pregleda

Simon de Bovoar CEREMONIJA OPROŠTAJA, RAZGOVORI...


Cena:
990 din
Želi ovaj predmet: 1
Stanje: Polovan bez oštećenja
Garancija: Ne
Isporuka: Pošta
Lično preuzimanje
Plaćanje: Tekući račun (pre slanja)
Lično
Grad: Novi Sad,
Novi Sad
Prodavac

alenemigrant (2852)

PREMIUM član
Član je postao Premium jer:
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.

100% pozitivnih ocena

Pozitivne: 5940

  Pošalji poruku

Svi predmeti člana


Kupindo zaštita

ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1984
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Autor - osoba Beauvoir, Simone de
Sartre, Jean-Paul
Naslov Ceremonija oproštaja ; Razgovori sa Žan-Pol Sartrom : avgust-septembar 1984 / Simon de Bovoar ; [preveo s francuskog Zoran Stojanović]
Jedinstveni naslov La céremonie des adieux. scc
Entretiens avec Jean-Paul Sartre. scc
Vrsta građe knjiga
Jezik srpski
Godina 1984
Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1984 (Novi Sad : Budućnost)
Fizički opis 489 str. ; 20 cm
Drugi autori - osoba Stojanović, Zoran
Živadinović, Petar
Zbirka Biblioteka Dokument
ISBN (Broš.)
Napomene Prevodi dela: 1. La céremonie des adieux ; 2. Entretiens avec Jean-Paul Sartre / Simone de Beauvoir
Tiraž 5.000
Str. 481-[490]: Sartrove poslednje godine / Petar Živadinović.
Predmetne odrednice Sartr, Žan-Pol, 1905-1980 -- U uspomenama
Sartr, Žan-Pol, 1905-1980 – Intervjui

Evo prve od mojih knjiga – bez sumnje jedine – koju nećete čitati pre štampanja. Ona vam je u celini posvećena, a ne tiče vas se. Dok smo bili mladi i kada bi na kraju neke rasprave jedno od nas pobednički likovalo, govorilo je drugome: „Sad ste u svom sandučiću!” Vi ste u svom sandučiću sada; iz njega nećete izaći, niti ću vam se ja u njemu pridružiti: čak i ako me sahrane kraj vas, od vašeg pepela do mojih posmrtnih ostataka neće biti nikakvog prolaza.
Ovo Vi koje upotrebljavam varka je, retorička obmana. Niko ga ne čuje; nikome ne govorim. U stvari, obraćam se Sartrovim prijateljima: onima koji žele da bolje upoznaju njegove poslednje godine. Ispričala sam ih, onako kako sam ih doživela. Govorila sam malo i o sebi, jer je svedok deo svoga svedočenja, ali sam to činila u najmanjoj mogućoj meri. Najpre zato što to nije moj predmet; a potom, kako sam zabeležila u odgovor prijateljima koji su me upitali kako sam uzimala sve to: „То se ne može reći, ne može napisati, ne može misliti; to se živi, eto.”
Ova priča zasniva se poglavito na dnevniku koji sam vodila tokom tih deset godina. Kao i na mnogim svedočanstvima koja sam prikupila. Hvala svima koji su mi pismeno ili usmeno pomogli da prikažem Sartrov kraj.
Simon de Bovoar je bila francuska književnica, filozofkinja egzistencijalizma, teoretičarka, politička aktivistkinja i feministkinja.

Rođena je u Parizu 1908. godine u buržoaskoj katoličkoj porodici. Bankrot njenog dede po majci, bankara, osramotio je celu porodicu i ostavio je u siromaštvu. Otac joj je, međutim, preneo svoju ljubav prema književnosti i studijama. Bio je ubeđen da jedino uspeh u školi može izvući njegove ćerke iz siromaštva.
Sa četrnaest godina Simon de Bovoar postaje ateista i odlučuje da posveti svoj život studijama i pisanju. Pošto je maturirala, upisala je studije matematike, jezika i književnosti i filozofije na Univerzitetu u Parizu. Godine 1929, kada je imala 21 godinu, Bovoar je postala najmlađi diplomirani filozof i deveta žena koja je dobila ovo zvanje.
Na Univerzitetu je upoznala Sartra, svog životnog saputnika. Nikada se nisu venčali i živeli su odvojeno kako bi izbegli laži i kako bi mogli zasebno da uživaju u ljubavnim avanturama a da one ne postanu predmet prebacivanja. Od 1931. do 1941. godine predavala je filozofiju u Marseju, Ruanu i Parizu. Putovala je sa Sartrom, najpre po Evropi a zatim i po celom svetu.
Nezadovoljna nastavničkom profesijom, ona je napušta 1943. i okreće se ka književnoj karijeri. Sa Sartrom, Rejmonom Aronom, Mišelom Leirisom, Morisom Merlo-Pontijem, Borisom Vijanom i ostalim intelektualcima, 1945. godine, ona osniva časopis Moderna vremena čiji je cilj da promoviše egzistencijalizam kroz savremenu književnost. Zahvaljujući svojim romanima i esejima u kojima govori o komunizmu, ateizmu i egzistencijalizmu, stekla je finansijsku nezavisnost koja joj je omogućila da se potpuno posveti pisanju.
Postaje poznata nakon objavljivanja svog najvažnijeg feminističkog dela, knjige „Drugi pol“, obimne, egzistencijalističke analize položaja žena, koja je verovatno najuticajniji feministički tekst dvadesetog veka.
Simon de Bovoar je dobila Gonkurovu nagradu 1954. godine za roman „Mandarini“, u kojem opisuje sukobljene stavove pariskih intelektualaca o francuskom društvu nakon Drugog svetskog rata. Roman je posvećen Nelsonu Algrenu, američkom piscu sa kojim je bila u vezi. Od 1958. godine ona objavljuje autobiografska dela o sredini ispunjenoj predrasudama i o svom odnosu sa Sartrom.
Simon de Bovoar je umrla 1986. godine i sahranjena je pored Sartra na groblju Monparnas.


