pregleda

Sveti Sava - Sabrani spisi


Cena:
490 din
Želi ovaj predmet: 3
Stanje: Polovan bez oštećenja
Garancija: Ne
Isporuka: Pošta
Post Express
Lično preuzimanje
Plaćanje: Tekući račun (pre slanja)
Ostalo (pre slanja)
Pouzećem
Lično
Grad: Novi Sad,
Novi Sad
Prodavac

Askeza (2179)

PREMIUM član
Član je postao Premium jer:
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.

100% pozitivnih ocena

Pozitivne: 3777

  Pošalji poruku

Svi predmeti člana


Kupindo zaštita

ISBN: Ostalo
Godina izdanja: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

U dobrom stanju! Korice pocele da se odvajaju od tabaka, drze se samo na mrezici, osim toga sve ostalo u dobrom i urednom stanju!

Sveti Sava
Sabrani spisi
stara srpska književnost
Prosveta i Srpska književna zadruga, Beograd, 1986.
Tvrd pove, 206 strana, registar, rečnik manje poznatih reči.


Sveti Sava (oko 1175—14. januar 1236)[a][b] bio je srpski princ, monah, iguman manastira Studenice, književnik, diplomata i prvi arhiepiskop autokefalne Srpske pravoslavne crkve. Rođen je kao Rastko Nemanjić, najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje, i brat Vukana i Stefana Prvovenčanog.

Kao mladić dobio je od oca na upravu Zahumlje (1190. ili 1191). Ubrzo 1192. godine Rastko je pobegao na Svetu goru i zamonašio se u ruskom manastiru Svetog Pantelejmona, gde je dobio ime Sava. Kasnije je sa svojim ocem, koji se zamonašio i dobio ime Simeon (verovatno 25. mart 1196), podigao manastir Hilandar (1198—99), prvi i jedini srpski manastir na Svetoj gori.

U Srbiji je 1202. godine došlo do rata za vlast između sinova župana Stefana Nemanje. Posle izmirenja 1204. godine veliki župan Stefan Prvovenčani i knez Vukan pozvali su Savu da ih potpuno izmiri i on se vratio u Srbiju početkom 1208. godine. Istovremeno se bavio prosvetiteljskim radom, nastojeći približiti svojim sunarodnicima osnove verske i svetovne pouke, da bi se 1217. vratio na Svetu goru. Godine 1219. Sava I Srpski je ubedio Vaseljenskog patrijarha i nikejskog cara da odobre autokefalnost (samostalnost) srpske crkve sa statusom arhiepiskopije. Vaseljenski patrijarh Manojlo I Carigradski u Nikeji je imenovao Savu I za prvog arhiepiskopa Srbije. Sava ostao je arhiepiskop sve do 1233. godine, da bi ga tada zamenio njegov učenik Arsenije I Sremac.

Dva puta je putovao u Palestinu. Na povratku sa drugog od tih hodočašća u Svetu zemlju, smrt ga je zatekla u tadašnjoj bugarskoj prestonici Velikom Trnovu 14. januara 1236. Njegove mošti je u manastir Mileševu preneo njegov nećak, kralj Stefan Vladislav I.

Sava je ostavio više pisanih dela. Zato je bio jednan od značajnijih pisaca i pravnika iz srednjeg veka kod Srba. Njegova najznačajnija pisana dela su Žitije Svetog Simeona, Karejski tipik, Hilandarski tipik i Studenički tipik, kao i Zakonopravilo.

Obrazujući buduće službenike pravoslavne crkve stekao je velike zasluge za razvoj školstva i prosvete kod Srba u srednjem veku. U Srbiji i Republici Srpskoj se dan njegove smrti (27. januar po novom kalendaru) obeležava kao Dan prosvete.

Savin kult u narodu bio je jak. Posle jednog ustanka Srba protiv Osmanskog carstva, turski zapovednik Sinan-paša je naredio da se spale mošti Svetog Save na Vračaru verovatno 1594. Na mestu gde se misli da je bila dignuta lomača da uništi poslednje ostatke Svetog Save sazidan je Hram Svetog Save, najveća pravoslavna bogomolja kod Srba.

Rođenje i mladost

Putovanja Svetog Save tokom njegovog života
Prema Savinim životopiscima monasima Domentijanu i Teodosiju poslednje dete velikog župana Stefana Nemanje I i njegove žene Ane, koje je na krštenju dobilo ime Rastko, rođeno je kada su se oni uplašili da su ostarili i prestali da dobijaju decu. Savini životopisci opisuju kako je „prošlo mnogo vremena otkako je prestala da pađa” njegova majka Ana i da su se zbog toga ona i njen muž molili Bogu da im podari još jedno dete,[7][8] pa im je on verovatno postao mezimac. Kao malog nisu ga zanimali interesi svojih bivših generacija, da stvore i ojačaju državu koja će biti politički centar naroda. Kao mali zanimao se u veru i verski uticaj, više su ga zanimale hrišćanske legende o starim svecima i mučenicima, nego šta se dešavalo oko njega. Više je voleo da posti, čita Sveto pismo i verske knjige i da se predaje molitvi, nego veselje i zabava. Verovatno su ga zanimali i Krstaški ratovi i kada je nemački car Fridrih I prolazio kroz Srbiju i svratio u Niš kod Rastkovog oca, gde je bio ugošćen. Stefan Nemanja je to video kao dobar politički cilj, mada Rastka ni država ni politika nisu zanimale. Kada je Nemanja izgubio bitku na Moravi 1190. godine, Rastko je to video kao korak ka dobrom putu i „da je opravdana njegova prednost veri, i potvrdu uverenju o prolaznosti i ništavilu svega na svetu, sem ljubavi, nade i zadovoljstva što ih daje Hristova nauka.”. Rastko je bio predmet ljubavi ne samo svojim roditeljima, koji su se sve više bližili veri, već i njegovoj okolini, koji su sa ljubavlju i zanosu slušali ponašanje mladog princa.[9]

Posle poraza na Moravi, Stefan Nemanja je počeo da gradi svoj manastir Studenicu, gde je planirao da bude sahranjen. „Zidanje manastira, boravak u tome kraju, stvorenom za zanos i za isposnički život, i općenje sa monasima, sa kojima je u to doba dolazio u dodir”, nateralo je Rasta da razmisli o odlasku u manastir. Rastko je od monaha čuo kako postoji iza Soluna sveto mesto koje se zove „Sveta Gora”, gde u velikom broju žive monasi, koji su „ostavili svet, otkazali se od svega telesnog i materijalnog i posvetili se Bogu, postu i molitvi”. Sve ovo je nateralo Rastka da razmisli o begu u Svetu Goru, jer je verovatno znao da mu roditelji neće dozvoliti. Srce ga je vuklo tamo, jer u Srbiji nije mogao ispuniti svoje želje i ideje.[9]

