kroz mećavu”. Sa ciljem da podstakne kulturni rad na području Bosanske krajine, Kočić je u januaru 1910. pokrenuo mesečni list Razvitak. Časopis je bio kratka veka. Izašlo je ukupno šest brojeva i ugasio se u junu iste godine. I pored toga, njegova pojava je bila značajna, pošto su u njemu objavljivali pored Kočića i drugi značajniji kulturno-naučni delatnici tog perioda poput Skerlića, Cvijića, Šantića i dr.

Poslanik u Saboru (1910—1913)

Petar Kočić sa suprugom Milkom i sinom Slobodanom (uvećan detalj sa fotografije). Slobodan je umro sa tri godine od tuberkuloze.
Kočićeva politička delatnost se nastavila donošenjem ustava i osnivanjem Zemaljskog sabora. Izborni red Zemaljskog sabora uspostavljen je prema versko-nacionalnom ključu (pravoslavnom stanovništvu kao najbrojnijem pripadao je 31, muslimanskom 24, katoličkom 16 i jevrejskom jedan poslanički mandat). Posle dužih pregovora Srpska narodna organizacija je uspela da se ujedini i postigne političko jedinstvo, te su srpske snage kompaktno grupisane izašle na izbore. Kompromisno jedinstvo srpskih snaga i njihov politički program zasnivao se na opozicionom stavu prema tuđinskoj vlasti i na zahtevu o obaveznom rešenju kmetskog pitanja.[65] Na izborima za Zemaljski sabor 1910. Srpska narodna organizacija osvojila je 31 mandat, tj. sve mandate predviđene za pravoslavno stanovništvo. Jedan od izabranih poslanika bio je i Petar Kočić.[66] Rad Zemaljskog sabora je otpočeo 15. juna 1910. godine. Vrlo brzo u Srpskom klubu su nastajale prve podele. Čaršijska struja srpskih trgovaca, činovnika i zemljoposednika insistirala je na mirnom prilagođavanju postojećem poretku štiteći na taj način sopstvenu ekonomsku dobit, dok je druga grupa poslanika, među kojima je bio i Petar Kočić, insistirala na ranijem dogovoru o opozicionom stavu. Stav da se mora učestvovati u radu sabora stekao je prevagu u Srpskom klubu, te su srpski poslanici formirali sa muslimanskim poslanicima saborsku većinu.[67] Kočić se nije mogao složiti sa ovakvom politikom, te se udaljio iz Kluba već u leto 1910. godine, posle saborskog zasedanja u kojem je izglasan prvi budžet. Iz Kluba je konačno istupio na jesen iste godine. Nakon istupanja, Kočić je krenuo samostalnim putem kao poslanik, braneći prvobitna programska načela.[68] Više puta je govorio u Saboru. U svojim govorima se doticao različitih pitanja iznoseći jasno i otvoreno svoja stanovišta. U njima je kritikovao rad austrijske uprave, pozivao na ukidanje mesta valije i civilnog paše, isticao potrebu hitnog rešavanja agrarnog pitanja i žestoko je kritikovao pojavu kmetoderstva (prekupljivanje kmetova radi zarade i učestvovanja Srba u ovakvoj trgovini). Kočić je u isto vreme preporučivao i mnoge molbe seljaka koji su tražili ererno zemljište, uređivanje pitanja ispaša, oprosta šumskih globa ili rešenje nekog drugog problema.[69] Ne bi li se narod sačuvao od novih nameta, koje su neprestano rasle, Kočić se više puta izjasnio protiv rasta plata državnih službenika. Tako je, kada je vlada podnela zahtev za povećanje službeničkih penzija, Kočić javno istupio ističući da uloga poslanika nije da poboljšava i „onako dobro stanje bosansko-hercegovačkih činovnika”, nego da pomogne težaku, „tek kad se njemu pomogne i on ekonomski ojača, onda tek treba preći na regulisanje raznih plaća i penzija”.[70] Pored interesa seljaka, Kočić je zastupao u Saboru i interese radnika. Redovno je održavao vezu sa radničkim pokretom i nekoliko puta je pisao za socijalističke novine „Glas slobode”. Kako socijalisti nisu imali svog predstavnika, njihove izglasane rezolucije često je podnosio Saboru upravo Kočić.[71] Poznata je i njegova kritika na račun iskvarenog jezika koji se upotrebljavao prilikom pisanja zakona. Kočić je za kvarenja jezika krivio vladu, njene činovnike, „njene zvanične novine, zakone i naredbe, njene škole i školske knjige, njene raznolike urede i sudove”. U svom govoru je istakao: „To nas kao stare dobre Bošnjane mora boljeti, jer je naš jezik i u najstarija vremena bio neobično lijep i zvučan, mnogo ljepši i narodniji od jezika u istočnim srpskim zemljama, koji se razvijao pod uticajem vizantijske kulture i grčke sintakse”.[72] Kočić je zajedno sa nekolicinom drugova, podneo Saboru predlog o čišćenju jezika u zakonskim tekstovima sa sledećim obrazloženjem: „Pošto smo se uvjerili, da je jezik i stil u podnesenim zakonskim osnovama nečist i nenarodan predlažemo, da se izabere odbor od trojice poslanika, koji će sve zakonske osnove pregledati i pogreške u jeziku i stilu ispravljati”. Ovaj predlog je usvojen, i na sednici Sabora 17. novembra 1910. g. izabran je odbor za rešenje ovog pitanja sačinjen od trojice poslanika, među kojima je bio i Kočić.[73]


