Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Životopis guru Deva – Rameswar Tivarij & Prem C. Pasrich: 102 str. 865 din.
Ramesvar Tiwarij /Prem. C. Pasrich
Životopis
Guru Deva
Životopis Guru Deva
PREDGOVOR
originalnom hindu izdanju
Kako može da se opiše neopisivo, izrazi
beskonačno, da se obuhvati rečima ono što je izvan
sveg govora?
Ova knjiga je samo nesavršen pokušaj da se
predstavi, onima koji su spremni i predani, ličnost
koja je bila oličenje ljudskog savršenstva. Koliko god
napora da je uloženo, njeno završavanje je bilo
propraćeno osećanjem potpunog ushićenja.
Čist, svet i sjajan, Guru Dev samom svojom
pojavom je izdaleka donosio mir; a i asketama je bio
primer samoodricanja. Jogiji su ga videli u jedinstvu s
božanskim. Mudraci su govorili o njemu da je smiren,
uravnotežen, uvek savršeno usklađen sa svemirom.
Paradoksalno je to što je pustinjacima izgledao
potpuno povučen, a svetovnim Ijudima kao vrlo
aktivan čovek. Odeven u svilenu odeću boje šafrana, sedeo je na zlatnom prestolu, sijajući poput sjajnog
sunca. Svi koji su se nalazili oko njega osećali su
nežne zrake ljubavi, nevine jednostavnosti, milostivog
saosećanja, i ako nezainteresovan za svetovne stvari,
ipak je odlučno izražavao svoju volju. Svaka reč što
bi je izgovorio, bila je ispunjena snagom koja je
pridobijala srca njegovih slušalaca. Svako ko je došao
u dodir s njim odlazio je s osećanjem da mu je
najbliži. Nije imao običaj da drži besede. Kad god bi
mu neko iz grupe postavio pitanje, odgovarao bi na
takav način da su svi ostali osećali kako im se
uklanjaju sve sumnje. Kasnije su govorili da im je
Sričaran odgovorio na sva pitanja, a da ih nisu ni
postavili. Njegova ličnost je bila tako osebujna da se
to običnim rečima ne može izraziti. Svoja objašnjenja
je obično zasnivao samo na sopstvenim iskustvima.
Njegovom učenju je to davalo takvu svežinu, da je to
slušaocima bilo neodoljivo. Zbog toga smo u stanju
da imamo uvid u njegov osamljeni život. Ova knjiga
uglavom pretstavlja zbirku njegovih životnih iskustva,
koja je on preneo svojim brojnim učenicima. Stoga se
ova biografija može donekle smatrati
autobiografijom. Tragaoci za istinom sigurno će je
smatrati veoma korisnom.
Poglavlje 1
DEČAK ASKETA
Slava sveprisutnoj, sveznajućoj, svemogućoj vrhovnoj
duši, koja je manifestovala gospodina Ramu u Ajodhji,
tom mestu koje se nalazi u srcu Utar Pradeša iz
seveme Indije. Slava onome ko je doneo na svet
Svami Brahmanand Sarasvati Maharađa u svetom
selu Gana, nedaleko od Ajodhje.
Maharađ Šri se rodio u četvrtak 21. decembra
1870. godine u poznatoj, visoko poštovanoj i bogatoj
porodici. U detinjstvu je živeo u udobnosti luksuznog
života. Niko nije ni slutio da će jednog dana prezreti
baršunastu udobnost i postati najveći asketa i jogi.
Ko je mogao znati da će tom jogiju jednog dana biti
ponuđeno uvaženo sedište Sankaračarje?
Mladost Maharđ Šrija bila je vrlo neobična.