[10] U jednoj povelji Stefana Nemanje I koju je izdao Splitu spominje se njegov sin Rastko kao upravnik u Zahumlju.[11][12] Do sredine 1190. godine Zahumljem je upravljao Nemanjin brat knez Miroslav.[13] Tako je Rastko posle kneza Miroslava mogao biti na položaju upravnika u Zahumlju od druge polovine 1190. godine, a to znači i da je tada morao imati petnaest godina i da je rođen najkasnije oko 1175. Prema Teodosiju Rastko je svojom oblašću upravljao oko dve godine i njegov odlazak na Svetu goru se mogao dogoditi 1192. ili 1193. Kao upravnik u Zahumlju Rastko je imao svoj dvor, dvorjane i sluge. Povremeno je sa delom svojih dvorjana odlazio i posećivao vladara i dobijao savete kako da prevaziđe teškoće u upravljanju Zahumljem.[14]

Roditelji su se pobrinuli da se Rastko školuje, tj. da upozna svete hrišćanske knjige, „a kada uzraste do petnaest godina, odeliše mu roditelji jedan kraj države svoje”. Posle, „kada je došao do sedamnaeste godine”, Rastko je pobegao sa očevog dvora i otišao na Svetu goru da se zamonaši.

Domentijan i Teodosije opisuju kako je pred odlazak na Svetu goru Rastko došao iz svoje oblasti na očev dvor. Tu je priređeno slavlje koje je trajalo nekoliko dana. Na slavlju se zatekoše i neki monasi sa Svete gore, koji su došli da traže poklon za svoju zajednicu od velikog župana. U razgovoru sa jednim od monaha, nekim Rusom, Rastko se odlučio da ode na Svetu goru. Roditeljima je rekao da ide u lov u neku od gora, ali je krenuo prema Svetoj gori.[15][16] Veliki župan je poslao vojvodu i poteru da pronađe Rastka koji je nestao. Stigli su ga tek na Svetoj Gori u manastiru Sv. Pantelejmona, ali on ih je tu prevario i dok su oni spavali uspeo se zamonašiti pod imenom Sava.[17][18]

Sava kao svetogorski monah

Sveti Sava i sveti Simeon (ikona kotorske škole iz 1796.
Čulo se po Svetoj Gori i izvan nje da se srpski princ zamonašio, pa je od tada postao slavan, jer je hteo da postigne ono što su i stari sveci i mučenici. Nije hteo da nemaju nikakvog obzira prema njemu i da ga gledaju kao običnog monaha. Zato je on, „sem molitve, posta i podvizanja, vršio i sve manastirske poslove”. Često je nosio hranu isposnicima po pećinama, što su slali veliki manastiri. Njegov život na Svetoj Gori se dosta tamo prepričavao, njegove nezgode i zgode. Bio je tamo dosta voljen i često se opisivao kao „pobožan, uredan, vredan, disciplinisan, okretan, bistar i dovitljiv mladić”, zbog toga se često pohvalom i ushićenu govorilo o njemu. Iako je Sava molio da ga ne razlikuju od običnih kaluđera, monasi i igumani ipak jesu. Zato je njegov iguman stalno gledao da „ne preteruje u svojoj revnosti pri vršenju verskih obreda”, kako ne bi upropastio zdravlje i da ne upadne u neku nevolju.[19]

Ubrzo po zamonašenju Sava je posetio manastir Vatoped i zamolio njegovog igumana i bratstvo da ga prime a oni su to prihvatili. Tako je prešao iz manastira Pantelejmona u Vatoped.[20][21] U Vatopedu, koji je osnovan 985. godine,[22] monah Sava proveo je nekoliko narednih godina. Iguman Vatopeda je bio primoran da odbija njegove zahteve i molbe, i ne samo to, već i da i mu „oštro zabranjuje pojedine preterane postupke u vršenju verskih dužnosti, kako ih je Sava u to doba shvatao”. Sava je novac koji je dobio od braće i roditelja, sve potrošio donirajući manastiru, tako da je obdario manastir Vatoped, i u njemu sazidao tri crkve: crkvu Bogorodice na gradu, na pirgu crkvu Preobraženja i crkvu Sv. Jovanu Zlatoustu. Osim toga je pokrio olovom veliku manastirsku crkvu. Sava je stalno svojim roditeljima slao pisma da ostave državu i da se zamonaše, što je imalo uticaj na Stefana Nemanju.[19] Na odluku Nemanje I da se odrekne vlasti i zamonaši uticala je smena na prestolu u Carigradu i uspon na carski prestošto Aleksija III, koji je bio tast Prvovenčanog. Na državnom saboru 25. marta 1196. godine vlast i titulu velikog župana dao je srednjem sinu Prvovenčanom, a opis toga ostavio je i Sava I Nemanjić u Studeničkom tipiku.

Studenički tipik
„... izabra plemenitog i dragog sina Stefana Nemanju, zeta Bogom venčanoga kir-Aleksija, cara grčkoga, …“
Sveti Sava I Nemanjić, [23]
Ali Stefan Nemanja I, monah Simeon nije odmah otišao u Svetu Goru, već je malo ostao u Srbiji, u manastiru Studenici, koju je gradio celog svog života, da sredi presto i da vidi kako će njegov sin Prvovenčani[c] da vodi državu, tek nakon toga je otišao na Svetu Goru. Došao je 2. novembra 1197. godine monah Simeon, tj. njegov otac Stefan Nemanja I.[24][25]

Ali iako su davali novac i drugim manastirima, najviše se isplatilo manastiru Vatopedu, gde su njih dvojica stanovali. Osim novca, obnovili su crkvu Sv. Simeona u Prosforu i podigli su oko crkve grad i kupili su 50 obroka za manastir i to sve za Vatoped. Osim toga „sazidali su u samom manastiru palate, zasadili vinograde, isprosili su od cara metohije, naselili na njima ljude iz Srbije, i sve to dali Vatopedu”.[19]

U novembru 1197. godine monah Simeon je neko vreme obilazio Svetu goru. Monasi su molili Savu da ode u Carigrad i da tamo kod cara Aleksija III, tasta Simeona, svrši neke stvari za Vatoped, nadajući se da će Sava kao vladičkin sin, bolje da odradi bolje posao nego iguman. Zato je monah Sava I Srpski poslat u novembru ili decembru 1197. godine u Carigrad.[26] Tamo je tražio od cara Aleksija III Anđela da za potrebe Vatopeda dopusti obnovu zapuštenih manastira, gde se nalazio i Hilandar,[27] koji se u to vreme javlja pod starijim oblikom imena Helandarion.[28] Car je izdao jednu, danas izgubljenu, povelju kojom je odobrio obnovu zapuštenih manastira, gde se nalazio i Hilandar (Χιλανδαρίου) za Vatoped.[29] Tako je početkom 1198. mogla početi obnova Hilandara. Svetogorski monasi su zavideli Vatopedu, šta su im Simeon i Sava sve učinili, zato se rodila misao da se podigne manastir za Srbe, koji dolaze i koji su već tu.[19]

