Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski
Oblast: Šumarstvo

Ukoričena u tvrd zeleni povez

Antikvarna knjiga iz 1939.

Dr Milan Marinović

Unutra dobro očuvana

Mape na rasklapanje








Šumarstvo je grana privrede koja se bavi podizanjem, gajenjem i korišćenjem šuma.[1] Između ostalog podrazumeva i upravljanje šumskim prostranstvom posebnih namena.[2] Ova grana obuhvata gajenje i sakupljanje šumskih proizvoda (drvo, smola, kora, plodovi), zatim obradu šumskog zemljišta, kao i delatnost ostalih namena šumskih prostranstava (zaštita, rekreacija i dr).[3] Šumarstvo se bavi teorijom i praksom rasta šuma i njihovim sastavom. To je primijenjena naučna disciplina koja se u konačnici bazira na više prirodnih i društvenih nauka.[4][5]

Šumska prostranstva od posebnog prirodnog značaja su najčešće pod zaštitom države u obliku rezervata ili parka prirode i nacionalnog parka. Direktna baza šumarstva su prirodne nauke, koje se bave zakonitostima koje utiču na rast i razvoj pojedinačnih stabala i šume kao biološke jedinice, jer rast zavisi od lokalnog tla i klime, ali i od konkurentskog odnosa s drugim rastinjem, i međuodnosima sa životinjama, insektima i drugim organizmimaa, koji mogu biti korisni ili destruktivni.[5] Efikasna šumarska praksa zahteva poznavanje disciplina kao što je ekologija, fiziologija bilja, entomologija i pedologija, uz dužnu pažnju prema ekonomskim i biološkim aspektima šumarstva. [5] Implicitni cilj šumarstva je da se šume učine korisnim za što veći broj ljudi.

Karakteristike[uredi | uredi izvor]
Šumari se drže koncepta održive eksploatacije, kako bi poverenu šumu mogli trajno iskorištavati, najčešće je moguće poseći skromne količine stabala svake godine, koja su stradala što zbog, bolesti, udara groma ili nekih drugih razloga. Važan element šumarstva je rotacija, to je vreme koje je potrebno da bi neka vrsta stabla izrasla, nekima je potrebno malo, a nekima puno godina, a to zavisi i od kraja u kom rastu. Tako su na primer rotacioni periodi u suptropskim krajevima puno kraći. Tamo je stablu ogrevnog drva - leuceni potrebno samo sedam godina da izraste do komercijalne veličine, eukaliptusu deset a borovima namenjenim za proizvodnju celuloze dvadeset.[5] Tako da se u tim krajevima održiva eksploatacija može u teoriji dobiti jednostavnom metodom da se svake godine može iseći, ali i ponovo zasaditi 1 / 10 eukaliptusove šume.[5]

S druge strane rotacioni period za šumu namenjenu celulozi u severnoj Evropi i Severnoj Americi produžava se na 50 godina. Mekim drvima za papir često je potrebno i do 100 godina da izrastu do ekonomski isplative veličine, a rotacioni period za širokolisna stabla, kao što je hrast i bukva u srednjoj Evropi, može se produžiti do 200 godina.[5]

Za vreme tog vrlo dugog perioda može se godišnje poseći samo mali deo stabala, a ostatak se čuva da izraste do svoje prave veličine. Šumari planiraju svoju aktivnost (seču i obnovu) na duge vremenske staze, u skladu sa životnim vekom svojih obnovljivih useva. Šumarska praksa se deli u tri područja: metode reprodukcije, povremenu seču i zaštitu.[5] U svakoj šumi kad dođe zato vreme potrebno je poseći stara stabla i zameniti ih novim sadnicama. Sam čin zamene starih stabala, bilo prirodnim ili veštačkim načinom, zove se regeneracija ili reprodukcija.[5] Period regeneracije (obnove) počinje od pripremnih mera, a završava tek kad su se mlada stabla prihvate u zadovoljavajućim količinama i potpuno prilagode novoj okolini. Rotacija je period tokom kojeg se dopušta rast samo jednoj generaciji stabala.[5]