Čak i kao dete osećao je prolaznost sveta i imao je
potrebu da ga se odrekne. Nisu ga zanimale
uobičajene svakodnevne stvari. Voleo je samoću i
zrelo ponašanje. Nije voleo prevrtljivost. Njegov
dubok, transcendentalan pogled ostavljao je utisak na svakoga. Nisu ga privlačili ukusni kolači, niti ga je
privlačila moderna odeća. Nisu ga interesovala
uobičajena zadovoljstva i zabave, niti igračke i igre
kojima se bave dečaci. Suprotstavljao se praznom
brbljanju i površnim aktivnostima. Gde god da bi
seo, sedeo je udubljen u tokove svojih sopstvenih
misli. Uočivši njegovu ozbiljnost i neobično zrelo
ponasanje, članovi porodice su bili zapanjeni. Shvatili
su, mada nejasno, da prisustvuju začetku znamenitog
života. U svojoj sedmoj godini ispoljavao je oštru
inteligenciju, logičko rasučivanje i brzo odlučivanje. U
to vreme izgubio je svog najdražeg druga, partnera u
igri i prijatelja. Umro mu je deda u stotoj godini. Nisu
mu dozvolili da vidi mrtvog dedu. Sluga ga je odveo
do prozora, odakle je uspeo da vidi pokriveno telo
svog dede koga su odnosili pevajući: `Ram nam satja
hai, ram nam satja hai, ram nam satja hai.` Njegov deda
je odlazio zauvek, zatvorenih očiju kao u
meditativnom snu, ostavljajući za sobom svoju
poslednju poruku: `Ram nam satja hai.` Sto znači
`Gospode, tvoje ime je istina, gospode tvoje ime je
istina, gospode tvoje ime je istina.`
Njegove misli su se okrenule smrti. Njegov
deda, koga je smatrao delom sebe otišao je. Mislio je,
jedan po jedan otići će svi njegovi; otac, majka,
stičevi, tetke, svi rođaci. Jednog dana će i sam biti
mrtav. Kad svako mora da ode i niko ne živi večno,
je šta je onda istina? Sta je ono trajno? Sta će ostati?
U ušima mu je glasno odzvanjao zvuk: `Ram nam satja
hai` — `Gospode tvoje ime je istina.`
Dani su prolazili, a misli izazvane tim
zvukom, odjekivale su sve dublje i dublje u njemu.
Zvuk se neizbrisivo utisnuo u njegovu svest, postao
je refren njegovog života, njegov moto. Uveravao se
sve više i više u iluzornost ovog sveta. Njegova
porodica je tu melanholiju pripisivala samo smrti
dede i nije znala kako da ga uteši.
Prošla je cela godina; sada je imao osam
godina. U skladu s vedskim obredima izvršena je
upajanam ceremonija. Sveti konac je obavijen oko
njegovog tela. Poslali sa ga u Kaši (Benares ili
Varanasi) da izučava vede. Tokom vremena, kulturna
klima drevnog grada delovala je na njega sve više i
više, tako da je odlučio, bilo šta da se desi da će svoj
život potpuno posvetiti duhovnom razvoju.
Njegova odluka je stavljena na probu dosta rano. U
skladu s tadašnjim običajima visoke brahminske kaste,
njegova porodica je nestrpljivo nastojala da ga oženi,
što bi, mislili su, možda takođe preobrazilo njegove
vanzemaljske poglede. Poslali su zato u Benares
rođaka da ga vrati kući. Njemu, mlađem od devet
godina, koji još nije izgubio ni svoje mlečne zube,
rekli su da hoće da ga žene. Za većinu dece to je
vreme za igru, rvanje, smeh i veselje, a njemu je
planirana ženidba. Ženidba i svetovan život pun
obaveza, koji je toliko želeo da izbegne, pretili su mu.
To je predstavljajo najveću krizu za njega, po
godinama tako mladog, a po razvoju intelekta tako
naprednog. Trebalo je da odmah izvrsi izbor između
života pohotnih zadovoljstava, telesnih udobnosti,
luksuza, zadovoljavanja normalnih ljudskih želja i
asketizma, odricanja zasnovanog na postojanosti
istine koje obećava mir, uravnoteženost i otsustvo
želja. Odluka je pala, i put je odabran.
Mladi asketa iz Kašia, odrekavši se svih želja,
uputio se osamljen sledećeg jutra na put, uzvodno uz
reku Bagirathi (Ganga).
Usmerenog duha na unutrašnji cilj, dečak se
brzim korakom uputio pored Gange. Sunce se rodilo,
peščani put je postajao sve vrelili i vreliji, ali je on
nastavljao da ide, neometan, smiren, spreman da se
suoči s svim izazovima.