Tada je došlo do preokreta, a prema Domentijanu neki „bogobojažljivi muž” posavetovao je Savu da na Svetoj gori osnuje srpski manastir, a Sava je to prihvatio i preneo zamisao ocu Simeonu.[30] U prvoj polovini 1198. održan je sastanak prota i svetogorskih igumana, bez prisustva igumana Vatopeda. Sa tog sastanka je poslata molba, koju je caru odneo monah Nikon, da odobri da Hilandar postane imovina Simeona i Save i da oni od njega izgrade srpski manastir. Sličnu molbu poslali su i monasi Simeon i Sava. Zato je u junu 1198. godine car potpisao povelju kojom odobrava Simeonu i Savi I podizanje srpskog manastira Hilandara. Povelja je izgleda ostala u Carigradu do kraja 1198. i tada je bila overena.[31] Ipak odluka cara da izda povelju je bila preneta Savi I i Simeonu i oni su 1198. godine je počeli gradnju Hilandara. Sava je sredinom 1199. godine ponovo posetio Carigrad da bi dobio novu povelju za Hilandar od cara Aleksija III Anđela, koju je car potpisao u junu 1199. godine,[32] a kojom je Hilandaru predat i opusteli manastir Zig.[33][34] Barišić misli da je Sava tada možda preuzeo i carevu povelju za Hilandar iz juna 1198.

Kada je car svojom poveljom iz 1198. odredio Simeona i Savu za osnivače i ktitore manastira, Simeon, tj. Stefan Nemanja je izdao svoju povelju o osnivanju Hilandara. Kako ona nema datum izdavanja može se pretpostaviti da je izdata u drugoj polovini 1198. ili 1199. godini. Sava Srpski je verovatno učestvovao u sastavljanju te povelje i bio najznačajniji organizator života u Hilandaru. Ipak, u vreme osnivanja Hilandar Sava I je imao oko 23 godine, a za igumane se u pravilu biraju stariji monasi, tj. oni koji imaju više od 30 godina. Tako je prvi iguman Hilandara postao monah Metodije.[35]

U to doba našao je Sava jedno vrlo lepo mesto usred Kareje, koje mu se neobično dopalo, pa ga je kupio i sazidao je tu isposnicu i u njoj crkvu, koju je posvetio Sv. Savi Jerusalimskom, i za koju je odredio, da u njoj žive dva do tri monaha kao isposnici. Sava je izradio i poseban tipik za tu svoju isposnicu sa vrlo strogim odredbama za monahe, koji budu tu živeli. I sam Sava je u toj svojoj isposnici u više mahova provodio kraće ili duže vreme, pridržavajući se strogo pravila, koja je za monahe, koji u njoj žive, sam bio propisao.[36]

Kada je Nemanja prešao u Hilandar, on je već bio star i iznemogao, i njegovi su dani bili izbrojani. On je, uostalom, mirno čekao smrt, jer je imao za sobom život, ispunjen dobrim i korisnim radom, a na kraju života je postigao pri punoj svesti ono, što je želeo, i za čim je davno čeznuo.[36]

Početkom februara 1200 god. Nemanja je počeo slabiti i osetio je da mu se približuje kraj. On je taj kraj čekao i dočekao sa stojičnom mirnoćom pravoga hrišćanina. Poslednjih dana pred smrt, Nemanja se stalno molio Bogu i svakoga se dana pričešćivao. Sava je bio stalno uz njega i opisao je poslednje dane i časove svoga oca sa neobičnom ljubavlju i sentimentalnom nežnošću. Nemanja je, po Savinom pričanju, na samrtnom času davao mudre i praktične savete za svoju decu i potomstvo, i umro je u naručju svoga mezimca, mirno i tiho, bez bolova, smrću pravednika (13. februara 1200 god.).[36]

Savi je Nemanjina smrt zadala velik i dubok bol. I ako ga je moglo tešiti uverenje o pravednom životu i pravedničkoj smrti očevoj, i ako je on kao pravi hrišćanin imao duboko i puno uverenje, da je ovaj rastanak sa ocem na zemlji samo privremen, a da će se oni naći i sastati u večnom životu i blaženstvu na onom svetu, ipak je telesni osećaj i bol zbog očeve smrti bio jači od verskog uverenja, ma koliko da je ono bilo jako, i Sava je, iskreno i skršen velikom tugom, oplakao i svečano sahranio svoga oca.[36]

Posle Nemanjine smrti Sava je ostao sam u Hilandaru sa petnaestak monaha. On sam priča, da se nelagodno i neprijatno osećao zbog pustoši i zbog razbojnika, kojih je u to doba bilo na sve strane puno u Svetoj Gori, i koji su napadali i pljačkali kaluđere i manastire. Stoga je Sava pre svega pregao, da što pre okupi sve veći broj monaha u Hilandar, i uspeo je, da ih za kratko vreme skupi do devedeset, i da uredi i osigura manastir u svakom pogledu.[37]

Ali, i ako je, kada je podignut Hilandar, Sava glavnu pažnju i brigu posvetio svome manastiru, on je ipak, i posle toga, još uvek mnogo činio i drugim manastirima i pomagao ih je izdašno. Jednom prilikom razbojnici su, pričaju Savini biografi, napali i opljačkali manastir Karakalu, a igumana i svu bratiju prodali u roblje lavri Sv. Atanasija. Bratija manastira Karakale nije imala sredstva da se iskupi od Lavrijota, pa su se obratili na Savu sa molbom, da im pomogne. Sava se odazvao njihovoj molbi, iskupio je manastir i oslobodio svu bratiju. Manastir 40 mučenika u Kseropotamu, koji je bio opljačkan od razbojnika te zapustio i bio sklon padu, Sava je obnovio i dao slikati.[37]

Teške su prilike nastale u Srbiji posle Nemanjinog odlaska u Svetu Goru. I ako je Nemanja, za vreme svoga dužeg bavljenja u Srbiji posle abdikacije, bio stekao puno uverenje, da se novo stanje, stvoreno njegovom abdikacijom, dovoljno sredilo i učvrstilo, i da on može mirne duše ostaviti zemlju, — uskoro posle njegovog odlaska u Svetu Goru počeli su se javljati razni znaci, koji su pokazivali, da prilike u zemlji nisu ni blizu onoliko sređene, koliko je to Nemanja želeo i zamišljao.[37]