Povremena seča vrši se tokom celog perioda reprodukcije šume, ta seča ili proređivanje vrši se da se uredi i poboljša njen rast i nema efekta na obnovu šumskog fonda, a njom se ipak postižu i neki financijski efekti.[5] Povremena seča je usmerena pre svega na kontrolu rasta, od gustine do selekcije stabala za daljnji rast. Pritom se vodi računa da se taj teren zaštiti od požara (useci), insekata, gljivica, životinja i atmosferskih nedaća.[5] Regeneracija šuma, vrši se na dva načina: prirodnim ili veštačkim načinom. Prirodna regeneracija šuma je lakša metoda, ali može biti spora i nepravilna. Ta metoda se može primenjivati samo u onim šumama, u kojima već otpre rastu iste vrste drveća. Za razliku od nje veštačka regeneracija traži više truda, ali je brža i dugoročno isplativija, jer dopušta uvođenje novih (ili boljih) vrsti od postojećih.[5]

Prirodna regeneracija[uredi | uredi izvor]
Jedna od metoda je seča pojedinačnih stabala koja su izrasla do komercijalne veličine (koji put i više njih). Na taj način nastane čistina, na kom iz semena susednih stabala može izniknuti novo. Najbolji primeri takvog načina regeneracije mogu se vidjeti po padinama švajcarskih planina, gde bi seča većeg broja stabala mogla dovesti do nagle erozije i lavina.[5] Alternativna metoda prirodne regeneracije svodi se na postupak u kom se seku delovi šume, a ne pojedinačna stabla. Jedan vrlo efikasan način primenjuje se po šumama duglazije duž kanadsko - američke pacifičke obale. Tamo moćne mašine rezači, vođeni kablovima saseku celu parcelu. Okolna šuma služi tom terenu kao zaštita i izvor semena, koje vetar razbaca po ledini i tako izniknu nova stabla. Nakon tog se na isti način obradi susedni teren, i tako se nakon nekoliko godina kompletno obnovi šuma.[5] Slični sistemi seče većih površina u kvadratima ili krugovima, primenjuju se i u Francuskoj i Nemačkoj.[5]

Veštačka regeneracija[uredi | uredi izvor]
Veštačka regeneracija (obnova) postiže se sadnjom sadnica (najčešći način) ili direktnom sadnjom semena. Direktno sađenje je rezervirano za udaljene ili nepristupačne terene gde sadnja sadnica nije isplativa. Nekoliko vrsta drveća, kao što je topola i vrba, mogu se veštački razmnožiti iz reznica. Većina plantažnih šuma po Severnoj Americi sastoji se od četinara, naročito bora, smreke i duglazija, jer se uspešno presađuju i donose visoki prinos. Isto tako u novije vreme je porastao broj tropskih plantažnih šuma tvrdih drva kao što je eukaliptus, ali i skupih drva umerenog pojasa.[5]

Veštačka regeneracija nudi veću lepezu mogućnosti od prirodne regeneracije da se izmeni genetska struktura nasada. Najvažnija odluka kod veštačke regeneracije je izbor vrste koja će se koristiti za novi nasad. Izabrana vrsta treba se prilagoditi terenu na koji će biti zasađena. Najuspešnije se mogu uvesti one vrste koje rastu na istoj geografskoj širini i na sličnom položaju na kontinentu iz kog su uzete. Na primer brojni četinari sa zapadnih obala Severne Amerike bile su uspešno presađene na istim geografskim širinama po zapadnoj Evropi.[5]

Drvna industrija brojnih zemalja Južne hemisfere zavisi od borova presađenih sa sličnih lokaliteta na jugu Severne Amerike.[5] Kako postoje brojne vrste semena različitog kvaliteta, ali i potražnja za superiornim genotipom, pojavile su se semenske plantaže, po kojima se uzgajaju odabrana stabla vrhunskih genetskih karakteristika, koje daju velike količine semena. Većina semenskih vrsta može se skladištiti u hladnjacima na temperaturama blizu smrzavanja i po nekoliko godina, bez gubitka kvaliteta. Dok je neke vrste potrebno nakratko spremiti u hladnjak da bi proklijale.[5]

Direktna setva semena skupljenog po šumi ili na otvorenom zemljištu nije uobičajena praksa, jer šumsko semenje jedu miševi, veverice, ptice pa je često zaraženo. Sadnice se zbog tog uzgajaju u šumskim rasadnicima, koji pružaju najveću moguću zaštitu. Te sadnice gotovo uvek kliju iz semena, iako ima i onih koje rastu iz reznica ali samo kod nekih vrsta. Sadnice zasađene u zemlji sade se po uzdignutim humkama, da bi se lakše iskopale i očuvao koren. Veliku prednost imaju sadnice izniknule u lončanicama, jer imaju potpuno očuvano korenje spremno za presađivanje. Da bi se poboljšao njigov rast dodaju im se mikroorganizmi koji stvore mikorizu simbiotski odnos sa korenjem i tako poboljšaju njegovu hranjivost. Dok se selektivnom primenom herbicida sprečava nastanak bolesti.[5] Brojne sadnice su pogodne za sadnju na terenu već nakon nekoliko meseci rasta u lončanici ili nakon jedne do dve godine rasta u zemlji. Sporo rastuće vrste presađuju se ručno ili mašinski u periodu hibernacije. Mašinski način je vrlo efikasan, jer jedna mašina i četiri radnika mogu presaditi od 30,000 do 40,000 sadnica na dan.[5]

