ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 109
Autor: Domaći
Oblast: Ratarstvo
Jezik: Srpski

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Potpis!

Pšenica (lat. Triticum spp.)[1][2] jeste vrsta žitarice koje se uzgaja širom sveta. Globalno, ona je najvažnija zrnasta biljka koja se koristi za ljudsku ishranu i druga je na lestvici ukupne proizvodnje prinosa žitarica, odmah iza kukuruza; dok je treća pirinač. Pšenica potiče iz područja Levanta i Bliskog istoka.

Pšenična zrna su glavni prehrambeni proizvod koji se koristi za dobijanje brašna za hleb, kolače, testenine itd; i za fermentaciju u proizvodnji piva, alkohola, votke i biogoriva. Ljuska žita koja se odvaja pri izradi brašna naziva se mekinja. Pšenica se seje na određenom prostoru kao krmno bilje, a slama se koristiti kao zastirka u stajama i štalama, kao građevinski materijal za izradu krovova, ili za zidanje balama slame.

U 2013. svjetska proizvodnja pšenice iznosila je 713 miliona tona, što je treća po količini proizvođena žitarica, posle kukuruza (1.016 milijarda tona) i riže (745 miliona tona).[3] Pšenica je 2009. godine bila druga žitarica po količini proizvodnje, te godine svetska proizvodnja iznosila je 682 miliona tona (nakon kukuruza sa 817 miliona tona), a ispred riže (679 miliona tona).[4]

Pšenica se ubraja u žitarice koje se uzgajaju na poljoprivrednoj površini koja je među najvećim od svih drugih vrsta hrane. Svetska trgovina pšenicom je veća od trgovine svim drugim žitaricama zajedno.[5] Globalno, ona je vodeći izvor biljnih belančevina u ljudskoj ishrani, jer ima viši sadržaj belančevina od drugih značajnih žitarica, kukuruza i riže.[6] U pogledu postotka potrošnje za hranu od ukupno proizvedene količine, ona je trenutno druga glavna poljoprivredna kultura poslije riže, a ispred kukuruza, što je vremenom dalo mogućnost da se kukuruz daleko više koristi za ishranu domaćih životinja. Arheološki nalazi navode da se pripitomljavanje pšenice prvi put desilo u područjima poznatim kao „Plodni polumesec“.

Uzgoj, naizmenično seanje i žetva zrna divljih trava dovela je do nastanka odomaćenih sojeva, kao mutiranih oblika pšenice koje su farmeri ciljano odabirali. Kod domaće pšenice, zrna su znatno veća a seme (unutar klasića) ostaje priljubljeno koljenu putem očvrslih klasnih vretena (franc. рацхис) tokom žetve. Kod divljih sojeva, mnogo više lomljiva klasna vretena omogućavaju koljenu da se lakše „rascveta“ i prospe klasiće.[7] Farmeri možda nisu svesno birali takve osobine, ali su se promene jednostavno desile a s njima je i olakšano prikupljanje sjemenki. Osim toga, takva spontana selekcija bila je vrlo važan deo odomaćivanja ovih biljaka. Kao osobine koje su poboljšale pšenicu kao izvor hrane takođe su uključivale i gubitak prirodnih mehanizama kojim su divlje vrste pšenice raspršavale svoje seme, dok vrlo „pripitomljene“ vrste pšenice gotovo nikako ne mogu opstati u divljini.


Jednozrna pšenica (Triticum monococcum
Uzgoj pšenice se počeo širiti izvan „Plodnog polumeseca“ tek nakon 8000 p. n. e. Džared Dajmond je proučavao širenje kultiviranih sorti dvozrne pšenice započetih u „Plodnom polumesecu“ približno pre 8800 p. n. e. Arheološke analize divlje dvozrne pšenice pokazale su da je ona prvi put kultivirana u južnim područjima Levanta, gde su njeni ostaci datirani u period oko 9600 p. n. e.[8][9] Genetske analize divlje jednozrne pšenice sugerišu da je ona prvi put uzgojena u planinama Karadža u jugoistočnoj Turskoj. Datirani arheološki ostaci jednozrne pšenice u iskopinama naselja u blizini tog područja, uključujući i ona kod Tel Abu Hurejra u Siriji, ukazuju da se pripitomljavanje jednozrne pšenice desilo u blizini planinskog lanca Karadža.[10] Uz neobičan izuzetak dva zrna pronađena kod Irak ed-Daba, najraniji nalaz dokazan metodom 14C za jednozrnu pšenicu ostaje kod Abu Hurejra oko 7800 do 7500. p. n. e.[11]

Ostaci požnjevene dvozrne pšenice sa nekoliko mesta u blizini lanca Karadža datirani su u period između 8600. p. n. e. (kod Čajonja) i 8400. p. n. e. (Tel Abu Hurejra), a to je periodu mlađeg kamenog doba. Uz izuzetak Irak ed-Daba, najranije radiougljenično datiranje pripitomljene dvozrne pšenice ostaje pronađeno u najdubljim slojevima Tel Asvada u bazenu Damaska, u blizini planine Hermon u Siriji. Te ostatke su Vilem van Zajst i njegov pomoćnik datirali oko 8800 p. n. e. Takođe su zaključili da naseljenici iz Tel Asvada nisu sami razvili ovaj oblik pšenice, nego su je pripitomljenu doneli sa sobom iz još neutvrđenog područja.[12]

Uzgajanje dvozrne pšenice doseglo je do današnje Grčke, Kipra i Indije do 6500. p. n. e, do Egipta nakon 6000. p. n. e. te Nemačke i Španije oko 5000. p. n. e.[13] „Stari Egipćani su zapravo stekli znanje spravljanja hljeba i korištenja peći, te su njegovo pečenje razvili u prve industrije proizvodnje hrane u velikom obimu“.[14] Oko 3000. p. n. e. pšenica je dosegla Englesku i Skandinaviju. Oko hiljadu godina kasnije došla je i do Kine. Pšenica koja se upotrebljavanja za prvobitni hleb bila je Triticum aestivum sa dovoljnim količinama glutena za hleb s kvascem, a ona je identificirana korištenjem DNK analize u uzorcima iz drevnih silosa, datiranih oko 1350. p. n. e. u okolini Asirosa u grčkoj provinciji Makedoniji.[15] Iz Azije, pšenica se proširila celom Evropom. U Engleskoj, slama od pšenice se koristila za pokrivanje krovova u bronzanom dobu, pa sve do kraja 19. veka...