Žan-Pol Sartr (franc. Jean-Paul Sartre; Pariz, 21. jun 1905–Pariz, 15. april 1980), bio je francuski filozof, romansijer, esejist i dramski pisac, tvorac ateističkog egzistencijalizma.
Posle gimnazije upisao je prestižnu Visoku školu normi (1924), u kojoj je sreo svoju buduću saputnicu Simon de Bovoar, kasnije utemeljivačicu feminizma i feminističke filozofije. Po završetku studija radio je jedno vreme u Avru kao profesor filozofije, a zatim je otišao u Berlin, gde je proučavao Huserla i Hajdegera. Kada se vratio u Avr objavio je (1936) filozofske eseje Transcendencija Ega i Imaginacija, zatim (1939) Skica teorije emocija, kojima u Francusku donosi nemačku fenomenologiju i egzistencijalizam. Posle putovanja u Italiju (1936) ponudio „Galimaru“ roman Melanholija. Poznati izdavač ga je odbio. Ovo delo postaće 1938. Mučnina. Od tada pa sve do kraja života Sartr će nastupati na tri fronta: filozofskom, književnom i političkom.
Njegova najznačajnija filozofska dela su Biće i ništavilo (1943), trotomni Putevi slobode (1945–1949; Zrelo doba, Odlaganje i Ubijene duše) i Kritika dijalektičkog uma (1960).
Sartrovi pozorišni komadi Iza zatvorenih vrata (1945), Prljave ruke (1948) i Đavo i Gospod Bog (1951) stekli su svetsku slavu. Sem Mučnine od proznih dela na glasu je njegova zbirka pripovedaka Zid (1939) i autobiografska proza Reči (1964). Najbolji eseji su mu Bodler (1947), Sveti Žene, glumac i mučenik (o pesniku Žanu Ženeu, 1952), a poslednje Sartrovo delo je monumentalna studija o Floberu Porodični idiot (1971).
Član Pokreta otpora i zarobljenik za vreme Drugog svetskog rata, bio je jedno vreme blizak komunistima, ali se s njima razišao još pedesetih godina. Protivio se sovjetskoj intervenciji u Mađarskoj, ratovima u Vijetnamu i Alžiru. Podržao je studentski pokret 1968. Bio je jedan od retkih intelektualaca sa Zapada koji je obišao komunističke zemlje, Sovjetski Savez (1954), Kinu (1956), Jugoslaviju (1958) i Kubu (1960). „Za svoj rad koji je, bogat u idejama i pun duha slobode i traganja za istinom, izvršio širok uticaj na naše vreme“, Žan-Pol Sartr je 1964. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, koju je odbio da primi, uz obrazloženje da je uvek odbijao zvanične počasti, i da ne želi da se ravna sa institucijama.
Sartrova metafizika
Baza za Sartrov egzistencijalizam nastala je u njegovom delu La Transcendance de l`Ego. Za početak, stvar u sebi je beskonačna i preplavljujuća. Svaku direktnu svest o stvari u sebi Sartr naziva „predreflektivna svest“. Svaki pokušaj da se stvar u sebi opiše, razume, istorizira itd. Sartr naziva „reflektivna svest“. Nema načina da reflektivna svest uključi predreflektivnu, i tako je refleksija (tj. ljudsko stanje) osuđena na stanovitu teskobu. Reflektivna svest u svim svojim oblicima (naučnom, umjetničkom i ostalima) može samo ograničiti stvar u sebi pokušavajući da je razume ili opiše. Iz toga proizlazi da je bilo koji pokušaj samospoznaje (samosvesti) uvek neuspešan koliko god se puta pokušao (samosvest je reflektivna svest preplavljujuće beskonačnosti). Kako bi rekao Sartr, (ili tačnije, prema jednom tumačenju Sartrovih reči), „Svest je svest same sebe u onoj meri u kojoj je svest transcendentnog objekta“.
Sve to vredi i za spoznaju „drugoga“. „Drugi“ (jednostavno, bića koja nisu „ja“) je konstrukcija reflektivne svesti. Valja biti oprezan: reč je više o svojevrsnom upozorenju nego o ontološkom iskazu. Ipak, Sartr smatra solipsizam fundamentalnim za svako dosledno objašnjenje ljudskog stanja.
Sartr svoj solipsizam prevladava svojevrsnim ritualom. Samosvesti je potreban „Drugi“ kako bi pokazala i dokazala svoje vlastito postojanje. Ona ima „mazohističku želju“ da bude ograničena tj. ograničena reflektivnom svešću drugog subjekta. Ovo je metaforički izraženo u poznatoj rečenici iz Sartrovog dela Bez izlaza – Pakao, to su drugi (tj. ljudi).
Mučnina i egzistencijalizam
Sartr je 1938. napisao roman Mučnina (La Nausée), koji je na neki način poslužio kao manifest egzistencijalizma i do danas ostao jedna od njegovih najboljih knjiga. Na tragu nemačke fenomenologije, Sartr je držao da su naše ideje produkt iskustava iz stvarnog života, i da drame i romani koji opisuju takva fundamentalna iskustva vrede jednako koliko i diskurzivni eseji koji služe elaboraciji filozofskih teorija. S ovom mišlju, radnja romana prati istraživača Antoana Rokantana u gradiću nalik Avru, dok on polako postaje svestan da su neživi predmeti i situacije posve ravnodušni spram njegovog postojanja. Kao takvi, pokazuju se otpornima na svaki smisao koji im ljudska svest može pridati. Ova ravnodušnost „stvari u sebi“ (veoma sličnih „biću u sebi“ iz dela Biće i ništavilo) ima za posledicu sve veće isticanje slobode s kojom Rokantan može osećati i delovati u svetu. Kamo god se okrenuo, on pronalazi situacije prožete značenjima koje nose pečat njegovog postojanja. Odatle „mučnina“ iz naslova dela: sve što on susreće u svakodnevnom životu prožeto je užasnom slobodom. Pojam mučnine preuzet je iz Ničeovog Zaratustre, koji ga je koristio u kontekstu često mučnog kvaliteta postojanja. Koliko god čeznuo za nečim drugačijim ili nečim različitim, on ne može pobeći od bolnih dokaza svoje povezanosti sa svetom. U romanu se takođe na zastrašujući način ostvaruju neke Kantove ideje. Sartr se koristi idejom autonomije volje (idejom koja kaže da moral potiče od naše mogućnosti da biramo u stvarnosti, sažetom u glasovitom iskazu „[čovek je] osuđen na slobodu“) kako bi pokazao ravnodušnost sveta prema pojedincu. Sloboda koju je izložio Kant ovde je velik teret, jer sloboda da delujemo na predmete krajnje je uzaludna, a praktična primenjivost Kantovih ideja otklonjena je.
Pripovetke iz Zida (Le Mur, 1939.) naglašavaju proizvoljan aspekt situacije u kojima se ljudi zatiču, te apsurdnost njihovih pokušaja da se racionalno nose s njima. Iz toga se kasnije razvila cela škola književnosti apsurda.
Sartr i Drugi svetski rat
Godine 1939. Sartr je mobilisan u francusku vojsku u kojoj je služio kao meteorolog. Nemačka vojska zarobila ga je 1940. u gradu Padu i devet je meseci proveo kao ratni zarobljenik - kasnije u Nansiju, a na kraju u Triru, gde je napisao svoj prvi pozorišni komad, Bariona ou le Fils du tonnerre, dramu o Božiću. Zbog slabog zdravlja (slab mu je vid narušavao ravnotežu), Sartr je pušten u aprilu 1941. Dobivši status civila, Sartr je ponovno dobio mesto učitelja na Lycée Pasteur blizu Pariza, smestio se u hotelu blizu Monparnasa i dobio je novo učiteljsko mesto na Lycée Condorcet zamenivši jevrejskog učitelja kojem je bilo zabranjemo predaje. Nakon povratka u Pariz u maju 1941, Sartr je sudelovao u osnivanju tajnog društva Socialisme et Liberté zajedno sa Simon de Bovoar, Merlo-Pontijem, Dominik Desantjeom i drugima. U avgustu, Sartr i Bovoar odlaze na francusku rivijeru kako bi zadobili podršku Andrea Žida i Andrea Malroa. Međutim, Žide i Marlro su bili neodlučni i to je možda bio uzrok Sartrovog razočaranja i obeshrabrenja.
Udruženje Socialisme et Liberté se uskoro raspalo i Sartr se odlučio da se posveti književnosti više nego aktivnom otporu. U tom periodu napisao je Biće i ništavilo, Muve i Iza zatvorenih vrata, tri knjige od kojih nijednu Nemci nisu zabranili. Objavljivao je i u ilegalnim i legalnim književnim časopisima. Nakon avgusta 1944. i oslobođenja Pariza, Sartr je vrlo aktivno sarađivao u časopisu „Kombat“, koji je u tajnosti osnovao Alber Kami, filozof i pisac koji je imao slične poglede kao i Sartr. Sartr i Bovoar su s Kamijem bili u prijateljskim odnosima sve dok se on nije udaljio od komunizma, a raskol prijateljstva dogodio se 1951, nakon izdavanja Kamijevog Pobunjenog čoveka.