U pripremi za sadnju na terenu hibernirane sadnice se ručno iskapaju iz tla - tako da im se što manje ošteti koren. Nakon tog ih je najbolje staviti u hladnjak, ali ih se može uskladištiti do proleća i tako da ih im se koren prekrije rahlom vlažnom zemljom, i da budu na hladnom[5] Uzgoj sadnica u lončanicama potisnuo je u dobroj meri ostale metode, jer se one lakše transportiraju u istim posudama u kojima su i uzgajene. Ta metoda, koja se inače tradicionalno koristila u tropima ili u suvim i vrućim krajevima, postala je glavni način proizvodnje sadnica u Kanadi, Skandinaviji i delovima kontinentalne Evrope, Japanu i Kini.[5] Sadnja sadnica je jedna od najskupljih investicija u podizanju šuma. Uspeh čitavog postupka cirkularne obnove najčešće određuje ispravnost donesenih odluka o sadnji. Te odluke se odnose na izbor sadnica, gustinu sadnje, korištenje mešovitih sadnica, sezonu sadnje, pripremu terena pre sadnje i metod sadnje. U umerenom klimatskom pojasu sadnja se obično provodi od kraja zime do kasnog proleća, ali je danas korištenjem sadnica iz lončanica moguće saditi i početkom leta, pa i ranu jesen.[5]

Ukoliko je tlo ravno - prednost ima mehanička sadnja, jer se mašinom koja iskapa rupe može u jednom danu zasaditi od 8,000 do 10,000 sadnica. Na strmim padinama, kamenjaru, ili na tlu u kom ima panjeva, sadnja obavlja ručno, od iskapanja do postavljanja i zasipanja sadnice.[5] Tokom sledeće sezone rasta, a ponekad i dve-tri godine nakon toga, uništavanje korova može biti presudno za opstanak zasađenih sadnica. Korov se uklanja ručno srpovima ili motikama ili nekim drugim mehaničkim sredstvima - košenjem. Herbicidi nude efikasniji način zaštite, ali mogu i naštetiti sadnicama. U pojedinim zemljama se niže grane mladih četinara i nekih vrlo vrednih tvrdih lišćara podrezuju da bi stablo izraslo što pravilnije, a i zbog tog da se omogući pristup mladicama.[5]

Sve do 20. veka šumari bi se obično zadovoljili tlom kakvo bi zatekli, na mestu koje treba pošumiti. Pa bi na neplodnom tlu zasadili agresivne vrste drva, bez obzira na njihovu malu tržišnu vrednost i niži prinos u biljnoj masi. Danas je razvoj savremene mehanizacije uz rast znanja o ishrani biljaka i hemijskom sastavu tla, omogućio šumarima da bitno poboljšaju tlo na kojem sade, poput farmera. Mehanička drenaža, iskopavanje kanala pomoću traktora, danas je uobičajena po tresetnim močvarama Evrope, naročito u Finskoj. Oranje olakšava prodor vazduha i vode do korenja stabla, ali i čisti korov i smanjuje opasnost od požara.[5]

Danas se sredstva šumarske politike dele se na restriktivna i poticajna. Najvažniji instrument šumarske politike je zakon o šumama, čija se biti svodi na restriktivnost, zabrana krčenja, paljenja i neplanske seče. Tim zakonom se propisuju načini na koje se šuma sme eksploatisati, kako se isečena drva smeju izvlačiti, sve do poreznih obaveza vlasnika šuma.[3] Podsticajne mere šumarske politike se manje više svode na porezne olakšice, koje imaju za cilj uzgoj šuma učiniti profitabilnijim vlasnicima šuma.[3]

Vidi još[uredi | uredi izvor]
Privreda
Lov
Ribolov
Arboretum
Arborikultura


Tags:
Šumarstvo šume srbije jugoslavije drveće ekologija