ISBN: Ostalo
Godina izdanja: .-
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Kovačević Vučo
ko je ko u Srbiji
1987-2000
Ova knjiga je rezultat kontinuiranog istraživačkog projekta koji se bavi
upotrebom i zloupotrebom državnih institucija i drugih organizacija
pod pokroviteljstvom Miloševićevog režima, i nastoji da mapira i dokumentuje nomenklaturu tog režima.

Više od decenije otkako je Slobodan Milošević izgubio položaj predsednika Savezne Republike Jugoslavije i, što je još važnije, više nije
neupitni vođa svih Srba – kako u Srbiji, tako i u Hrvatskoj, Bosni i
Hercegovini i na Kosovu – ovo društvo se i dalje sa teškoćama nosi sa
nasleđem Miloševićevog režima. Slobodan Milošević i Socijalistička partija Srbije (SPS) bili su, zajedno sa svojim saveznicima, na čelu složenog
aparata vojne agresije, unutrašnje represije, medijske propagande,
instrumentalizovanog pravosuđa i finansijskih struktura, kroz koji se
sprovodila politika koja je izazvala ogromnu patnju tokom katastrofalne decenije i po mržnje, neprijateljstva i rata na teritoriji bivših federativnih republika Jugoslavije, kao i unutar same Srbije. Zbacivanje
Miloševića 5. oktobra 2000. trebalo je da predstavlja početak povlačenja jasne crte diskontinuiteta sa tom politikom i njenu nedvosmislenu
osudu. Međutim, kada se osvrnemo na pravac u kojem su krenule političke i intelektualne elite tokom protekle decenije, izgleda nemoguće
izbeći zaključak da obećanje koje je 5. oktobar ponudio nije ispunjeno.
Propust koalicione vlade DOS da očisti državu – prvenstveno vojsku,
bezbednosne službe, policiju, diplomatsku službu, medije, pravosuđe,
obrazovni sistem, poslovne elite i finansijske institucije – od velikog
broja nosilaca funkcija, ljudi na rukovodećim položajima i saradnika
režima nasleđenih od Miloševića je, od trenutka kad je zbačen, ugrozio
tranziciju Srbije ka otvorenom društvu zasnovanom na funkcionalnom sistem demokratskih institucija i vladavini prava. Štaviše, životnim interesom motivisani otpor osoba koje su pripadale tom režimu i ostale u novom, da se pitanje prošlosti ne otvara i istina o njoj ne
obelodani, sprečio je skoro sve pokušaje suočavanja sa nedavnom
prošlošću i učenja pouka iz nje. Komisija za istinu i pomirenje, osnovana 2002. na čelu sa Vojislavom Koštunicom, tadašnjim predsednikom
Savezne Republike Jugoslavije, mogla je i morala je da predstavlja
ozbiljan pokušaj da se ispitaju zloupotrebe Miloševićevog režima, ali
se ona, bez objavljivanja ikakvih zaključaka, bukvalno urušila 2003,
dve godine pre kraja isteka svog mandata,. Tokom dva premijerska
mandata g. Koštunice (2004-2007 i 2007-2008) izgledalo je kao da je
svojim najvišim prioritetom smatrao marginalizovanje reformista i
poništavanje napretka prema demokratizaciji učinjeneog tokom kratkog perioda između 5. oktobra 2000. i ubistva premijera Đinđića 12.
marta 2003, dopuštajući mnogim članovima Miloševićeve nomenklature
da se vrate na značajne položaje u državnim institucijama i važnim
nacionalnim telima. Široko je rasprostranjen stav da se veoma malo
izmenilo i otkako je na čelu države aktuelna koaliciona vlada DS, SPS i
G17+ formirana 2008.
Zajednička Deklaracija o političkom pomirenju DS i
SPS iz 2008, koju je inicirao Boris Tadić – predsednik Republike Srbije i
Demokratske stranke – je njegovom odlukom prošlost proglasila prošlošću i rehabilitovala [post-]miloševićevski SPS, priznajući tu partiju kao
punopravnog demokratskog partnera u srpskoj politici i dozvoljavajući
njenim predstavnicima da zauzimaju ključne pozicije u vladi, pravosuđu, javnim preduzećima i drugim važnim institucijama. Mora se
reći, međutim, da očigledno nastojanje SPS da se, pod vođstvom Ivice
Dačića, predsednika SPS i aktuelnog potpredsednika vlade i ministra
unutrašnjih poslova, transformiše u pro-evropsku “socijal-demokratsku” partiju, sadrži elemente – iako suzdržane i pažljivo dozirane – koji
mogu biti protumačeni kao distanciranje te partije od Miloševićevog
nasleđa. Ostaje da se vidi koliko su ti očigledni potezi iskreni.