Kasnije, dok su Sartra neki kritikovali kao pripadnika pokreta otpora. Vladimir Jankelevič mu je zamerao zbog premalenog političkog angažmana za vreme nemačke okupacije, a njegova daljnja zalaganja za slobodu tumačio je kao pokušaj iskupljenja.
Nakon završetka rata, Sartr je utemeljio mesečni književno-politički časopis Les Temps Modernes (Moderna vremena) i time je postao punovremeni pisac i nastavio svoj politički angažman. U tom je periodu radio skice ratnih iskustava za svoju trilogiju Les Chemins de la Liberté’’ (Putevi slobode).
Sartr i komunizam
Prvi period Sartrove karijere, koji je obeležilo delo Biće i ništavilo (1943). Time je utro put drugoj fazi, u kojoj je Sartr postao politički aktivista i intelektualac. Njegovo delo iz 1948, Prljave ruke (Les Mains Sales) je naročito problematiziralo politički aktivnog intelektualaca. Sartr je prigrlio komunizam, iako se službeno nije učlanio u Komunističku partiju, i uveliko se zalagao za oslobođenje Alžira od francuske kolonizacije. Postao je možda najeminentiji pobornik Alžirskog rata za nezavisnost. Imao je alžirsku ljubavnicu, Arlet Elkajm, koja je 1965. postala njegova posvojena kći. Protivio se Vijetnamskom ratu i 1967. zajedno sa Bertrandom Raselom i drugima organizovao je tribunal na kome je trebalo raskrinkati američke ratne zločine. Taj tribunal danas je poznat kao Raselov tribunal. Njegovi su učinci bili ograničeni.
Sartr je velik deo života pokušavao da pomiri egzistencijalističke ideje o slobodi volje s komunističkim principima, koje su poučavala da socio-ekonomske sile izvan naše neposredne, individualne kontrole igraju presudnu ulogu u oblikovanju naših života. Njegovo glavno delo iz ovog perioda, Kritika dijalektičkog uma (Critique de la raison dialectique), izdano je 1960.
Sartrovo naglašavanje humanističkih vrednosti u ranim radovima Karla Marksa dovelo ga je u sukob s vodećim francuskim komunističkim intelektualcem 1960-ih, Lujem Altiserom, koji je tvrdio da su ideje mladog Marksa uverljivo zasenjene naučnim sistemom kasnoga Marksa.
Za vreme 1960-ih Sartr je otišao na Kubu da poseti Fidela Kastra i Ernesta Če Gevaru. Nakon Če Gevarine smrti Sartr je izjavio da je on bio najkompletnije ljudsko biće njegova vremena.
Sartr i književnost
Za vreme 1940-ih i 1950-ih egzistencijalizam je postao omiljena filozofija Bit generacije.
Godine 1948. rimokatolička crkva stavila je sva njegova dela na Indeks sa obrazloženjem da vernici moraju biti pošteđeni opasnih sumnji. Većina njegovih drama bogata je simbolizmom i služila je kao medij njegove filozofije. Najpoznatija među njima, Iza zatvorenih vrata (Huis-clos), sadrži glasovitu rečenicu L`enfer, c`est les autres („Pakao, to su drugi“).
Osim očitog uticaja Mučnine, Sartrov je najveći doprinos književnosti bila trilogija Putevi slobode koja govori o tome kako je Drugi svetski rat uticao na Sartrove ideje. Tako Putevi slobode daju manje teoretski, a više praktičan pristup egzistencijalizmu. Prvi roman trilogije, Razumno doba (L`âge de raison, 1945) je Sartrovo delo koje je dobilo najširi odaziv.
Sartr nakon književnosti
Godine 1964. Sartr se povukao iz književnosti autobiografskim delom u kojemu na duhovit i zajedljiv način opisuje prvih 6 godina svog života, Reči (Les mots). Knjiga je ironičan protivnapad na Marsela Prusta, čija je reputacija neočekivano zamračila onu Andre Žida (koji je Sartrovoj generaciji bio modelom angažovane književnosti). Književnost je, zaključio je Sartr, buržujska zamena za pravu posvećenost u životu. Iste te godine Sartru je dodeljena Nobelova nagrada za književnost i to zbog „svog dela koje je, bogato idejama, ispunjeno duhom slobode i potragom za istinom, snažno uticalo na naše doba“, međutim on ju je odbio izjavivši da je uvek odbijao službena odlikovanja i da se ne želi pridruživati institucijama.
Iako je sada postao naširoko poznat (kao što je to burnih 1960-ih bio egzistencijalizam), Sartr je ostao jednostavan čovek s malo imetka, aktivno posvećen idealima do kraja svog života, što je pokazao u studentskim revolucionarnim štrajkovima u Parizu tokom 1968, kada je uhapšen zbog građanske neposlušnosti. General de Gol se umešao i pomilovao ga, izjavivši: ne hapsite Voltera.
Kada su ga 1975. pitali po čemu bi želeo da bude zapamćen, Sartr je rekao: „Želeo bih da [ljudi] pamte „Mučninu“, [drame] „Bez izlaza“, „Đavo i gospod bog“, zatim moja dva filozofska dela, posebno ono drugo, „Kritiku dijalektičkog uma“. Pa moj esej o Genetu, „Саинт Генет“ … Kad bi se ta dela zapamtila, to bi stvarno bilo dostignuće, i ja ne bih tražio više. Kao čovek, ako se zapamti jedan Žan-Pol Sartr, želio bih da ljudi zapamte milje ili istorijsku situaciju u kojoj sam živeo … kako sam u njoj živeo, u smislu težnji što sam ih u sebi pokušao sabrati.“
Sartrovo se fizičko stanje pogoršalo, delom zbog nemilosrdnog ritma posla (zbog čega je koristio amfetamin) pišući Kritiku, kao i zadnji projekt svog života, opsežnu, analitičku biografiju Gistava Flobera, L`idiot de la familie (Porodični idiot); međutim oba dela, i Kritika i Idiot, ostala su nedovršena. Žan-Pol Sartr je preminuo u Parizu 15. aprila 1980. u 75. godini života od edema pluća.
Sartrov ateizam bio je temelj njegova egzistencijalizma. U martu 1980, mesec dana pre smrti, Sartra je intervjuirao njegov asistent Bernar-Anri Levi. U tom je intervjuu Sartr izrazio veliko zanimanje za judaizam. Neki su to tumačili kao versko preobraćenje. Međutim, iz teksta intervjua može se jasno zaključiti da je njega interesovao samo etički i „metafizički karakter“ židovske religije, dok je on i dalje odbacivao ideju postojanja Boga. U jednom drugom intervjuu, iz 1974, sa Simon de Bovoar, Sartr je rekao da sebe jako često vidi kao „biće koje je jedino moglo, čini se, nastati od stvoritelja“. Ali odmah je dodao da to „nije jasna, tačna ideja …“, a u ostatku intervjua on izjavljuje da je i dalje ateista i da u ateizmu nalazi ličnu i moralnu moć. Sartr je rekao:
Ne mislim da sam produkt slučaja, čestica prašine u svemiru, nego neto očekivan, pripremljen, u duhu unapred zamišljen. Ukratko, biće koje je na ovaj svet mogao staviti samo Stvoritelj; a ova ideja ruke koja stvara odnosi se na Boga.
Sartr je sahranjen na pariskom groblju Monparnas, a na pogrebu mu je bilo najmanje 25.000 ljudi, a prema nekim izvorima čak i 50.000 ljudi. Organizatori pogreba odbili su policijsku pomoć, zbog čega je došlo do pometnje koja je, u jednom trenutku, rezultirala time da je jedan od posetioca pogreba upao u pogrebnu jamu pre nego je Sartr pokopan.
Sartr i terorizam
Kada je na Olimpijadi u Minhenu 1972. palestinska teroristička organizacija Crni septembar ubila 11 izraelskih olimpijaca, Sartr je o terorizmu rekao da je to strašno oružje, ali da potlačeni siromasi drugoga nemaju. Takođe je smatrao krajnje skandaloznim da su francuske novine i deo javnog mnjenja osudili Minhenski maskar kao netolerantan skandal.
Tokom jednog kolektivnog štrajka glađu, Sartr je posetio nemačkog teroristu Andreasa Badera (vođu grupe Bader-Mejnhof, koju je predvodila i Ulrike Majnhof) u zatvoru Stamhejm. Sartr je kasnije izjavio kako je Bader „neverovatno glup“.