Čim je Nemanja otišao iz Srbije najstariji njegov sin Vukan, nezadovoljan što je mimo njega njegov mlađi brat postao vladalac, udario je putem, koji je bio u opreci sa celim Nemanjinim radom i svom njegovom politikom. Vukan je uhvatio veze sa Ugarskom i sa energičnim i preduzimljivim papom Inoćentijem III, u nadi, da će pomoću njih moći povratiti svoja napuštena i izgubljena prava na presto. Stevan je istina pokušao da omete Vukanovu akciju u tome pravcu, ali je Vukan izgleda više nudio, osobito Ugarskoj, no Stevan. Stvari su uskoro uzele toliki obrt, da nije moglo biti sumnje u to, da će one dovesti do otvorenog sukoba među braćom.[37]

Nemanja i Sava su svakako znali šta se u Srbiji radi i sprema. Nemanja je bez sumnje bio zabrinut zbog takvog razvoja stvari, i oni mudri saveti o slozi i potrebi da se ide pravim putem, što ih je Nemanja, po Savinom pričanju, davao na samrti svojoj deci, svakako su izazvani i vestima o onome, što se u to doba dešavalo u Srbiji, jer su te vesti sa razlogom bacale u brigu Nemanju i izazivale u njemu opravdanu bojazan, da može doći u pitanje sve, što je on u toku celoga svog veka sa mukom stvarao.[38]

Za Nemanjinog života međutim nije došlo do otvorenog sukoba među braćom. Ali čim je Nemanja sklopio oči došlo je do borbe među njima, i u Srbiji je buknuo građanski rat. Vukan je, pomoću ugarske vojske, potisnuo Stevana i zavladao srpskom državom (u proleće 1202 g.). Ali je uskoro posle toga Stevan uspeo, pomoću bugarskog cara Kalojovana, da suzbije Vukana i da opet zauzme presto (u leto 1203 god.).[38]

Ako je već građanski rat načinio pustoš u zemlji i naneo silnu štetu i državi i narodu, još je veću pustoš učinila glad, koja je posle Stevanovog povratka zavladala u Srbiji, od koje je silan svet pomro, zbog koje se raseljavao i prodavao svoju decu u roblje da se ishrani. Još mnogo godina posle toga pisac Savinog žitija Domentijan crtao je živim bojama strahote, koje je u Srbiji izazvala ta glad. Savi je inače već, daleko od svih svojih, kada je izgubio oca, moralo biti neobično teško, ali mu je svakako moralo biti još teže, kad su mu počeli stizati glasovi o borbi među braćom, o građanskom ratu u Srbiji i o gladi, koja je pokosila silan svet. Vest o prilikama i o događajima u Srbiji uzbudili su bez sumnje mnogo Savu. On je sada počeo osećati, da i van vere, posta i molitve, ima i drugih stvari, koje čoveka mogu zanimati, da ima i van pitanja o bogu i večnom životu i drugih pitanja, koja mogu čoveka mučiti, i da i van ljubavi prema Hristu, crkvi i evanđelju, ima i druge ljubavi, koja može izazivati radosti i bolove. Sava je onda verovatno prvi put osetio, da ga nešto vuče na drugu stranu, u običan život, koji je on dotle izbegavao, i u dnevnu borbu, koju je on dotle prezirao. Možda je on već onda osetio čežnju i potrebu, da se vrati u Srbiju, u život, u praktičan rad, u borbu. Uskoro su međutim u samoj Svetoj Gori nastale prilike, koje su definitivno opredelile Savu, da ostavi Svetu Goru i da se vrati u Srbiju.[39]

Domentijan navodi da je Sava, boraveći u Carigradu, posetio manastir Bogorodice Evergetide, odakle je uzeo jedan primerak manastirskog tipika i dao da se prevede na staroslovenski 1199. godine. Taj prevod je posle, u delimično izmenjenom obliku, postao tipik Hilandara, a kasnije i Studenice.[40] Između 1200. i 1204. godine, Sava I je bio rukopoložen za arhimandrita u Solunu. U Solunu posvetili su ga episkopi Nikola jeriski, Mihailo kasandriski i Dimitrije adramejski za arhimandrita „i daše jemu, kaže Domentijan, nositi nadbedrenicu i narukvice. Se že satvoriše po smotreniju i po zakonu svojemu grčkomu, jako biti jemu arhijereju”. Posle pada Carigrada u aprilu 1204. godine, markiz od Monferata i solunski kralj Bonifacije Monferatski je počeo da nameće svoju vlast svetogorskim manastirima uz podršku krstaša. U tu svrhu je sagradio zamak, odakle su manastiri pljačkani i gde su monasi mučeni, a Sveta gora je potpala pod njegovu vlast.[41]

Sava se zbog toga u Hilandaru vrlo nezgodno osećao, i kad mu je od braće stigla poruka, kako je nezgodno, da u tako mutnim vremenima telo njihovog oca leži u tuđini, gde vlada nesigurnost i gde ono zbog toga može biti izloženo raznim nezgodama, i molba, da prenese Nemanjino telo u Srbiju, — Sava je jedva dočekao da ispuni tu molbu i želju svoje braće, pa je izvadio očevo telo iz groba, i preneo ga, sa raznim opasnostima, u Srbiju, gde su kosti osnivača i dinastije, dočekane sa strahopoštovanjem i svečano sahranjene u Studenici. Legenda je docnije isplela romantičnu i sentimentalnu priču, kako je Sava pri dolasku u Srbiju nad kovčegom oca izmirio zavađenu braću i povratio mir u zemlji i narodu. Posle povratka u Srbiju Sava je, na molbu Stevanovu, ostao u Studenici kao arhimandrit i upravnik toga manastira.[42]

U Studenici je Sava, u glavnom, nastavio život, kakav je provodio u Svetoj Gori i Hilandaru. Njemu je istina i tu u Srbiji, u novoj sredini, glavno bila vera i verski obredi, ali je ipak dolaskom u Srbiju nastala velika promena u Savinom radu i, kako izgleda, u njegovim osećajima i pogledima na život i na čovekov poziv.[42]

Sava je bio pobegao u Svetu Goru i pokaluđerio se tamo, sa jednom željom, da bude asketa, i sa jednim idealom, da živi životom starih hrišćanskih svetaca i mučenika. Možda je već u Svetoj Gori on osetio van hrišćanske ljubavi i jednu užu, ali prirodnu, ljubav za okolinu, svoju braću, za zemlju, gde se rodio i za narod, iz koga je ponikao. Možda je bio razočaran nekim pojavama licemerstva i ne baš svetačkog života, postupaka i rada ponekih monaha i u Svetoj Gori i drugde, a svakako još više neuputnim postupcima, ne samo vojnih nego i sveštenskih lica krstaških zavojevača pri prodiranju njihovom u Svetu Goru. Sve to zajedno i nesreće, koje su u to doba bile snašle Srbiju i narod u njoj, bez sumnje su silno uticale na Savinu osetljivu i prijemčivu dušu....

