Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Svesnost bez izbora – Jiddu Krishnamurti, oko 240 str. 1620 din.
Preispitivanje J. Krišnamurtijeve
Svesnosti bez izbora u
Svetlost Aštavakrinog sakši bhava
Sažetak
Koncept prisutnosti uma poznatog mislioca i filozofa J. Krishnamurtija, koji je nazvao choiceless awareness (choiceless - bezizborna prisutnost), smatra se značajnim doprinosom psihologiji, duhovnosti i filozofiji, iako je odbacio veze sa organizovanim religijama, filozofijama i svetim spisima. Istovremeno, Ashtavakra Gita ili Samhita služi kao klasičan tekst Advajte, gde Ashtavakra usredsređuje pogled na ja ili sopstvo, kao samog apsolutnog svedoka (sakshi). Pod pojmom Choiceless Awareness, Krishnamurti je mislio na delovanje sa svesnošću koja nije rezultat izbora. Krishnamurtijevo učenje se konceptualno upoređuje sa idejama iz budizma, Zen-a i Advajta Vedante. Poredeći Choiceless Awareness i Sakshi Bhav, ovaj rad pokušava da ispita u kakvim smernicama ovi mogu biti krajnji ili najviši pristupi pažljivoj svesnosti ili budnosti /mindfulness/.
Ključne tačke:
1)Choiceless Awareness Krishnamurti-ja naglašava beznaporno posmatranje, oslobođeno izbora i uslovljenosti.
2)Sakshi Bhav Ashtavakre se fokusira na ja ili sopstvo, kao konačnog svedoka, promovišući čisto posmatranje bez vezivanja.
3)Oba pristupa zagovaraju budnost kao trenutnu svesnost, a ne metodologiju ili proces.
4)Posmatrač i posmatrano su ujedinjeni, eliminišući sukob i dualnost u budnosti.
5)Samospoznaja proizilazi iz direktne svesnosti, nezavisne od spoljašnjih autoriteta ili spisa.
***
Svesnost bez izbora: Srž Krišnamurtijevih učenja
J. Krishnamurti bio je mistik, filozof i mislioc 20. veka. Bio je pripreman da bude Svetski Učitelj od strane Teozofskog društva. Međutim, njegovim presudnim govorom „Istina je put bez puta“ 1929. godine, on je poricao da je Svetski Učitelj. Nakon toga, predavao je širom sveta. Bez uzimanja osnove organizovanih religija, filozofija i spisa, prvenstveno se fokusirao na svesnost bez uslovljavanja.
Sva Krišnamurtijeva učenja mogu sažeti u „svesnosti /awareness/“. Govorio je o pasivnoj i choiceless bezizbornoj ili ne-izbornoj svesnosti koja je „posmatranje“ „šta jeste“. Svesnost je tiha i bezizborna opservacija onoga što jeste; u toj svesnosti problem se odvija sam od sebe, i stoga je potpuno i celovito shvaćen.
Pod svesnošću, Krishnamurti je podrazumevao čisto bivanje u trenutku ili posmatranje bez vrednovanja. Prema njemu, naši strahovi, anksioznosti, misli, užici i konstantni napori da se bude bolje čine sadržaj ljudske svesti. Dakle, naše viđenje ili slušanje, ili bilo koja akcija primarno proizlaze iz sadržaja svesti, a svesnost može doći samo kada napustimo svest sa njenim sadržajem.
Biti faktički i bezizborno svesan svega što je u vama, posmatrati to bez napora — to je u stanju bez napora s totalnom revlolucijom.
Ili
Treba da vidite sebe kakvi jeste iz trenutka u trenutak, bez tumačenja onoga što vidite i bez akumuliranja znanja o sebi; morate posmatrati sa svesnošću bez izbora /choiceless/.
Ova choiceless awareness je nešto što je Krishnamurti rekao da može „okončati tugu“ ili odrediti naš „pristup problemu“.
Pristup problemu je važniji od samog problema; pristup oblikuje problem, njegovo okončanje. choiceless svesnost načina vašeg pristupa, doneće pravi odnos sa problemom.
Kada mu je zvanični Krishnamurtijev biograf Mary Lutyens pristupila radi suštine njegovog pisanja, napisao je „Core of the Teachings“ gde je rekao: Sloboda nije reakcija; sloboda nije izbor. Čovekov pretpostavlja je da je slobodan zato što ima izbor. Sloboda je čisto posmatranje bez pravca, bez straha od kazne i nagrade… Sloboda se nalazi u choiceless awareness našeg svakodnevnog postojanja.
Svedočenje o apsolutnom: Ashtavakra Gita.