Dela
Romani i novele
Mučnina (La Nausée, 1938.)
Zid (Le Mur, 1939.)
Trilogija Putevi slobode (Les Chemins de la liberté, 1945 — 1949.):
Zrelo doba (L`âge de raison, 1945.)
Odgoda (Le Sursis, 1947.)
Smrt u duši (La Mort dans l`âme, 1949.)
Poslednja prilika (La Dernière chance, četvrti deo ciklusa koji nikada nije dovršen)
Autobiografija
Reči (Les mots, 1964.)
Dramska dela
Muve (Les Mouches, 1943.)
Iza zatvorenih vrata (Huis clos, 1944.)
Nesahranjeni mrtvaci (Morts sans sépulture, 1946.)
Bludnica dostojna poštovanja (La putaine respectueuse, 1946.)
Prljave ruke (Les Mains sales, 1951.)
Đavo i Gospod Bog (Le Diable et le Bon Dieu, 1951.)
Zatočenici iz Altone (Les Séquestrés d` Altona, 1959.)
Filozofija
Imaginacija (L`Imagination, 1936.)
Biće i ništavilo (L`Être et le Néant, 1943.)
Kritika dijalektičkog uma (Critique de la raison dialectique, 1960.)
Eseji i kritike
Egzistencijalizam je humanizam (L`Existentialisme est un humanisme, 1946.)
Situacije I - X (Situations I - X, 1947 — 1974.)
Šta je književnost? (Qu`est-ce que la littérature ?, 1947.)
Bodler (1947)
Sveti Genet, komičar i mučenik (Saint Genet, comédien et martyr, 1952.)
Porodični idiot (L`idiot de la familie, 1971 — 1972.)
MG68 (G)