Ne saljem u inostranstvo!
Dobro pogledajte fotografije, da ne dodje do nekog nesporazuma!
Tu sam za sva pitanja!
Knjige saljem nakon uplate!
POUZECEM SALJEM SAMO CLANOVIMA BEZ NEGATIVNIH OCENA!!!! Takodje ne saljem clanovima koji su novi tj. bez ocena!!!



Predmet: 61762357
U dobrom stanju! Korice pocele da se odvajaju od tabaka, drze se samo na mrezici, osim toga sve ostalo u dobrom i urednom stanju!

Sveti Sava
Sabrani spisi
stara srpska književnost
Prosveta i Srpska književna zadruga, Beograd, 1986.
Tvrd pove, 206 strana, registar, rečnik manje poznatih reči.


Sveti Sava (oko 1175—14. januar 1236)[a][b] bio je srpski princ, monah, iguman manastira Studenice, književnik, diplomata i prvi arhiepiskop autokefalne Srpske pravoslavne crkve. Rođen je kao Rastko Nemanjić, najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje, i brat Vukana i Stefana Prvovenčanog.

Kao mladić dobio je od oca na upravu Zahumlje (1190. ili 1191). Ubrzo 1192. godine Rastko je pobegao na Svetu goru i zamonašio se u ruskom manastiru Svetog Pantelejmona, gde je dobio ime Sava. Kasnije je sa svojim ocem, koji se zamonašio i dobio ime Simeon (verovatno 25. mart 1196), podigao manastir Hilandar (1198—99), prvi i jedini srpski manastir na Svetoj gori.

U Srbiji je 1202. godine došlo do rata za vlast između sinova župana Stefana Nemanje. Posle izmirenja 1204. godine veliki župan Stefan Prvovenčani i knez Vukan pozvali su Savu da ih potpuno izmiri i on se vratio u Srbiju početkom 1208. godine. Istovremeno se bavio prosvetiteljskim radom, nastojeći približiti svojim sunarodnicima osnove verske i svetovne pouke, da bi se 1217. vratio na Svetu goru. Godine 1219. Sava I Srpski je ubedio Vaseljenskog patrijarha i nikejskog cara da odobre autokefalnost (samostalnost) srpske crkve sa statusom arhiepiskopije. Vaseljenski patrijarh Manojlo I Carigradski u Nikeji je imenovao Savu I za prvog arhiepiskopa Srbije. Sava ostao je arhiepiskop sve do 1233. godine, da bi ga tada zamenio njegov učenik Arsenije I Sremac.

Dva puta je putovao u Palestinu. Na povratku sa drugog od tih hodočašća u Svetu zemlju, smrt ga je zatekla u tadašnjoj bugarskoj prestonici Velikom Trnovu 14. januara 1236. Njegove mošti je u manastir Mileševu preneo njegov nećak, kralj Stefan Vladislav I.

Sava je ostavio više pisanih dela. Zato je bio jednan od značajnijih pisaca i pravnika iz srednjeg veka kod Srba. Njegova najznačajnija pisana dela su Žitije Svetog Simeona, Karejski tipik, Hilandarski tipik i Studenički tipik, kao i Zakonopravilo.

Obrazujući buduće službenike pravoslavne crkve stekao je velike zasluge za razvoj školstva i prosvete kod Srba u srednjem veku. U Srbiji i Republici Srpskoj se dan njegove smrti (27. januar po novom kalendaru) obeležava kao Dan prosvete.

Savin kult u narodu bio je jak. Posle jednog ustanka Srba protiv Osmanskog carstva, turski zapovednik Sinan-paša je naredio da se spale mošti Svetog Save na Vračaru verovatno 1594. Na mestu gde se misli da je bila dignuta lomača da uništi poslednje ostatke Svetog Save sazidan je Hram Svetog Save, najveća pravoslavna bogomolja kod Srba.

Rođenje i mladost

Putovanja Svetog Save tokom njegovog života
Prema Savinim životopiscima monasima Domentijanu i Teodosiju poslednje dete velikog župana Stefana Nemanje I i njegove žene Ane, koje je na krštenju dobilo ime Rastko, rođeno je kada su se oni uplašili da su ostarili i prestali da dobijaju decu. Savini životopisci opisuju kako je „prošlo mnogo vremena otkako je prestala da pađa” njegova majka Ana i da su se zbog toga ona i njen muž molili Bogu da im podari još jedno dete,[7][8] pa im je on verovatno postao mezimac. Kao malog nisu ga zanimali interesi svojih bivših generacija, da stvore i ojačaju državu koja će biti politički centar naroda. Kao mali zanimao se u veru i verski uticaj, više su ga zanimale hrišćanske legende o starim svecima i mučenicima, nego šta se dešavalo oko njega. Više je voleo da posti, čita Sveto pismo i verske knjige i da se predaje molitvi, nego veselje i zabava. Verovatno su ga zanimali i Krstaški ratovi i kada je nemački car Fridrih I prolazio kroz Srbiju i svratio u Niš kod Rastkovog oca, gde je bio ugošćen. Stefan Nemanja je to video kao dobar politički cilj, mada Rastka ni država ni politika nisu zanimale. Kada je Nemanja izgubio bitku na Moravi 1190. godine, Rastko je to video kao korak ka dobrom putu i „da je opravdana njegova prednost veri, i potvrdu uverenju o prolaznosti i ništavilu svega na svetu, sem ljubavi, nade i zadovoljstva što ih daje Hristova nauka.”. Rastko je bio predmet ljubavi ne samo svojim roditeljima, koji su se sve više bližili veri, već i njegovoj okolini, koji su sa ljubavlju i zanosu slušali ponašanje mladog princa.[9]

Posle poraza na Moravi, Stefan Nemanja je počeo da gradi svoj manastir Studenicu, gde je planirao da bude sahranjen. „Zidanje manastira, boravak u tome kraju, stvorenom za zanos i za isposnički život, i općenje sa monasima, sa kojima je u to doba dolazio u dodir”, nateralo je Rasta da razmisli o odlasku u manastir. Rastko je od monaha čuo kako postoji iza Soluna sveto mesto koje se zove „Sveta Gora”, gde u velikom broju žive monasi, koji su „ostavili svet, otkazali se od svega telesnog i materijalnog i posvetili se Bogu, postu i molitvi”. Sve ovo je nateralo Rastka da razmisli o begu u Svetu Goru, jer je verovatno znao da mu roditelji neće dozvoliti. Srce ga je vuklo tamo, jer u Srbiji nije mogao ispuniti svoje želje i ideje.[9]