Petar Kočić (uvećani detalj sa grupne fotografije)
Početkom 1911. u Saboru dolazi do formiranje nove saborske većine sačinjene od hrvatskih i muslimanskih poslanika, a srpska strana je postala opoziciona. Formiranje nove saborske većine omogućilo je da se pred Saborom iznese vladin predlog o fakultativnog otkupu kmetova, koji je odgovarao muslimanskim begovima, a koji su Hrvati bili spremni da podrže nadajući se muslimanskoj podršci po pitanju jezika.[74] Srpski poslanici su načelno zastupali obavezni otkup kmetova, ali je u Srpskom klubu postojala i struja koja se zalagala za kompromisno rešenje. Prilikom pretresa vladinog predloga o fakultativnom (umesto obaveznog) otkupu kmetova 3. aprila 1911, Srpski klub, ne samo da je dozvolio da vladin predlog prođe gotovo bez rasprave, već je odlučeno da za vladin zaključak glasaju Srbi virilisti i svi poslanici prve kurije.[75] Prilikom pretresa Kočić je održao upečatljiv govor o agrarnom pitanju. On je zastupao mišljenje o potrebi ukidanja kmetstva putem obaveznog ukidanja svih feudalnih prava na zemlju, odbacujući vladin predlog o fakultativnom rešenju kao rđav. Kako je iz srpskog kluba izašao još krajem leta 1910. Kočić nije bio vezan nikakvim obzirima prema srpskoj čaršiji i njenom dodvoravanju muslimanskim poslanicima iz begovski porodica, te je svoje mišljenje o agrarnim odnosima mogao izneti otvoreno i iskreno. Kočić je najpre izneo istorijski postanak i razvoj kmetstva u Bosni i Hercegovini. Potom se osvrnuo na sadašnje stanje i izneo podatke iz više krajinskih srezova. Govor je završio pozivom da se agrarno pitanje odjednom reši, sečenjem Gordijevog čvora, ističući razne koristi koje zemlji pruža oslobođeno seljaštvo.[76] Uprkos Kočićevom govoru, odluka je bila unapred zapečaćena. Vladin predlog je izglasan velikom većinom, pošto su za njega glasali hrvatski, muslimanski i nekoliko srpskih poslanika. Glasanje pojedinih srpskih poslanika za vladin predlog, Kočić je okarakterisao kao narodnu izdaju.[77]

