Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Hrist iz Indije & Jevanđelje po Tomi – Svami Nirmalananda Giri: 88 str. 785 din.
Swami Nirmalananda Giri
HRIST IZ INDIJE
JEVANĐELJE PO TOMI
HRIŠĆANSTVO ESENA
U Isusovo vreme postojale su dve glavne struje ili
sekte u judaizmu; fariseji i sadukeji. Fariseji su najvećoj
meri sudelovali u strogom spoljašnjem pridržavanju svojih
interpretacija Mojsijevog Zakona, ritualnog obožavanja, i
teologije. Sadukeji su, s druge strane, vrlo malo bili
zainteresovani za to i težili su prema nekoj vrsti
prefinjenog agnosticizma. Danas se ove dve grupe mogu
uporediti sa ortodoksnom odnosno reformisanom granom
jaudaizma.
Postojala je i treća sekta koja je bila i nije bila deo
judaizma. To su bili eseni, čije samo ime znači
“neposvećeni.”1 Da li su oni sami sebi izabrali ime, ili im
je bilo dato od oholih fariseja i sadukeja, nije poznato. Ali
da su oni bili nepodesni, (čak neuskladivi) u normalanom
životu Izraela u to vreme, zasigurno je poznato.
Njihovo polaganje prava na svoju stvarnu
egzistenticu bila je osporavana stvar. Odnosno eseni su
tvrdili da je Mojsije njih stvorio kao tajno bratstvo unutar
judaizma, s Aronom i njegovim potomcima na njihovom
čelu. Prorok Jeremija je bio poglavar2
esena, i u njegovo
vreme oni su prestali da budu tajno društvo i postali su
javni entitet. Od tog vremena mnogi eseni su započeli da
žive u zajednicama. Isajia i sveti Jovan Krstitelj bili su takođe poglavari esena. Njihova svrha je bila da slede
sasvim tajnu3
religioznu filozofiju i praksu koja je bila
izvedena iz egipatskih misterija. Budući da je faraonov
unuk Mojsije bio iniciran u te misterije i određen da
najzad stane na čelo egipatske religije.4 Same ove
misterije su bile izvedene iz indijske religije; Sanatana –
ili Arja-Dharma.5 Zbog ovoga eseni su uvek spominjani u
nekom vidu kontakta i razmene sa Indijom, a ta činjenica
je jedila njihove saputnike ili članove izraelce. U vezi s
ovim, Alfred Edersheim je pisao u klasičnom delu XIX
veka The Life and Times of Jesus the Messiah: “Njihovo
osnovno stremljenje je bilo sasvim drugačije nego fariseja
i jako je bilo obojeno istočnim elementima.”
Istinitost ovog kontakta sa Indijom pokazana je u
Zoharu (2:188a-b). To je kompilacija drevnih jevrejskih
mističnih tradicija i glavni tekst jevrejske kabale. Ona
sadrži sledeći slučaj u vezi znanja provetljenog rabina po pitanju religije iz Indije i Veda,
6
religijskog rituala
poznatog kao Sandhya, koji pretstavlja prinošenje molitvi
u zoru i suton za prosvetljenje.
“Rabbi Yose i Rabbi Hiyya su hodali putem. Dok
su oni hodali, pala je noć i oni su seli. Dok su sedeli jutro
je počelo da sviće; oni su se digli i nastavili da hodaju.
Rabbi Hiyya je rekao, “Vidiš, lice Istoka, kako ono sija!
Sada sva deca sa Istoka (u Indiji), koja stanuju u
planinama svetla (Himalaji), klanjaju se tom svetlu u ime
sunca i pre nego što izađe oni ga obožavaju… Sada ti
možeš reći; ’To obožavanje je beskorisno, ali od drevnih,
iskonskih dana oni su otkrivali mudrost kroz to.”
Njihov kontakt i razmena sa indijskom religijom –
brahmanskim običajima posebno – ispoljila se na nekoliko
načina među esenima:
1. Oni su praktikovali strogo nenasilje.
2. Oni su apsolutni vegetarijanci i ne bi dotakli
alkohol ni kakvom obliku. Niti bi jeli hranu
koju je kuvao neko ko nije esen. (Eseni kažu:
“Njihovi sledbenici bi umrli od gladi pre nego
što bi pridružili u jedenju spoljašnjeg sveta.”)
3. Oni su odbijali da nose sve što životinjskog
porekla, kao što je koža ili vuna. Obično su
krojili svoja odela od lana.
4. Odbijali su žrtvovanje životinja, tvrdeći da
da Tora izvorno nije nalagala žrtvovanje
životinja, ali da je tekst bio falsifikovan – u
pogledu toga i mnogih drugih običaja takođe.
Njihovo tvrđenje je bilo sigurno potkrepljeno
takvim citatima iz spisa, kao: “Hoću li ja jesti
meso od bika, ili piti krv koze?”7 Od kakve su
svrhe mnoga vaša žrtvovanja meni? Reče
Gospod... Ja se ne naslađujem u krvi bikova,
jagnjadi ili koza?”8
Ja nisam rekao vašim
očevima, niti sam im zapovedio onog dana
kada sam ih izveo iz Egipata, u pogledu
prinošenja žrtvi paljenica niti o žrtvovanju.”9
Citati iz Isajije su naročito bitni, pošto je on
sam bio poglavar esena.
Eseni su tvrdili da su izvorno nuđene
“životinje” u žrtvovanju bile simbolična
obličja životinja koje su reprezentovale
posebnu slabost ili nedostatak koga se želelo
osloboditi žrtvovanjem. (Appollonius iz Tyane
je mislio istu stvar u vezi s drevnim grčkim
žrtvovanjima i zahtevao je povratak na taj
oblik. Mnogo ranije, obličje testa je nuđeno u
“žrtvovanju.”
10) Običaj je kod esena da je svaka osoba oblikovala testo svojim vlastitim
rukama, moleći se i duboko usredsređujući na
osobinu ili crtu koju je želela da ispravi,
osećajući da je to prenešeno u obličje ili kip
(od testa). Testa su bila načinjena od pet
sastojaka; mlevenog tamjana, brašna, vode,
maslinovog ulja i soli. Kada su ta (obličja)
osušili, odneli bi ih u hram, čiji oltar je bio od
metalne konstrukcije sa rešetkom na vrhu i
zapaljenim ugljem unutra. Obličja su položena
na rešetku i zapaljena jakom vatrom. Dok su
ona gorela na jakoj vatri, maslinovo ulje i
tamjan bi se istopili i ili procureli naviše. Ova
mirisava tečnost je nazvana “krv” od
žrtvovanja. S tim je Mojsije posvetio hram, to
je bila njegova oprema i (njegovih)
sveštenika,11 a ne životinjska krv. Baš je takvo
“jagnje” bilo čija “krv” je prskana u Egiptu na
direcima ulaznih kapija (Exodus 12:7).
Za uobičajeni obred jevrejske pashe, eseni bi
ispekli obličje jagnjeta koristeći iste sastojke –
izuzev što su umesto tamjana koristili med i
cimet. (Ili u nedostatku meda, oni bi koristili
jednu vrstu sirupa od suvog grožđa.) To je za
njih bilo jedino prihvatljivo pashalno jagnje –
a prema tome i za Isusa i njegove apostole.