[10] U jednoj povelji Stefana Nemanje I koju je izdao Splitu spominje se njegov sin Rastko kao upravnik u Zahumlju.[11][12] Do sredine 1190. godine Zahumljem je upravljao Nemanjin brat knez Miroslav.[13] Tako je Rastko posle kneza Miroslava mogao biti na položaju upravnika u Zahumlju od druge polovine 1190. godine, a to znači i da je tada morao imati petnaest godina i da je rođen najkasnije oko 1175. Prema Teodosiju Rastko je svojom oblašću upravljao oko dve godine i njegov odlazak na Svetu goru se mogao dogoditi 1192. ili 1193. Kao upravnik u Zahumlju Rastko je imao svoj dvor, dvorjane i sluge. Povremeno je sa delom svojih dvorjana odlazio i posećivao vladara i dobijao savete kako da prevaziđe teškoće u upravljanju Zahumljem.[14]

Roditelji su se pobrinuli da se Rastko školuje, tj. da upozna svete hrišćanske knjige, „a kada uzraste do petnaest godina, odeliše mu roditelji jedan kraj države svoje”. Posle, „kada je došao do sedamnaeste godine”, Rastko je pobegao sa očevog dvora i otišao na Svetu goru da se zamonaši.

Domentijan i Teodosije opisuju kako je pred odlazak na Svetu goru Rastko došao iz svoje oblasti na očev dvor. Tu je priređeno slavlje koje je trajalo nekoliko dana. Na slavlju se zatekoše i neki monasi sa Svete gore, koji su došli da traže poklon za svoju zajednicu od velikog župana. U razgovoru sa jednim od monaha, nekim Rusom, Rastko se odlučio da ode na Svetu goru. Roditeljima je rekao da ide u lov u neku od gora, ali je krenuo prema Svetoj gori.[15][16] Veliki župan je poslao vojvodu i poteru da pronađe Rastka koji je nestao. Stigli su ga tek na Svetoj Gori u manastiru Sv. Pantelejmona, ali on ih je tu prevario i dok su oni spavali uspeo se zamonašiti pod imenom Sava.[17][18]

Sava kao svetogorski monah

Sveti Sava i sveti Simeon (ikona kotorske škole iz 1796.
Čulo se po Svetoj Gori i izvan nje da se srpski princ zamonašio, pa je od tada postao slavan, jer je hteo da postigne ono što su i stari sveci i mučenici. Nije hteo da nemaju nikakvog obzira prema njemu i da ga gledaju kao običnog monaha. Zato je on, „sem molitve, posta i podvizanja, vršio i sve manastirske poslove”. Često je nosio hranu isposnicima po pećinama, što su slali veliki manastiri. Njegov život na Svetoj Gori se dosta tamo prepričavao, njegove nezgode i zgode. Bio je tamo dosta voljen i često se opisivao kao „pobožan, uredan, vredan, disciplinisan, okretan, bistar i dovitljiv mladić”, zbog toga se često pohvalom i ushićenu govorilo o njemu. Iako je Sava molio da ga ne razlikuju od običnih kaluđera, monasi i igumani ipak jesu. Zato je njegov iguman stalno gledao da „ne preteruje u svojoj revnosti pri vršenju verskih obreda”, kako ne bi upropastio zdravlje i da ne upadne u neku nevolju.[19]

Ubrzo po zamonašenju Sava je posetio manastir Vatoped i zamolio njegovog igumana i bratstvo da ga prime a oni su to prihvatili. Tako je prešao iz manastira Pantelejmona u Vatoped.[20][21] U Vatopedu, koji je osnovan 985. godine,[22] monah Sava proveo je nekoliko narednih godina. Iguman Vatopeda je bio primoran da odbija njegove zahteve i molbe, i ne samo to, već i da i mu „oštro zabranjuje pojedine preterane postupke u vršenju verskih dužnosti, kako ih je Sava u to doba shvatao”. Sava je novac koji je dobio od braće i roditelja, sve potrošio donirajući manastiru, tako da je obdario manastir Vatoped, i u njemu sazidao tri crkve: crkvu Bogorodice na gradu, na pirgu crkvu Preobraženja i crkvu Sv. Jovanu Zlatoustu. Osim toga je pokrio olovom veliku manastirsku crkvu. Sava je stalno svojim roditeljima slao pisma da ostave državu i da se zamonaše, što je imalo uticaj na Stefana Nemanju.[19] Na odluku Nemanje I da se odrekne vlasti i zamonaši uticala je smena na prestolu u Carigradu i uspon na carski prestošto Aleksija III, koji je bio tast Prvovenčanog. Na državnom saboru 25. marta 1196. godine vlast i titulu velikog župana dao je srednjem sinu Prvovenčanom, a opis toga ostavio je i Sava I Nemanjić u Studeničkom tipiku.

Studenički tipik
„... izabra plemenitog i dragog sina Stefana Nemanju, zeta Bogom venčanoga kir-Aleksija, cara grčkoga, …“
Sveti Sava I Nemanjić, [23]
Ali Stefan Nemanja I, monah Simeon nije odmah otišao u Svetu Goru, već je malo ostao u Srbiji, u manastiru Studenici, koju je gradio celog svog života, da sredi presto i da vidi kako će njegov sin Prvovenčani[c] da vodi državu, tek nakon toga je otišao na Svetu Goru. Došao je 2. novembra 1197. godine monah Simeon, tj. njegov otac Stefan Nemanja I.[24][25]

Ali iako su davali novac i drugim manastirima, najviše se isplatilo manastiru Vatopedu, gde su njih dvojica stanovali. Osim novca, obnovili su crkvu Sv. Simeona u Prosforu i podigli su oko crkve grad i kupili su 50 obroka za manastir i to sve za Vatoped. Osim toga „sazidali su u samom manastiru palate, zasadili vinograde, isprosili su od cara metohije, naselili na njima ljude iz Srbije, i sve to dali Vatopedu”.[19]

U novembru 1197. godine monah Simeon je neko vreme obilazio Svetu goru. Monasi su molili Savu da ode u Carigrad i da tamo kod cara Aleksija III, tasta Simeona, svrši neke stvari za Vatoped, nadajući se da će Sava kao vladičkin sin, bolje da odradi bolje posao nego iguman. Zato je monah Sava I Srpski poslat u novembru ili decembru 1197. godine u Carigrad.[26] Tamo je tražio od cara Aleksija III Anđela da za potrebe Vatopeda dopusti obnovu zapuštenih manastira, gde se nalazio i Hilandar,[27] koji se u to vreme javlja pod starijim oblikom imena Helandarion.[28] Car je izdao jednu, danas izgubljenu, povelju kojom je odobrio obnovu zapuštenih manastira, gde se nalazio i Hilandar (Χιλανδαρίου) za Vatoped.[29] Tako je početkom 1198. mogla početi obnova Hilandara. Svetogorski monasi su zavideli Vatopedu, šta su im Simeon i Sava sve učinili, zato se rodila misao da se podigne manastir za Srbe, koji dolaze i koji su već tu.[19]