Boginja reke mu je predložila da popije
nekoliko gutljaja svete vode s dlanova svojih ruku, i
da se malo odmori pod drvetom u hladovini.
Ali, on joj je odgovorio: `Majko, samo
tvojom milošću mogu da izvršim ovo dugo
putovanje. Ne daj da se navikavam na zaustavljanje.
Dozvoli mi da ubrzo stignem do pećina na
Himalajima, gde ću moći da sednem i nađem
isunjenje svog života.`
Rekavši to, pokloni se boginji Bagirathi i
nastavi put.
Bez odmora i sna, bez straha u samotnoj
noći, išao je dalje i dalje.
Dalje i dalje. Sve dalje i dalje. Gladan ili
žedan; ponekad i gladan i žedan, popio bi nekoliko
gutljaja vode iz Gange s dlanova svojih ruku i nastavio da ide, sve dalje i dalje. Prošao je jedan dan.
Dva dana. Kako neobičan ispit kome ga je izložila
sudbina, tako mladog? Dala mu je takođe i hrabrost
da ga položi.
Trećeg dana pri zalasku sunca, dok je mladi
putnik išao preskačući žbunje, i dižući veliku prašinu,
primetio ga je seoski gospodar i poželeo da sazna ko
je i kuda ide.
Poslao je po njega slugu. To nije smeo da
uradi, jer to je vređalo mladog putnika koji se kretao
tako slobodno s tako utvrđenom namerom. Pošto
sluga nije od njega dobio odgovor, seoski gospodar
se uputio sam k njemu i upitao ga: `Ko si ti?` Dobio
je odgovor:
`Zašto želiš to da znaš? Kakve su ti namere?`
Seoski gospodar reče: `Sve što želim da
znam je ko si i zašto tako žuriš pustom stazom u ovo
neobično vreme?`
Mladi asketa je odgovorio: `Ti nisi u stanju da
znaš da li je to ispravan ili neispravan put, pravo vreme ili nije pravo vreme. Dovoljno je da znaš da
putujem iz Kašia na Himalaje da meditiram. Idi, brini
se o svom poslu i ne uznemiravaj me nepotrebno.`
Seoski gospodar je malo ustuknuo, smogao dovoljno
hrabrosti i blago prozborio: `Maharađ, mogu li da te
pitam, kada i gde si na svom putu prosio hranu?`
Dobio je odgovor: `Do sada je jedino voda iz
Gange bila moja hrana i moje piće.`
`Onda dođi, pojedi nešto i odmori se pre
nego sto kreneš dalje. To će mi pružiti zadovoljstvo.
Šta više, već pada mrak.`
`Neću da kucam ni na čija vrata zbog hrane.
Što se tiče zadovoljstva, ne verujem da će ti to što ćeš
mi dati hranu pružiti zadovoljstvo. Zadovoljstvo
znači da više nema želja, i da se nakon
njegovog postizanja one ne javljaju. To što ćeš mi
dati milostinju, neće ti pružiti takvo zadovoljstvo. Do
toga se može doći samo onda kada spoznaš suštinu
veda, čijim poznavanjem se spoznaje sve ostalo
i čijim postignućem nema više šta da se postiže. Zato uloži takve napore koji će ti doneti pravo
zadovoljstvo.`
Kakva uzvišena filozofiia izrečena iz tako
nevinih ustiju. Seoski gospodar se divio opsegu
učenosti, koju je morala izlagati ustanova
što je obrazovala čestitog dečaka, kada ga je naučila
takvoj besedi. Mleko su doneli na samu obalu reke.
Nas putnik, filozof, izlio je dve trećine u reku,
prinoseći tako dar zahvalnosti vodi koju je pio tokom
poslednja tri dana. Boginja reke je time bila vrlo
zadovoljna i obdarila ga time da nikada ne gasi svoju
glad samo vodom. I zaista tako se i dogodilo. Tokom
mnogih godina koje je provodio u usamljenim
pećinama, gustim džunglama ili golim pustinjama
nikada nije morao da prosi hranu, a ipak mu je ona
obilno donošena u ovom ili onom obliku. Mnogo
puta u šumi, tokom tmurnih i mračnih noći, dobijao
je ćupove pavlake i korpe voća ni od kuda - ili od
nekuda.