ISBN: Ostalo
Godina izdanja: K43
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Koji su me to razlozi naveli da odaberem baš ovu temu za predavanja? Zašto sam im dao zajednički naziv Pragmatizam i sociologija? Prvi razlog je aktuelnost pragmatizma, koji je gotovo jedina teorija istine koja trenutno postoji. Drugi je to što u pragmatizmu postoji značenje života i delanja koje je zajedničko njemu i sociologiji: ove dve težnje su kćeri jedne iste epohe. A ipak, zaključci pragmatizma su mi veoma daleki. Postoji, dakle, interes da se označe uzajamne pozicije ove dve doktrine. Problem koji postavlja pragmatizam veoma je ozbiljan. Danas smo svedoci napada na um, istinske oružane borbe, tako da je interes vezan za ovaj problem trostruk: reč je najpre o opštem interesu. Bolje od svake druge doktrine, pragmatizam je kadar da nas navede da osetimo nužnost obnavljanja tradicionalnog racionalizma, jer nam pokazuje da ovaj današnji nije dovoljan; zatim je reč o nacionalnom interesu. Čitava naša francuska kultura u osnovi je suštinski racionalistička. Ovde je XVIII vek produžetak kartezijanizma. Potpuna negacija racionalizma predstavljala bi, dakle, opasnost: to bi uzdrmalo čitavu našu nacionalnu kulturu. Celokupan francuski duh morao bi da bude preobražen kada bi taj oblik iracionalizma – što ga predstavlja pragmatizam – bio prihvaćen i; reč je, najzad, o čisto filozofskom interesu. Ne samo naša kultura, već čitava filozofska tradicija, i to od prvih dana filozofske spekulacije – sa jednim izuzetkom, o kojem će odmah biti reči – teži da bude racionalistička. Trebalo bi, znači, pristupiti obrtanju čitave te tradicije kad bi pragmatizam bio valjan.Istina je da se u filozofskoj tradiciji uglavnom razlikuju dve struje: racionalistička i empirijska. Ali lako je uvideti da su empirizam i racionalizam u suštini tek dva različita načina da se potvrdi um. I s jedne i s druge strane održava se kult koji pragmatizam želi da uništi: kult istine – prihvata se da postoje nužni sudovi. Razlika je u objašnjenju koje se daje o toj nužnosti: empirizam je zasniva na prirodi stvari, racionalizam na samom umu, na prirodi mišljenja. Ali na obe strane se prepoznaje nužna, obavezna narav nekih istina, a pored te suštinske tačke – razlike su od sekundarnog značaja. No, upravo tu obavezujuću snagu logičkih sudova, tu nužnost sudova istine poriče pragmatizam. On tvrdi da je um slobodan naspram istinitog.

Emil Dirkem


David Emil Dirkem (franc. Émile Durkheim; Epinal, 15. april 1858 — Pariz, 15. novembar 1917) je bio francuski sociolog i poznat je kao osnivač moderne sociologije. Takođe je bio osnivač prvog časopisa posvećenog društvenoj nauci.

Potiče iz stare porodice francuskih Jevreja, u kojoj su tri prethodne generacije bili rabini. Učio je hebrejski jezik, Stari zavet i Talmud, istovremeno pohađajući redovnu sekularnu školu. Ubrzo nakon tradicionalnog uvođenja u jevrejsku veru, u svojoj trinaestoj godini, pod uticajem svoje učiteljice katolkinje, proživljava kratko mistično iskustvo koje ga usmerava ka katolicizmu. Godine 1879. u dvadeset i prvoj godini stupio je u u čuvenu školu `École Normale Supérieure`. Dirkem nije voleo obrazovanje kakvo je pružala `École normale` i njegov uspeh tu nije bio poseban. Ipak, tamo stečena iskustva bila su značajna za uobličavanje njegovog mišnjenja, još pre diplomskog ispita odlučio je da sociologija bude njegovo posebno polje ispitivanja. Iako ju je u Franskuskoj još ranije izložio Ogist Kont, ideja o nauci o društvu nije bila popularna među francuskim intelektualcima, i sociološka disciplina nije bila ustanovljena. Dirkemu je bilo suđeno da bude njen utemeljivač. Kao profesor bio je član mnogih komiteta koji su pripremali nove nastavne programe i metode, pokušao je da način predavanja usmeri ka stvarnosti, a ne kao uopštavanju. Početkom Prvog svetskog rata napisao je više pamfleta koji su kritikovali pangermanizam, kao pomoć svojoj domovini.[1]

Emil Dirkem je najznačajnija ličnost francuske sociologije u 19. i 20. veku.[2][3] Njegov pristup je poznat kao sociologizam, što znači da je zastupao stav da je društvo u kauzalnom (uzročnom) odnosu prema pojedincima, pojedinačnim društvenim pojavama i kulturi uopšte. Pojam pojedinac, čovek, individuum, ne uslovljava društvenu stvarnost i društvena zbivanja, već obrnuto, društveno zbivanje oblikuje pojedinca i njegove vrednosti, istovremeno usmeravajući njegovo delovanje.