Rezultat ove decenije ispunjene neaktivnošću je da, za razliku od
mnogih drugih bivših komunističkih zemalja i uprkos očiglednom
imperativu, Srbija nema opipljiv instrument Vergangenheitsbewältigung - suočavanje sa prošlošću sa ciljem da se iz nje izvuku pouke i
spreči njeno ponavljanje. Država nije stvorila mehanizam kojim bi se označile osobe koje su zloupotrebile svoje položaje unutar državnih
institucija i drugih organa tokom Miloševićevog režima, a istovremeno,
nije zaživeo1
adekvatan proces lustracije, osude, javnog eksponiranja,
ili, u odgovarajućim slučajevima, krivičnog gonjenja. Zbog toga sa
zabrinutošću konstatujemo da, za razliku od iskustava drugih zemalja sa sličnom istorijom – posebno tamo gde je, kao u Srbiji, društvo
izgubilo poverenje u sistem instutucija i saživelo se sa zloupotrebom
vlasti, korupcijom i prihvatilo nekažnjivost državnih zvaničnika kao
datu činjenicu – ovde nema dovoljno napora da se obnovi poverenje u
državu i verovanje u budućnost, kao i da se uspostavi i neguje iskrena
posvećenost demokratskim vrednostima i vladavini prava. Da bi se to
postiglo, od suštinskog, pa i presudnog značaja je da se, sistematski
i bez političkog posredovanja, obelodane i dokumentuju činjenice o
prošlosti i povede otvorena i kontinuirana debata o značaju koje te
činjenice imaju kao pouke iz istorije koje se moraju izvući i koristiti
kao smernice u delovanu. Čvrsto verujemo da ukoliko traumatizovano, post-konfliktno društvo poput našega nije sposobno ili voljno da
se suoči sa svojom prošlošću i izvuče pouke iz nje, postoji veoma velik
rizik neuspeha u pripremi za budućnost i nemogućnosti postizanja
međunarodno priznatih vrednosti i standarda, čime bi se ostalo na periferiji sveta koji se brzo menja i koji je u rastućoj meri međuzavisan.
Projekt koji je rezultirao ovom knjigom smo započeli sa namerom da
olakšamo proces sagledavanja nedavne prošlosti Srbije i iniciramo širu
društvenu debatu o njoj.
Ohrabruje činjenica da su već objavljene mnoga istraživanja i analize
koje su sproveli naučnici, analitičari, novinari i drugi eksperti, koji su
nastojali da, pored uloge države i politike, izuče i objasne istorijske
korene i društveno-političku pozadinu sistema koji je doveo do Miloševićeve vladavine, arhitekturu režima i njegov modus operandi. Ovaj
projekt oslanja se na taj fond saznanja i namerava da doprinese njegovom daljem razvoju. Međutim,ostaje problem nedovoljno koherentnih
i verifikovanih podataka o uređenju institucionalne infrastrukture u Srbiji tokom 1990ih i, ponekad još važnije, o ljudima koji su bili na čelu
tih institucija. Kao posledica toga, istraživanje, detaljna analiza i predstavljanje tog perioda u nastavi, pate od nedostataka.
Usled svih ovih razloga – i kao znak priznanja bezbrojnim žrtvama politike koja je sprovođena tokom 1990ih u ovom delu Evrope – rođena je
ideja da se pokrene istraživački projekt usmeren na mapiranje sistema
državnih i društvenih institucija koje su postojale pod Miloševićevom
vladavinom i dokumentovanje osoba kojima je bilo povereno da njima
upravljaju. Na taj način smo verovali da je moguće identifikovanje nomenklature Miloševićevog režima (videti metodološke napomene, strana 15). Rezultat koji je sadržan u ovoj knjizi je vodič kroz nomenklaturu
Miloševićevog režima u periodu od 1987. – Miloševićevog dolaska na
vlast na Osmoj sednici Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije
– i 2000. Nadamo se, i naša je namera, da će ovaj poduhvat u velikoj
meri olakšati buduće istraživanje i analizu i pokrenuti političku zajednicu da zauzme ozbiljniji pristup u suočavanju sa nasleđem prošlosti.
Od velikog značaja je činjenica da ovaj projekt predstavlja pionirski poduhvat u ovom delu sveta2
. Da bi imao željeni uticaj, podaci u
njemu moraju biti u najvećoj meri tačni. Zbog toga, je posebna pažnja
posvećena nacrtu metodologije u cilju postizanja tačnosti piodataka
u ovoj publikaciji i pratećoj na bazi podataka internetu. Preovlađujući stav uređivačkog tima bio je da bi bilo štetnije objaviti netačne
podatke nego ne objaviti nikakve; zato u nekim slučajevima osnone
informacije (datum rođenja, detalji obrazovanja, razvoj karijere itd.)
nedostaju u profilima sadržanim u ovoj knjizi. S tim u vidu, bilo je od
suštinskog značaja uspostaviti jasne kriterijume identifikovanja koje
osobe su bile na ključnim pozicijama u sferama aktivnosti koje je režim kontrolisao ili nastojao da kontroliše.
