ISBN: Ostalo
Godina izdanja: K25
Jezik: Srpski
Autor: Strani

U dobrom stanju!

1939. god


Lukrecija Bordžija (šp. Lucrecia Borja, lat. Lucretia Borgia; 18. april 1480. u Rimu[2] ili Subiaku — 24. jun 1519. Belrikardo kod Ferare) je bila lepa i vrlo obrazovana vanbračna kćerka pape Aleksandra VI, vojvotkinja od Ferare.[3] Po njegovom naređenju, odvojena je od majke i data na čuvanje očevoj rođaci Adrijani Mila koja joj je obezbedila solidno obrazovanje. Lukrecija je od ranog djetinjstva učila latinski, upoznala se sa poezijom, muzikom i slikanjem na porcelanu.

Lukrecija Bordžija je pripadala jednoj od najomraženijih porodica u istoriji oko koje su se pleli neizrecivi zločini, uključujući i Lukrecijin incest - ne samo sa bratom Čezarom, već i sa rođenim ocem, papom Aleksandrom VI. Bordžije su bile užasna loza, nadaleko poznate po surovosti u borbi za moć, i pitanje je da li uprkos svemu Lukrecija zaslužuje ružnu reputaciju koja je vekovima prati. Izvesnije je da je u rukama svog oca i brata postala oruđe i žrtva njihove političke mašinerije, protiv koje nije imala dovoljno snage da se bori. Rimom je kružila izreka:

Ako ti je život mio, nikada ne idi na ručak kod Bordžija.

Ciljalo se na otrov koji su Bordžije stavljali u hranu onima koje su želeli da uklone. Mada Lukrecija u tome nije imala nikakvog udela, nije mogla izbeći loš glas koji je pratio njenu porodicu. Osim toga u to vreme shvatanje pristojnosti i morala veoma se razlikovalo od današnjeg. I sama činjenica da je njen otac, Rodrigo Bordžija mogao postati poglavar Katoličke crkve govori u prilog ovoj tezi. Istoriograf Gregorovius ističe:

Nije bila ni gora ni bolja od većine žena u njeno vreme. Bila je neopterećena i uživala je u radostima života.

Lukrecija je rođena 1480. Rodrigo nijedno svoje dete nije zvanično priznao sve dok nije postao papa i bio apsolutno siguran u svoju moć. Prvi prosci su je isprosili pre nego što je napunila 11 godina, a dva meseca kasnije pojavila su se novi, još poželjniji, ali su i jedni i drugi, čim je Rodrigo uzeo trostruku krunu, bili sklonjeni, ne bi li se našao neko mnogo podobniji za njegovu prelepu kćerku. Sa 12 godina Lukrecija je bila zlatokosa i prefinjena, belog vrata i bisernih zuba - sjajna prilika za Đovanija Sforcu, vladara Pezara, udovca u godinama. Priređeno je veličanstveno venčanje, kojem je prisustvovalo pola Rima. Međutim, papi je bilo teško da se odvoji od kćerke, pa je rešio da raskine veridbu. Pošto Sforca nije hteo da se sa time pomiri, Lukrecijin otac i brat su rešili da ga uklone. Saznavši za zaveru, ona je preko glasnika obavestila nesuđenog muža da se skloni. Tako je, gotovo nepoznatom čoveku, spasila život. Brak nije dugo trajao, a tome su kumovale Bordžije. Ubrzo su shvatili da su Lukrecijinu ruku mogli mnogo bolje upotrebiti, dajući je potomku Aragona. Odlučili su da se otarase nesrećnog mladoženje. Svetu su objavili da je Sforca impotentan i da je njegova mlada žena i dalje devica. Sforca se zakleo da će se osvetiti Bordžijama, ali je njihova moć bila toliko jaka da je na kraju morao da potpiše priznanje da je impotentan i da napusti Rim, da mu se ne bi dogodile još gore stvari. Lukrecija se u međuvremenu povukla u manastir, ne bi li tako stekla, bar prividno, devičanski oreol i pripremila se za novi brak. Opatice su žalile što ih je morala napustiti jer je manastir vrlo brzo pretvorila u mesto ugodnog užitka.

