ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Godina izdanja: Ss
Autor: Strani
Oblast: Vrtlarstvo

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Bogato ilustrovana!

Bonsai (jap. 盆栽 [bonsai]), bolje rečeno bonsaj, u doslovnom prevodu znači „stabaoce u posudi“, patuljasto drvo ili drveće, takođe i veština gajenja ovih biljaka u saksijama.[1] Poreklom je iz Kine odakle je prenesen u Japan gde je dalje razvijen i gde je dobio današnju formu.[2] Za njegovo oblikovanje i uzgoj je potrebno mnogo više od same hortikulturne veštine. Veći je naglasak na umetničkim sklonostima samog uzgajivača. Osnovni princip je uzgojiti minijaturno stabaoce koje ima sve karakteristike te biljne vrste u „normalnoj“ veličini u prirodi.

Razvoj bonsaija i dolazak na Zapad
Ljudi uzgajaju biljke u posudama hiljadama godina (začine, ljekovito bilje, biljke za ukras), zbog lepote cveta ili listova. Ali u Kini je, u doba Han dinastije (oko 200. godine p. n. e.) stvoren novi koncept - kreiranje minijaturnih prirodnih pejzaža u posudama, zvanih PENjING. Jedna od mnogih legendi govori kako je debeli car smatrao putovanje zamornim, pa je naredio da se minijaturna kopija njegovog carstva sagradi u dvorištu palate, kako bi sa prozora spavaće sobe, mogao videti ceo svoj posed. Želeći da sačuva njegovu jedinstvenost car je naredio da se kao izdajnik pogubi svako ko pokuša da napravi nešto slično. Bila ona priča istinita ili ne, jedno je sigurno: posedovanje minijaturnih pejzaža bilo je statusni simbol.[3]

Najstariji pisani dokument o bonsaima pronađen je u grobnici princa Žang Huai-a, koji je umro 706. godine za vrijeme Tang dinastije. Dve zidne slike u grobnici prikazuju sluge kako nose minijaturni pejzaž sa kamenjem i biljkama u posudi lotosovog oblika. Penjing je bio veoma cenjen tokom Song dinastije (960 - 1279), kada se razvijao prema sofisticiranijem umetničkom obliku. Tada počinje i uzgajanje pojedinačnog stabla u bonsai posudi. Ti prvi primerci imali su debla izrezbarena tako da liče na zmajeve i druge životinje. Zvali su se PUN-SAI.
Kroz 11. i 12. vek Kina je izvršila znatan kulturni uticaj na okolne zemlje, posebno Japan, preko umetnosti i filozofije. Za prenošenje bonsaija u Japan i širenje među japanskom aristokratijom i samurajima, najzaslužniji su Zen sveštenici. Za njih je bonsai bio religiozni objekat „zelene stepenice koje vode na Nebo“, odnosno spona između ljudi i Boga. U centru uzgajanja bonsaija je uspostavljanje ravnoteže između čoveka i prirode. Uzgajivač se posvećuje bonsaima, neguje u sebi kreativnost, pa svake godine ispočetka proživljava kroz njih ritam smene godišnjih doba. Samo gajenje zahteva mnogo nege i pažnje, ali kao nagradu donosi mirnoću uma, osećaj osveženja i unutrašnju smirenost.

Tek u Muromači eri u 14. veku bonsai se popularizuje i zajedno sa origamijem, ikebanom, suisekima i čajnom ceremonijom (Čado), postaje deo Japanske kulture. U 18. veku bonsai je na svom vrhuncu i veoma je cenjen. Pojedine tehnike su se ritualizovale, a smeštaj grana i debla određen je strogim pravilima.

Iz Japana bonsai se proširio na zapad krajem 19. veka. Izložbe bonsaija održane su u Parizu 1878, 1889, 1900, dok je prva velika održana u Londonu 1909. godine. Bonsai danas nije samo privilegija više klase, već se pretvorio u poznatu i priznatu hortikulturnu umetnost širom sveta.