ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2010.
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

SKD Prosvjeta, 2010.
200 strana.

Odlično očuvana, najverovatnije nekorišćena.



Možda i više nego izlog novih izdanja, za pasioniranog čitaoca Sajam knjiga u Beogradu je prilika da se vrati naslovima koji su mu iz nekog razloga promakli u nekoj od prethodnih izdavačkih „sezona“. Tako se meni kao jedna od najinteresantnijih knjiga koje sam ovog oktobra kupio na Sajmu i dosad pročitao pokazala knjiga četrnaest godina stara, „Kosovo: i druge teme“, autora Jovana Mirića, a u izdanju zagrebačkog Srpskog kulturnog društva „Prosvjeta“ (2009.).

Čudno mi je zapravo da ovu knjigu ranije nisam primetio. Pratim šta radi „Prosvjeta“, Mirića cenim otkad mi je na njegovu pionirsku ulogu u prepoznavanju „fabričkih grešaka“ Ustava iz 1974. ukazao Dejan Jović analizom verovatno ključne Mirićeve knjige „Sistem i kriza“. Nisam ipak znao da se već duboko u penziji profesor Mirić ovako suvereno i sistematično bavio kosovskom tematikom. U vreme objavljivanja ove knjige, Jovan Mirić je imao 74 godine. Nažalost, u međuvremenu, profesor Mirić je preminuo. Živeo je od 1935. do 2015.

Na nekoj idealtipskoj polici za knjige, Mirićevo „Kosovo i druge teme“ ima savršenog suseda – knjigu „Kosovsko pitanje“ Branka Horvata iz 1988. kojom smo se u ovoj istoj rubrici na „Kosovo Online“ pre nekoliko nedelja već bavili. Šta povezuje ove dve knjige koje (vremenski) razdvaja više od dvadeset godina? Najpre, naravno, tema Kosova, zatim Zagreb kao mesto objavljivanja, činjenica da su im autori uvaženi profesori Sveučilišta u Zagrebu i doktori humanističkih nauka, da su bili uvereni Jugosloveni koji su i rođeni i praktično ceo život proveli u (S)R Hrvatskoj, ali nisu bili etnički Hrvati. Razlike su primarno tiču tajminga: Horvat piše u vreme kad se čini da je kakvo-takvo pravedno rešenje krize na Kosovu moguće, Mirić piše post festum. U tom smislu su knjige zahvalne i za komparativno čitanje.

Mirić je inače rođen u blizini Korenice, pa ima i neke dublje logike u njegovom interesu za temu Kosova u smislu u kojem je ova tema „frejmovana“ na Zapadu. Naime, još u toku Drugog svetskog rata, kad komunisti još uvek razmatraju detalje buduće konstrukcije federalizovane Jugoslavije, a pošto za uzor imaju SSSR, ne beže od ideje autonomnih oblasti i pokrajina, pojavila se i ideja o autonomiji za Srbe u Hrvatskoj. Za to su postojala bar dva dobra razloga: istorijski identitet „vojne krajine“ i aktuelni genocid koji je NDH sprovodila nad Srbima. Ideja je naposletku odbačena, pa se praksa autonomije trenirala jedino unutar Srbije preko Vojvodine i Kosmeta.

Mirić kao vrhunski pravnik i jedan od boljih poznavalaca Ustava iz 1974, polazi upravo od te tačke. Usprkos celoj priči o „konstitutivnim elementima federacije“, krucijalna razlika u statusu republika i pokrajina bila je u tome što potonje nisu imale pravo na „samoopredeljenje do otcepljenja“. Vrhunskim stilom stručnjaka koga lako razumeju i laici, Mirić pokazuje i dokazuje nelegalnost i nelegitimnost prištinske „deklaracije (o) nezavisnosti“. U komparativnom evropskom okviru ilustruje apsurdnost stvaranja dvaju država jednog naroda. S naročitim zadovoljstvom, reklo bi se, komentariše nebulozne stavove hrvatske političke i medijske elite prema Srbiji i Srbima. Mada je knjiga, rekosmo, petnaestak godina stara, uglavnom se radi o istim ljudima i istim imenima koji i danas u hrvatskoj javnosti i medijima kreiraju antisrpsku histeriju. Bavi se, međutim, i ulogom međunarodne zajednice u tome da kriza na Kosovu postane sistematska.

Mada nije istoričar po profesiji, Mirić se, opet nalik Horvatu, neobično intenzivno zainteresovao za temu, pa u knjizi ima i interesantnih istorijskih ekskursa. Apropo Korenice i Krajine, ima i efektnih poređenja na temu kako su na Zapadu dočekane pobune dveju manjine: srpske u Hrvatskoj odnosno albanske u Srbiji (tj. na Kosovu). Mada su im prava institucionalno umanjena (svedeni su iz statusa konstitutivnog naroda u status manjine), srpska pobuna je proglašena hajdučijom, balvan-revolucijom, orgijom nasilja, bez ikakve svesti o istorijskoj traumi zbog koje je tadašnja atmosfera u Hrvatskoj za Srbe morala biti zlokobna. Za pobunu Albanaca u Srbiji pronalažena su pak sva moguća objašnjenja i sve moguće relativizacije.

I mogao bih ovde nadugo i naširoko o drugim vrlinama ove knjige, no to bi i obimom i diskursom izlazilo iz okvira kolumnističkog žanra. Namera mi je praktično samo to da barem i naknadno usmerim malo svetla ka ovoj knjizi da bi joj zainteresovani čitaoci dali bar delić pažnje koju ona nesumnjivo zaslužuje.