ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1978
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Габриел Гарсиа Маркес: ПУКОВНИКУ НЕМА ТКО ДА ПИШЕ
Издавач: ЗНАЊЕ, Загреб, 1978.год.
Тврди повез, заштитни омот, 108 страна, латиница.
Солидно очувано (мислим да недостаје предлист- вероватно је била нека посвета).
`Габријел Хосе де ла Конкордија Гарсија Маркес (шп. Gabriel José de la Concordia García Márquez ( 6. март 1927 — 17. април 2014 ) био је колумбијски писац, новинар, издавач и политички активиста.
Родио се у граду Аракатака, у области Магдалена. Углавном је живео у Мексику и Европи. Највећи део свог времена проводио је у граду Мексико Сити.
Гарсија Маркес се сматра најпознатијим писцем магичног реализма, жанра у коме се преплићу митови и магија са реалношћу свакодневне егзистенције. Највише је допринео томе да латиноамеричка литература дође у центар пажње светске културне јавности шездесетих година 20. века. Добитник је Нобелове награде за књижевност 1982. године.
Његово најпознатије дело, `Сто година самоће`, продато је у више од 30 милиона примерака. У њему је описан живот изолованог јужноамеричког села где су необични догађаји представљени као сасвим обични.
Гарсија Маркес је био тихо и стидљиво дете, опчињено причама свог деде. Све клице будућих дела никле су у кући у којој је живео, у причама о грађанском рату, масакру, доласцима и одласцима тетки и незаконитој кћери деде. Деда му је умро кад је имао 8 година, а када му је бака ослепела отишао је да живи са родитељима у Сукре. Имао је репутацију стидљивог момка који је писао смешне песме. Године 1940. добио је стипендију за надарену децу коју су додељивали језуити. Матурирао је 1946. и по жељи родитеља уписао је Национални универзитет права у Боготи. У овом периоду упознао је своју будућу жену, тада 13-годишњу девојчицу. Гарсија Маркес се није интересовао за своје студије. Добио је копију Кафкине књиге Метаморфоза која је оставила дубок утисак на њега јер је схватио да књижевност не мора да прати строгу нарацију и радњу. Тада почиње да пише, и његову прву причу објављују либералне новине. На њега су велики утицај извршили и Софокле и Фокнер, који га је задивио способношћу да преобрати детињство у митску прошлост, измишљајући град у коме ће се радња дешавати. Од Софокла је преузео тему злоупотребе моћи.
Инспирацију за дело `Сто година самоће` добио је када се вратио у бабину кућу у Аракатаки. `Уклета` кућа вратила је успомене, а цео град је изгледао као мртав и залеђен у времену. Раније је скицирао причу о свом искуству у кући, стога је роман требало да се зове `Кућа`. Нажалост, године 1952. причу је одбио први потенцијални издавач. Године 1955, док је Гарсија Маркес био у источној Европи, његови пријатељи су без његовог знања однели рукопис другом издавачу. Овај пут, рукопис је објављен. У Европи је радио као новинар за различите листове, а 1958, инспирисан револуцијом на Куби, започео је пријатељство са Фиделом Кастром. У јануару 1965. Гарсија Маркес и његова породица су се возили на одмор у Акапулко кад га је обузела инспирација: нашао је свој глас. Први пут у двадесет година као да је ударац грома потпуно осветлео његов Макондо.
Након годину дана рада Гарсија Маркес је послао прва три поглавља Карлосу Фуентесу. Ближећи се завшетку дела, смештао је себе, своју жену и пријатеље у роман, и на последњој страни открио је име свог романа, `Сто година самоће`. Објавио је роман у јуну 1967. Током прве седмице свих 8000 примерака је било продато. Дело је превођено на десетине језика и освојило је четири међународне награде. После објављивања Сто година самоће, октобра 1967. одлази у Барселону, где упознаје многобројне писце и издаваче, и само после годину дана одлучује да престане да даје интервјуе, јер је у Барселону првобитно дошао зато што га нико не познаје. Тих година ојачава везе са Паблом Нерудом, кога је упознао 1958. Године 1971. долази у Париз да га посети и на изласку из авиона сазнаје да је Неруда добитник Нобелове награде за књижевност, али да је изјавио новинарима да је награду заслужио Гарсија Маркес.
Похађао је основну школу у Аракатаки, где је живео са бабом и дедом. Након дедине смрти, родитељи га шаљу у Баранкиљу да настави школовање на колеџу Сан Хосе. Са десет година пише своје прве стихове. Године 1940. добија стипендију и одлази у Сипакиру, град близу Боготе. У то време се доста посвећује читању. Године 1947. враћа се у Боготу и уписује Правни факултет. Исте године излази и његова прва објављена приповетка „Треће препуштање судбини“. У двадесетој години напушта Боготу и сели се у Картахену, где наставља студије права. У Картехени је започео бављење новинарством. Након две године студирања и бављења новинарством, добија прилику да оде у Баранкиљу, што и чини 1950. године.
У седамнаестој години живи у Баранкиљи, где почиње да се бави новинарством и активно учествује у раду књижевне групе Пећина. Овој групи припадају и друге значајне личности из колумбијског културног живота, а међу њима и романсијер Алваро Сепеда Самудио и сликар, Алехандро Обрегон. Гарсија Маркес наставља да пише за дневне новине Хералдо, а затим прелази у редакцију листа Еспектадор у Боготи. У овим новинама објављује своје приповетке Треће одрицање и Одмор у уторак, које је касније заједно са другим, расутим по новинама и часописима, сакупио и објавио под насловом Сахрана Велике Маме. Године 1954. одлази у Рим да извештава о ишчекиваној смрти папе Пија XII. Годину дана касније одлази у Париз као дописник Еспектадора. У Боготу се враћа 1956, да би одмах затим отишао у Венецуелу, у Каракас, где такође ради као новинар. Он је нови уредник часописа Моменат. Такође је радио у часопису Графичка Венецуела и Елита, који нису листови већег угледа. После победе кубанске револуције, Гарсија Маркес ступа у везу са новинском кућом Пренса латина и постаје њен дописник из Боготе. Нешто касније, као дописник ове кубанске агенције, присуствује и скупу Генералне скупштине Организације уједињених нација. У то доба је и члан редакције часописа Аксион либерал, у коме штампа полемички чланак `Колумбијска књижевност: превара нације`. Након тога се сели у Мексико, где се бави новинарством и кинематографијом.
Као дете, био је под снажним утицајем празноверја своје баке.
Гарсија Маркес је своју будућу супругу упознао када је она имала само тринаест година. Мерседес (шп. Mercedes) му је обећала да ће му остати верна и да ће га чекати. Венчали су се четрнаест година касније.
У својој младости био је познат као стидљив момак који пише смешне песме.
Роман `Сто година самоће` је последица неочекиваног надахнућа које је једном приликом обузело Гарсију Маркеса на путу за Акапулко, када је, како сам каже, већ имао цело прво поглавље у глави. У соби је провео 18 месеци док није у потпуности завршио роман.
„Године 1961. дошао сам у Мексико са двадесет долара у џепу, женом, сином, и фикс идејом - да се бавим филмом.“
„Као новинар никада нисам радио интервју. Радио сам извештаје, али никад интервју са питањима и одговорима.“
Пабло Неруда је за Сто година самоће изјавио да је Дон Кихот нашег времена.
Чилеански песник Пабло Неруда и колумбијски романописац Габријел Гарсија Маркес су најтраженији писци на шпанском језику на Интернету, надмашивши Мигела де Сервантеса.`