ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2000
Jezik: Srpski
Autor: Strani

jedna politička životna priča

Feministička 94.
290 strana.

Sem što je požutela sa strane, po boku od stajanja, veoma očuvana.

Ova knjiga je više od beletristike.

BEZ ALIBIJA

Žurim. Ne zato što mi je jasno da sam rešila da napišem knjigu (da li je to bilo u snu kao što mnoge druge donesene odluke izgledaju ujutru?) delići mog života me opsedaju i drže budnom.
Hoću da ih uhvatim pre no što nestanu ili se pretvore u anegdote, mrtvi kao slajdovi sa odmora, koji, nakon što smo ih videli nekoliko puta, više ne bude nikakve emocije.
Jezik, moj problem je jezik, ovo nije moj jezik. Mogla bih da pišem u bojama ili zvucima bez reči. Delići koje nalazim između spiska za pijacu i beleški daleko su od mene, ili tako blizu da mi je neprijatno. Emocije koje deluju isuviše sentimentalno ili dramatično ako se ispišu na papiru. Ljubav. Bol. Reči koje postaju plitke, ili poslovne, ili tvrde. Pička. Vagina. Orgazam. To nije moj jezik, pa ipak, drugi nemam.

Hoću da ulovim svoja iskustva. Ona iz prošlosti, ova iz sadašnjosti. Teže je opisati ono što je vremenski bliže. Značenja su se promenila. Odnosi više nisu oni koje sam imala u prošlosti. Ne znam više šta je to seksualnost. Nemam više kategorije za ljude oko sebe. Etikete su postale besmislene: moj muž, moja devojka. Razlike koje više ne odgovaraju. Radim. Sve vreme radim. Nikad nisam u stanju nerada. Druga reč za življenje.

Neću da pravim kompromise. Neću da se stidim. Teško je. Kada sam pisala političkim jezikom ili jezikom ekonomije, u kompromisu koji sam napravila da bi me razumeli moji saveznici, suviše toga je otpalo zato što se nije uklapalo u teorije. Pišem da bih povratila svoju ravnotežu. Da bih izbalansirala svoj marksistički jezik kroz koji mogu da izrazim većinu stvari, ali ne sve. Mora da bude celina, mora da postane celina, ali još uvek nije. Lično je političko, ali trenutno postoji ista podvojenost u mom pisanju kao i u mojoj fragmentiranoj stvarnosti.

Uspeh koji je isuviše komotan, naš bol koji se prevodi u izraze produkcije i reprodukcije. Ljudi mi prilaze da bi rekli da sada razumeju šta govorim. Dok sam sve ove godine govorila jednu te istu stvar. „Mnogo bolje pišeš nego pre nekoliko godina kada si još uvek pisala one emotivne fragmente“, kaže jedna osoba.
Moj bol je ispao iz teoretskog okvira. Bolje ga razumeju bez bola. Njihovo razumevanje je isuviše jednostavno. Moram da ga uništim. Stvari nisu tako jednostavne. Čak i dok se uljuljkujem u toplini komplimenata, dok mi ego raste, opet postajem sumnjičava. Ako je prijateljstvo tako jednostavno, onda sam rekla premalo.

Opet iskušenje da stvari ostavim kakve jesu. Da se uklopim. Stari drugovi koji lažu da su oduvek znali koliko će važan postati ženski pokret. Izigravaju solidarnost koju nikad nisu osetili. Kako je lako verovati im. Nema bola. Nema podvojenosti. Nema mržnje.