Koristio je pozitivističku metodologiju (na tragu Kontovog pozitivizma).

Najpoznatija dela: O podeli društvenog rada, Samoubistvo i Elementarni oblici religijskog života.


U svom metodološkom pristupu, Dirkem posmatra društvene činjenice kao stvari, pošto su društvene činjenice u suštini objektivne, postoje i razvijaju se nezavisno od čovekove svesti. Dakle, društvene činjenice su stvari, odnosno društvena datost, i kao takve su svojim osobenostima nezavisne od čovekovog posmatranja, mogu se spoznati aposteriori, tj. na temelju iskustva, postoje nezavisno od ljudske volje, a spoznati se mogu spoljašnjim posmatranjem (nikako ne introspekcijom, samoposmatranjem). Iz izloženog se može zaključiti da su činjenice ono što je iskustvom potvrđeno da postoji ili se događa. Njegov poznati moto da društvene činjenice treba posmatrati kao stvari, ima svoje utemeljenje u spoznaji da su verovanja, običaji i društvene institucije stvari isto kao i predmeti i događaji u prirodnom svetu. To, ipak, ne znači da se društvene činjenice sastoje samo od stvari koje je moguće direktno opažati ili meriti. Naša empirijska predstava oblikuje se na taj način da ima istu narav. Dve stvari koje utiču na slične reakcije razum sasvim prirodno zbližava, odnosno pripadaju jednom istom pojmu. Budući da oponašamo jedni druge, teži se da se kroz uzajamne pozajmice oblikuje kao zajednički tip reakcije izražavajući način na koji se prosečan čovek prilagođava stvarima iz svoje okoline. Te tipične reakcije spadaju u pojmove koji su proizvod `socijalnog zgušnjavanja`. Jezik kao društvena institucija na kraju učvršćuje rezultate tih operacija. Potrebe da društveni smisao ostane prisutan u naučnom istraživanju i da ga spreči da skrene sa puta. Nauka ne može kao takva da odražava u kondiciji taj osećaj i da obuzda pojedinačni faktor jer je to područje sociologije. Društvu dugujemo jednostavne, čak grube pojmove čiji je cilj da prikažu stvari onakvima kakvima one objektivno jesu uz složenost njihovih metodično analiziranih naravi. U stvarnosti nauka je izrazito društvena stvar u kojoj je udeo pojedinca veliki onoliko koliko je to moguće. Na mišljenje se primenjuju istinski institucije, kao što pravne ili političke oblikuju obavezne metode delovanja. Nauka pribegava pojmovima koji dominiraju čitavim mišljenjem i u kojima kao da je zgusnuta čitava civilizacija, to su kategorije. Dakle, potrebno je doneti da se uloge društva prekine tamo gde počinje oblast čiste spekulacije, zato što spekulacija počiva na društvenim osnovama. Postavši kolektivne, one bi postale otpornije, uticajnije, ali ipak ne bi promenile prirodu. Delovanje društva je izvor intelektualnog života sui generis, koji se nadograđuje na život pojedinca i prebražava ga. S druge strane, društvo predstavlja novu stvarnost, koja obogaćuje našu spoznaju samim tim što otkriva svesti, samim tim što postoji, jer može da postoji samo ako promišlja. Ali, ovde dolazimo do greške, koja je još uvek previše rasprostranjena i koja je kamen spoticanja u sociologiji. Tu se misli da je uopšteno ono što je društveno i obrnuto, i da kolektivni tip nije ništa drugo do prosečni tip. Prosečna svest je osrednja, koliko sa intelektualne toliko i sa moralne tačke gledišta, ona je naprotiv beskrajno bogata.[4]

Tri su grupe društvenih činjenica:

Zbirka pravnih pravila i zakona;
Masovne društvene pojave, koje koristi i društvena statistika;
Religiozne dogme.
Na osnovu njegove podele društvenih činjenica u tri grupe, nastala su i njegova kapitalna sociološka dela:

O podeli društvenog rada,
Samoubistvo,
Elementarni oblici religijskog života.
Raspravu o društvenim činjenicama treba proširiti na njihova obeležja, tj. karakteristike. Tako društvena činjenica ima dve bitne oznake:

one su čoveku date spolja i nisu identične s njegovim mišljenjem, odnosno njegovom idejom o toj činjenici;
imaju svojstvo koercitivnog (odnosi se na prisilu, prinudu), prisiljavajućeg uticaja na čoveka, a radi usmeravanja njegovog ponašanja.
Čovek oseća društvene činjenice kao datu realnost, nezavisnu od njega samog; njih nije stvorio on ili neki drugi pojedinac. Dakle, one su deo objektivne, postojeće društvene sredine. Što se tiče koercitivne funkcije društvenih činjenica, one se pojedincima ne nameću i ne utiču na njihova htenja i, analogno tome, na njihovo ponašanje.

Dirkem smatra da se društvena činjenica može objasniti samo pomoću druge društvene činjenice.

Društvene činjenice deli na:

Normalne društvene činjenice, koje su prisutne u datoj društvenoj sredini;
Patološke, koje nemaju prethodno obeležje prisutnosti.....