Ashtavakra Gita poznata je kao klasični i konačni spis Advaita Vedante. To je dijalog između kralja Janake i Ashtavakre. Iako tačno vreme i detalji Ashtavakrinog života nisu poznati, postoje neke priče o mudracu Ashtavakri. Inače on je poznat po svojoj revolucionarnoj poruci, jer ne stavlja naglasak na praćenju rituala, spisa ili znanja, već na svesnost o čistom ja. To je bio tekst na koji je Sri Ramakrishna često upućivao Swami Vivekanandu. Mnogi majstori u vedantskoj tradiciji čak upozoravaju sadhake da ga čitaju, jer se smatra da je namenjen samo ‘naprednim duhovnim praktičarima’. Ashtavakra Gita ili Samhita je cela o ostvarivanju prirode ja kao apsolutnog svedoka. Sama prva glava je naslovljena kao sakshi, ili kao sveprožimajući svedok.
....
BENGALUR 3. JAVNO PREDAVANJE 18. JULA, 1948.
Pošto nas je samo nekolicina, umesto da održim uvodni govor kao prošli put pre odgovaranja na pitanja, predlažem da ovo pretvorimo u sastanak za diskusiju? Možda bi to bilo vrednije nego da održim formalni govor i tako dalje. Dakle, Da li biste mogli malo da se približite? O kakvoj temi da diskutujemo, koja bi bila vredna i korisna? Šta biste vi predložili, gospodo, kao temu za diskusiju?
Publika: Zašto obilazite svet?
Krishnamurti: Da li stvarno želite da diskutujemo zašto obilazim svet?
Komentar iz publike: Da li možemo diskutovati o svrsi života?
Krishnamurti: Da li to zanima sve, da raspravljamo šta je svrha života, reinkarnacija i karma?
Publika: Da.
Krishnamurti: Onda hajde da razmotrimo šta je svrha života, a možda kasnije uvedemo i druge teme.
Prvo, u diskusiji o bilo kojoj takvoj temi, očigledno moramo biti ozbiljni, a ne akademski, naučni ili površni, jer to nas neće nikuda dovesti. Dakle, moramo biti veoma ozbiljni, što znači da ne možemo samo prihvatiti ili odbaciti, već moramo istraživati da utvrdimo istinu bilo koje teme. Mora se biti pažljiv, a ne akademski. Mora se biti otvoren prema predlogu, i stoga mora postojati želja da se istražuje, a ne samo prihvatiti autoritet, bilo sa bine, iz knjige, mrtve prošlosti ili sadašnjosti. Dakle, u diskusiji šta je svrha života, moramo utvrditi šta mislimo pod `životom` i šta podrazumevamo pod `svrhom` – ne samo rečnički smisao, već značaj koji mi dajemo tim rečima. Sigurno, život podrazumeva svakodnevnu akciju, svakodnevnu misao, svakodnevno osećanje, zar ne? Podrazumeva borbe, bolove, anksioznosti, prevare, brige, ustaljenu naviku kancelarije, poslovanja, birokratije i tako dalje. Sve to jeste život, zar ne? Pod životom podrazumevamo ne samo jedan odeljak ili jedan sloj svesti, već celokupan proces postojanja koji je naš odnos prema stvarima, ljudima, idejama. To je ono što podrazumevamo pod životom – ne apstraktnu stvar.
Dakle, ako to podrazumevamo pod životom, da li onda život ima svrhu? Ili je to zato što ne razumemo načine života – svakodnevnu bol, anksioznost, strah, ambiciju, pohlepu – što ne razumemo svakodnevne aktivnosti postojanja, pa želimo svrhu, daleku ili blisku, daleko ili blizu? Želimo svrhu da bismo usmerili naš svakodnevni život ka nekom cilju. Očigledno je to ono što podrazumevamo pod svrhom. Ali ako razumem kako da živim, tada samo življenje je samo po sebi dovoljno, zar ne? Da li tada želimo svrhu? Ako vas volim, ako volim drugog, zar to nije samo po sebi dovoljno? Da li tada želim svrhu? Sigurno, želimo svrhu samo kada ne razumemo, ili kada želimo način ponašanja imajući na umu cilj. Na kraju krajeva, većina nas traži način života, način ponašanja; i ili gledamo na druge, u prošlost, ili pokušavamo da nađemo način ponašanja kroz sopstveno iskustvo. Kada gledamo na sopstveno iskustvo za obrazac ponašanja, naše iskustvo je uvek uslovljeno, zar ne? Ma koliko široka iskustva neko imao, osim ako ta iskustva ne rastvore uslovljenost prošlosti, bilo kakva nova iskustva samo dodatno jačaju uslovljenost iz prošlosti. To je činjenica koju možemo da razmotrimo. A ako gledamo na drugog, u prošlost, gurua, ideal, primer za obrazac ponašanja, samo prisilom ukalupljujemo izuzetnu vitalnost života u određeni oblik, a time gubimo brzinu, intenzitet, bogatstvo života.
Dakle, moramo veoma jasno utvrditi šta podrazumevamo pod svrhom, ako postoji svrha. Možete reći da postoji svrha; dostići stvarnost, Boga ili šta god. Ali, da biste to dostigli, morate to i znati, morate biti svesni toga, morate imati meru, dubinu, značaj toga. Da li znamo stvarnost za sebe, ili je znamo samo kroz autoritet drugog? Dakle, možete li reći da je svrha života da se nađe stvarnost kada ne znate šta je stvarnost? Pošto je stvarnost nepoznato, um koji traži nepoznato prvo mora da bude slobodan od poznatog, zar ne? Ako je moj um zamagljen, opterećen poznatim, može samo da meri prema svom stanju, svojoj ograničenosti, i stoga nikada ne može da upozna nepoznato, zar može?
