Jezik: Ostalo
Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Strani

Nečitano, praktično novo. Nema posvete.

MORAŠ DA SE SMEŠKAŠ - Luisa Valensuela

Izdavač: AGORA
Godina izdanja: 2017
Broj strana: 185
Format: 14,5x20,5



Odlomak iz knjige:



`Voz je ušao na stanicu i morali su da siđu. Klara je rekla sebi da se nalazi blizu mora i udahnula je duboko kako bi videla može li da ga nanjuši, ali osetila je samo hladnoću koja joj je ulazila u kosti i morala je da se dobro utopli svojim tankim kaputom. Onaj zimski ostavila je kod Alehandra jer je mislila da joj neće trebati. Nedostajao joj je: u poslednje vreme nedostajalo joj je mnogo stvari i osećala se napušteno. Crni kaput koji je imala na sebi imao je samo dva velika dugmeta koja su se svaki čas otkopčavala zato što su rupice bile prevelike, a sem toga leđa su mu već bila pohabana i videli su se konci. Podigla je revere levom rukom kako bi pokrila vrat a desnom je uzela kofer i pošla napred sledeći Alehandra, prema novom hotelu.



Kada su završili s večerom, zamolila je supruga da ode s njom da vidi more.

– Mani se tih sumanutih ideja, zar ne vidiš da je noć i da pada kiša?

Želela je da mu objasni da kiša nije bitna, da je već previše godina sanjala o tome da vidi more kako bi se sada obuzdala kada joj je bilo tako blizu.

– Ako ne želiš da ideš sa mnom, idem sama…– pobunila se.

– Što se mene tiče, možeš da ideš sama dođavola. Ali posle ima da navučeš jednu divnu prehladu i teraćeš me da ti tresem nos kada budeš prikovana za krevet i da se vučeš ovuda slineći. Tako da je najbolje da ostaneš ovde. Jesi razumela?



Klara se poslušno popela u sobu, ali kada je Alehandro otišao u kupatilo, tiho se izmigoljila silazeći stepenicama na vrhovima prstiju.



Trčala je dva ili tri bloka i shvatila je da su mračne i puste ulice bile neprijateljske prema njoj. Već je bila zaboravila kako izgleda kaldrma, i kamenje joj je uništavalo potpetice. Najzad ju je pobedila hladnoća i morala je da zastane pod jednim fenjerom da povrati dah. Bolela su je pluća i svaki udah se pretvarao u hiljadu ledenih igala koje su joj se zarivale unutra. Međutim, nastavila je pravom linijom kako bi pokušala da čuje šum mora. Mislila je na crteže koje je pravila morska pena na ivicama plaže i to joj je davalo snage da nastavi napred. Ponekad bi joj se učinilo da u daljini čuje korake i pokušavala je da požuri koliko god je mogla: možda je Alehandro izašao za njom kako bi je naterao da se vrati u onaj jadni hotel. Još jedan jadni hotel, kao i svi drugi.



Ne mogu više da trčim, i Alehandro će me stići i moja sudbina će biti da zauvek živim zatvorena u hotelu, a unutar hotela u šatoru, a unutar šatora u sanduku, a ja unutar svega toga, opkoljena sanducima i šatorima i hotelima, zato što sam stavila potpis.



Tama, samoća, hladnoća. Tama, samoća, hladnoća. Svaki korak bio je bolni eho koji se ponavljao. Kiša joj je probila garderobu i slivala joj se niz leđa. Jedino toplo u svemu tome bile su njene suze koje su lile niz lice u izobilju, muteći joj vid; sve dok se i same njene suze nisu okrenule protiv nje, postajući sve hladnije, usecajući joj ledene brazde na obrazima.



Tek tada se zaustavila, kada je shvatila da nema smisla da stigne na more u ovakvom stanju i da neće moći da uživa u njemu. Morala je najpre da sredi svoju situaciju, da se oslobodi svega što je bilo višak u njenom životu, svega što ju je držalo u pritvoru. Posle će imati vremena da ga vidi… Na more treba stići slobodan, kao što je i ono, kako bi ga zaista osetila.



Izgubila se na povratku u hotel, lutala je napuštenim i loše osvetljenim ulicama. Kada je najzad pronašla ubledeli natpis, bila je mokra do kože i poražena. Ali bila je donela odluku, i ta odluka ju je držala na nogama.



U sobi je Alehandro spavao kao da se ništa nije dogodilo. Njena mržnja narasla je toliko da je počela da je guši: on se čak nije ni potrudio da je potraži, da je moli da se vrati. Još bolje, tako se neće ni najmanje kajati…



Prvi poriv joj je bio da udari Alehandra nekim teškim predmetom, u jednom od onih napada besa koje je naučila od njega. Kako je srdžba zarazna, više nego ljubav, ili teskoba, ili želja.