Kočić je prema Srpskom klubu, zbog nacionalnih razloga, u prvom periodu zauzimao rezervisano držanje, gajeći nadu da će se njihova politika, ipak, vratiti na put onih političkih načela zbog kojih ih je narod i izabrao. Međutim, on je bio prisiljen i da javno istupi protiv ovakve politike sredinom 1911. Povod je bio pokušaj Kluba da u izbornim srezovima Kočića i dvojice njegovih drugova, koji su takođe istupili, sprovede svoju političku organizaciju i da pod vidom čvrste organizacije, onemogući slobodnu i javnu kritiku rada poslanika i političkog vođstva.[78] Stoga je Kočić sa dvojicom drugova 19. jula 1911. napisao dužu izjavu gde je prvi put rad Srpskog kluba podvrgnuo javnoj kritici. Između ostalog, potpisnici su ukazali na štetan rad Srpskog kluba i njegovo dvolično držanje u svim krupnim pitanjima, naročito po pitanju prvog budžeta i u kmetskom pitanju. Zbog toga je srpska politika u Saboru doživela neuspeh, a taj neuspeh je nastao: „od jedne bolesne nestalnosti u principima, mlitavosti, neiskrenosti, nesposobnosti ljudi koji danas vode odlučnu riječ u Klubu Srba poslanika i koji stalno stoje pod kobnim uticajem zakulisnih poslova i sumnjivih došaptavanja još sumnjivijih lica, kojima se ne bi ni po koje blago smjelo dopustiti da se miješaju u narodne stvari”. U izjavi se dalje kaže da su se potpisnici, kao poslanici, „koje je u Sabor poslala golotinja i sirotinja narodna”, trudili da rad Srpskog kluba vrate na pravi put, ali da kada u tome nisu uspeli, odlučili su se da iz njega istupe.[79] Ova izjava označila je Kočićev konačni raskid sa Srpskim klubom. Ubrzo nakon raskida, Kočić je ponovo pokrenuo Otadžbinu. Prvi broj je izašao 6. septembra 1911. List je izlazio najpre dvaput, a od 1. januara 1912. triput nedeljno. U uvodnom članku prvog broja ističe se da Otadžbina čvrsto stoji na prvobitnom srpskom političkom programu, ali i ukazuje na greške koje je načinio Srpski klub i posebno se upozorava na teške posledice koje mogu nastupiti ako se takva politika produži: „Narod bi spavao mrtvim snom” — kaže se na kraju nepotpisanog Kočićevog članka — „klale bi ga gladne duše i gmizavci. Nastupilo bi idealno stanje za političke šićardžije i lukave vlastodršce. Nastao bi mir koji bi bio nalik na groblje. Da ne bude sasvim tako, da se ta grobna tišina, u kojoj te jeza hvata, prekine, da se čuje muški i jasni glas, koji je neugodan silnicima i puzavcima, ali je ugodan potištenima i poništenima na selu i gradovima — izlazi ’Otadžbina’”.[80] Oko Otadžbine se formirala posebna politička grupa u Saboru. Iako mala, sa svega tri poslanika, grupa se brzo afirmisala i dobijala sve više pristalica među običnim narodom. Srpski klub je putem štampe (posebno putem lista Srpske riječi) napadao Kočića, optužujući ga da ruši srpsko jedinstvo. Otadžbina im nije ostala dužna te je na stranicama svog lista pozivala na borbu protiv „stvaranja šupljih veličina”, koje se obično nazivaju „ugledni” i „viđeni” ljudi: „Naročito nam je onda ta veličina odvratna, kad je sami javni radnici stvaraju zbog respektovanja njihovog blaga i teftera”. Simpatije Kočićeve grupe su bile usmerene prema takozvanom malom čoveku. O tome se otvoreno kaže: „Ne priznajemo vladu bogataša, honoracije i posjednika, u ime pravog demokratizma tražimo jednako pravo za sve prema broju”.[81] U isto vreme, Kočić je vodio borbu i protiv muslimanskih begova. Dajući sažetu karakteristiku o bosanskim feudalcima, on je napao feudalni mentalitet muslimanskih velikoposednika. Ustao je protiv: „feudalne požude sa sabiranjem materijalnih dobara, raznih položaja titula i časti” kao i protiv bošnjakluka, „te odvratne nacionalne bezbojnosti”, ističući da: „feudalno rodoljublje bosansko niti je prelazilo niti prelazi granice posjeda”.[82] Podrška naroda Kočićevoj grupi pokazala se krajem 1911, kada je u vanrednim izborima za izborni zvornički, vlasenički i srebrenički srez, obični težak (podržan od Otadžbine) Maksim Đurković pobedio Atanasiju Šolu, zvaničnog kandidata Srpskog kluba.[v][83] Početkom 1912. na još jednim naknadnim izborima, još jedan kandidat Otadžbine pobeđuje, a samoj grupi se pridružuju još dva poslanika koja napuštaju Srpski klub, tako da je Kočićeva grupa imala u Saboru već sedam poslanika. Sa druge strane, unutrašnji razdori u Srpskom klubu po pitanju da li srpski poslanici trebaju da učestvuju u radu vlade ili ne, doveo je i do formalnog cepanja grupe — na čaršijsku grupu odanu vladi oko Srpske riječi i na opozicionu, demokratsko-nacionalističku grupu oko lista Narod.[84]