Tada je došlo do preokreta, a prema Domentijanu neki „bogobojažljivi muž” posavetovao je Savu da na Svetoj gori osnuje srpski manastir, a Sava je to prihvatio i preneo zamisao ocu Simeonu.[30] U prvoj polovini 1198. održan je sastanak prota i svetogorskih igumana, bez prisustva igumana Vatopeda. Sa tog sastanka je poslata molba, koju je caru odneo monah Nikon, da odobri da Hilandar postane imovina Simeona i Save i da oni od njega izgrade srpski manastir. Sličnu molbu poslali su i monasi Simeon i Sava. Zato je u junu 1198. godine car potpisao povelju kojom odobrava Simeonu i Savi I podizanje srpskog manastira Hilandara. Povelja je izgleda ostala u Carigradu do kraja 1198. i tada je bila overena.[31] Ipak odluka cara da izda povelju je bila preneta Savi I i Simeonu i oni su 1198. godine je počeli gradnju Hilandara. Sava je sredinom 1199. godine ponovo posetio Carigrad da bi dobio novu povelju za Hilandar od cara Aleksija III Anđela, koju je car potpisao u junu 1199. godine,[32] a kojom je Hilandaru predat i opusteli manastir Zig.[33][34] Barišić misli da je Sava tada možda preuzeo i carevu povelju za Hilandar iz juna 1198.

Kada je car svojom poveljom iz 1198. odredio Simeona i Savu za osnivače i ktitore manastira, Simeon, tj. Stefan Nemanja je izdao svoju povelju o osnivanju Hilandara. Kako ona nema datum izdavanja može se pretpostaviti da je izdata u drugoj polovini 1198. ili 1199. godini. Sava Srpski je verovatno učestvovao u sastavljanju te povelje i bio najznačajniji organizator života u Hilandaru. Ipak, u vreme osnivanja Hilandar Sava I je imao oko 23 godine, a za igumane se u pravilu biraju stariji monasi, tj. oni koji imaju više od 30 godina. Tako je prvi iguman Hilandara postao monah Metodije.[35]

U to doba našao je Sava jedno vrlo lepo mesto usred Kareje, koje mu se neobično dopalo, pa ga je kupio i sazidao je tu isposnicu i u njoj crkvu, koju je posvetio Sv. Savi Jerusalimskom, i za koju je odredio, da u njoj žive dva do tri monaha kao isposnici. Sava je izradio i poseban tipik za tu svoju isposnicu sa vrlo strogim odredbama za monahe, koji budu tu živeli. I sam Sava je u toj svojoj isposnici u više mahova provodio kraće ili duže vreme, pridržavajući se strogo pravila, koja je za monahe, koji u njoj žive, sam bio propisao.[36]

Kada je Nemanja prešao u Hilandar, on je već bio star i iznemogao, i njegovi su dani bili izbrojani. On je, uostalom, mirno čekao smrt, jer je imao za sobom život, ispunjen dobrim i korisnim radom, a na kraju života je postigao pri punoj svesti ono, što je želeo, i za čim je davno čeznuo.[36]

Početkom februara 1200 god. Nemanja je počeo slabiti i osetio je da mu se približuje kraj. On je taj kraj čekao i dočekao sa stojičnom mirnoćom pravoga hrišćanina. Poslednjih dana pred smrt, Nemanja se stalno molio Bogu i svakoga se dana pričešćivao. Sava je bio stalno uz njega i opisao je poslednje dane i časove svoga oca sa neobičnom ljubavlju i sentimentalnom nežnošću. Nemanja je, po Savinom pričanju, na samrtnom času davao mudre i praktične savete za svoju decu i potomstvo, i umro je u naručju svoga mezimca, mirno i tiho, bez bolova, smrću pravednika (13. februara 1200 god.).[36]

Savi je Nemanjina smrt zadala velik i dubok bol. I ako ga je moglo tešiti uverenje o pravednom životu i pravedničkoj smrti očevoj, i ako je on kao pravi hrišćanin imao duboko i puno uverenje, da je ovaj rastanak sa ocem na zemlji samo privremen, a da će se oni naći i sastati u večnom životu i blaženstvu na onom svetu, ipak je telesni osećaj i bol zbog očeve smrti bio jači od verskog uverenja, ma koliko da je ono bilo jako, i Sava je, iskreno i skršen velikom tugom, oplakao i svečano sahranio svoga oca.[36]

Posle Nemanjine smrti Sava je ostao sam u Hilandaru sa petnaestak monaha. On sam priča, da se nelagodno i neprijatno osećao zbog pustoši i zbog razbojnika, kojih je u to doba bilo na sve strane puno u Svetoj Gori, i koji su napadali i pljačkali kaluđere i manastire. Stoga je Sava pre svega pregao, da što pre okupi sve veći broj monaha u Hilandar, i uspeo je, da ih za kratko vreme skupi do devedeset, i da uredi i osigura manastir u svakom pogledu.[37]

Ali, i ako je, kada je podignut Hilandar, Sava glavnu pažnju i brigu posvetio svome manastiru, on je ipak, i posle toga, još uvek mnogo činio i drugim manastirima i pomagao ih je izdašno. Jednom prilikom razbojnici su, pričaju Savini biografi, napali i opljačkali manastir Karakalu, a igumana i svu bratiju prodali u roblje lavri Sv. Atanasija. Bratija manastira Karakale nije imala sredstva da se iskupi od Lavrijota, pa su se obratili na Savu sa molbom, da im pomogne. Sava se odazvao njihovoj molbi, iskupio je manastir i oslobodio svu bratiju. Manastir 40 mučenika u Kseropotamu, koji je bio opljačkan od razbojnika te zapustio i bio sklon padu, Sava je obnovio i dao slikati.[37]

Teške su prilike nastale u Srbiji posle Nemanjinog odlaska u Svetu Goru. I ako je Nemanja, za vreme svoga dužeg bavljenja u Srbiji posle abdikacije, bio stekao puno uverenje, da se novo stanje, stvoreno njegovom abdikacijom, dovoljno sredilo i učvrstilo, i da on može mirne duše ostaviti zemlju, — uskoro posle njegovog odlaska u Svetu Goru počeli su se javljati razni znaci, koji su pokazivali, da prilike u zemlji nisu ni blizu onoliko sređene, koliko je to Nemanja želeo i zamišljao.[37]

Čim je Nemanja otišao iz Srbije najstariji njegov sin Vukan, nezadovoljan što je mimo njega njegov mlađi brat postao vladalac, udario je putem, koji je bio u opreci sa celim Nemanjinim radom i svom njegovom politikom. Vukan je uhvatio veze sa Ugarskom i sa energičnim i preduzimljivim papom Inoćentijem III, u nadi, da će pomoću njih moći povratiti svoja napuštena i izgubljena prava na presto. Stevan je istina pokušao da omete Vukanovu akciju u tome pravcu, ali je Vukan izgleda više nudio, osobito Ugarskoj, no Stevan. Stvari su uskoro uzele toliki obrt, da nije moglo biti sumnje u to, da će one dovesti do otvorenog sukoba među braćom.[37]

