ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2008
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Beograd 2008. Mek povez, ćirilica, 232 strane.
Knjiga je veoma dobro / odlično očuvana


Pobude za skeptički pristup Evropi Unije nalaze se u sadržaju ovdašnje konkretene istorije u dve protekle decenije (1988-2008). Evroskeptički poriv, dakle, nije akademski već egzistencijalno generisan. Njegove premise nisu toliko izdvojene iz konteksta sociologije organizacije EU i analize njenih institucija i procedura, koliko su polučene iz individualnog iskustva ovdašnje krize i katastrofe. U tom smislu su nužno izvan evropeizujućeg novogovora i lično obojene.
No, čak i u izboru naslova ukazala se nedoumica oko toga koja je reč pogodnija, tačnija i bolja, da li: evroskepticizam, evropesimizam, evrokriticizam ili evrorealizam? Sve četiri reči, naime, sadrže pojmove pojava koje tvore jednu naročitu vrstu senzibiliteta i mentaliteta, ali i racionalnog i kritičkog stava prema Evropskoj uniji.

Da ne bude zabune, po autorovom mišljenju evroskepticizam nije stanovište pri kome se korenito sumnja i odbacuje svaka vrsta pojave Evrope u prošlosti i sadašnjosti. To bi bila nesuvisla evrofobija i na nju oslonjeni evronihilizam. Autor ne oseća nikakvu odbojnost ni mržnju prema Evropi u celini, pa takav stav, naravno, ne zastupa. Sasvim suprotno, upravo iz jakog osećaja naklonosti ka evropskom kulturnom i civilizacijskom totalitetu, autor veruje u bušćnost Evrope u drugačijim kontinentalnim konturama. Evropa se, naime, može zamišljati i ostvariti i izvan Evropske unije.
U sva tri prethodna oblika evropskog mišljenja, pre svih unutar evroskepticizma, veruje se u postojanje suštinske i autentitčne Evrope, kako one Evrope koja u najširem smislu spolja okružuje Srbiju, tako i one Evrope koja je unutrašnji sastojak njenog istorijskog, kulturnog i civilizacijskog bića. Unutrašnji doživljaj Evrope u celini je važan, a, po svemu sudeći, u Srbiji je takav doživljaj snažan.
Ne sumnja se, dakle, u autentične vidove Zapadne i Istočne Evrope u njihovim višemilenijumskim trajanjima i identitetu, jer su oni nepobitni u ispoljenoj ontogenetskoj dvojnosti i dvodelnosti. Evroskeptički pristup, u stvari, ne izražava apriorno i nekritičko poveranje u Uniju (ma šta ona radila i uradila?), koja je tek delimično uobličena u Evropi i „kao Evropa”.