Poslednje godine i smrt (1913—1916)

Današnji izgled „Doktorove kule”, zgrade gde je bila smeštena duševna bolnica. U njoj je Petar Kočić proveo poslednje godine života.

Grobnica Petra Kočića na Novom groblju.

Bista Petra Kočića na Novom groblju.
Krajem 1912. godine javili su se prvi ozbiljniji simptomi lošeg duševnog stanja kod Kočića. Bolest se postepeno razvijala uzimajući sve više maha, a njegova plahovitost je sve više ustupala mesto melanholiji. Stanje mu se dodatno pogoršalo kad mu je trogodišnji sin Slobodan umro od tuberkuloze 1913. godine.[85] S proleća iste godine kod Kočića su se živci toliko rastrojili da su ga lekari poslali da se odmara na Ivan planini, gde je ostao sve do jeseni 1913. godine, izbegavajući bavljenje politikom. Nesposoban gotovo za bilo kakvu delatnost, tokom ovog perioda je preveo jednu pripovetku Maksima Gorkog i napisao nekoliko kraćih beležaka za „Bosansku vilu”.[86] Na nagovor svojih prijatelja Kočić je u januaru 1914. godine otputovao sa trudnom ženom u Beograd na lečenje gde je primljen u duševnu bolnicu. Vest o njegovoj bolesti iznela je na videlo veliku popularnost koju je uživao kao narodni borac i književnik, te su dobrotvorne večeri za skupljanje priloga organizovane u Beogradu, Klepcima, Sarajevu, Novom Sadu, Banjoj Luci, Mostaru, Županjcu, Busovači, Cetinju i dr.[87] Iste godine Milka Kočić mu je rodila ćerku Dušicu.

Kočić je dočekao početak Prvog svetskog rata u bolnici, gde se među duševnim bolesnicima nalazio i pesnik Dušan Srezojević. Vredno svedočanstvo o Kočićevim poslednjim danima ostavio je u vidu zapisa Milan Jovanović Stojimirović, tada šesnaestogodišnjak koji se 1915. godine, nakon pada Beograda, da bi se spasio internacije, zaposlio u bolnici kao pisar kod svog ujaka dr Dušana Stojimirovića. On opisuje brigu koju su zaposleni, kao i drugi pacijenti, posvećivali obolelom Kočiću. Njegovo telesno i duševno kopnjenje opisao je rečima:[88]

