Autor: Domaći
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Godina izdanja: Xxx

Knjiga je bila pokvasena vodom pa osušena ima potpis
G3
U danima ne tako davnim, 1993. i 1994. godine, u najtežim i najsramnijim našim danima, porodica Stanislave Pešić, jedne od najpoznatijih i najboljih naših dramskih umetnica, doživljava ono, u ćemu smo bili svi mi, sa ove, naše strane, bojama smrti, poniženja i bede obojeni. Pisma sinu Peri, njegovoj porodici, najčešće su najlepše i najpotresnije stranice ispisane malom Vladanu, Stašinom unuku, koji sa roditeljima mora da podeli sudbinu mnogih izgnanika. Oni nisu »tako daleko«, tek u »nedalekom« Pragu, tako da još uvek postoji mogućnost komuniciranja, iako u izuzetno komplikovanim uslovima. Ono što se svima nama dešava, kod Staše Pešić je isprepleteno i sa teškom bolešću, i od tada pisma jos pojačanije govore o nacionalnom debaklu i njenoj ličnoj, ljudskoj sudbini. Hrabra, bespoštedna i prema sebi i prema drugima kada je reč o istini, Stanislava Pešić je napisala tako potresnu i tako uznemirujuću, i u najboljem literarnom smislu, knjigu koja može da izmeni misli i život onih ljudi koji će je pročitati. »Kome zvoni zvono, tebi zvoni!«, zapisuje Staša svaku svoju misao, i tako njena pisma, poput pozorišnog komada, imaju svoj jak naboj, svoju snagu i sopstveni ritam. Tako Pešićeva, duhovita, šarmantna, hrabra, istrajna, kada zapisuje, ima pred sobom uvek ljude podeljene na one dobre i one koji to nikada neće biti. U pismima, ona je obuzeta emocijama koje nisu samo lične, koje se ne tiču samo nje i njene porodice, već je tu mnogo misli i briga vezanih za svet oko nje i sve nas. Situacija sa krajem komada zvanog »šta nam rade i šta će nam sve još uraditi« deluje samo na izgled kao konfuzan završetak. Knjiga nema pravi, literarni kraj, već je suočenje sa svim, rešenja nema i to gledanje istini u oči guši i muči. Ako mislimo da čovek čitavog svog kratkog i ništavnog života radi uvek samo jednu te istu stvar, treba čitati knjigu ove hrabre i istrajne žene, koja i u samom svom životu i u pisanju teži da uvek i samo bude što bliže izvoru istine. Ona se sasvim i kroz sopstvenu bolest i kroz nacionalnu sramotu oslobodila mnogih beskorisnosti i strahova. Napisala je nama i njoj Devetnaest društvenih igara, kao svoju nasušnu potrebu.

Kao izuzetna među najistaknutijim dramskim umetnicima, mnogo nam je dala. Sa ovom izuzetnom, neočekivanom i potresnom literaturom još više.