Dakle, ono što pokušavamo da razmotrimo i utvrdimo je da li život ima svrhu, i da li se ta svrha može meriti. Može se meriti samo u terminima poznatog, u terminima prošlosti; a kada merim svrhu života u terminima poznatog, meriću je prema svojim simpatijama i antipatijama. Stoga će svrha biti uslovljena mojim željama, pa stoga prestaje da bude svrha. Sigurno, to je jasno, zar ne? Mogu da razumem šta je svrha života samo kroz ekran mojih predrasuda, želja i požuda – inače ne mogu da sudim, zar mogu? Dakle, mera, aršin, jard, uslovljenost je od mog uma, i prema diktatima moje uslovljenosti odlučiću šta je svrha. Ali, je li to svrha života? Ona je stvorena mojom željama, i stoga sigurno nije svrha života. Da bismo utvrdili svrhu života, um mora da bude slobodan od merenja; tek tada može nešto da utvrdi – inače samo projektujete svoju želju. Ovo nije samo intelektualno, i ako duboko uđete u to, videćete njegov značaj. Na kraju krajeva, prema mojoj predrasudi, želji, požudi, sklonosti, odlučujem šta će svrha života biti. Dakle, moja želja stvara svrhu. Sigurno, to nije svrha života. Šta je važnije, utvrditi svrhu života, ili osloboditi sam um od njegove vlastite uslovljenosti, a kada je um slobodan od svoje uslovljenosti, ta sloboda je sama po sebi svrha. Jer, na kraju krajeva, samo u slobodi se može otkriti bilo kakva istina.
Dakle, prvo se zahteva sloboda, a ne traženje svrhe života. Bez slobode, očigledno, ne može se naći; bez oslobađanja od naših sitnih želja, potraga, ambicija, zaviti i zluvolje, bez slobode od ovih stvari, kako je moguće istraživati ili otkriti šta je svrha života? Dakle, zar nije važno, za onoga ko istražuje svrhu života, da prvo utvrdi da li je instrument istraživanja sposoban da prodre u procese života, u psihološke složenosti sopstvenog bića? Jer, to je sve što imamo, zar ne? – psihološki instrument oblikovan da odgovara našim potrebama. A pošto je instrument oblikovan od naših sitnih želja, pošto je ishod naših iskustava, briga, anksioznosti i zluvolje, kako takav instrument može da nađe stvarnost? Stoga, zar nije važno, ako želite da istražujete svrhu života, da prvo utvrdite da li je istraživač sposoban da razume ili otkrije šta je ta svrha? Ne okrećem stvari naopako prema vama i /ne menjam pravila protiv vas/, ali to je ono što je podrazumevano kada istražujemo svrhu života. Kada postavljamo to pitanje, prvo moramo utvrditi da li je onaj koji postavlja pitanje, onaj koji istražuje, sposoban da razume.
Sada, kada diskutujemo o svrsi života, vidimo da pod životom mislimo na izuzetno složeno stanje međusobnog odnosa bez kog ne bi bilo života. A ako ne razumemo puni značaj tog života, njegove varijacije, utiske i tako dalje, kakve koristi ima istraživati svrhu života? Ako ne razumem svoj odnos prema vama, prema imovini i idejama, kako mogu dalje? Na kraju krajeva, gospodo, da nađem istinu, Boga ili šta god, prvo moram razumeti svoje postojanje, moram razumeti život oko sebe i u sebi, inače potraga za stvarnošću postaje samo beg od svakodnevnog delovanja; a većina nas ne razume svakodnevno delovanje, jer za većinu nas život je robija, bol, patnja, anksioznost, kažemo: `Za ime Božje, recite nam kako da pobegnemo od toga.` To je ono što većina nas želi – drogu da nas uspava kako ne bismo osećali bolove i patnje života. Da li sam odgovorio na vaše pitanje o svrsi života?
Publika: Da li se može reći da je svrha života živeti ispravno?
Krishnamurti: Predlaže se da je svrha života živeti pravedno, ispravno. Gospodo, ne želim da se prepirem, ali šta mislimo pod `ispravnim životom`? Imamo ideju da je živeti prema obrascu koji su postavili Shankaracharya, Buda, X, Y ili Z, živeti ispravno. Je li to pravi život? Sigurno, to je samo konformizam koji um traži da bi bio siguran, da ne bi bio uznemiren.
Publika: Postoji kineska poslovica da je svrha života uživanje u njemu, radost u njemu. Nije to apstraktna radost, već radost života, užici spavanja, pijenja, radost susretanja sa ljudima i razgovora sa njima, dolaska, odlaska, rada. Radost života, svakodnevnih događaja, svrha je života.