ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2004/13.
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Čuvari bengalske vatre
Kroz klisurine
Vremeplov na remontu
Kritika vatrene moći

Cena je za sve 4 knjige (komplet).



Beograd 2004./2007./2010./2013. Mek povez, 339+408+382+334 strane
Knjige su nekorišćene (nove).



ČUVARI BENGALSKE VATRE: Život i smrt u srpskom postkomunizmu 2.

Te­o­fil Pan­čić je ro­đen 1965. go­di­ne u Sko­plju. Ko­lum­ni­sta je i kri­ti­čar be­o­grad­skog ne­delj­ni­ka “Vre­me” i po­li­tič­ki ko­men­ta­tor Ra­di­ja Slo­bod­na Evro­pa. Kri­tič­ke i ana­li­tič­ke tek­sto­ve ob­ja­vlji­vao je u ni­zu li­sto­va i ča­so­pi­sa iz Sr­bi­je i sa ex-ju­go­slo­ven­skog pod­ruč­ja, kao i u pu­bli­ka­ci­ja­ma iz SAD, Ru­si­je i vi­še evrop­skih ze­ma­lja. U Bi­bli­o­te­ci XX vek 2001. go­di­ne izaš­la je zbir­ka nje­go­vih ese­ja i ko­lum­ni Ur­ba­ni Buš­ma­ni – Ži­vot i smrt u srp­skom post­ko­mu­ni­zmu, či­ja je te­ma ras­pad sta­rog si­ste­ma vred­no­sti u srp­skom druš­tvu de­ve­de­se­tih i kon­tro­verz­no ra­đa­nje no­vog po­ret­ka vred­no­sti u sen­ci ra­to­va, re­pre­si­je i za­me­ta­ka “za­ka­sne­le tran­zi­ci­je”. Knji­ga Ču­va­ri ben­gal­ske va­tre je svo­je­vr­sni na­sta­vak Ur­ba­nih Buš­ma­na, na šta uka­zu­je i njen pod­na­slov Ži­vot i smrt u srp­skom post­ko­mu­ni­zmu 2. U njoj se Pan­čić ba­vi vre­me­nom “pro­to­de­mo­krat­ske ka­ko­fo­ni­je”, od­no­sno pe­ri­o­dom ko­ji po­či­nje pa­dom Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća a za­vr­ša­va se ubi­stvom Zo­ra­na Đin­đi­ća, pr­vog de­mo­krat­skog pre­mi­je­ra Sr­bi­je.



KROZ KLISURINE: Život i smrt u srpskom postkomunizmu 3

Knjiga Kroz klisurine sadrži Pančićeve kolumne objavljene na Trećem programu Radio Beograda i u nedeljniku “Vreme” od marta 2003. do marta 2006. godine. Knjiga, kaže autor, prati “vreme restauracije”, odnosno “jedan samoskrivljeni pad, s namerom da mu — kad već ne može da ga zaustavi – barem izmeri dubinu”.


