ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1997.
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Beograd 1997. Mek povez, 262 strane.
Napomena: na predlistu posveta; knjiga je veoma dobro / odlično očuvana.



RIŠARD KAPUŠĆINJSKI, poljski pisac i novinar, rođen je 1932. godine u Pinjsku, u današnjoj Belorusiji. Najpre je kao novinar reporter radio za razne poljske agencije, kasnije postao samostalan novinar. Obišao je sve kontinente. Pisao je o ratnim sukobima posle Drugog svetskog rata. Posebno cenjen kao poznavalac Trećeg sveta, Rusije i Sovjetskog Saveza. Toj problematici posvetio je knjigu Imperija, koja je 1995. na Medunarodnom sajmu knjiga u Frankfurtu proglašena knjigom godine. Prevođen na više jezika.
Glavna dela: Buš na poljskom (1962), Crne zvezde (1963), Kirgiz silazi s konja (1968), Kada bi cela Afrika... (1 969), Zbog čega je poginuo Karl fon Špreti (1970), Hrist s karabinom na ramenu (1975), Još jedan dan života (1976), Car (1978), Fudbalski rat (1978), Lapidarium (1 990), Imperija (1993).
Kod nas su dosad prevedene knjige Car i šah.






»U svojoj poslednjoj knjizi Imperija opisuje Rusiju i SSSR od početka Drugog svetskog rata ili od 1939. do promena 1993. godine. Kao i sve prethodne njegove knjige i ova se, budući istovremeno zapis sećanja, dnevnik i putopis, temelji na vlastitim doživljajima, sećanjima i poznavanju prostora koje je posećivao i opisivao. I u njoj polazi `od najvažnijeg u doživljaju, od teme vodilje”. Prati je, prekida nit pripovedanja, vraća joj se. Isto kao u životu, kada postoji određen kontinuitet, ali i diskontinuitet. Kada i pored sistematičnosti čovek nije u stanju da bude samo u jednom. Život mu to jednostavno ne dopušta. U svim razdobljima mora se živeti na više koloseka tako da su u knjigama Kapušćinjskog sadržani i fikcija i sam život. Kao što je život nemoguće planirati u detalje, tako se ni pisanje, pogotovu novinarsko, ne može isplanirati. Život i događaji nameću način pisanja. Kapušćinjski uvek piše tekst-poruku. Ne razmišlja o tome da li će to biti priča, roman ili reportaža. Piše, a ne izmišlja, kako voli da kaže. To mu se počelo događati na samom početku novinarske karijere. Počeo je kao dopisnik PAP-a, a mimo volje postao ratni reporter. Jer, rat je uvek najvažniji događaj, koji se mora posmatrati i pratiti izbliza. U ratu se često ne odlučuje samo sudbina onih koji ratuju već sudbina dela sveta ili čitavog sveta. Novinar mora biti na licu mesta, sve videti i sve opisati. U tim događajima Kapušćinjskog je uvek najviše zanimao čovek. Pre svega običan čovek. I bavljenje Rusijom i SSSR-om je bavljenje sovjetskim čovekom. Od Pinjska do Vladivostoka. Pokušaj da se stvari, ljudi i prostori sagledaju sa njegove strane, ili kako sam kaže: `Verujem u svoj sluh, vid i njuh`. Tačnije, na jednoj strani je pravi dopisnik, koji redovno šalje izveštaje svojoj agenciji ili agencijama, a na drugoj neko ko piše reportaže, ili ih ne piše već materijal za njih skladišti u sebi. Kada ih se u odgovarajućim trenucima seti, kada oseti njihov miris, boju, zvuk, seda i piše. Koliko može, kada može. Ostavlja napisano. Opet mu se vraća. Kada ima vremena čita napisano. Nastavlja s pisanjem. Od materijala bira ono što mu se čini najdoživljenijim, što gaje iznenadilo, začudilo, šokiralo. Krajnje posebno. Jer, to je kriterijum njego vog pisanja. Pisanja, koje je nalik na slikanje strasnog slikara, koji radi brzim potezima, S poentama, koje ga razlikuju od drugih umetnika njegovog vremena.«

Iz pogovora