Bilo je dana kada je P. Kočić zbilja bio ’živi leš’ to se ne može opovrgnuti. Tada sam uviđao s koliko su tačnosti lekari osporavali moje lepe nade. On bi tada dolazio ne nazivajući nikom boga, sedao bi, pušio, ćutao i odlazio opet ne opraštajući se ni sa kim. Ali ta raspoloženja ga nisu nikada dugo držala. Dan-dva, i njemu bi se opet vraćao stari izgled, bio je opet voljan da čita, da razgovara, katkad i da se smeje. Njegovo normalno raspoloženje bila je neka utučenost, izvestan unutrašnji umor, koji je pratila mala nevezanost misli i mrzovolja; ali nikad on nije gubio izgled čoveka koji misli. Doduše, njegova misao je bila troma i reč mu neizrazita, ali on nikad, pa ni u danima najvećih kriza, nije mislio sasvim ludački, i nikad se nije tako izražavao kao što čine umni poremećenici. On je bio neupotrebljiv, to se ne može poreći, i nije bilo nade na isceljenje. Ali on nikada nije bio nesnosan, nikad komičan, nikad bedan, pa i kad je izazivao najveće sažaljenje.[88]

Kočić je u usled pogoršanja bolesti pao u postelju 21. avgusta 1916. godine, a umro je u četiri sata ujutru 27. avgusta iste godine. Pošto se bolnička kapela krečila, njegov leš je bio položen u kupatilu. Preminuli duševni pacijenti su sahranjivani bez kovčega, ali je po specijalnoj naredbi upravnika jedan od pacijenata po imenu Miloš, koji je uobrazio da je Bog, istesao kovčeg. Za taj posao je nagrađen Kočićevim kaputom. Stojimirović slikovito opisuje opelo:[89]

Sutradan u tri časa, otac Gavra Milošević, sveštenik i prijatelj pokojnikov, čita mu veliko opelo. Kočić leži malo osmehnut, u čarapama, bez obuće i gologlav. Oko lica mu je neki prost ukus poređao cveće, kao što se to čini sa seljačkim mrtvacima. Tetka Mara je valjda dodala nekoliko krupnih i sitnih jabuka uz blede obraze, fine i prozirne, i čelo, žuto i hladno. Niko se ne saginje da ga poljubi, a spremaju se da spuste poklopac. Nastasija, jedna ludakinja koja je uvek u kapeli i oko mrtvaca: „Gde ćete — reče- takvog čoveka gologlavog i bosonoga?” Neko otrča i donese jedne nove sobne cipele od crvenog platna, koje mu žurno navlače… Neko drugi mu pomiče glavu, dok ostali plaču. Odjednom — je li to igra slučaja, ćud sudbine, njena logika ili ludački prohtev? — Petru Kočiću, velikome Srbinu, meću na glavu prostu srpsku vojničku šajkaču… Nas nekoliko koji razumedosmo taj lepi simbol zgledasmo se nakostrešeni od jeze
- I pravo je. Pravo je, — dodade, nakrivivši kapu na mrtvačkoj glavi, čiji bolni osmeh kao da se još više razvuče.[89]

Kočićevo telo je potom tajno doneto na Novo groblje, bez sprovoda pošto su za vreme okupacije bila zabranjena okupljanja. Kočića je nadživela supruga Milka (umrla 1966) i ćerka Dušica, koje su neposredno nakon piščeve smrti živele teško. Milka Kočić, iako je nadživela svog supruga za pedeset godina, nikada se nije preudala i borila se čitav život za održavanje Kočićeve kulturne zaostavštine. Ćerka Dušica je završila studije književnosti u Beogradu, a potom se udala 1942. godine i dobila troje potomaka — Bojanu, Milicu i Petra, koji je dobio ime po svom dedi.[90]