Predmet: 69294653
Autor - osoba Beauvoir, Simone de
Sartre, Jean-Paul
Naslov Ceremonija oproštaja ; Razgovori sa Žan-Pol Sartrom : avgust-septembar 1984 / Simon de Bovoar ; [preveo s francuskog Zoran Stojanović]
Jedinstveni naslov La céremonie des adieux. scc
Entretiens avec Jean-Paul Sartre. scc
Vrsta građe knjiga
Jezik srpski
Godina 1984
Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1984 (Novi Sad : Budućnost)
Fizički opis 489 str. ; 20 cm
Drugi autori - osoba Stojanović, Zoran
Živadinović, Petar
Zbirka Biblioteka Dokument
ISBN (Broš.)
Napomene Prevodi dela: 1. La céremonie des adieux ; 2. Entretiens avec Jean-Paul Sartre / Simone de Beauvoir
Tiraž 5.000
Str. 481-[490]: Sartrove poslednje godine / Petar Živadinović.
Predmetne odrednice Sartr, Žan-Pol, 1905-1980 -- U uspomenama
Sartr, Žan-Pol, 1905-1980 – Intervjui

Evo prve od mojih knjiga – bez sumnje jedine – koju nećete čitati pre štampanja. Ona vam je u celini posvećena, a ne tiče vas se. Dok smo bili mladi i kada bi na kraju neke rasprave jedno od nas pobednički likovalo, govorilo je drugome: „Sad ste u svom sandučiću!” Vi ste u svom sandučiću sada; iz njega nećete izaći, niti ću vam se ja u njemu pridružiti: čak i ako me sahrane kraj vas, od vašeg pepela do mojih posmrtnih ostataka neće biti nikakvog prolaza.
Ovo Vi koje upotrebljavam varka je, retorička obmana. Niko ga ne čuje; nikome ne govorim. U stvari, obraćam se Sartrovim prijateljima: onima koji žele da bolje upoznaju njegove poslednje godine. Ispričala sam ih, onako kako sam ih doživela. Govorila sam malo i o sebi, jer je svedok deo svoga svedočenja, ali sam to činila u najmanjoj mogućoj meri. Najpre zato što to nije moj predmet; a potom, kako sam zabeležila u odgovor prijateljima koji su me upitali kako sam uzimala sve to: „То se ne može reći, ne može napisati, ne može misliti; to se živi, eto.”
Ova priča zasniva se poglavito na dnevniku koji sam vodila tokom tih deset godina. Kao i na mnogim svedočanstvima koja sam prikupila. Hvala svima koji su mi pismeno ili usmeno pomogli da prikažem Sartrov kraj.
Simon de Bovoar je bila francuska književnica, filozofkinja egzistencijalizma, teoretičarka, politička aktivistkinja i feministkinja.

Rođena je u Parizu 1908. godine u buržoaskoj katoličkoj porodici. Bankrot njenog dede po majci, bankara, osramotio je celu porodicu i ostavio je u siromaštvu. Otac joj je, međutim, preneo svoju ljubav prema književnosti i studijama. Bio je ubeđen da jedino uspeh u školi može izvući njegove ćerke iz siromaštva.
Sa četrnaest godina Simon de Bovoar postaje ateista i odlučuje da posveti svoj život studijama i pisanju. Pošto je maturirala, upisala je studije matematike, jezika i književnosti i filozofije na Univerzitetu u Parizu. Godine 1929, kada je imala 21 godinu, Bovoar je postala najmlađi diplomirani filozof i deveta žena koja je dobila ovo zvanje.
Na Univerzitetu je upoznala Sartra, svog životnog saputnika. Nikada se nisu venčali i živeli su odvojeno kako bi izbegli laži i kako bi mogli zasebno da uživaju u ljubavnim avanturama a da one ne postanu predmet prebacivanja. Od 1931. do 1941. godine predavala je filozofiju u Marseju, Ruanu i Parizu. Putovala je sa Sartrom, najpre po Evropi a zatim i po celom svetu.
Nezadovoljna nastavničkom profesijom, ona je napušta 1943. i okreće se ka književnoj karijeri. Sa Sartrom, Rejmonom Aronom, Mišelom Leirisom, Morisom Merlo-Pontijem, Borisom Vijanom i ostalim intelektualcima, 1945. godine, ona osniva časopis Moderna vremena čiji je cilj da promoviše egzistencijalizam kroz savremenu književnost. Zahvaljujući svojim romanima i esejima u kojima govori o komunizmu, ateizmu i egzistencijalizmu, stekla je finansijsku nezavisnost koja joj je omogućila da se potpuno posveti pisanju.
Postaje poznata nakon objavljivanja svog najvažnijeg feminističkog dela, knjige „Drugi pol“, obimne, egzistencijalističke analize položaja žena, koja je verovatno najuticajniji feministički tekst dvadesetog veka.
Simon de Bovoar je dobila Gonkurovu nagradu 1954. godine za roman „Mandarini“, u kojem opisuje sukobljene stavove pariskih intelektualaca o francuskom društvu nakon Drugog svetskog rata. Roman je posvećen Nelsonu Algrenu, američkom piscu sa kojim je bila u vezi. Od 1958. godine ona objavljuje autobiografska dela o sredini ispunjenoj predrasudama i o svom odnosu sa Sartrom.
Simon de Bovoar je umrla 1986. godine i sahranjena je pored Sartra na groblju Monparnas.