Nož mi stoji u leđima. Čujem šaputanje: izdaja. Sara je mrtva. Žene pored mene u tramvaju ćute. Tegle torbe i decu. Proširene vene.
U liftu u Biljmeru Fransin je silovana. Nedelju dana kasnije i njena prijateljica.
Na daljinu, kao da gledaš s pogrešne strane teleskopa, vidim ženu praznog pogleda, s glavom punom nemogućih snova. Još nema dvadeset godina. Žena, domaćica. Ja, ali ne više ona koja jesam. Gotovo da sam je zaboravila sve dok je nisam srela u samoposluzi, stidljiva, ispustila je novac, i pocrvenela dok se saginjala da ga pokupi. Slika u ogledalu mene, onoga što sam bila, umnožena od toliko mnogo hiljada žena koje se u tišini izluđuju, iako to niko ne primećuje. Dok plaču zbog neke sentimentalne ljubavne priče. Ne shvatajući odakle potiče bol. Još uvek sam ta žena, ranjena, gorka, sumnjičava, istovremeno dok sam i jaka, kreativna, nezavisna žena koja sam takođe. Ljutnja blizu površine. Ljutnja koja sebi dozvoljava da se preobrazi u političku teoriju, u jezik koji i ne-žene mogu da pročitaju. Ali ja sam još uvek ljuta.
Ne tražim alibi.
Nemojte prebrzo da me shvatate.


VREME RANJAVA SVA ZALEČENJA

Ana, koju zovem Ana jer bih ja tako volela da se zovem. Žalim za Anom. Gotovo kao sebe volela sam je zato što je bila kao ja, osećam se sigurnije sa nekim iz sopstvene vrste. Ana koju sam sada izgubila, nikad neće biti isto, ta nevinost sestara koje se igraju sa svojim lutkama i servisom za kafu za lutke. Toplina drugarica koje rade na istom zadatku. Stomak uz koji možeš da se ušuškaš. Nikad se nećemo otarasiti brda optužbi među nama, njen strah od mene me parališe. Više ništa sa njom ne mogu. Njen muž i njena deca stoje između nas, stan, kirija, izdržavanje za decu, rođaci koji me sumnjičavo gledaju, prepreke koje ne mogu da prevaziđem. Ne prihvataju nas, Ana opet postaje samo žena svog muža, izvan mog domašaja.
A šta ja imam da ponudim, razmišljam mazohistički. Brda emocija, sve moje neuroze i traume koje s njom hoću da podelim, ali bez stana, odobravanja suseda, rođaka, ili priznatog statusa. Ne mogu sigurnost da joj pružim, već samo borbu za prostor koji nam niko besplatno neće dati. Ona to ne može da podnese, ludi od dva života koja ne mogu da se uklope, i prirodno ja sam ta koja mora da ode, nemam brak od dvanaest godina na koji mogu da se pozovem, samo to da pucam, da umirem, ali kome se to danas ne dešava.
Žalim za Anom, puštam ploče koje smo zajedno slušale i plačem. I čitam: Džil Džonston koja je putovala po Španiji, plačući, da bi vratila svoju ljubav. Beznadežna, nije mogla da se bori sa brakom sa muškarcem. I Kejt Milet koja plače kroz celu knjigu od ljubavi prema Siliji. Još uvek su žive, Kejt i Džil. Može se to prevazići. Sve se troši kroz vreme, ali vreme ranjava sva zalečenja, kaže Džil, i sa sposobnošću za ljubav bol raste.

I onda sećanja, kao neprekidni porno film u mojoj glavi: velike mekane grudi i mekan stomačić i njena leđa veća i šira od mojih. Mirisi, njena kosa, njen pazuh koji ima drugačiji miris od ostalih parfema na njuškajućem putu nadole po njenom telu. Njen vrat, miris novorođenih mačića. Kako se smeje dok s mukom vadi kovrdže zaglavljene između zuba; prestani, ako se smejem, ne mogu da svršim. Onda dubok san, njene grudi su isprva delovale kao da će da se sudaraju sa mojim, sve četiri jednako mekane, rađale smo decu, ali sve se uklapa. Spavamo zagrljene, njena glava na mom ramenu ili moja glava na njenom sve dok se ne okrenemo u snu, moj stomak spram njenih leđa ili moja leđa spram njenog stomaka.
Kad ona svršava to je pravo slavlje, nikad nisam doživela nešto tako blisko. Mogu s njom sve da osetim jer znam kako je to, mekano naduvavanje, sve je mekano, i onda brži ritam. Kada me zove i dovuče do sebe, ona proba svoj ukus na mojim usnama. Osećamo se kompletno, dok se srećne zajedno ušuškavamo zaboravljajući da popijemo viski: sledećeg jutra pošto odlazi ostavljam dve poluprazne čaše tako da manje primećujem njeno odsustvo. Noću spavam sama na jastucima koji još uvek mirišu na nju; nalazim kovrdžave dlake među čaršavima, tamne, njene.