Književno stvaralaštvo
Žanr i književna tradicija

Rukopis Kočićeve pripovetke „Mrguda”.
Petar Kočić je pisao sva tri književna roda: epiku (pripovetke, crtice i slike), liriku (pesme u stihu i prozi) i dramu (dramske satire).[91] Najviši umetnički domet je dostigao pišući pripovetke i dramske satire. U izdanjima sabranih dela objavljuju se i njegovi publicistički i novinarski tekstovi, govori u Saboru kao i sačuvana lična prepiska. Njegov književni opus po broju napisanih dela nije veliki i najveći broj dela je napisao u studentskim danima. Njegovo stvaralaštvo se može podeliti u dva dela. Prvi obuhvata studentski period od 1901. do 1905. godine. Tokom ovog perioda objavio je tri zbirke pripovedaka istog imena: „S planine i ispod planine” (1902), „S planine i ispod planine” (1904) i „S planine i ispod planine” (1905), kao i dramsku satiru „Jazavac pred sudom” (1904). Drugi period obuhvata period od 1908. do 1911. godine kada su nastali „Jauci sa Zmijanja” (1910) i „Sudanija” (1911). Književna kritika smatra da je umetnički vrednija dela napisao u prvom periodu. Istorija književnosti je dvojako periodizovala Kočićevo stvaralaštvo. Stariji istoričari su ga smatrali jednim od poslednjih pisaca srpskog realizma, dok je danas, pod uticajem novijih istoričara, ustaljeno mišljenje da je Kočić jedan od prvih modernih pisaca u srpskoj književnosti.[92]

Nauka o književnosti ne može jasno da utvrdi koji su pisci presudno uticali na oblikovanje Kočića kao književnika zbog nedostatka izvornih dokumenata o njegovoj lektiri i književnom izgrađivanju. Ipak određenu orijentaciju pruža delimično sačuvana Kočićeva biblioteka.[93] Od domaćih prisutan je uticaj Đure Jakšić, kome je i posvetio svoju drugu knjigu, zatim uticaj Janka Veselinovića i Dositeja Obradovića. Na njegovu književnost uticala je i narodna književnost, a usmeno pripovedanje i pevanje pojavljuje se i kao motiv u njegovim pripovetkama. Od stranih pisaca književni istoričari su ukazivali na uticaj Ivana Turgenjeva, Leonida Andrejeva, Fjodora Dostojevskog, Henrika Ibzena, Bjernstjernea Bjernsona[93] i Maksima Gorkog.[94]

Kočić je pripovetke napisao nastavljajući tradiciju seoske pripovetke (Veselinović, Paja Marković-Adamov, Glišić i dr). Ovu tradiciju, koja je pre njegove pojave zapala u duboku krizu, modernizovao je i podmladio, unevši u nju nove elemente. U pogledu forme, epski način pripovedanja, sa opširnom deskripcijom i rasplinutim nizanjem događaja, zamenio je kratkom, sažetom pripovetkom, zanimljivom ne samo po svežem i živopisnom jeziku, nego i po dramskim elementima.[95] Uz skladnu primenu modernih elemenata Kočić je dao i novu obradu pripovednih motiva. Umesto bezbrižnog seljaka i zadovoljnog, idealizovanog sela, kakvom su bili skloni pripovedači iz prethodne generacije, Kočić je u svojim delima prikazivao namučene seljake i tamnu stranu porobljene i siromašne seoske sredine.