Žan-Pol Sartr (franc. Jean-Paul Sartre; Pariz, 21. jun 1905–Pariz, 15. april 1980), bio je francuski filozof, romansijer, esejist i dramski pisac, tvorac ateističkog egzistencijalizma.
Posle gimnazije upisao je prestižnu Visoku školu normi (1924), u kojoj je sreo svoju buduću saputnicu Simon de Bovoar, kasnije utemeljivačicu feminizma i feminističke filozofije. Po završetku studija radio je jedno vreme u Avru kao profesor filozofije, a zatim je otišao u Berlin, gde je proučavao Huserla i Hajdegera. Kada se vratio u Avr objavio je (1936) filozofske eseje Transcendencija Ega i Imaginacija, zatim (1939) Skica teorije emocija, kojima u Francusku donosi nemačku fenomenologiju i egzistencijalizam. Posle putovanja u Italiju (1936) ponudio „Galimaru“ roman Melanholija. Poznati izdavač ga je odbio. Ovo delo postaće 1938. Mučnina. Od tada pa sve do kraja života Sartr će nastupati na tri fronta: filozofskom, književnom i političkom.
Njegova najznačajnija filozofska dela su Biće i ništavilo (1943), trotomni Putevi slobode (1945–1949; Zrelo doba, Odlaganje i Ubijene duše) i Kritika dijalektičkog uma (1960).
Sartrovi pozorišni komadi Iza zatvorenih vrata (1945), Prljave ruke (1948) i Đavo i Gospod Bog (1951) stekli su svetsku slavu. Sem Mučnine od proznih dela na glasu je njegova zbirka pripovedaka Zid (1939) i autobiografska proza Reči (1964). Najbolji eseji su mu Bodler (1947), Sveti Žene, glumac i mučenik (o pesniku Žanu Ženeu, 1952), a poslednje Sartrovo delo je monumentalna studija o Floberu Porodični idiot (1971).
Član Pokreta otpora i zarobljenik za vreme Drugog svetskog rata, bio je jedno vreme blizak komunistima, ali se s njima razišao još pedesetih godina. Protivio se sovjetskoj intervenciji u Mađarskoj, ratovima u Vijetnamu i Alžiru. Podržao je studentski pokret 1968. Bio je jedan od retkih intelektualaca sa Zapada koji je obišao komunističke zemlje, Sovjetski Savez (1954), Kinu (1956), Jugoslaviju (1958) i Kubu (1960). „Za svoj rad koji je, bogat u idejama i pun duha slobode i traganja za istinom, izvršio širok uticaj na naše vreme“, Žan-Pol Sartr je 1964. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, koju je odbio da primi, uz obrazloženje da je uvek odbijao zvanične počasti, i da ne želi da se ravna sa institucijama.
Sartrova metafizika
Baza za Sartrov egzistencijalizam nastala je u njegovom delu La Transcendance de l`Ego. Za početak, stvar u sebi je beskonačna i preplavljujuća. Svaku direktnu svest o stvari u sebi Sartr naziva „predreflektivna svest“. Svaki pokušaj da se stvar u sebi opiše, razume, istorizira itd. Sartr naziva „reflektivna svest“. Nema načina da reflektivna svest uključi predreflektivnu, i tako je refleksija (tj. ljudsko stanje) osuđena na stanovitu teskobu. Reflektivna svest u svim svojim oblicima (naučnom, umjetničkom i ostalima) može samo ograničiti stvar u sebi pokušavajući da je razume ili opiše. Iz toga proizlazi da je bilo koji pokušaj samospoznaje (samosvesti) uvek neuspešan koliko god se puta pokušao (samosvest je reflektivna svest preplavljujuće beskonačnosti). Kako bi rekao Sartr, (ili tačnije, prema jednom tumačenju Sartrovih reči), „Svest je svest same sebe u onoj meri u kojoj je svest transcendentnog objekta“.
Sve to vredi i za spoznaju „drugoga“. „Drugi“ (jednostavno, bića koja nisu „ja“) je konstrukcija reflektivne svesti. Valja biti oprezan: reč je više o svojevrsnom upozorenju nego o ontološkom iskazu. Ipak, Sartr smatra solipsizam fundamentalnim za svako dosledno objašnjenje ljudskog stanja.
Sartr svoj solipsizam prevladava svojevrsnim ritualom. Samosvesti je potreban „Drugi“ kako bi pokazala i dokazala svoje vlastito postojanje. Ona ima „mazohističku želju“ da bude ograničena tj. ograničena reflektivnom svešću drugog subjekta. Ovo je metaforički izraženo u poznatoj rečenici iz Sartrovog dela Bez izlaza – Pakao, to su drugi (tj. ljudi).
Mučnina i egzistencijalizam
Sartr je 1938. napisao roman Mučnina (La Nausée), koji je na neki način poslužio kao manifest egzistencijalizma i do danas ostao jedna od njegovih najboljih knjiga. Na tragu nemačke fenomenologije, Sartr je držao da su naše ideje produkt iskustava iz stvarnog života, i da drame i romani koji opisuju takva fundamentalna iskustva vrede jednako koliko i diskurzivni eseji koji služe elaboraciji filozofskih teorija. S ovom mišlju, radnja romana prati istraživača Antoana Rokantana u gradiću nalik Avru, dok on polako postaje svestan da su neživi predmeti i situacije posve ravnodušni spram njegovog postojanja. Kao takvi, pokazuju se otpornima na svaki smisao koji im ljudska svest može pridati. Ova ravnodušnost „stvari u sebi“ (veoma sličnih „biću u sebi“ iz dela Biće i ništavilo) ima za posledicu sve veće isticanje slobode s kojom Rokantan može osećati i delovati u svetu. Kamo god se okrenuo, on pronalazi situacije prožete značenjima koje nose pečat njegovog postojanja. Odatle „mučnina“ iz naslova dela: sve što on susreće u svakodnevnom životu prožeto je užasnom slobodom. Pojam mučnine preuzet je iz Ničeovog Zaratustre, koji ga je koristio u kontekstu često mučnog kvaliteta postojanja. Koliko god čeznuo za nečim drugačijim ili nečim različitim, on ne može pobeći od bolnih dokaza svoje povezanosti sa svetom. U romanu se takođe na zastrašujući način ostvaruju neke Kantove ideje. Sartr se koristi idejom autonomije volje (idejom koja kaže da moral potiče od naše mogućnosti da biramo u stvarnosti, sažetom u glasovitom iskazu „[čovek je] osuđen na slobodu“) kako bi pokazao ravnodušnost sveta prema pojedincu. Sloboda koju je izložio Kant ovde je velik teret, jer sloboda da delujemo na predmete krajnje je uzaludna, a praktična primenjivost Kantovih ideja otklonjena je.
Pripovetke iz Zida (Le Mur, 1939.) naglašavaju proizvoljan aspekt situacije u kojima se ljudi zatiču, te apsurdnost njihovih pokušaja da se racionalno nose s njima. Iz toga se kasnije razvila cela škola književnosti apsurda.
Sartr i Drugi svetski rat
Godine 1939. Sartr je mobilisan u francusku vojsku u kojoj je služio kao meteorolog. Nemačka vojska zarobila ga je 1940. u gradu Padu i devet je meseci proveo kao ratni zarobljenik - kasnije u Nansiju, a na kraju u Triru, gde je napisao svoj prvi pozorišni komad, Bariona ou le Fils du tonnerre, dramu o Božiću. Zbog slabog zdravlja (slab mu je vid narušavao ravnotežu), Sartr je pušten u aprilu 1941. Dobivši status civila, Sartr je ponovno dobio mesto učitelja na Lycée Pasteur blizu Pariza, smestio se u hotelu blizu Monparnasa i dobio je novo učiteljsko mesto na Lycée Condorcet zamenivši jevrejskog učitelja kojem je bilo zabranjemo predaje. Nakon povratka u Pariz u maju 1941, Sartr je sudelovao u osnivanju tajnog društva Socialisme et Liberté zajedno sa Simon de Bovoar, Merlo-Pontijem, Dominik Desantjeom i drugima. U avgustu, Sartr i Bovoar odlaze na francusku rivijeru kako bi zadobili podršku Andrea Žida i Andrea Malroa. Međutim, Žide i Marlro su bili neodlučni i to je možda bio uzrok Sartrovog razočaranja i obeshrabrenja.
Udruženje Socialisme et Liberté se uskoro raspalo i Sartr se odlučio da se posveti književnosti više nego aktivnom otporu. U tom periodu napisao je Biće i ništavilo, Muve i Iza zatvorenih vrata, tri knjige od kojih nijednu Nemci nisu zabranili. Objavljivao je i u ilegalnim i legalnim književnim časopisima. Nakon avgusta 1944. i oslobođenja Pariza, Sartr je vrlo aktivno sarađivao u časopisu „Kombat“, koji je u tajnosti osnovao Alber Kami, filozof i pisac koji je imao slične poglede kao i Sartr. Sartr i Bovoar su s Kamijem bili u prijateljskim odnosima sve dok se on nije udaljio od komunizma, a raskol prijateljstva dogodio se 1951, nakon izdavanja Kamijevog Pobunjenog čoveka.
