ISBN: Ostalo
Godina izdanja: -
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

sa naravoučenijem
Beograd 2009 autorsko izdanje
meke korice 366 str
nova

Марко Младеновић
С Википедије, слободне енциклопедије


Марко Младеновић је био професор Правног факултета у Београду на предметима Породично право и Социологија породице. Био је директор Института за социјалну политику и Института за правне и друштвене науке Правног факултета у Београду. Учествовао је у оснивању Геронтолошког, Дефектолошког факултета и одговарајућих института. Оснивач је смера за социјални рад и социјалну политику на Факултету политичких наука у Београду. На овом смеру предавао је Породично право, Социологију породице и Друштвену заштиту породице. Преминуо је 10. марта 2014. године.

Биографија
Рођен 1928. године у Јагодини. Основну школу и гимназију је завршио у Јагодини и Нишу. Матурирао је 1946. године у Светозареву (Јагодина), када се уписао на романску групу Филозофског факултета у Београду. Убрзо је прешао на Правни факултет, на коме је, као ванредан студент, дипломирао 1950. године, за две године.

Почео да ради још као студент, 1947. године. Прво запослење му је било у Министарству социјалне политике Србије. Радио је, потом, у Министарству рада Србије, а онда у Обласном народном одбору у Ужицу. По дипломирању, Младеновић је постављен за приправника Среског суда у Светозареву, да би, после годину дана, био изабран и за председника Суда. Крајем 1957. Младеновић се поново враћа у Београд, где се запошљава у Секретаријату за здравство и социјалну политику Савезног извршног већа. Наредне године је изабран за асистента на предмету породично право на Правном факултету у Београду. Звање доктора правних наука Младеновић је стекао 1962. године тезом РАЗВОД БРАКА. Прошавши сва звања, Младеновић је за редовног професора изабран 1974. године. Поред Породичног права, он је предавао и Социологију породице, социјалну политику и социјални развој.

Никада није имао значајније политичке функције. Његов научни рад посвећен је правним, социолошким и свим другим аспектима науке о породици. Први је поставио теоријске и методолошке основе Социологије породице, развивши је у целовит систем. Исто тако, засновао је и као посебну научну дисциплину — Друштвену заштиту породице. Такође, у светској правној литератури се сматра најважнијим заступником познате теорије о „браку као уговору“, према којој брак све више прераста законске регулативе, претварајући се у слободни уговорни однос. Учествовао је на већем броју међународних научних скупова од САД до Јапана са (уводним) рефератима. У бившој и у садашњој Југославији председавао је или имао уводне реферате на многим научним и стручним скуповима. Сматра се творцем Закона о браку и породичним односима. Објавио је велики број научних и стручних радова у више књига. Број чланака, приказа, есеја, студија, полемика, вероватно премаша цифру од 300.

За свој научни, педагошки и јавни рад, добио више признања. Поред осталих, добитник је Октобарске награде Града Београда, награде „Светозар Марковић“ и Специјалне награде Србије за допринос у развоју теорије и праксе социјалне политике. После тридесет година бављења искључиво научним радом, посветио се и књижевности. Још у младости је писао песме, да би се књижевности вратио тек када је напунио пола века живота. Амерички биографски институт доделио је Младеновићу престижну награду личност године — 2000. У 2002. години добио је златну Америчку медаљу части.

У јануару 2003. године на Правном факултету у Београду, на Оснивачкој скупштини изабран је за председника Удружења грађана „опстанак“ — за борбу против „беле куге“ и за биолошки опстанак српског народа. Учествовао је на свих седам герентолошких конгреса у Врњачкој бањи као један од уводничара. Учествовао је и на више међународних конгреса. Био је председник, уводничар и главни референт на првом националном конгресу о деци и наталитету у Србији, 11. и 12. октобра 2006. године у Централном дому војске Србије. Гостовао је у више градова на јавним трибинама, говорио на радију у телевизији, написао више прилога за дневне и недељне новине. Одржао је И више књижевних вечери. 14. фебруара 2007. године поднео је оставку на функцију председника Удружења „Опстанак“ због многих неспоразума са неким члановима Управе. После повлачења из јавних активности посветио се сређивању рукописа И припреми за објављивање више књига. Прва од њих је „Друго убиство Зорана Ђинђића“.

Установљена је награда „др Марко Младеновић” за медијски допринос борби против депопулације у Србији. Прва добитница 2018. године била је Катарина Ђорђевић, новинарка „Политике”.[1]

Библиографија
Објавио је капитално дело „Породично право“ у два тома (око 1.300 страна). Најважније научно дело Младеновића је „Породица у постсоцијалистичким земљама“, са два сарадника. Монографија је објављена 1998. на енглеском језику, у издању Макс Планк Института у Хамбургу у оквиру Међународне енциклопедије упоредног права.

Члан је већег броја научних организација, како у земљи, тако и у свету. Члан је више уређивачких одбора, научних и стручних ревија. Кандидован је два пута за члана Српске академије наука и уметности. Другу кандидатуру сам је повукао. Својим чланцима у листовима и часописима присутан је четири деценије, као публициста, у јавном животу. Одиграо је значајну улогу у националним и политичким превирањима у Југославији и у Србији, посебно својим прилозима које је објављивао у „Политици“, НИН-у [2] и „Борби“. Те чланке сакупио је у две књиге: „Буђење српског народа“ и „Не плачи уклета земљо“. Предлаган је 1997. године, као независтан кандидат, у идеалну Владу Републике Србије за министра за породицу.

У време кризе у Југославији упутио је поруке Конгресу САД и Европском парламенту и добио одговоре. Његов чланак, објављен у листу „Политика“, „Српски народ мора престати да буде дежурни кривац“ проглашен је, у специјалном издању „Политике“, за најбољи текст о „српском питању“. Упутио је два писма и председнику Слободану Милошевићу, под насловима „Драги Слободане“ (НИН, 1991) и „Поднеси оставку“ („Борба“, 1992).

До 1996. године објавио је шест романа и осам збирки песама, као и путописну прозу „Србија у Канади“ и дневник „Деца пакла“. Крајем 1996. године објавио је „изабрана дела“ Из књижевности у десет књига (око 4.000 страна). После тога објавио је још неколико књига из књижевности. Драгољуб Стојадиновић, познати књижевни критичар, објавио је 1998. године монографију о научнику и књижевнику Марку Младеновићу, са насловом „Између мита и закона — о књижевном делу Марка Младеновића“. Милош Јевтић, публициста, објавио је недавно књигу разговора са Марком Младеновићем.