Originalnost: Original
Materijal: Porcelan
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Detaljno stanje: Vrlo dobro

BARANOVKA, SSSR - Velika tacna za šoljicu `Malva`

`Malva` je latinsko ime za biljku slez.

Dimenzije

Prečnik: 19,5 cm
Visina: 3 cm

Težina: 340 g

Crna tačka nepoznatog porekla na dnu tacne.
Nekoliko bledo tamnijih mesta u unutrašnjosti.
Crvena boja je zagrebana na par mesta.

Žig na dnu:

(Inicijal) Б (za „Baranovka“, pored crteža jele na obali reke)

„Baranovsku fabriku porcelana“ (укр. Баранівський фарфоровий завод) osnovali su Francuzi, braća Mihail i Francis Mezer (Михаил и Франциск Мезеры) na periferiji ukrajinskog grada Baranovke, u Žitomirskoj oblasti 1802. godine. Koristili je kaolin iz nalazišta otkrivenog na obalama reke Sluč, u blizini grada. Međutim, ubrzo je otkriveno da u obližnjem gradu Butirin postoje nalazišta iznenađujuće čiste gline, čiji kvalitet može da se takmiči sa češkim i saksonskim kaolinom. Njenom upotrebom, proizvedena roba - posuđe u jedinstvenom stilu jarkih boja - dostigla je najviši kvalitet. 1825. godine, ruski car Aleksandar I, dobivši na poklon nekoliko proizvoda iz ove fabrike, dao je dozvolu za korišćenje državnog grba u žigu fabrike - to je bila najviša ocena rada u to vreme.
Do 1845. preduzeće je steklo reputaciju najboljeg u ovoj oblasti. Njegove vaze, garniture, setovi za dezert pokazali su odličan kvalitet i bili su poznati po virtuoznom oslikavanju.
Međutim, do sredine XIX veka, kada su potomci braće Mezer dali fabriku u zakup, kvalitet proizvoda je opao, što je dovelo do smanjenja proizvodnje i obima prodaje, smanjenja broja zaposlenih na svega 16 i propadanja preduzeća. U tom periodu carska kuća je zabranila stavljanje žiga na proizvode fabrike. Period opadanja završen je požarom koji je 1895. godine skoro u potpunosti uništio zgrade i opremu preduzeća.
Iste godine trgovac iz Odese P. N. Gripari (П. Н. Грипари) je kupio kompaniju i udahnuo joj novi život. Da bi moderne tehnologije i iskustvo stranih majstora uneo u proizvodnju, poslao je svog sina Petra u Francusku na školovanje, u Limož u jednu od najprosperitetnijih i najpoznatijih fabrika porcelana, a istovremeno je odande doveo nekoliko talentovanih stručnjaka i umetnika. Modernizacija proizvodnje omogućila je fabrici da vrati nekadašnju slavu i čak uspešno učestvuje na nekoliko međunarodnih izložbi - u Veneciji, Rimu, Barseloni, Londonu. Proizvodi fabrike ponovo su postali cenjeni na carskom dvoru.
1917. godine, uoči Revolucije u Rusiji, Gripari je emigrirao, ponevši sa sobom ne samo svoju porodicu i nakit, već i svu opremu i fabričke kalupe, kao i većinu gotovih proizvoda.
1920. prazna i beživotna fabrika je nacionalizovana, ali je brzo onovljena i pušten u rad. Tokom godina sovjetske vlasti, koncept proizvodnje umetničkog porcelana se promenio - dobio je propagandnu svrhu. Obavezni dekori porcelana postali su petokraka zvezda, srp i čekić, crveni baneri i drugi tipični sovjetski atributi i simboli. Prvi servis sa elementima revolucionarne tematike proizveden je u Ukrajini u fabrici porcelana Baranovka 1922. godine pod rukovodstvom samoukog majstora Musija Romanjuka. Predstavljen je kao poklon Lenjinu, a od 1928. godine fabrika nosi i njegovo ime (Барановский завод имени В. И. Ленина).
U borbama tokom II Svetskog rata i za vreme nemačke okupacije fabrika porcelana je oštećena, ali je po završetku rata obnovljena, u skladu sa četvrtim petogodišnjim planom restauracije i razvoja nacionalne privrede SSSR-a. Od početka 1978. godine fabrika je bila jedno od najvećih i najmodernijih preduzeća industrije porcelana i fajansa na teritoriji Ukrajinske SSR. Svi proizvodni procesi su bili mehanizovani, glavni proizvodi su bili porcelan (pre svega pribori za čaj, kafu i drugi stoni pribor), izrađivali su se i figurice i drugi umetnički proizvodi. Proizvodi fabrike su se izvozili, umetnički proizvodi nekoliko majstora fabrike su izlagani na međunarodnim izložbama.
Nakon proglašenja nezavisnosti Ukrajine, državni pogon je transformisan u društvo sa ograničenom odgovornošću. Međutim, lep, ali skup evropski porcelan se masovno uvozio u Ukrajinu, s jedne strane, a s druge strane i relativno jeftin kineski porcelan. Fabrika nije mogla da izdrži konkurenciju na tržištu ispunjenom neobičnim i originalnim stranim proizvodima.
U junu 2006. godine fabrika je bila prinuđena da smanji proizvodnju, pošto je korišćenje tri od pet peći postalo neisplativo nakon povećanja cena energenata. Ipak, 2006. godine fabrika je proizvela preko 20% svih proizvoda od porcelana proizvedenih u Ukrajini.
2007. godine fabriku je preuzeo češki proizvođač porcelana „Manufaktura Pirkenhammer“. Zbog povećanja uvoza gotovih porcelanskih proizvoda kao i ekonomske krize koja je počela 2008. godine proizvodnja je potpuno zaustavljena 2009. godine, posle čega je počela prodaja proizvodne opreme.
U maju 2012. godine Penzijski fond Ukrajine podneo je tužbu protiv fabrike zbog nagomilanog duga. U toku sudskog postupka utvrđeno je da je sva imovina fabrike prodata privatnim advokatskim kancelarijama, koje su potom preregistrovale imovinu preduzeća na različita treća lica. 2013. godine, odlukom privrednog suda Žitomirske oblasti, proglašen je konačni bankrot fabrike.

Prodaje se bez držača za tanjir.
(118/4-39/124-kp/1185)