Iz ogledala ju je sam njen odraz gledao ozlojeđeno. Želela je da polomi ogledalo, kao ono drugo, da završi sa svim ogledalima. Ali snažno je stegla šake u pesnice, zarila je nokte u dlanove i taj najmanji bol pomogao joj je da se obuzda. Nije to trebalo da uradi kako bi ga se oslobodila zauvek, njega i njegovog zatvora na točkovima, onog drvenog sanduka koji ju je pritiskao sa svih strana.



Otišla je na vrhovima prstiju do svog kofera i otvorila ga. Polako i brižno izvukla je spavaćicu, ogrtač, peškir. Svukla se, osušila kosu, obukla spavaćicu i ogrtač; sada je mogla reći da je spremna.



U dnu kofera pronašla je britvu. Sačuvala ju je iz sažaljenja, kako je ne bi ostavila na noćnom stočiću gde ju je Alehandro zaboravio. Sada se ne bi moglo reći da ju je tražila iz sažaljenja… mada je bilo sasvim moguće da se radilo o sažaljenju nad sobom samom.



Alehandro, opružen na krevetu, nije se mrdao. Ona ga je pogledala izbliza, sporo, kao da to čini poslednji put. Nisu ga probudila ni slabašna svetlost noćne lampe, prekrivene papirom, ni njeno kretanje.



Klara je legla da spava s britvom sakrivenom u rukavu, kao igrač koji vara na kartama. Bila je, međutim, rešena da igra pošteno, samo što će biti krvi, mnogo krvi. A zatim sloboda.



Moraću da pripazim na hiljadu stvari. Pre svega, da mi ne zadrhti ruka. Nežno je stavila britvu pod jastuk, gotovo neprimetnim pokretom ruke… Trebalo bi da stoji tamo spremna, za čas kada Alehandro bude u najdubljem snu, kada svetlost zore osvetli najosetljiviji deo njegovog grla, onaj koji se pomerao dok spava. Preklaće ga onako kako je jednom preklala jagnjiće u svom selu, bez gađenja.



Britva je, hvala bogu, bila dobro naoštrena. Mogla je preseći dlaku u vazduhu; presekla bi vene gotovo i da je ne prisloni na vrat. Čak se sve činilo prelakim…



Posle. Biće dovoljno vremena da misli na posle. Svi su znali da Alehandro spava do kasno, neće doći da ga potraže do ručka. Možda, ako ona zamoli da ih ne uznemiravaju, ostaviće ga da leži tamo sve do dana kada treba postaviti šatore. A ona će već biti daleko. Bez ikakvih ugovora, bez potpisa. Slobodna da nastavi da traži svoj put. Ako ponese sva svoja dokumenta, ko će znati ko je ona? Slobodna, kao more. A dotle, samo mali napor da ostane smirena. Smirena…



Probudila se pošto joj je uporni zrak sunca grejao uvo. S očajanjem je ustanovila da je već bio dan, prekasno za sve. Prva misao joj je bila da sakrije britvu. Pružila je ruku ispod jastuka ali nije osetila klizavu površinu sedefa. Ništa. Pipala je dalje odatle i iza kreveta. Britva se više nije nalazila tamo gde ju je ostavila.



Krv joj se sledila kada je shvatila da se nalazi sama u krevetu, da je Alehandro napustio svoje mesto, ostavivši udubljenje tamo gde je bio ležao.



Zaronila je glavu pod jastuk i poželela da nestane ali njegov glas ju je vratio u stvarnost:



– Ovo si tražila?



Naglo se okrenula i videla ga je u dnu sobe, s otvorenom britvom u ruci. Ličio je na Asmodea kada se spremao da skoči i od prestravljenosti nije uspevala da shvati veliki magijski trik koji je Alehandro počinjao da nazire. Iznenada se osetio kao Čarobnjak, kao prva karta u tarotu, simbol živog boga koji može odlučivati o životu i smrti. On je bio žongler i činilo se da se oblizuje dok se približavao Astečkom cvetu kao da pleše.



Klara je videla sjaj u njegovim očima i osetila je da opasnost ne preti samo njenom grlu:



To je moja sudbina, posle svega. Nema više svrhe da bežim, ni da vičem, ni da se branim. Biću glava bez tela, bez trikova ni ogledala. A moja glava će se nalaziti na pravome stolu ispod koga će prolaziti Alehandro s crnim i dlakavim Asmodeovim telom.



Alehandro je pomislio kako mu je najzad bila prepuštena na milost i nemilost, onako kako je trebalo biti od početka; više mu nikada neće iskliznuti iz ruku… Ali Klara je krotko podigla pogled i pogledala ga u oči:



– Moraš da se smeškaš – rekla mu je – moraš da se smeškaš.



Pariz, 1961 – Buenos Ajres, 1965.`

..