VREMEPLOV NA REMONTU: Život i smrt u srpskom postkomunizmu 4

Knjiga Vremeplov na remontu četvrti je nastavak serijala Životi smrt u srpskom postkomunizmu, a njegovom autoru nikada nije bilo teže da osmisli ovaj svojevrsni “autopredgovor”. Zašto je to tako? Nije Srbija još iskoračila iz istorijskog perioda koji (između ostalog) nazivamo postkomunizmom, a nije se ni okanula političke i svake druge instrumentalizacije “pitanja života I smrti”. Međutim, reklo bi se da je periodu u kojem su tekstovi iz ove knjige nastajali, a to je vreme od marta 2006. (smrt Slobodana Miloševića) pa do kraja 2009, nekako najteže pronaći zajednički nazivnik. Osim ukoliko to nije konfuzija. Na jednoj strani, kao da su godine nakon fizičke smrti glavnog kreatora Srbije iz devedesetih bile manje vreme neopozivog odmaka od njegovog nasleđa, a više poslednji relevantni pokušaji da se u njegovom političko svetonazornom nasleđu po svaku cenu, pa i serijskim silovanjem razuma i pamćenja, pronađe nekakvo “zdravo jezgro” koje bi valjalo sačuvati i reprodukovati, makar i u nešto drugačijem pakovanju. To je svojevrstan restauracijski element tog vremena, naročito izražen u njegovom prvom delu. Na drugoj strani, došlo se i do trenutka u kojem je Srbija – što zahvaljujući dinamici unutrašnjih političkih i društvenih procesa, što zato što je pred taj izbor bila stavljena spolja – bila prinuđena da bira između starih, provereno štetnih paradigmi, i nečega što joj obezbeđuje budućnost. I Srbija je, možda i ne tako ubedljivo, ali ipak većinski izabrala budućnost. Hepiend? Ne baš: oni koji su se rado predstavljali kao njeni nosioci nisu umeli, hteli ili smeli da odlučnije raskinu sa jalovim mantrama prethodnih politika, po cenu da Srbija ostane zaglavljena u limbu. Naravno, najčešći katalizator svih ovih pre svega vrednosnih, a posledično i praktičnih nedoumica i lutanja famozno je “kosovsko pitanje”, koje je upravo u ovom periodu krenulo ka razrešenju (kuda se, doduše, zaputilo ne voljom bilo kojeg od vodećih ovdašnjih aktera). Zato je, nužno, njemu I njegovim nuspojavama posvećeno dosta prostora u ovoj knjizi. Jednu zakonitost lako ćete primetiti, ona je ionako stara već decenijama: kad god se ovde govori o “Kosovu” kao o pitanju biti ili ne biti, vere ili nevere i tome slično, uvek se zapravo govori o svemu drugome osim o Kosovu. Prava tema je uvek sama Srbija, i to ko će i kako definisati dominantne drštvene vrednosti u njoj. U jedno ipak nema sumnje: “vremeplovska” strategija doživela je istorijski poraz. Zato je taj vremeplov na remontu, ali razloga za bezbrižnost nema. Veliko je pitanje da li oni koji ga popravljaju zaista znaju šta rade.
Septembar 2010. T. P.


KRITIKA VATRENE MOĆI: Život i smrt u srpskom postkomunizmu 5

Nešto staro polako je izumiralo a da nikada nije ni sazrelo, a nešto novo nije bilo ni na vidiku, i teško da će ga u dogledno vreme biti; u takvoj konstelaciji, na horizontu se pojavilo (ne bi bilo preterano reći da se povampirilo) nešto starije od starog, i nastojalo da se predstavi kao sasvim novo i sasvim dobro – štaviše, nešto na šta smo zapravo oduvek čekali. Samo valjda nismo znali da baš na to čekamo, i da će to baš tako da izgleda. Zapanjujuće je koliko je ljudi u to poverovalo, a još više ko je sve poverovao…

Ipak, Kritika vatrene moći pre svega „hvata“ trenutak u kojem se stvari nisu još sasvim rasplele (i raspale) u tom pravcu, ali su uveliko jurile tuda. Otuda je valjda i logično da ova knjiga bude i poslednji nastavak serijala koji sam nazvao „Život i smrt u srpskom postkomunizmu“. Zašto poslednji? Zato što je jedan epohalni krug zatvoren. Urbani Bušmani pratili su „gordo posrtanje“ kroz devedesete i sporo i mučno rađanje „Petooktobarske republike“, kako se može zvati prvih dvanaestak godina XXI veka u Srbiji. Potonje knjige Čuvari bengalske vatre, Kroz klisurine i Vremeplov na remontu (pa i Karma koma, kao zaseban „projekat“) hronika su svakovrsnih meandriranja tog poretka, začetog sa mnogo više nade nego razuma, snage i naročito moralne i svake druge postojanosti. Ova, pak, knjiga prati, kroz trogodišnji period 2010-2012, nešto što verovatno nije preterano nazvati umiranjem i krajem „Petooktobarske republike“, one koja je nastala na (proklamovanom) otklonu i diskontinuitetu prema srpskim devedesetim, a dakako i prema onome što im je prethodilo. I završava se Ukazanjem onih koje pamtimo iz naše (naj)gore prošlosti, jer su bili njeni kreatori i sprovodioci, da bi sada došli iznova na vrh, navodno da nam učine tu bizarnu uslugu da nas od iste te prošlosti izbave. Tu se otvara jedna nova epoha, a meni ostaje da je konstatujem, i da je pratim. Dosadno nam sigurno neće biti i čitaćemo se još – ako budemo imali gde.