Uskoro su se Rimom proširile priče da je Lukrecija trudna i da je njen ljubavnik španski gospodin sa papskog dvora Pedro Kalderon, znan kao Peroto. Čezare Bordžija je Perota bacio u zatvor, a ubrzo nakon toga telo su mu našli u Tibru. Tada su počela govorkanja da je dete koje je Lukrecija očekivala plod incesta i da je otac, zapravo, Čezare. Kasnije je taj njen sin postao vojvoda od Napija, a njegovo poreklo je ostalo obavijeno misterijom. Sledeća partija za Lukreciju takođe je bila smišljena iz političkih razloga. Na meti je bio Alfonso, vojvoda od Bišeljijea, vanbračni sin kralja Napulja. Čezare nije štedeo na raskoši venčanja. Sa njim je stekla dete. Sve je izgledalo dobro dok krvožedni Čezare nije ponovo započeo političke spletke. Nedugo potom on i mladoženja bili su na ratnoj nozi. Alfonso je prvo pretučen na ulici. Sa razbijenom glavom i jezivim ranama po telu, donet je polumrtav u papinu palatu gde su mu u pomoć pritekli vatikanski gardisti. Ranjenika je prihvatila Lukrecija i okružila sa 16 dobro naoružanih vojnika. Cezarovi ljudi su iskoristili povoljnu priliku i usmrtili zeta. Priča je ispredena da je pao s kreveta, obnovio rane i umro usled obilnog krvarenja. Lukrecija je bila očajna i ogorčena, pa se skrhana bolom povukla tiho u sumorni zamak Nepi.

Po treći put Lukrecija se udala za Alfonsa, sina vojvode od Ferare. I dalje je bila predmet ogovaranja i spletki, a mnogi su je vezivali za pesnika Pjetra Bemba. Za njegovu poeziju se verovalo da je velikim delom inspirisan časovima strasti provedenim u Lukrecijinom naručju. Još opasnije je bilo prijateljstvo koje je gajila prema pesniku Erkolu Stronciju. Užasan skandal je izbio kad je Stroncijev leš, umotan u ogrtač, sa znacima surovog nasilja, nađen na ulici. Oni koji su mrzeli i samo ime Bordžija verovali su da je Lukrecija organizovala ubistvo, jer je bila ljubomorna pošto je čula da pesnik namerava da se ženi.

Živela je u Ferari, imala je brojnu decu. 15. jula 1519, posle jednog preranog porođaja, dobila je groznicu i umrla u 39. godini.


Ferdinand Adolf Gregorovius (rođen 19. januara 1821. u Neidenburgu, Masurija, Kraljevina Pruska, † 1. maja 1891. u Minhenu) je nemački pisac, novinar i istoričar samouk. Nakon studija teologije i sticanja doktorata filozofije na Univerzitetu u Kenigsbergu, 1852. godine preselio se u Italiju u dobi od 31 godine, gde je potom živeo kao privatni stipendista u Rimu. Tek se 1875. godine vratio u Nemačku. Penzionisao je u Minhenu.

Gregoroviusova monumentalna istorija grada Rima u srednjem veku, na kojoj je radio više od 18 godina i za koju je otvorio brojna arhivska dokumenta, smatra se klasikom istorije. Putujuće godine koje je napisao u Italiji, a koje su proizašle iz novinarskog rada, i dalje su najvažniji doprinos Goetheovom italijanskom putovanju u njihovoj istoriji slike Italije u Nemačkoj. [1] Izveštaji sa putovanja sadržani u njemu u velikoj meri pripadaju žanru opisa istorijskog pejzaža koji je Gregorovius osnovao svojom knjigom Korzika (1854). Napisao je i istoriju grada Atine u srednjem veku (1889). Njegova biografija Lucrezia Borgia, objavljena 1871. godine, i njeno vreme se i danas smatra standardnim delom. Gregorovius je nastupio sa djelima poput Euphoriona. Pesma iz Pompeja u četiri pesme (1858) takođe se pojavila kao pesnica. Njegovi posthumno objavljeni dnevnici ne samo da pružaju uvid u njegov život i rad, već sadrže i komentare na politička zbivanja u Risorgimentu. Sa nekoliko hiljada pisama Gregorovius je iza sebe ostavio opsežno epiztolarno delo.

Gregorovius, koji je motiv za svoj rad često dobijao iz perspektive, sebe je doživljavao kao pisca s umetničkim standardima. Pored Teodora Mommsena i Leopolda von Rankea, još uvek je jedan od najčitanijih istoričara 19. veka. Književna vrednost njegovog istoriografskog dela je nesporna. Istorijski stručnjaci dugo su optuživali Gregoroviusa za amaterizam, ali prepoznavanje njegovog rada ogleda se u njegovom članstvu u brojnim poznatim akademijama. Nedavna istraživanja pokušala su kritički procijeniti njegov rad.