Odrediti liniju u hijerarhijski strukturiranim institucijama i organizacijama, iznad koje bi se našli nosioci funkcija, koji bi se dosledno označavali kao ključne figure u Miloševićevom režimu, ali i odražavali
stvarni autoritet i značaj tog položaja i lica na njemu, predstavljalo je
jedan od najsloženijih problema sa kojima smo se suočavali. Tako smo
i došli do najviših nivoa vlasti u državnim institucijama i organima.
Podjednako složeno i važno bilo je i definisanje kriterijuma za identifikovanje ključnih aktera u nehijerarhijskim sferama aktivnosti kao što
su kultura, umetnost, pa čak i estrada. Radi obezbeđivanja najboljih
izgleda za uspeh, impementaciji projekta prethodile su konsultacije
sa ekspertima iz Srbije, Belgije, Češke Republike, Nemačke i drugih
zemalja sa iskustvima na tom polju. Te konsultacije su pomogle uspostavljanju intelektualnih okvira u kojima će se potom sprovesti istraživanje, kao i detaljne metodologije istraživanja, a one su, pored toga,
imale ulogu da pojasne svrhu kojoj bi služila knjiga kao što je ova, što
predstavlja područje o kojem ima onoliko gledišta koliko i eksperata.
Implementacija ovog projekta i stavljanje njegovih rezultata na uvid
javnosti daleko prevazilazi sastavljanje spiska osoba koje su bile na
ključnim pozicijama unutar Miloševićevog režima sa namerom da se
spreči da njihova imena i dela nestanu iz našeg sećanja. Verujem da
ovaj projekat predstavlja značajan doprinos pokušajima ostvarivanja
prava na slobodu pristupa informacijama od javnog značaja - i u ovom
trenutku, verujem da je legitimno postaviti pitanje: koje informacije
su od većeg značaja za javnost od ovih? Sloboda informacija je ključna, kako za suočavanje sa prošlošću, tako i za gradjenje demokratskih
institucija posvećenih služenju javnim interesima, posebno u društvu
kakvo je ovo, kojem takve institucije nedostaju.
Tokom procesa istraživanja nisu prestajale konsultacije sa veoma širokim krugom upućenih. Zahvalan sam svima koji su doprineli našim
naporima. Posebnu zahvalnost dugujem međunarodnim ekspertima
koji su učestvovali u našem radu - Prof. Rejmonu Detrezu sa Univerziteta u Gentu, Belgija, i Dr. Jaroslavu Šonki, bivšem programskom
direktoru Evropske akadamije u Berlinu i današnjem direktoru Evropskog institute za nasleđe SHOAH u Pragu – čija velika zainteresovanost
i znanje su značajno doprineli našem poduhvatu.
Takođe, duboko sam zahvalan timu koji je osmislio i sproveo istraživanje koje je rezultiralo ovom knjigom, i sastavio ga u obliku koji
vidite pred sobom. Neizmernu zahvalnost izražavam Draganu Banjcu,
Srđanu Barišiću, Sonji Biserko, Dr Suzani Blesić, Miši Brkiću, Prof. Dr
Vladimiru Goatiju, Prof. Dr. Miroslavu Hadžiću, Prof. Dr Žarku Koraću,
Biljani Kovačevič-Vučo, Dragi Kovačeviću, Radovanu Kupresu, Vigoru
Majiću, Prof. Dr Nikoli Samardžiću, Prof. Dr Refiku Šećiboviću i Milošu
Vasiću, koji su razvili metodologiju i uredničke smernice za istraživanje za ovu knjigu; kao i našim istraživačima, Milanu Bogdanoviću,
Jasmini Knežević, Marku Miloševiću, Anici Nikolić, Ognjenu Piljiću,
Zoranu Radomanu, Novaku Vučo i Srđi Vučo, na njihovim neumornim
naporima, kao i Mileni Bogdanović za izvanredno težak i složen rad na
lekturi i korekturi rukopisa.
Džejmsu Meju, koji je na izvanredan način koordinirao implementaciju projekta, posebnu zahvalnost bih želeo da izrazim za napore koje
je činio, kao i za znanje, entuzijazam i stručnost koje je bezrezervno
uložio u ovaj projekt.
S obzirom da sam osmislio ideju koja je dovela do stvaranja ove knjige
i nadgledao proces njene produkcije, čast mi je da naglasim da snosim
isklučivu odgovornost za bilo koju grešku štampanu na ovim stranicama.
Dušan Bogdanović
Beograd, jun 2011.
kao NOVA
nečitana
POLISSS