Kasnije, dok su Sartra neki kritikovali kao pripadnika pokreta otpora. Vladimir Jankelevič mu je zamerao zbog premalenog političkog angažmana za vreme nemačke okupacije, a njegova daljnja zalaganja za slobodu tumačio je kao pokušaj iskupljenja.
Nakon završetka rata, Sartr je utemeljio mesečni književno-politički časopis Les Temps Modernes (Moderna vremena) i time je postao punovremeni pisac i nastavio svoj politički angažman. U tom je periodu radio skice ratnih iskustava za svoju trilogiju Les Chemins de la Liberté’’ (Putevi slobode).
Sartr i komunizam
Prvi period Sartrove karijere, koji je obeležilo delo Biće i ništavilo (1943). Time je utro put drugoj fazi, u kojoj je Sartr postao politički aktivista i intelektualac. Njegovo delo iz 1948, Prljave ruke (Les Mains Sales) je naročito problematiziralo politički aktivnog intelektualaca. Sartr je prigrlio komunizam, iako se službeno nije učlanio u Komunističku partiju, i uveliko se zalagao za oslobođenje Alžira od francuske kolonizacije. Postao je možda najeminentiji pobornik Alžirskog rata za nezavisnost. Imao je alžirsku ljubavnicu, Arlet Elkajm, koja je 1965. postala njegova posvojena kći. Protivio se Vijetnamskom ratu i 1967. zajedno sa Bertrandom Raselom i drugima organizovao je tribunal na kome je trebalo raskrinkati američke ratne zločine. Taj tribunal danas je poznat kao Raselov tribunal. Njegovi su učinci bili ograničeni.
Sartr je velik deo života pokušavao da pomiri egzistencijalističke ideje o slobodi volje s komunističkim principima, koje su poučavala da socio-ekonomske sile izvan naše neposredne, individualne kontrole igraju presudnu ulogu u oblikovanju naših života. Njegovo glavno delo iz ovog perioda, Kritika dijalektičkog uma (Critique de la raison dialectique), izdano je 1960.
Sartrovo naglašavanje humanističkih vrednosti u ranim radovima Karla Marksa dovelo ga je u sukob s vodećim francuskim komunističkim intelektualcem 1960-ih, Lujem Altiserom, koji je tvrdio da su ideje mladog Marksa uverljivo zasenjene naučnim sistemom kasnoga Marksa.
Za vreme 1960-ih Sartr je otišao na Kubu da poseti Fidela Kastra i Ernesta Če Gevaru. Nakon Če Gevarine smrti Sartr je izjavio da je on bio najkompletnije ljudsko biće njegova vremena.
Sartr i književnost
Za vreme 1940-ih i 1950-ih egzistencijalizam je postao omiljena filozofija Bit generacije.
Godine 1948. rimokatolička crkva stavila je sva njegova dela na Indeks sa obrazloženjem da vernici moraju biti pošteđeni opasnih sumnji. Većina njegovih drama bogata je simbolizmom i služila je kao medij njegove filozofije. Najpoznatija među njima, Iza zatvorenih vrata (Huis-clos), sadrži glasovitu rečenicu L`enfer, c`est les autres („Pakao, to su drugi“).
Osim očitog uticaja Mučnine, Sartrov je najveći doprinos književnosti bila trilogija Putevi slobode koja govori o tome kako je Drugi svetski rat uticao na Sartrove ideje. Tako Putevi slobode daju manje teoretski, a više praktičan pristup egzistencijalizmu. Prvi roman trilogije, Razumno doba (L`âge de raison, 1945) je Sartrovo delo koje je dobilo najširi odaziv.
Sartr nakon književnosti
Godine 1964. Sartr se povukao iz književnosti autobiografskim delom u kojemu na duhovit i zajedljiv način opisuje prvih 6 godina svog života, Reči (Les mots). Knjiga je ironičan protivnapad na Marsela Prusta, čija je reputacija neočekivano zamračila onu Andre Žida (koji je Sartrovoj generaciji bio modelom angažovane književnosti). Književnost je, zaključio je Sartr, buržujska zamena za pravu posvećenost u životu. Iste te godine Sartru je dodeljena Nobelova nagrada za književnost i to zbog „svog dela koje je, bogato idejama, ispunjeno duhom slobode i potragom za istinom, snažno uticalo na naše doba“, međutim on ju je odbio izjavivši da je uvek odbijao službena odlikovanja i da se ne želi pridruživati institucijama.
Iako je sada postao naširoko poznat (kao što je to burnih 1960-ih bio egzistencijalizam), Sartr je ostao jednostavan čovek s malo imetka, aktivno posvećen idealima do kraja svog života, što je pokazao u studentskim revolucionarnim štrajkovima u Parizu tokom 1968, kada je uhapšen zbog građanske neposlušnosti. General de Gol se umešao i pomilovao ga, izjavivši: ne hapsite Voltera.
Kada su ga 1975. pitali po čemu bi želeo da bude zapamćen, Sartr je rekao: „Želeo bih da [ljudi] pamte „Mučninu“, [drame] „Bez izlaza“, „Đavo i gospod bog“, zatim moja dva filozofska dela, posebno ono drugo, „Kritiku dijalektičkog uma“. Pa moj esej o Genetu, „Саинт Генет“ … Kad bi se ta dela zapamtila, to bi stvarno bilo dostignuće, i ja ne bih tražio više. Kao čovek, ako se zapamti jedan Žan-Pol Sartr, želio bih da ljudi zapamte milje ili istorijsku situaciju u kojoj sam živeo … kako sam u njoj živeo, u smislu težnji što sam ih u sebi pokušao sabrati.“
Sartrovo se fizičko stanje pogoršalo, delom zbog nemilosrdnog ritma posla (zbog čega je koristio amfetamin) pišući Kritiku, kao i zadnji projekt svog života, opsežnu, analitičku biografiju Gistava Flobera, L`idiot de la familie (Porodični idiot); međutim oba dela, i Kritika i Idiot, ostala su nedovršena. Žan-Pol Sartr je preminuo u Parizu 15. aprila 1980. u 75. godini života od edema pluća.
Sartrov ateizam bio je temelj njegova egzistencijalizma. U martu 1980, mesec dana pre smrti, Sartra je intervjuirao njegov asistent Bernar-Anri Levi. U tom je intervjuu Sartr izrazio veliko zanimanje za judaizam. Neki su to tumačili kao versko preobraćenje. Međutim, iz teksta intervjua može se jasno zaključiti da je njega interesovao samo etički i „metafizički karakter“ židovske religije, dok je on i dalje odbacivao ideju postojanja Boga. U jednom drugom intervjuu, iz 1974, sa Simon de Bovoar, Sartr je rekao da sebe jako često vidi kao „biće koje je jedino moglo, čini se, nastati od stvoritelja“. Ali odmah je dodao da to „nije jasna, tačna ideja …“, a u ostatku intervjua on izjavljuje da je i dalje ateista i da u ateizmu nalazi ličnu i moralnu moć. Sartr je rekao:
Ne mislim da sam produkt slučaja, čestica prašine u svemiru, nego neto očekivan, pripremljen, u duhu unapred zamišljen. Ukratko, biće koje je na ovaj svet mogao staviti samo Stvoritelj; a ova ideja ruke koja stvara odnosi se na Boga.
Sartr je sahranjen na pariskom groblju Monparnas, a na pogrebu mu je bilo najmanje 25.000 ljudi, a prema nekim izvorima čak i 50.000 ljudi. Organizatori pogreba odbili su policijsku pomoć, zbog čega je došlo do pometnje koja je, u jednom trenutku, rezultirala time da je jedan od posetioca pogreba upao u pogrebnu jamu pre nego je Sartr pokopan.
Sartr i terorizam
Kada je na Olimpijadi u Minhenu 1972. palestinska teroristička organizacija Crni septembar ubila 11 izraelskih olimpijaca, Sartr je o terorizmu rekao da je to strašno oružje, ali da potlačeni siromasi drugoga nemaju. Takođe je smatrao krajnje skandaloznim da su francuske novine i deo javnog mnjenja osudili Minhenski maskar kao netolerantan skandal.
Tokom jednog kolektivnog štrajka glađu, Sartr je posetio nemačkog teroristu Andreasa Badera (vođu grupe Bader-Mejnhof, koju je predvodila i Ulrike Majnhof) u zatvoru Stamhejm. Sartr je kasnije izjavio kako je Bader „neverovatno glup“.