Nemanja i Sava su svakako znali šta se u Srbiji radi i sprema. Nemanja je bez sumnje bio zabrinut zbog takvog razvoja stvari, i oni mudri saveti o slozi i potrebi da se ide pravim putem, što ih je Nemanja, po Savinom pričanju, davao na samrti svojoj deci, svakako su izazvani i vestima o onome, što se u to doba dešavalo u Srbiji, jer su te vesti sa razlogom bacale u brigu Nemanju i izazivale u njemu opravdanu bojazan, da može doći u pitanje sve, što je on u toku celoga svog veka sa mukom stvarao.[38]

Za Nemanjinog života međutim nije došlo do otvorenog sukoba među braćom. Ali čim je Nemanja sklopio oči došlo je do borbe među njima, i u Srbiji je buknuo građanski rat. Vukan je, pomoću ugarske vojske, potisnuo Stevana i zavladao srpskom državom (u proleće 1202 g.). Ali je uskoro posle toga Stevan uspeo, pomoću bugarskog cara Kalojovana, da suzbije Vukana i da opet zauzme presto (u leto 1203 god.).[38]

Ako je već građanski rat načinio pustoš u zemlji i naneo silnu štetu i državi i narodu, još je veću pustoš učinila glad, koja je posle Stevanovog povratka zavladala u Srbiji, od koje je silan svet pomro, zbog koje se raseljavao i prodavao svoju decu u roblje da se ishrani. Još mnogo godina posle toga pisac Savinog žitija Domentijan crtao je živim bojama strahote, koje je u Srbiji izazvala ta glad. Savi je inače već, daleko od svih svojih, kada je izgubio oca, moralo biti neobično teško, ali mu je svakako moralo biti još teže, kad su mu počeli stizati glasovi o borbi među braćom, o građanskom ratu u Srbiji i o gladi, koja je pokosila silan svet. Vest o prilikama i o događajima u Srbiji uzbudili su bez sumnje mnogo Savu. On je sada počeo osećati, da i van vere, posta i molitve, ima i drugih stvari, koje čoveka mogu zanimati, da ima i van pitanja o bogu i večnom životu i drugih pitanja, koja mogu čoveka mučiti, i da i van ljubavi prema Hristu, crkvi i evanđelju, ima i druge ljubavi, koja može izazivati radosti i bolove. Sava je onda verovatno prvi put osetio, da ga nešto vuče na drugu stranu, u običan život, koji je on dotle izbegavao, i u dnevnu borbu, koju je on dotle prezirao. Možda je on već onda osetio čežnju i potrebu, da se vrati u Srbiju, u život, u praktičan rad, u borbu. Uskoro su međutim u samoj Svetoj Gori nastale prilike, koje su definitivno opredelile Savu, da ostavi Svetu Goru i da se vrati u Srbiju.[39]

Domentijan navodi da je Sava, boraveći u Carigradu, posetio manastir Bogorodice Evergetide, odakle je uzeo jedan primerak manastirskog tipika i dao da se prevede na staroslovenski 1199. godine. Taj prevod je posle, u delimično izmenjenom obliku, postao tipik Hilandara, a kasnije i Studenice.[40] Između 1200. i 1204. godine, Sava I je bio rukopoložen za arhimandrita u Solunu. U Solunu posvetili su ga episkopi Nikola jeriski, Mihailo kasandriski i Dimitrije adramejski za arhimandrita „i daše jemu, kaže Domentijan, nositi nadbedrenicu i narukvice. Se že satvoriše po smotreniju i po zakonu svojemu grčkomu, jako biti jemu arhijereju”. Posle pada Carigrada u aprilu 1204. godine, markiz od Monferata i solunski kralj Bonifacije Monferatski je počeo da nameće svoju vlast svetogorskim manastirima uz podršku krstaša. U tu svrhu je sagradio zamak, odakle su manastiri pljačkani i gde su monasi mučeni, a Sveta gora je potpala pod njegovu vlast.[41]

Sava se zbog toga u Hilandaru vrlo nezgodno osećao, i kad mu je od braće stigla poruka, kako je nezgodno, da u tako mutnim vremenima telo njihovog oca leži u tuđini, gde vlada nesigurnost i gde ono zbog toga može biti izloženo raznim nezgodama, i molba, da prenese Nemanjino telo u Srbiju, — Sava je jedva dočekao da ispuni tu molbu i želju svoje braće, pa je izvadio očevo telo iz groba, i preneo ga, sa raznim opasnostima, u Srbiju, gde su kosti osnivača i dinastije, dočekane sa strahopoštovanjem i svečano sahranjene u Studenici. Legenda je docnije isplela romantičnu i sentimentalnu priču, kako je Sava pri dolasku u Srbiju nad kovčegom oca izmirio zavađenu braću i povratio mir u zemlji i narodu. Posle povratka u Srbiju Sava je, na molbu Stevanovu, ostao u Studenici kao arhimandrit i upravnik toga manastira.[42]

U Studenici je Sava, u glavnom, nastavio život, kakav je provodio u Svetoj Gori i Hilandaru. Njemu je istina i tu u Srbiji, u novoj sredini, glavno bila vera i verski obredi, ali je ipak dolaskom u Srbiju nastala velika promena u Savinom radu i, kako izgleda, u njegovim osećajima i pogledima na život i na čovekov poziv.[42]

Sava je bio pobegao u Svetu Goru i pokaluđerio se tamo, sa jednom željom, da bude asketa, i sa jednim idealom, da živi životom starih hrišćanskih svetaca i mučenika. Možda je već u Svetoj Gori on osetio van hrišćanske ljubavi i jednu užu, ali prirodnu, ljubav za okolinu, svoju braću, za zemlju, gde se rodio i za narod, iz koga je ponikao. Možda je bio razočaran nekim pojavama licemerstva i ne baš svetačkog života, postupaka i rada ponekih monaha i u Svetoj Gori i drugde, a svakako još više neuputnim postupcima, ne samo vojnih nego i sveštenskih lica krstaških zavojevača pri prodiranju njihovom u Svetu Goru. Sve to zajedno i nesreće, koje su u to doba bile snašle Srbiju i narod u njoj, bez sumnje su silno uticale na Savinu osetljivu i prijemčivu dušu....
61762357 Sveti Sava - Sabrani spisi

LimundoGrad koristi kolačiće u statističke i marketinške svrhe. Nastavkom korišćenja sajta smatramo da ste pristali na upotrebu kolačića. Više informacija.