Porno film koji se neprekidno vraća. Tiho vodimo ljubav na golom podu u Londonu ne praveći buku na vrhuncu tako da ne bismo probudile ostale u sobi. I za vreme vikenda sa našom ženskom grupom, dovlačimo krevete jedan pored drugog, prekrivajući ih bez komentara našim duplim čaršavom. Mislim da nikome tu ne bi bilo ništa čudno, pa ipak se nismo usuđivale da vodimo ljubav. Zavisna od njenog tela, dok sama spavam tako je drugačije nego kad smo zajedno, dublje je, bez snova, gotovo bez pokreta. Sledećeg dana kad je vidim da mi prilazi verujem da je postala lepša, ali to je možda zato što vidim njeno jako telo pod njenom odećom. Spavati zajedno je gotovo isto toliko važno kao i razgovarati. Gunđamo zbog uskih, čednih kreveta koje smo spojile u vaspitnom institutu za odrasle. Bolje da bole leđa nego da mi nedostaje toplina njenog tela.

Celo leto sam pokušavala da je izbacim iz sebe, da se oslobodim. Još je bilo nade kad je otišla, gotovo da smo se našle u našoj tuzi. Rekla je da se ne usuđuje da ide dalje, uplašena od osećanja koja su postajala sve jača, uplašena jer je postajalo sve teže rastati se, uplašena jer će u budućnosti izazvati još veću patnju u meni nego do sada. To je nemoguće, kažem, već je nemoguće osetiti veći bol, samo možemo da nastavimo. Razgovor o tome već je bio nastavak naše veze pod nekim drugim imenom. Ali ona je ipak otišla. Iščekivala sam njeno pismo u kome bi, naravno, pisalo da ne može da živi bez mene i da moramo da nastavimo bez obzira na posledice, ali kad je njeno pismo konačno stiglo bilo je to jedno brbljivo pismo sa letovanja, na distanci, o kampovanju, gde su sada, kako još uvek misli na mene, i kako je gotovo zaboravila svoju torbu u muzeju iz rasejanosti i da se nada da sam već do sada donekle prevazišla bol. Bol, bol, padam u jamu, pravim ludačke planove da odem kod nje, ubeđena da neće biti tako hladna ako me vidi, ubeđena da neće sve biti gotovo samo ako je dodirnem, ubeđena da ćemo nastaviti čak i ako kažemo jedna drugoj da je nemoguće. I zamišljala sam kako je moja i zaključavam je, ili kako se s njom bijem ili je ubijam. Kad bi samo nešto razumela od ovog bola, mislila sam, šta bih mogla da uradim da ga oseti. Ali kako govoriti o bolu nekome ko ne zna šta je to, ko nikad nije izgubio nekoga koga voli, udata dvanaest godina za istog čoveka, nikad nije izgubila dete pod tramvajem ili drugaricu koja se ubila. Ništa nije znala bez obzira što je živela duže od mene, šta je ona znala o bolu.
Pisala sam grozna pisma govoreći da je mrzim što je bilo i tačno u to vreme, da je prezirem zato što je malograđanka koja je izabrala svoje malo bezbedno iskustvo i dobila odgovor da je uvređena i nesrećna. Nesrećna. Šta je ta osoba znala o bolu. Napisala sam konačno pismo, da više nikad ne želim da je vidim, da nikad nećemo moći više da budemo prijateljice. I vratila se u Amsterdam gde sam opet pala u jamu kad sam videla krevet u kome smo zajedno spavale, biljku koju mi je dala, knjige koje smo zajedno čitale, lampu sa ljubičastim slovima po njom; Ana je dušica, Anja je dušica, njenu sliku na zidu. Znala sam da je u grad...

s