Dela
Romani i novele
Mučnina (La Nausée, 1938.)
Zid (Le Mur, 1939.)
Trilogija Putevi slobode (Les Chemins de la liberté, 1945 — 1949.):
Zrelo doba (L`âge de raison, 1945.)
Odgoda (Le Sursis, 1947.)
Smrt u duši (La Mort dans l`âme, 1949.)
Poslednja prilika (La Dernière chance, četvrti deo ciklusa koji nikada nije dovršen)
Autobiografija
Reči (Les mots, 1964.)
Dramska dela
Muve (Les Mouches, 1943.)
Iza zatvorenih vrata (Huis clos, 1944.)
Nesahranjeni mrtvaci (Morts sans sépulture, 1946.)
Bludnica dostojna poštovanja (La putaine respectueuse, 1946.)
Prljave ruke (Les Mains sales, 1951.)
Đavo i Gospod Bog (Le Diable et le Bon Dieu, 1951.)
Zatočenici iz Altone (Les Séquestrés d` Altona, 1959.)
Filozofija
Imaginacija (L`Imagination, 1936.)
Biće i ništavilo (L`Être et le Néant, 1943.)
Kritika dijalektičkog uma (Critique de la raison dialectique, 1960.)
Eseji i kritike
Egzistencijalizam je humanizam (L`Existentialisme est un humanisme, 1946.)
Situacije I - X (Situations I - X, 1947 — 1974.)
Šta je književnost? (Qu`est-ce que la littérature ?, 1947.)
Bodler (1947)
Sveti Genet, komičar i mučenik (Saint Genet, comédien et martyr, 1952.)
Porodični idiot (L`idiot de la familie, 1971 — 1972.)
MG68 (G)
69294653 Simon de Bovoar CEREMONIJA OPROŠTAJA, RAZGOVORI...

LimundoGrad koristi kolačiće u statističke i marketinške svrhe. Nastavkom korišćenja sajta smatramo da ste pristali na upotrebu kolačića. Više informacija.