Likovi

Veče komedija, koje se održalo u Zadužbini Ilije M. Kolarca, 1952. godine.
Prikazujući narod Bosanske Krajine, Kočić je dao nekoliko značajnih likova koji su jedinstveni u srpskoj književnosti. Karakterisani kroz postupke i shvatanja, oni su dobro izgrađeni sa izrazitim individualnim crtama. Ipak, Kočićevi junaci nisu obične seljačke figure sa svakidašnjim seljačkim životom, nego individualizovani likovi, skoro isključivi u svojim postupcima. Oni su duboko obeleženi geografskim područjem odakle potiču, te su „nabrekli snagom, puni života i gorštačke gordosti”.[96] Taj svet i gorštački mentalitet Kočić je opisao rečima: „Sve je ljuto, nemirno, goropadno i tvrdoglavo na `voj planini i ispod planine. U nas je rijetkost pitom i ’vamo pokoran čovjek”.[97] Isidora Sekulić ističe da čovek u Kočićevom delu: „zanemaruje lični život i odupire se dušom a ne telom”, te je stoga, „razvio u sebi jednu hladnu, tvrdu, skoro nečovečnu gordost, i služio se njom kao aktivnim i pasivnim oružjem i protiv neprijatelja i protiv prijatelja”.[98] Karakteristično je i to da su svi junaci iz Kočićevih pripovedaka zaista postojali i da su živeli u Zmijanju i u neposrednoj piščevoj okolini.[99] Među likovima, književni proučavaoci su posebno izdvajali Davida Štrpca, Simeuna Đaka, Mračajskog protu i Mrgudu.

David Štrbac, lik buntovnog i prevejanog seljaka, najpoznatiji je Kočićev književni junak. Prvi put se pojavljuje u vidu epizodnog junaka u pripoveci „Tuba”, a najpoznatiji je kao glavni lik dramske satire „Jazavac pred sudom”. On fizički ne liči na klasične junake: malen je, nizak, suv kao grana, a lagan kao perce, sav sed jer se rodio nekako „kad se prvi put počela trećina od naroda kupiti”.[100] Kako su još i Kočićevi savremenici istakli, Štrbac je neobično tvrd: „kao da ima u njemu nešto od velikih klisura i ogromnih glečera, neobično žilav i lijep. Ta ljepota u onoj gordosti jednoga gladnoga čovjeka i u moralnosti jednog neopaženog stvaranja”.[101] Iako se pravi luckastim i ludim, on priča „sa prefinjenim i snažnim sarkazmom sa staloženim stišanim bolom, sa originalnom frazeologijom svoga kraja, sa svježim nacionalnim osjećanjem”.[102] David Štrbac nije samo srpski bosanski krajiški seljak, već seljak uopšte, večno varan i večno iskorišćavan čovek koji je svestan svoga očajnog položaja i traži pravdu. Iako je dat u komičnom okviru, on ipak izaziva duboko saučešće.

Simeun Đak je junak u pet povezanih Kočićevih pripovedaka („Zulum Simeuna Đaka”, „Istiniti zulum Simeona Đaka”, „Mejdan Simeona Đaka”, „Iz Starostavne knjige Simeuna Đaka” i „Rakijo, majko”). Simeun je ostareli iskušenik manastira Gomionica koga monasi nisu zakaluđerili već trideset godina zbog njegove čudne ćudi: „O, bratski će se ljubiti i grliti, onda će skočiti i podvrisnuti: ’Stoj! Budi mene miran’ — pa će te na mrtvo ime isprebijati ako je jači. Krošto, zašto, to nek` sami bog zna”.[103] Sklon je ispijanju rakije i lažima o svojim navodnim junaštvima. On je pripovedač na seljačkim sedeljkama, gde se uz kotao rakije, pripovedaju događaji iz starih vremena kad se za „sopru zajedno sjedalo oko Mitrovdana a ustajalo o Đurđevdanu”. Iako je pijanica i nedouk, njegova zvučna fraza i seljački žargon, sa naglašenim satiričnim doskočicama, godi slušaocima, koji iza Simeunovih laži, naslućuju i poneku istinu. Rakija razvezuje razgovor, koji postaje širi i neverovatniji, jer veseli skup i služi kao uteha za teško seljačko življenje. Kako se ističe: „Da nije šale, eglena i ove blagoslovene, što se kaže, mučenice, vjerujte mi, djeco moja, da bi pola svijeta u našem nesretnom otečestvu od g
71023857 Petar Kočić - Jablan, Retko !!!

LimundoGrad koristi kolačiće u statističke i marketinške svrhe. Nastavkom korišćenja sajta smatramo da ste pristali na upotrebu kolačića. Više informacija.